Фон дер Лајен, Калас и Кошта, трио који ће водити ЕУ до 2029: Госпођа Фајзер, нова челична лејди и стари социјалиста

Када је у изборној ноћи након гласања за нови сазив Европског парламента француски председник Емануел Макрон напрасно расписао ванредне парламентарне изборе у Француској, многи су помислили да ће овај политички земљотрес отежати и одложити избор личности које ће преузети кључне функције у Европској унији. Међутим, супротно првобитним очекивањима, само 18 дана од европских избора лидери „двадесетседморице“ изабрали су трио који ће водити ЕУ наредних пет година.

Додуше, једино је избор бившег португалског премијера Антонија Коште за председника Европског савета коначан, док су Урсула фон дер Лајен и естонска премијерка Каја Калас само номиноване за председницу Европске комисије и Високу представницу за спољне послове и безбедност. За коначан избор оне морају да обезбеде већину у Европском парламенту (ЕП).

Начин на који је изабран овај трио, као и сама персонална решења, најбоље указују на то да се ЕУ налази у временима појачаних неизвесности, како политичких тако и безбедносних. Лидери ЕУ приликом избора главних функционера будуће бриселске администрације одустали су од праксе уобичајене у време немачке канцеларке Ангеле Меркел, када су европски самити трајали данима и ноћима све док се не постигне консензус; сада се, међутим, изоловање у преговорима „проблематичних“ лидера представља као наводно легитиман потез у показивању моћи, иако се то увек сматрало непристојним.

Тако се догодило да шефица владе треће по величини чланице ЕУ, Италије, буде искључена из иницијалних преговора о новом владајућем трију, само зато што њена странка не припада до сада владајућој коалицији три групације – Европске народне партије (ЕПП), Социјалиста и демократа (СД) и Либерала (Обновимо Европу).

Избегавање Ђорђе Мелони

Због тога не чуди зашто је италијанска премијерка Ђорђа Мелони била љута у Бриселу па је гласала против избора Коште и Каласове, док се о реизбору Фон дер Лајенове уздржала од гласања. Она је тиме показала незадовољство не само зато што су њу лично као премијерку Италије искључили из првих консултација водећих лидера ЕУ, већ и што се упорно избегава сарадња са парламентарном групом Европских конзервативаца и реформиста (ЕЦР), којој припада њена странка „Браћа Италије“.

ЕЦР је по бројности избила на трећу позицију у новом сазиву ЕП, претекавши Либерале, а не даје јој се да учествује ни у предлагању кадровских решења, а камоли да из својих редова предложи неког на четири кључне функције, будући да уз поменуте три иде и место председника Европског парламента, које ће добити Роберта Метсола, Малтежанка из ЕПП-а .

Како је истакла Мелонијева, да предлог особа које ће заузимати кључне функције у ЕУ одређују само Народњаци, Социјалисти и Либерали „погрешно је и у начину и у суштини“. Према њеним речима, због тога је њено гласање (једно уздржано и два против) било „из поштовања према грађанима и порукама које су од тих грађана дошле у току избора“.

Суштински, упркос томе што су Социјалисти и Либерали највећи губитници ових европских избора, они су Народњацима припретили прекидом сарадње уколико се усуде да сарађују са Мелонијевом и ЕЦР-ом. Ни Фон дер Лајенова нити ЕПП не прихватају то здушно, већ засад „гутају кнедле“ и настоје да не руше потенцијалне мостове сарадње са ЕЦР-ом. Чини се да су управо у ЕПП-у свесни да ће „краљица“ будућих европских компромиса бити управо Мелонијева, те да је она, како каже тек покоји европски коментатор, најпотцењенији европски лидер данас.

Вероватно због тога грчки премијер Кирјакос Мицотакис, чија странка је део ЕПП-а, истиче да „никада није била наша намера да било кога искључимо или некога увредимо“. „Ја лично имам велико поштовање за италијанску премијерку Ђорђу Мелони... Сигуран сам да ћемо решити све ове проблеме и отклонити забринутост у дискусијама које ћемо водити“, рекао је Мицотакис, који је био један од шест преговарача који су саставили предлог персоналних решења за три кључне позиције у ЕУ.

