Дуга сенка Ванске конференције: Приручник за нову катастрофу уз одсуство нациста štampaj

У јавном дискурсу Аустрије и Немачке, који се ове зиме у таласима, некритички, преноси и у друге земље, између осталог и у Србију, Конференција на Ванском језеру одржана 20. јануара 1942. подигнута је у статус „вампира“. Не више симбола који означава формални почетак Холокауста у Европи и на северу Африке, већ сасвим физичког тела ускрслог и гладног крви нових генерација. Али, којих и чијих нових генерација?

Јер ни Ванска конференција није била против свих. Напротив, бирала је жртве, категоризовала их у расним градацијама, одстрањивала из масе становништва. Историјске поуке Ванске конференције су научно обрађене и познате. Сасвим је другачије са њеним поукама за свакодневицу данас и овде, јер су оне одједном отворене за произвољности. Сваки медијски извештај, сваки политички говорник дозвољава себи данас луксуз да противнике назове нацистима и реинкарнацијама Хајнриха Милера, Ота Хофмана или Рајнхарда Хајдриха. Овај текст се бори за то да се историја чита као књига, а не као црна магија за призивање злих мртвих.

Тежак задатак, који ће се углавном састојати у томе да се отпетљавају интерпретативни чворови изворног, додатог и исфабрикованог смисла, нарасли после правог краја Другог светског рата, тамо од 1990-тих наовамо. А тај је смисао, наизглед узвишен, у политичкој мотивацији приземно користољубив, у томе да се Европљани и дан данас боре против фашиста и нациста, који једнаком снагом као и 1933-45 ометају европски дух слободе, демократије и напретка.

Од читаоца се тражи известан сензибилитет за обухватање теме кроз филмске термине епизоде, серије и сезоне. Апсолутно је немогуће са Ванском конференцијом кренути од почетка, јер су о њој и њеним ефектима написане читаве библиотеке. А и да се крене на тај начин добила би се гомила изврсних цитата, који опет не би поседовали изричајну снагу данашњице.  

Овде су од значаја две ствари, а обе захтевају предзнање и стрпљење у једнаким количинама. Под један, последња епизода у еклатантно модерној политичкој употреби те Конференције, настала као реакција на такозвану „Потсдамску конференцију“ од прошлог новембра. Тада се аустријски идентитер Мартин Зелнер састао са неколицином чланова АфД-а, сви у својству приватних особа, на разговор о могућностима де-исламизације Немачке. 

Под два, играни филм „Конференција на Ванском језеру“ („Die Wannseekonferenz“) редитеља Матија Гешонека (Matti Geschonneck) из 2022. Филм је драматизација оригиналног Ванзејског протокола, јединог писаног трага о том историјском догађају, уз то и једине сачуване копије. Филм је симболичан не само од почетка до краја, већ и референцијално отворен на све стране. Имао је премијеру тачно на 80-ту годишњицу Конференције и бесплатан је за гледање, јер је више едукација него све друго, играни час историје доступан у оквиру ЗДФ-Медијатеке. 

„I see nazis, dead nazis. They don't even know they're dead.“

Има ли данас нациста? Да ли су АфД, аустријски Слободари, фламанске партије у Белгији и Холандији, Швајцарска народна партија, мање десничарске партије у Хрватској и Србији, постфашисти у Италији, да ли су сви они „модерни нацисти“?

За ове последње би Хана Арент одмах додала да изворни нацизам има више додирних тачака са стаљинизмом него са Мусолинијевим фашизмом. Али мимо тога не би разумела питање, или би га третирала онако као што се чини у овом тексту: онда је онда, данас је данас. Да би себе разумело, „данас“ мора да уважава „онда“, али „данас“ никад није вулгарна реинкарнација „онда“.

Натраг на постављено питање. Ствар је у томе да се данас можда и нађе неки минорни политички актер, или свакодневни мислилац из неке друге бранше, који показује тенденцију да промишља свет у изворним оквирима нацистичке идеологије, али они нису релевантни за ток ствари. Сумирано, са зрном соли: има нациста, али нема нацизма. Има у данашњем тренутку ужаса, катастрофе и екстремно лошег тренда ка још већем злу, али они нису нацистичког типа.

