Смрт која је Хезболаху отворила врата Либана: Убиство Рафика Харирија дуго деветнаест година štampaj

„Тебе, Алаха, Господара светова, хвалимо, Милостивог, Самилосног, Владара Дана судњег, Теби се клањамо и од Тебе помоћ тражимо! Упути нас на Прави пут, на Пут оних којима си милост Своју даровао, а не оних који су против себе срџбу изазвали, нити оних који су залутали!“ Овим цитатом из Курана је 14. фебруара у Бејруту, усред пљуска, на месту на коме је деветнаест година раније убијен његов отац, повратак на политичку сцену наговестио Саад Харири.

Саад је био премијер ове земље од 2009-2011, потом од 2016. до октобра 2019, када је поднео оставку. Он је син вође либанских сунита Рафика Харирија, такође премијера Либана од 1992. до 1998. и од 2000. до 2004. године, који је убијен у никада до краја разјашњеном бомбашком нападу 14. фебруара 2005. године.

После говора који је одржао на обележавању деветнаесте годишњице убиства свог оца, Саад је прошетао кроз масу присталица који су се, машући плаво-белим заставама, окупили око гроба Рафика Харирија. Они су очекивали да би Саад могао да одлучити да поново стане на чело „Покрета за будућност“, партије коју је водио наследивши свог оца, и уклони опасност од свеопштег рата са Израелом која им виси над главама од када је Хезболах постао најдоминантнија политичка опција у земљи.

Готово истовремено, Израел је изручио гомилу пројектила на наводне положаје Хезболаха у четири села недалеко од либанско-израелске границе, у још једној акцији која представља опасно упозорење да би се рат из Појаса Газе, брзином муње, могао проширити и на југ Либана. Од почетка октобра, у мање или више контролисаном препуцавању Израела и Хезболаха страдало је око 250 људи, махом припадника ове шиитске милиције.

Ништа од повратка

„Међународна заједница је тражила промене у Либану и ја сам добровољно отишао... Још није дошло време за повратак“, рекао је Саад телевизијској мрежи „Ал Арабија“, и тиме разочарао присталице који су од њега очекивали да уједини безнадежно посвађане суните који су, не толико давно, владали либанском политичком сценом.

Од када је млађи Харири пре две године напустио политику и отишао у Уједињене Арапске Емирате, Хезболах је постао кључна снага и једина политичка константа у Либану који већ годинама потреса разарајућа економска и политичка криза. Бившем председнику Мишелу Ауну мандат је истекао у октобру 2022, али у политичком хаосу који годинама траје није било могуће доћи до договора о новом председнику, а Либаном од тада управља прелазна влада.

У међувремену, политички ставови Ирана, као главног спонзора Хезболаха, и Саудијске Арабије, која је донедавно свесрдно подржавала либанске суните а у прошлим деценијама и Хариријеве, уз медијацију Кине су се озбиљно приближили. Ове две државе су почетком прошле године обновиле дипломатске односе прекинуте 2016. године после серије спорова, који су кулминирали погубљењем Нимра ел Нимра, лидера шиита у Саудијској Арабији, и нападима на саудијска дипломатска представништва у Ирану који су потоом уследили.

Саудијско-ирански споразум први је и најгласније подржао Хезболах, сматрајући да је договором Ријада и Техерана са сцене бар на неко време уклонио утицај Саада Харирија, чији је политички престиж у значајној мери зависио од подршке Саудијаца.

Када је киша у Бејруту коначно престала да пада, либанским сунитима је постало јасно да од повратка Саада Харирија неће бити ништа све док не добије озбиљну политичку подршку међународне заједнице и регионалних сила, тренутно потпуно заокупљених зауздавањем израелског осветничког похода на Појас Газе.

Одлазећи са места на којем му је убијен отац, Саад је дискретно уперио прст у правцу јужног дела Бејрута – најчвршћег упоришта Хезболаха и седишта лидера те организације Хасана Насралаха. „Верник сам и верујем да ће убице платити цену“, рекао је. „Знамо и да су они познати као припадници Хезболаха. Нисмо их тада похапсили јер нисмо желели да избије грађански рат.“

Убиство Рафика Харирија осим кратера на бејрутском асфалту оставило је и црну рупу у политичком деловању либанских сунита. Упркос жељи бројних Либанаца, Саад Харири никада није успео да достигне харизму и политички статус свог оца, па је сунитска партија „Покрет за будућност“ под његовим вођством полако губила везу са гласачима и трку у борби за доминацију међу либанским сунитима.