Кипарски председник Никос Христодулидес је рекао да је Мелонијева „с правом изнервирана“ због начина на који је вођена дискусија о кључним функцијама. „Морам да кажем да у неким стварима које је изнела видим и препознајем да је у праву“, рекао је кипарски лидер који се пре Европског савета састао са Мелонијевом у покушају да се што пре дође до резултата.

Прогноза Кипранина да избором тројке „нико неће бити 100 одсто срећан“ и да се нада да ће споразум бити постигнут „с обзиром да су пред нама озбиљни изазови на које морамо да се фокусирамо“, испала је сасвим тачна.

Скандали бачени у страну

Управо ти „озбиљни изазови“, чини се, бацили су у страну и озбиљне замерке за три личности које би требало да воде ЕУ до 2029. године.

Урсули фон дер Лајен су, рекло би се, на оба ока зажмурили када су у питању корупционашке афере, досадашња прекорачења овлашћења председнице ЕК и остали контроверзни потези. Код њеног реизбора се очигледно радило на томе да се задржи „статус кво“, јер је то довољно добро и довољно лоше за све.

Иако се раније говоркало да би Емануел Макрон могао на самитима да истури бившег италијанског премијера Марија Драгија за новог председника ЕК, француски председник у ситуацији када му се љуља власт у Паризу није могао да предузме још један хазардерски потез и крене у нови дипломатски рат, који би највероватније изгубио. Уосталом, то би само додатно затегло односе званичног Париза и Рима јер Макрон не жели сарадњу са ЕЦР, а гурањем Драгија на место шефа ЕК он би практично уместо самих Италијана бирао италијанског представника у Европској комисији.

Чини се да су и Антонију Кошти зажмурили на оба ока када је у питању истрага због трговине утицајем, због које је он пре осам месеци поднео оставку на место премијера Португалије. То што су његовом шефу кабинета у канцеларији пронађене коверте са десетинама хиљада евра није баш најбоља реклама за човека који би са функције председника Европског савета требало не само да буде глас колективног председништва, већ и неко ко ће промовисати владавину права, транспарентност институција и борбу против корупције.

Каји Калас је очигледно толерисано то што је до пре неколико месеци сматрана превише отвореном и јастребовски настројеном за некога ко би требало да буде на челу европске дипломатије и ко би требало да буде заједнички глас европске „двадесетседморице“, који иначе тешко долазе до сагласја када је у питању одређивање курса спољне политике ЕУ.

Будући да је минулих месеци очигледно дошло до преокрета у Паризу и Берлину и, пре свега, ишчезавања некадашњих немачких и француских „црвених линија“ према Русији и рату у Украјини, ишчезле су и резерве према ратоборној Естонки, која очигледно жели да спољна и безбедносна политика буде свима јасно и гласно представљена, упркос томе што њена функција нема алате за примену те политике, нарочито када су у питању контроверзне теме. Суштински, њена моћ зависи од сагласности „двадесетседморице“.

Занемарено је и то да је Каласовој на домаћем терену делом уздрмана популарност и политички кредибилитет када је откривено да ова жестока критичарка било какве сарадње са Русијом која води рат против Украјине, уједно има супруга који је сувласник у транспортној компанији која и даље послује са Русијом. Додуше, њене колеге у Европском савету јој ово нису ни замерале, будући да многе државе чланице ЕУ раде исто то када све више проширују уносне послове са Русијом, иако јавно заговарају санкције и финансијско кажњавање Русије.

Кремљ је на њено номиновање реаговао оценом да је Каласова „у нашој земљи добро позната по својим апсолутно непомирљивим, а понекад чак и жестоко русофобичним изјавама“. Према речима портпарола руске владе Дмитрија Пескова, ништа се неће променити у хладним односима Москве и Брисела.

„Не мислимо да ће се европска дипломатија понашати тако да на било који начин нормализује односе с Русијом“, рекао је Песков и додао да су „изгледи за боље односе између Москве и Брисела лоши“.

„Рехабилитација“ Антонија Коште

Једини који је, за сада, и формално изабран јесте Антонио Коштa, наследник Шарла Мишела. Кошта ће бити на челу Европског савета, институције која би требало да уједињује шефове држава и влада чланица ЕУ у доношењу општих политичких приоритета и праваца. Бивши португалски премијер ће од Мишела преузети функцију 1. децембра, а мандат му траје две и по године, са могућношћу да буде обновљен.