За танане душе лево-прогресивних хуманиста најгора могућа перспектива: не иде на добро, а нема нациста. Који закључак извлаче одатле? Треба их направити. Натегнути где има далеке сличности. Бацити које дрво тамо где се нешто дими. Претворити у реплику нацизма – Пирсову реплику, не у оно што се у свакодневном језику зове репликом/побијањем претходног става – све што се не уклапа у властиту бајку о путу у све хуманије и, каквог ли само сарказма, мирољубивије форме политичке владавине.        

За све који имају спреман аргуменат, да поратне Немачка и Аустрија никада нису извеле темељну денацификацију, може се одговорити: јесте, истина је. Али пажња, то је јуристички тачно, друштвено неупоредиво диференцираније. Кад су узимали старе нацисте у владу, Аденауер и Крајски нису размишљали у терминима нацизма, већ националног помирења. Кад би штитили старе нацисте, Сједињене Државе нису размишљале у терминима нацизма, већ користи за будуће ратове. Сад се лепо види за шта им је то било добро, а нама у Европи лоше.

Кад се укључио у „Пацовске канале“ за слање преживелих нациста у Латинску Америку, Ватикан није размишљао о нацизму, већ о комунизму. Можда је понегде деловала и извесна пастирска теорија о повратку „блудних синова“. Гебелс (1897-1945) је био практицирајући католик пре него што је ушао у НСДАП; Хајнрих Милер, назван „Гестапо-Милер“ (1900-1945) такође, али све скупа такво тумачење не претеже. Конкретно се та два споменута сигурно нису враћала никуда, осим ако већ и код доласка на свет нису изашли равно из Пакла.   

Или на појединачном плану, кроз случај Ота Хофмана, једног од учесника Ванске конференције, бившег SS-Obergruppenführera (други највиши генералски СС-чин) и шефа СС-Главне службе за расу и пресељење (један од 12 Hauptämterа/Главних служби кроз које је функционисала партијско-државна хоботница СС-а). Кад би га суседи у Баден Виртембергу пре и после рата гледали као трговца вином и виноградарском техником, дивили су се, не без себичних мотива, мирнодопској снази заборава, не његовој ратној биографији.

Поента је: деценијама после 1945, Европљани су требили нацисте; кад јесу, а јесу, као зло које стоји на путу срећнијој и мирнијој Европи. Чињеница да никад нису кажњени сви, само потврђује историјско правило да за један злочиначки режим никад нигде нису кажњени сви који су га проносили. Иначе би 1945. од 80 милиона Немаца требало побити, скромна процена, барем пола од тога. У „Остмарку“ од шест милиона и више од половине.  

Данас кад више физички нема преживелих нациста, сад је одједном постао императив тренутка да их се некако произведе, не би ли се искористили за оправдање опште праксе у рату против Русије, против Израела и против непријатеља Израела у исто време, против Хута, Ирана, Кине, против режима Сирије и Ирака, против Талибана, против диктатуре Великог медведа над Малим медведом.

При томе тај механизам делује на перфидан начин: не оптужују се за нацизам ти непријатељи. Или, осим самог Путина, не директно. „Нацистима“ су напротив проглашени властити грађани који прогресивним снагама не допуштају да мирна срца и морално уздигнуте главе воде рат против споменутих непријатеља. „Нацисти“ су и они који критикују неконтролисану исламску миграцију, што се добро види у реакцијама на „Потсдамску конференцију“.

Свака национална странка, свако спомињање културе, језика, хришћанства као религије или симболичког система где се неко осећа код куће, завршава оптужбом за национализам. А пошто то није довољно, јер у глобалној ситуацији вирулентних национализама таква оптужба наравно губи оштрицу, онда се прелази на аутоматске градације, па национализам постаје екстремни национализам, а екстремни се одмах тумачи као националсоцијализам. И ето нас до нацизма у три такта. Као да историја игра валцер са хуманистима који се враћају с рок концерта.

„Видим људе, мртве људе. Чак и не знају да су мртви“, говорио је мали Кол Сир у филму „Шесто чуло“ (1999). Замените у тој изјави људе нацистима, дакле исто оно што су германске нације реално учиниле 1933, само сада у камуфлажне сврхе, и ето европског политичког моментума из кога дишу врхушка ЕУ, немачка владајућа коалиција, велики кругови забринутих грађана у европским друштвима и скоро сви значајни европски медији.