Еру „хариризма“ наследио је прилично опасан раст утицаја радикалних исламиста, знатно спремнијих за обрачуне са Хезболахом. Окрећући леђа политичарима, њима су либански сунити временом све више поклањали своје симпатије.

Експлозија која је променила судбину Либана

Деветнаест година је прошло од дана када је стравична експлозија потресла центар Бејрута, а међу 22 жртве експлозије аутомобила-бомбе налазио се и Рафик Харири, бивши либански премијер и човек у чији су наредни мандат на челу кабинета у Бејруту многе локалне и западне снаге полагале велике наде.

Био је то окидач за бројне јавне и закулисне политичке игре, које су ионако слабашни Либан коштале безмало две деценије политичких превирања, интрига, убистава и међусобних оптуживања ривалских фракција.

Либанске полицијске и обавештајне службе одмах су покренуле истрагу, али убрзо је постало јасно да оне, безнадежно „избушене“ различитим спољним утицајима али и недостатком одговарајуће технологије, неће бити у стању да из три метра дубоког кратера издвоје доказе који би могли представљати основу будућих оптужница. Њихови налази, у великој мери компромитовани зарад различитих интереса, показали су се танким и неверодостојним, па је постало извесно да ће потрагом за убицама морати да се бави међународни тим истражитеља.

Једанаест дана касније у Бејрут су стигли истражитељи Уједињених нација, чији је задатак био да из кратера на месту експлозије издвоје доказе који би прекинули лавину спекулација и идентификовали стварне починиоце атентата.

Истовремено са почетком истраге, Хариријев син и политички наследник Саад затражио је повлачење сиријских трупа са либанске територије, оптужујући индиректно режим Башара ел Асада за ово, али и серију других убистава која су у скоро правилним интервалима потресала Либан. Уследиле су масовне демонстрације у Бејруту познате као Револуција кедрова чији главни захтев је такође био повлачење сиријске војске. Уз јак притисак Запада, то се убрзо и десило.

На директне оптужбе против Сирије није се дуго чекало пошто је шеф истражитеља УН-а, Немац Детлев Мехлис, већ у октобру 2005. године објавио прве налазе, према којима су за убиство Рафика Харирија осумњичени „елементи унутар сиријских и либанских обавештајних служби“.

Мехлис је Савет безбедности УН-а упозорио и на бројне пропусте које су у истрази починиле либанске снаге безбедности, те безброј подметнутих доказа и гомилу чињеница које су заинтересоване обавештајне службе модификовале сходно сопственом нахођењу.

Резултат ангажмана Мехлиса у истрази, током које су убијена и два либанска полицајца, никада није до краја разјашњен. Када је напустио место шефа истражитеља, тврдио је да му Уједињене нације више не могу гарантовати безбедност, док је велики број званичника светске организације, али и амбасадора, одахнуо када су Немцу видели леђа, сматрајући да су његове непромишљене оптужбе озбиљно претиле да изазову нове сукобе између сунита и шиита у Либану.

Интересовање Хашког трибунала

Кључне елементе у сложеној слагалици коју су покушавали да саставе најпре искусни Немац, а каснији и главни тужилац Хашког трибунала Серж Брамерц, представљали су политички потези које је Рафик Харири намеравао да повуче по поновном избору за премијера Либана.

Харири је, како наводе бројни сведоци догађаја који су тих месеци потресали Либан, био намеран да уз помоћ Запада натера Сирију да коначно повуче трупе са либанске територије, што је Асадова влада по сваку цену покушавала да избегне.

Неколико дана пре објављивања првог извештаја истражитеља УН-а, сиријски генерал Гази Канан је починио самоубиство.