„Бићу у потпуности посвећен промовисању јединства између 27 држава чланица и фокусираћу се на примену стратешке агенде коју је Европски савет данас одобрио и која ће омогућити смернице за Европску унију за наредних пет година“, рекао је шездесеттрогодишњи Португалац, доста контроверзан избор европских социјалиста за једну од четири главне функције у европској администрацији.

После осам година на месту премијера Португалије, Кошта је у новембру прошле године поднео оставку због истраге о наводним неправилностима које је починила његова социјалистичка влада у управљању пројектима ископавања литијума, као и у пројекту изградње центра за добијање такозваног зеленог водоника.

Истрага о корупцији у вези са рударским пројектима и енергетским концесијама траје и даље, а Кошта је од њеног почетка жестоко бранио своју невиност, изјавивши на крају да се из владе повукао да би сачувао свој политички интегритет јер зна да није крив, а верује у правосудни систем Португалије и његову независност. Његови браниоци тврде да су тужиоци помешали Коштино име са именом министра економије Антонија Коште Силве у транскриптима прислушкиваних разговора, доводећи на тај начин у питање кредибилитет правног случаја.

С друге стране, због наводног трговања утицајем у вези са тендерима који се тичу пројеката са литијумом и водоничким постројењима под истрагом су и даље Коштин некадашњи шеф кабинета Витор Ескарија, потом Коштин блиски пријатељ и бизнисмен Диого Ласерда Маћадо, бивши министар инфраструктуре Жоао Галамба, градоначелник града Синеса и још пет особа. Иако су у канцеларији Коштиног шефа кабинета пронађене коверте са укупно 75.800 евра, успешност истраге под називом „Операција инфлуенсери“ доводи се у питање.

Истрага покренута против самог Коште није резултирала оптужницом због недостатка „озбиљнијих доказа“. Иако случај званично није затворен, сматра се да је Кошта рехабилитован тиме што је суд у априлу саопштио да је тужилац скупио 1.000 страна, али углавном новинских клипинга, а не доказа. Осим тога, „рехабилитацији“ је допринео и актуелни конзервативни премијер Португалије Луис Монтенегро, који му је дао недвосмислену подршку иако су на домаћем терену политички ривали .

Монтенегро је Кошту описао као најбољег кандидата за председника Европског савета и рекао да има више поверења у Кошту него што би имао у социјалисту друге националности, похваливши притом и Коштине резултате у промовисању европских интеграција, као и по питању подршке Украјини и процесу проширења ЕУ.

Кошту у Португалији, иначе, зову „политичком животињом“ која је свој живот посветила политици – од учешћа у Револуцији каранфила којом је 1974. збачена диктатура у тој земљи, преко чланства у младим социјалистима и стажирању у канцеларији каснијег председника Жоржа Сампаија, до посланичких мандата у португалском и Европском парламенту, два мандата градоначелника Лисабона и три премијерска мандата.

Капацитет за дијалог

Према мишљењу политичког аналитичара Рикарда Борхеса де Кастра, Кошта је вешт преговарач који је у стању да „окупи“ лидере свих политичких боја и „стигне тамо где би други можда имали више потешкоћа“.

„Капацитет за дијалог“ је управо нешто што ће Кошти бити неопходно, јер ће краткорочни изазов за њега бити да врати јединство у Европски савет у којем се и на избору главних функционера видело да се више не инсистира на постизању консензуса. Поред нове праксе изоловање „проблематичних“ лидера у разговорима, горак укус у устима оставља и када на Европском савету лидери гласају једни против других, као што је Мелонијева гласала против Каласове и њега самог. Напросто, атмосфера у Европском савету је тако лоша да је све поменуто постало уобичајено.

Осим тога, обећавајуће је и то што Кошту доста поштује Урсула фон дер Лајен, која је протеклих година поприлично „ратовала“ са Шарлом Мишелом, који је у више наврата покушао да је дипломатски гурне у страну.

С друге стране, Кошта има драстично различит приступ одређеним политичким питањима у односу на преовлађујући тренд широм ЕУ. Па се тако протеклих година новим прописима све више затварају европска врата за мигранте и избеглице, док Кошта има репутацију да је водио једну од најлибералнијих миграционих политика у ЕУ, омогућавајући људима ван ЕУ да се доселе у Португалију и без претходно добијеног запослења.