Код забринутих грађана, оних који су протестовали против нових „Ванзејаца“ као наци-ванземаљаца из Потсдама, нема наводника. Они су заиста забринути јер им, осим две, ниједна друга диференцијална категорија није истренирана: „Наци“ vs. анационални хуманизам. Ништа, небитни, осим као инфантилне групе за притисак у кривом смеру. 

Нацисти као жртвени јарци?

Поједностављено, у Немачкој, нешто мање Аустрији, имамо посла са грађанским ратом, за сада у репликама. Овог пута не Пирсовим, већ вербалним репликама. У пракси то изгледа тако, да се нацизам препознаје као вампирски потентна форма данашњице. 

Нацисти као жртвени јарци, да ли је дотле дошло? Радикална инсинуација, али не лишена основе. Таленат историје да на црнохуморни начин увек изнова пренесе старе догађаје је запањујући.    

Све ово до сада описује духовни карактер европске и уопште западне политичке бине онако како се формирала од деведесетих година, кад пада прави крај Другог светског рата. Сигурно да је било правих људи, у смислу од крви и меса, који су свесно вукли на ту страну, као амерички неоконси, или скандинавски атлантисти. Свеједно, држим неутрални облик „формирала се“ за реалнији, јер је у таквом развоју било доста аутоматике, једном кад су ствари кренуле у том смеру.

За илустрацију тог развојног тренда, довољно је споменути да наше ЕУ вођство 2013. није морало да прихвати америчку улогу у државном удару у Украјини здраво за готово. Није морало да багателизује НАТО проширење као потпуно, потпуно, небитно за руски напад на Украјину. Није морало да окреће главу од тврде мањинске политике украјинских власти. Није морало и није смело да ћути кад је Кијев у зиму 2021/22 одлучио да нема разговора са Москвом. Да нису без поговора прихватили објашњења како је „неко“ уништио наш, европски гасовод у Северном мору, барем тада би сачували минимум интегритета.          

Догодио се парадокс – и без заједничке војске, Европска унија се трансформисала не у војни, већ одмах у ратни савез. Свеједно, и тада је унутар пола милијарде Унијиних грађана још било опрезних, гласних, нервозних, који нису прихватали такву трансформацију на реч. Требао им је доказ да другачије не иде. Све оне ситне релативизације, као „разумевачи Путина“, „ауторитарни умови“, „десни популисти“, наци-светоназоровци (Nazi-Gedankengut) и слично, нису били довољни да би се одреди неверних тома остракирали из јавног дискурса.

Бина је била постављена, али главни импетус је и даље фалио. Онда је прошлог новембра одржана „Потсдамска конференција“, муњевито стављена у аналогију са Ванском конференцијом из јануара '42. Сликовити импетус је нађен, оба догађаја су изједначена. Кренуле су широке демонстрације против исте банде нациста из хотела у Потсдаму данас и виле РСХ/Рајхсзихерхајтсхауптамта на Ванском језеру онда. Политичари су упозоравали да је то исто. Медији су писали да је то исто. У позориштима (Народно позориште у Бечу, на пример) паралелно се читао Протокол Ванске и транскрипт Потсдамске конференције.

Али док су једни на улицама викали „Доле наши данашњи нацисти!“, атлантисти су на поклон добили додатно време да ЕУ, са њом и укупна европска друштва, усмере на ратну стазу без повратка. Они који не мисле да је коначан обрачун са Русијом неопходан, неизбежан, и етички апсолутно оправдан, ти су или заведени, или нацисти. 

Метонимија змије

Логички поступак по коме је релативно комична „Потсдамска конференција“ проглашена директно ускрслом Ванском конференцијом спадао би у метонимију. То је проширена метафора која не ради класично, у преносном смислу, већ кроз сличност, кроз постављање ствари једне поред других, у интерпретацији границе на којој се додирују, кроз деловање невидљивог на видљиво.

Метонимију је, мени барем, најлакше објаснити кроз религиозну естетику, или видљиви део религија. Ориса Огун, Бог рата и гвожђа, у религији Јоруба и Сантерији показује се кроз гвоздене предмете. Било какве, некад и распарене металне делове или пиљевину, важно да је гвожђе. Тамо где је на олтарима метал, ту је Огун. Зато што је ту био Огун, појавио се метал. Огун делује, метал је оно у чему се његово деловање, по свему невидљиво, препознаје.