Генерал Канан је описиван као кључна личност у двадесет година дугим настојањима Дамаска да учврсти утицај у Либану. Пре него што је прекомандован на место министра унутрашњих послова Сирије, Канан је готово две деценије био на челу сиријске обавештајне службе у Либану. У Либан је стигао 1976. године са сиријским трупама које су у склопу арапске иницијативе упућене у ту државу како би зауставиле грађански рат. Сат пре него што је сиријска државна телевизија објавила вест о смрти генерала Канана, објављена је његова последња изјава у којој негира да је примио новац од Рафика Харирија.

Сирија је одлучно негирала умешаност у убиство Харирија и судећи према извештајима који су тих година стизали у седиште УН-а у Њујорку, у највећој мери је сарађивала са истражитељима светске организације.

Либанци такође нису седели скрштених руку, па су у августу 2005. године ухапшена четворица високих безбедносних званичника, укључујући шефа војне обавештајне службе и команданта гарде. Три године касније, посебно тело при УН је оценило да је њихово хапшење било неосновано и неправедно. Ослобођени су средином 2009. године.

Савет безбедности је потом истражитељима УН-а проширио мандат и наложио им да истраже још 14 политички мотивисаних убистава у Либану, укључујући убиства лидера либанских хришћана Пјера Џемаила у новембру 2006. и генерала Франсоа ел Хаџа децембра 2007. године.

Недуго по објављивању првог од бројних извештаја тима истражитеља, Саад Харири је у име либанске владе затражио формирање посебног суда пред којим би се судило починитељима и инспираторима овог недела. Две године касније, Уједињене нације су 2007. тај захтев услишиле и одлучиле да ће се седиште суда налазити у Хагу.

Истрага Уједињених нација

Истражитељи су из кратера на месту експлозије однели укупно 58 наводних доказа, укључујући ДНК, отиске прстију, фрагменте експлозива, трагове алата, као и остатке боје и метала, који су касније обрађивани у бројним лабораторијама широм света.

После великог броја анализа, установљено је да је Харири страдао у нападу бомбаша-самоубице који је активирао око 1,8 тона експлозива натовареног у бели „мицубишијев“ комби. Упркос бројним покушајима, идентитет бомбаша-самоубице никада није утврђен, али је ДНК анализом потврђено да се не ради о Либанцу, већ пре о особи пореклом из Јемена или Јордана.

Такође, утврђен је и пут којим је „мицубиши“ из Јапана доспео до Бејрута. Комби је, наводно, украден у Јапану, да би преко Саудијске Арабије стигао до Триполија у Либану, где је претворен у једну од најразорнијих ауто-бомби у историји пошто је натоварен са 1.800 килограма експлозива и два механизма за окидање. Експлозив је активирао бомбаш-самоубица, али никада није утврђено код кога се налазио резервни систем за активирање, осмишљен највероватније за случај ако се возач комбија предомисли.

Истрагом је идентификовано шест картица за мобилне телефоне које су коришћене у операцији праћења кретања Рафика Харирија. Те картице су, суштински, представљале основу преко које су истражитељи УН-а установили да је постојала директна веза између атентатора на Харирија и починилаца још бар 18 политички мотивисаних убистава.

Тако су се ове картице за мобилне телефоне показале кључним доказима приликом подизања оптужница против Хезболахових мање значајних оперативаца Салима Џамила Ајаша, Хасана Хабиба Мерхија, Хусеина Хасана Онеисија и Асада Хасана Сабре. Њихови телефони су лоцирани у непосредној близини Хариријевог конвоја у тренутку експлозије и искључени су одмах након атентата.

Пети осумњичени, један од шефова војног крила Хезболаха Мустафа Бадредин, убијен је током рата у Сирији.

Шта је експлодирало

Највеће интересовање су свакако изазвале анализе експлозива који је употребљен у атентату. Током истраге коју су водили Либанци објављено је да је „мицубишијев“ комби био натоварен ТНТ-ом, али истражиоци УН-а су дошли до сасвим другачијег закључка. На остацима задње осовине, фелне и лимарије пронађени су фрагменти експлозива RDX, познатијег под називом Семтекс, док су на касније обрађеним остацима делова возила откривени експлозиви ПЕТН, ТНТ и ДНТ, као и мале количине експлозивне материје ТНП.