Иако Коштини прогресивни ставови и историја јаке социјалне политике код многих десничара и либерала буде сумњу, у постизању јединства у Европском савету могло би да му помогне и то што има топли, лични однос са неким од лидера које сматрају „црним овцама“, као што је мађарски премијер Виктор Орбан. Иако је Кошта у португалској јавности прошлог лета изазвао критике јер је изменио свој дипломатски распоред и одлетео за Мађарску како би са Орбаном у Будимпешти гледао финале Лиге Европе између шпанске Севиље и италијанске Роме, управо те везе би могле да буду битне да би се убудуће избегли застоји приликом доношења одлука о неким важним питањима.

Климави реизбор шефице ЕК

И заиста, на крају је Орбан гласао за Коштин избор, оставивши Мелонијеву да једина буде против. С друге стране, италијанска премијерка је била уздржана када су лидери гласали о номинацији Урсуле фон дер Лајен, а једино Орбан је био против. Чини се очигледним да Мелонијева овим потезом оставља могућност сарадње њене групације у Европском парламенту са већином коју чине Народњаци, Социјалдемократе и Либерали.

Да није жестоког противљења Социјалдемократа и Либерала, Фон дер Лајенова би већ увелико у преговоре о подршци укључила групацију Европски конзервативци и реформатори, којој припадају и „Браћа Италије“ Ђорђе Мелони и која је претекла Либерале те чине трећу по бројности посланичку групу у ЕП.

А немачкој демохришћанки и те како је потребан резервоар додатних гласова, јер то што Народњаци, Социјалдемократе и Либерали на папиру имају већину не значи да ће сви посланици послушати миг са врха. Штавише, сасвим је сигурно да бар 10 одсто њих неће гласати за актуелну председницу ЕК, јер су у предизборној кампањи управо њу таргетирали као извор бројних проблема.

За разлику од своје својеврсне „политичке маме“ Ангеле Меркел, која ју је стављала у сва четири своја министарска кабинета, Фон дер Лајенова се није показала као „тефлон-политичарка“ на коју се афере и скандали не лепе. Број скандала с којим се она везује је у протеклих пет година њеног мандата значајно нарастао у односу на њену каријеру у немачкој политици, где је „само“ повезују са мрежом привилегованих консултаната и спорним додељивањем лукративних уговора са немачким министарством одбране у време њеног министровања.

И док је пред истражим комитетом Бундестага пре четири године признала да су „грешке почињене“, на европском нивоу избегавала је да лично одговара на сумње, иако су долазиле са свих страна. Последња у низу била је усред предизборне кампање, када је на место представника ЕК за мала и средња предузећа поставила свог партијског колегу и европарламентарца Маркуса Пипера. Иако је Пипер свега неколико сати пре него што је званично требало да преузме функцију дао оставку, шефица Европске комисије нашла се под оптужбама за сукоб интереса будући да је одлуку о ангажовању Пипера на прилично уносну функцију у ЕК донела упркос противљењу осталих надлежних чланова ЕК, као и упркос чињеници да су две друге кандидаткиње која су ушле у ужи избор наводно добиле више оцене на тестовима у току поступка селекције.

Прекорачења овлашћења

Председницу ЕК нешто духовитији немачки критичари зову „Урсула фон дер Лајен, девојачко Фајзер“, због афере у којој су напрасно нестале текстуалне поруке које је размењивала са генералним директором фармацеутског концерна „Фајзер“ у вези са набавком вакцина против вируса корона. Канцеларија европског јавног тужиоца отворила је и истрагу о њеној употреби текстуалних порука за преговарање о великим уговорима о куповини вакцина у току пандемије, али засад је мало ко уверен да ће то пореметити каријеру „госпође Фајзер“.

Урсула фон дер Лајен је у неколико прилика изазвала и жестоке критика држава чланица ЕУ, које су је кривиле да прекорачује своја овлашћења, од тога да је без консултација са државама чланицама потписала споразум о миграцијама између ЕУ и Туниса, преко тога да се више труди да брани интересе Вашингтона него европских престоница, до тога да се неовлашћено меша у европску спољну политику.