Или случај богиње Дан/Дамбалах у Бенину. Дан је змијолика богиња, па су храмови у којима се она обожава познати као „Храмови питона“ и логично отворени за змије. Увече се отворе врата, змије ушетају, наместе се, преспавају, ујутру одлазе својим послом. Ко од пролазника случајно убије змију, плаћа казну, пролази кроз покору и финансира њену сахрану на гробљу питона.

Метонимија се и овде успоставља не преносно, као код типичне метафоре (змија=зло; змија=издаја, змија=фармација), већ кроз физичку сличност, заједничку границу и однос невидљивог деловања са видљивим ефектом деловања. Богиња Дан делује = змије долазе на спавање.

Исти тај механизам се сада ишчитава у хистеричним реакцијама на „Потсдамску конференцију“ кроз спонтане грађанске протесте у Немачкој и Аустрији. Јесте, ја заиста верујем да су то добрим делом спонтани и искрени протести забринутих људи, чији су преци можда убијали испод Стаљинграда и стрељали код Крагујевца, па сад не желе било какву репетицију у своје име.   

У стварности, ту делује аналошка рачуница метонимијског, не симболичко метафоричног типа. Хотел „Адлон“ у Потсдаму налази се у физичкој близини Марлир/Мено виле у Берлину; та два објекта деле градску границу – с леве Потсдам, с десне берлинска општина Штеглиц-Целендорф; обе зграде леже на језеру; обе су луксузне, у оба случаја се разговарало о третману неких група становништва.

Географски се додирују, слични су по граници и деловању, ерго, то су исте змије.

Јесмо ли ипак нешто научили?

Овај текст се супротставља дословном читању историје, не апсолутној забрани историјских аналогија. Разлика је у аподиктичности, често агресији са којима се неке лекције намећу од савременика на утицајним местима, у политици, медијима, култури и уметности.

Наравно да Конференција на Ванском језеру није мртва као историјски пример. Напротив, њен монструозни карактер делује и данас. Довољно је погледати Гешонеков филм, па да се данашњем гледаоцу дигне коса на глави. Све су то глумци, изврсни немачки и аустријски глумци, сви знају да ван кадра стоји на десетине техничког особља, све је позориште од почетка до краја, али залуд то. Кад се на рондели испред улаза први пут појави глумац Јакоб Дил, гледалац види Гестапо-Милера главом и брадом, „Сфингу“, како су га у СС-у звали због одсуства фацијалне мимике.

Но утицаји Ванске конференције на данашњицу нису метонимијски. Нема друге по карактеру исте такве змије. Оно што постоји су два симболичка момента која се препознају: „пророчанство“ да се спрема нешто јако лоше, и евидентни докази моралне амбивалентности у најмању руку, из које кључни фактори у Европи и англосаксонском свету форсирају одлуку шта да се ради са Русијом сад одмах, па после тога са Кином, Ираном и све тако по линији до сазвежђа Малог и Великог медведа.  

„Пророчанство“ као метод рада

Негде око двадесете минуте Гешонековог филма, један од учесника Конференције, Георг Лајбрант, шеф Политичког одељења за окупиране источне области, подсећа окупљене на Фирерово „пророчанство“. Сви климају главама, знају о чему се ради, потпуно им је јасно да су само извршиоци судбине.   

Пре тога је Хајдрих прочитао ко га је овластио да сазове тај састанак (Херман Геринг, рајхсмаршал Великог немачког Рајха, шеф Канцеларије за четворогодишњи план и Председавајући министарског већа за одбрану, у писму од 31. јула 1941), по којој теми (коначно решење јеврејског питања) и са каквим очекивањима (организационо, фактично и материјално спровођење плана у читавој Европи под немачким утицајем). 

„Пророчанство“ на које се Лајбрант позива део је Хитлеровог говора од 30. јануара 1939, где он каже да ће „ако још једном изазову светски рат, Јевреји бити уништени“. На немачком, буквално, у бизарној језичкој конструкцији, да ће „доживети да буду уништени“. Дан после објављивања рата Сједињеним Америчким Државама, Хитлер у говору од 12. децембра 1941. цитира сам себе, с тим да се та изјава сад појављује стилизована као „пророчанство“, одозго, не само од њега самог, већ трансцендентно одозго. Тако се прорекло, судбина.