Однос врста експлозива навео је истражитеље на закључак да је творац бомбе сигурно имао војно искуство или сличну обуку, јер се ова врста експлозива у највећем броју случајева користи у војне сврхе.

Истражитељи су утврдили да је експлозив највероватније активирао бомбаш-самоубица, јер је Хариријев конвој био „покривен“ са три различита система за ометање даљински управљаних уређаја. Сва три уређаја за ометање, постављена на „мерцедесима“ из Хариријеве пратње, радила су у тренутку експлозије.

Бомбаш-самоубица није идентификован иако је на 33 узорка пронађен његов ДНК. До закључка да је пронађен управо ДНК починиоца убиства истражитељи су дошли пошто је утврђено да је та особа била најближа експлозији, као и стога што су сви остаци пронађени западно од кратера. На њима су откривени и трагови пластике која је, наводно, била део експлозивне направе. Истражитељи су, такође, закључили да је бомбаш активирао експлозив док се налазио у комбију, или је био непосредно испред возила.

Не изјашњавајући се да ли се ради о починиоцима или међусобно повезаним групама починилаца, истражитељи УН-а су у више наврата тврдили да су иза њих стајали „озбиљни и напредни“ обавештајни капацитети.

Сви ти детаљи, који су повремено испливавали из хиљада страна документације које су саставили истражитељи, навели су западне дипломате на закључак да атентат ни у ком случају не би могао бити изведен без знања и политичке подршке Хезболаха и врха власти у Дамаску.

И Хезболах и Сирија су небројено пута негирали било какву везу са убицама тврдећи, свако на свој начин, да се ради о сложеној завери смишљеној како би се бацила сенка на Хезболах, а самим тим и на режим Башара ел Асада.

Не именујући осумњичене, истражитељи УН-а су после неколико година прикупљања доказа установили да је мрежа људи који су пратили, а затим и убили Рафика Харирија успостављена дуго пре експлозије у Бејруту, као и да је помно пратила сваки корак бившег либанског премијера. Такође, утврђено је да је део те организације наставио да делује и после убиства, али  никада нису прикупљени чврсти докази о умешаности „дежурних криваца“ – Хезболаха и Сирије – у овај догађај.

Мотив за убиство

Истражитељи Уједињених нација су покушали да саставе и слагалицу о околностима које су окруживале последњих 15 месеци живота Рафика Харирија, како би утврдили мотив овог атентата. Због тога су разговарали са више десетина особа из његовог ужег окружења, као и са бројним страним емисарима и званичницима са којима се бивши либански премијер састајао.

Утврђено је да је у том периоду у више наврата примао претње смрћу, али и да су га сарадници истовремено уверавали да неће бити мета напада. Харири је, како су утврдили истражитељи, до самог краја био убеђен да му не прети директна опасност.

Тим Уједињених нација је, такође, разматрао неколико могућих верзија које су се односиле на мотив атентатора – од екстремиста којима је сметала Хариријева веза са Западом, наводне Хариријеве намере да разоткрије корупционашку аферу банке Ел Мадина, па до најкомпликованије верзије према којој су убице желеле да све наведене претпоставке искористе како би прикрили сопствену умешаност.

Истрага о атентату на Рафика Харирија коштала је више од 700 милиона долара и у њу је, стално или повремено, било укључено око 450 стручњака из различитих области, укључујући и судије Трибунала у Хагу. Пуних петнаест година прошло је од 2005, када су истражитељи УН-а стигли до кратера у центру Бејрута, до тренутка када су за убиство које је потресло читав Блиски исток у одсуству осуђена четворица оперативаца Хезболаха, који се никада на суду нису појавили и о чијем се месту боравка већ годинама не зна ама баш ништа.

Упркос бројним спекулацијама, никада није именована ниједна страна влада као могући инспиратор овог политичког убиства. Осим Сирије, у неколико наврата због веза са Хезболахом помињан је и Иран, али теза о страној умешаности у атентат никада није стигла до судија у Хагу, пре свега јер се у пракси показало да је такву везу практично немогуће доказати.