Гебелс у свом дневнику, децембар '41: „У односу на јеврејско питање, Фирер је одлучан да рашчисти сто. Он је Јеврејима прорекао да ће, ако још једном изазову светски рат, бити уништени. То није била фраза. Светски рат је ту, уништење Јеврејства мора да буде неопходна последица.“

Филмски Хајдрих (аустријски глумац Филип Хохмајр) се одмах надовезује на Лајбрантову упадицу: „Тачно тако. Сад доживљавамо испуњење тог пророчанства. Јевреји су хтели свој рат, сад су га добили. На Јеврејству се остварује судбина која је, истина, тешка, али заслужена. Саосећање или жаљење су неприлични.“

У перцепцији учесника, Ванска конференција је била ништа мање него испуњење судбине. Не само, али пре свега. Није било алтернативе. То је био одбрамбени механизам код неких од њих, као код министарског директора Хитлеровог кабинета Фридриха Крицингера (игра га Томас Лојбл). У филму је једино Крицингер згранут „коначним решењем“, заправо више снагом и одлучношћу које оно захтева од извршиоца ако мисле да „коначнују“ 11 милиона људи на текућој траци. За ту Крицингерову нелагоду међутим нема историјске потврде.

Да га Гешонеков филм ипак види као човека са савешћу, барем у поређењу са осталима, има везе с тим да се Крицингер после рата једини сећао да је уопште био присутан и једини се јавно кајао због Холокауста. Али објективно, после Ванске конференције, све до капитулације Трећег рајха, његова каријера у Хитлеровом кабинету само је напредовала.  

Сад је, данас, у геополитичким плановима атлантских снага (Англосаксонци + Балтик + источна Европа), у које је усисана и Европска унија са вредним Немцима, на делу исти механизам „пророчанства“. Али, како у ходу историје никад ништа није исто, само слично, аналогно и асоцијативно, оно се сад не односи на европске Јевреје, који, да се не понавља зашто, ионако нису статистички битна ставка у демографији ЕУ земаља. Сад се техника пророчанства, и то self-fulfilling типа, оног које се испуњава само зато што се често понавља, призива и према потребама у ходу прилагођава, односи на Русију.

„Русија ће напасти неку НАТО државу“ – то је реченица која се, негде од првих дана ове године, понавља у бројним изјавама представника НАТО, САД, Немачке, балтичких земаља, Пољске и наше ЕУ врхушке у тоталном милитаристичком трансу. „Прогноза НСА је да ће Русија послати нуклеарно оружје у орбиту“, пише недавно „Њујорк тајмс“. Сачувај ме боже пророчанства тајних служби.

Тај тип упозорења с карактером „пророчанства“ посебно су учестала после Трампове изјаве како „охрабрује Путина да нападне НАТО чланице које не издвајају 2 одсто бруто националног производа за одбрану“. Није ту проблем да ће Путин сада као Буриданов магарац стајати неодлучан између 13 (од укупно 31) НАТО чланица које леже испод тог постотка. Коју ће прво? Дозволу од Трампа има.

Проблем је напротив тај да се с друге стране, у атлантском блоку, формира чврста представа да ће Путин то првом приликом и направити. „Чим заврши са Украјином“, изјављују немачки министар одбране Писториус, шеф естонског Генералштаба Херем, или армије медијских коментатора који пуни забринутости преносе то као пророчанство. Судбина нам је бацила у крило задатак да спасимо Европу, говорили су учесници Ванске конференције. Судбина нам је бацила у крило задатак да спасимо Европу, говоре учесници НАТО и ЕУ састанака на врху. Ту се већ скупило толико плинских испарења, довољно је само да неко упали шибицу.

Још нешто треба приметити у НАТО реторици са последњег састанка у Бриселу (13/14 фебруар): Више се не говори о 2 одсто бруто националног производа, већ о „минимуму од 2 одсто“. Земље НАТО-а заједно издвајају за војску 14 пута више од Русије, али ту статистику интерпретирају на начин да НАТО у одбрану улаже 14 пута више него Русија у напад.   

Зато је НАТО гладан, увек гладан. Он неће стати, зато што је прорекао да Путин неће стати. 

„Централне инстанце“ почињу да убијају  

Друга поука Ванске конференције за данас јесте когнитивно-морална представа о могућим циљевима и допуштеним средствима. У крајњој линији о реалним дометима у форсирању методе пророчанства.

Ту историјску лекцију треба схватити кроз игру два фактора: 1) моралне свести да се нешто не сме, и 2) политичког изазова да је ипак могуће пронаћи неку форму у којој оно постаје легално. Изгледа као легално.

Трећи Рајх је у историју политичких теорија ушао као парадигматски систем који је од најудаљенијих полова те две ставке, од моралног „апсолутно не смеш“ и правног „апсолутно илегално, нелегално и криминално“ направио конструкцију законитости и друштвеног поноса. 

Питање шта су обични Немци знали одавно је ирелевантно. Јесу, само их детаљи нису занимали, јер се ствар ионако испуњавала судбински. Да ли су знали шта су тачно значиле „депортације“ на исток? Шта су мислили да раде „референти за јеврејска питања“? За шта је „насељавање“ било шифра у Хофмановој канцеларији? Да ли су убијања у плинским коморама била „медицинска питања“, како је Ајхманов бранилац Роберт Сервациус тврдио на суђењу у Јерусалиму 1961? Умирање и смрт имају везе са медицином, па сходно томе спадају у медицинска питања, објаснио је Сервациус своју примедбу згранутом Моше Ландау, председнику трочланог судског већа.

Релевантно питање је напротив да ли су масе нацистичких бирократа из државног апарата, виши и нижи СС каријеристи и „идеалисти“ (Ајхманово објашњење са суђења), уз њих десетине хиљада директних извршиоца при Хајдриховим, после Калтенбрунеровим трупама за акцију (Einsatzgruppen) знали да то што раде не смеју да раде? Могу, историја је сведок да су могли, али да ли су знали да не смеју?  

То је одлучујуће. Не да ли су хтели, желели, сањали, планирали, пробали да Европу очисте од Јевреја, Славена и Рома, него да ли су знали да се то не сме, чак и кад се створи правни оквир у коме то изгледа легално? Кад се гледа Гешонеков филм, кад се пажљиво гледа, и упореди са историјском литературом, закључак је поразан: знали су да не смеју. Знали су да нису покривени чак ни законодавством нацистичке Немачке.

Филм пресликава реално време Ванске конференције, сат и по за сат и по. Унутар филмског сета, као и у правом животу, ту се препиру, убеђују, један другом отимају ингеренције за програм масовних убистава, три интересна табора: СС, цивилне окупационе власти и држава.

Ко је главни?

СС је главни, наравно. Obergruppnführer Хајдрих, први човек испод Химлера, позвао је пробране на „други доручак“ у вилу Гестапоа на Ванском језеру, како би проширио легитимацијску основу за оно што је знао да не би смео. Obersturmbannführer/потпуковник Адолф Ајхман је, као особа најнижег војног чина међу присутнима, водио записник. Протокол је у принципу његово дело, надгледано и одобрено од Хајдриха.   

Хајдрихови људи, по различитим основама:

Споменути Ото Хофман, Генерал Waffen-SS-а и руководилац Хауптамта за расу и насељавање;

Споменути Хајнрих Милер, у РСХА шеф Службе IV/Гестапо;

Brigadeführer (најнижи генералски чин) Карл Георг Шенгарт, заповедник државне полиције СП (Sicherheitspolizei/Безбедносна полиција = политичка полиција + криминална полиција) и СД (Безбедносна служба СС) у окупираној Пољској/Генерално губернаторство;

Standartenführer/пуковник Рудолф Ланге, такође СП и СД, такође из Губернаторства, али директни извођач радова за Балтик и Белорусију (Рајхскомесаријат Остланд).

Ко басира?

Представници цивилних власти у Генералном губернаторству (Краков) и Комесаријату за Исток (Рига). Они су басирали.

То су биле испоставе које су полако требале да гурају линију окупационе управе кроз територију Совјетског Савеза, у темпу у коме Руси буду доживљавали поразе. Наравно да су и ту, по нацистичком маниру, компетенције биле намерно измешане: Краков је стајао директно под Хитлером, док је Рига била у компетенцији Алфреда Розенберга и његовог Министарства за запоседнуте источне области.

Или: Комесаријат је био номинално државна територија, Губернаторство приватно-партијска. У Губернаторству је Холокауст текао превасходно организовано кроз стационарне гасне коморе у концлогорима (4 у Губернаторству, 2 на Рајху припојеним пољским деловима, Вартеланду и Источној Шлезији). У Комесаријату је Холокауст текао превасходно кроз мобилне гасне јединице, а кад их није било, како се стигло. Тренирало се, у ранијим фазама, на руским заробљеницима.

Представници окупационих власти:

Алфред Мајер, први заменик Алфреда Розенберга;

Споменути Георг Лајбрант, доктор теологије и философије, Мајерова десна рука у Министарству;

Јозеф Билер, државни секретар у Кракову, први испод гувернера Ханса Франка.    

Генерално је важило да Министарство за исток планира, а СС спроводи. Свађе између инстанци које су овде представљене групацијама „главних“ и „басиста“ су легендарне. У новембру '41. су Розенберг и Химлер договорили поделу одговорности на Истоку, на оној територији која је требало да укључи Русију до Урала. Наводно договорили. Спор је био око тога да ли је третман Јевреја „полицијска ствар“, као што је хтео Химлер, или „политичка“ како је мислио Розенберг.

Решење је нађено у томе да су цивилним властима, дакле Мајеру и Билеру, придодани „референти“ ХССПФ/ССПФ (више СС и полицијске вође), посебна полиција којом је заповедао директно Химлер, и која је била одвојена од Хајдрихових служби СП, СД, Гестапо и Група за директну акцију (Einsatzgruppen).

Сумирано: Споменуте две категорије „главних“ и „басиста“, плус приватна Химлерова ХССПФ полиција, иако сви посвађани унутар себе, добро су пазили да им се не провуче неко из државног административног апарата, ко би могао да зна да то што се намерава, не сме да се ради, чак ни, да се понови још једном, по позитивном праву нацистичке државе.

Кога треба укључити?

То је трећа група учесника Ванске конференције, она са високо позиционираним државним бирократама. Питање је реторичко, јер су они већ били укључени. До јануара 1942. масовна убиства Јевреја, немачких и других, укључујући и српских, „сумирају се на пола милиона“, како констатује историчар Петер Лонгерих, а код Гешонека изговара филмски Хајдрих. Амбиције, димензије и темпо су им били непознати.

У групи коју Хајдрих зове „централне инстанце“ налазе се:

Подсекретар у Министарству спољних послова Мартин Лутер, предратни шпедитер за намештај, алкохолна пића и шут. Без икакве квалификације, каријеру је направио као кућни пријатељ Рибентропа. Једини примерак ванзејског Протокола који је сачуван, нађен је у његовој заоставштини. Остали су своје уништили на време. Лутер, који је умро 13. маја '45, наводно од инфаркта, није чуо Химлерову наредбу.       

Даље, државни секретар Вилхелм Штукарт из Министарства унутрашњих послова, доктор правних наука, аутор Нирнбершких расних закона. То је министарство од 1933. било главна инстанца „јеврејске политике“, док је са избијањем рата 1939. нису преузели Геринг, Химлер и Хајдрих. Штукартова свађа са Хајдрихом на Ванској конференцији тиче се његових покушаја да спаси неколико хиљада „Рајхс-мишлинга“, немачких „четврт-Јевреја“, чиме би у ствари спасио своје расне законе, односно сачувао властиту позицију.

Герхард Клопфер, представник Хитлеровог „партијског кабинета“/Partei-Kanzlei. Хитлер је имао два кабинета: као канцелар Рајхсканзлај, као шеф НСДАП-а „Партијску канцеларију“. Клопфер је био једини есесовац у тој групи „централних инстанци“.  

Ерих Нојман, државни секретар у Геринговом Четворогодишњем плану, шеф Одељења за девизе. На састанак на Ванском језеру је дошао као Герингов шпијун, каже Лонгерих. Једино питање које Нојман има, тиче се конфисковане јеврејске имовине, ко њоме располаже, Геринг или Химлер. „Геринг, наравно“, одговара Хајдрих. Онда у реду, Нојман више нема примедби на „коначно реење“.

Државни секретар у Министарству правосуђа Роланд Фрајзлер. На Конференцији чини извесну интересну групу са Штукартом, јер ни њему није драго да „коначно решење јеврејског питања“ руши Нирнбершке расне законе, заједнички пројекат министарстава за правосуђе и унутрашње послове из 1935.  

Већ споменути директор Министарског већа у Хитлеровом државном кабинету, Фридрих Крицингер. Глумац Лојбл га игра као збуњеног, сметеног, неверујућег у оно што се спрема, као да се у том сумраку тражи једна макар мало филмска добра душа. Али ни Крицингер се не буни заиста, и он на крају каже да га брине „какав ће то ефекат имати на психу немачких војника“ који суделују у масовним индустријским убиствима.

Могу ли они да кроз то прођу ментално здрави?  

Јесмо ли данас (довољно) здрави?

СС-структуре су уз помоћ „басиста“ и „централних инстанци“ већ били побили на стотине хиљада људи, а да „јеврејска политика“ Трећег рајха још није ни досегла стадијум „Коначног решења“/ „Укупног решења“. Шта је шта? „Коначно решење“ је „укупно решење“; „укупно решење“ је „коначно решење“, појашњавао је Хајдрих учесницима Ванске конференције у јануару '42.

Убијали су нацисти, то јест партијско-полицијско-војна спрега NSDAP+SS+Waffen SS, али су друге две велике групе, оне чији су се представници прошетали Ванском конференцијом, прихватале тај оквир без поговора. Мисли се на цивилне управе по анектираним, окупираним, савезничким, квислиншким и осталим територијама, као и на наслеђену пруску државну бирократију, одреде доктора правних наука, теологије и философије. Користили су „одговарајуће мере“ само на истоку, „у простору коначног решења“. Од куће су само „депортовали“ и убијали од батина и рада.

Па ипак је СС/НСДАП-структурама, чак и у условима тако високог степена толеранције државних управитеља на „медицинске мере у просторима  коначног решења“ била потребна извесна вештина уверавања. Ванска конференција је одржана, закључује Лонгерих, како би се „централне инстанце“ натерале да програму дају легитимитет, да се укључе, „али и да одмах забораве“ шта то у стварности значи.

„Басисте“ је такође требало обрађивати, али не да се сложе са „коначним решењем“. Напротив, њих је требало натерати да прихвате како ће наредних месеци и година добити још више Јевреја него што су их затекли код окупације (2 и по милиона у Пољској, око 4-5 милиона у Совјетском Савезу). Али, како су „басисте“ на Конференцији умиривали Хајдрих и Милер, за те нове контингенте који стижу Ајхмановим возовима „неће требати смештај и храна“. Неће пасти на трошак цивилне управе.

Читав овај историјски рекурс на Ванску конференцију има за циљ да покаже како ни онда нису били сви исти. Не у друштву, већ је напоменуто да „обични људи“ нису тема овог текста, већ на нивоима различитих политичких фактора са утицајем. Неко увек води, неко басира, неко пристаје, иако се не слаже.

У случају Ванске конференције, сви су на њој знали да то што раде не смеју да раде. Неки нису ни желели такав развој догађаја, али су на крају свеједно прихватили да је то у реду. То је много више, односно ниже од Ајхманове одбране у Јерусалиму како је он „само испуњавао наређења“. То је мирење са апсолутно непомирљивим. Ако мора, онда може. Ако је технички изведиво, онда треба. Ако треба, онда мора. Теорија Никласа Лумана о томе како се ствара крајњи легитимитет, како људи заиста прихватају неку норму, та је теорија већи хорор од посматрања конкретних патолошких режима.   

Исти тај механизам форсираног легитимитета делује и данас у односу на Русију. Иста подела на категорије: атлантисти су „главни“; „басисти“ су медији и бриселска ЕУ; „централне инстанце“ су националне владе ЕУ чланица. Ове последње треба уверити да се рат с Русијом приближава као „пророчанство“. Као судбински задатак нових генерација демократа и слободног света.

Да ли притом знају да се то не сме? Наравно, сви они знају да се то не сме. Знају то чак и Столтенберг, Камала Херис, као и читаве државно-војне балтичке гарнитуре. Знају и Швајцарци да не би смели да тако пљескају зазивању рата. И данашње „централне инстанце“ у Немачкој знају да се то не сме.

Сви све знају, и то је оно што ме убија. Не требају им овакви текстови, а има их свуда, иако су згурани на руб јавног дискурса. Не треба нико да данашње „главне“, „басисте“ и „централне инстанце“ тргне из транса, јер нико од њих и није у трансу.

Сви знају шта раде, а опет желе на Исток, у просторе новог коначног решења. Овог пута по другом послу и из „узвишених циљева“ који се већ вуку по блату, али једнако тврдоглаво и профетски.

Хајдрих, Милер и Хофман, осветљени шкртим зимским сунцем кроз отворе паладијске „серлиане“ иза леђа, више ништа не одређују. У политичким храмовима данашњице ноће друге змије.