Па се тако суочила с критикама што је путовала у Израел недуго након Хамасовог напада 7. октобра прошле године, изјавивши притом да „Израел има право да се брани“ те да она „зна да ће то како ће Израел одговорити показати да је он демократија“. Овакав став, који практично израелској влади даје одрешене руке, је засметао многим европским престоницама јер није и засигурно не би био договорен међу државама чланицама ЕУ.

Суштински, Фон дер Лајенова је увек искоришћавала празан дипломатски простор који је у протекле три године остављало често несагласје између Берлина и Париза. Понекад им је била користан играч у преговорима са осталим државама чланицама, као када је крајем прошле године ЕK напрасно донела одлуку да Мађарској одмрзне 100 милијарди евра баш када се очекивало да Орбан повуче свој вето на пакет европске финансијске помоћи Украјини. Иако је Европски парламент због ове одлуке тужио Европску комисију, како ствари стоје, то јој није срушило шансе за реизбор.

Чак и њена ЦДУ јој је „стиснутих зуба“ дала подршку пред изборе, иако се актуелни шеф партије Фридрих Мерц прилично потрудио да страначки врх очисти од кадрова Ангеле Меркел. Али, Фон дер Лајенова се ипак чинила као неко ко нема конкуренцију, будући да је била на челу ЕК у времену најгорих криза, од Брегзита преко пандемије до руске инвазије на Украјину.

Према речима Хендрика Виста, премијера немачке покрајине Северна Рајна Вестфалија и функционера ЦДУ, још пет година њеног мандата је „преко потреба константа у временима неизвесности“. „Други мандат Фон дер Лајенове био би знак стабилности, што је још потребније у време када се наше европске вредности нападају са свих страна“, рекао је Вист, чија популарност и утицај чак превазилази шефа демохришћана Мерца.

Међутим, Фон дер Лајенова ће за осигуравање сигурне већине у ЕП за одлуку о свом реизбору морати да јури и подршку Зелених, који јој већ замерају што је протеклих месеци јасно гурнула у страну усвојени Зелени договор ЕУ. А да ствар по њу буде тежа, њена ЕПП се спрема да захтева да се укине већ донета одлука да се од 2035. забрани производња аутомобила са традиционалним моторима на унутрашње сагоревање.

И док би се она радо окренула сарадњи са групацијом ЕЦР, томе се жестоко противе Социјалисти, али и Либерали, који су за место високе представнице за спољне послове и безбедност номиновали естонску премијерку Кају Калас.

Челична лејди

Док је италијанска премијерка била отворено против номинације Каласове, Орбан се уздржао од гласања што би мало ко очекивао, будући да је у медијима мађарски премијер портретисан као „Путинов човек“, а Каласова као изразито критична према Кремљу.

Четрдесетседмогодишњу Естонку у медијима већ описују као нову „челичну лејди“ и као један од најјачих гласова за бескомпромисан став према Русији. Први пут неко са истока Европе заузима ту позицију и то у тренутку рата на европском тлу, у току којег се безмало свакодневно помиње могућност да ће се проширити и на тло чланица ЕУ и НАТО.

Истовремено, руска полиција је Каласову и још неколико функционера балтичких држава ставила на потерницу „због рушења и оштећивања споменика совјетским војницима“. Како је почетком године изјавио портпарол Кремља Песков, то су особе којe предузимају непријатељске акције према Русији и које су „одговорне за одлуке које су суштински скрнављење историјског сећања“.

Каласова је ове информације прокоментарисала речима да је то „још један доказ да радим праву ствар – да је снажна подршка ЕУ Украјини успешна и да боли Русију“.

У дипломатским и аналитичарским круговима је још пре најмање шест месеци кренула јака кампања да Каласова или литвански шеф дипломатије Габријелиус Ландсбергис преузму функцију од Жозепа Бореља. То, међутим, Каласову није учинило „дипломатскијом“ у наступу, већ се чини да је реторику према Русији још више заоштрила. Па је тако на једном скупу практично заговарала распад Руске Федерације на више мањих националних држава.

„Пораз Русије није лоша ствар јер би онда заиста могло да дође до промене у друштву“, рекла је. „А сада има много различитих нација које су део Русије. Мислим да ако бисте имали више малих држава, то не би било лоше.“

Јести Русе за доручак

Овакве и сличне изјаве утицале су да је својевремено један дипломата ЕУ за „Политико“ рекао да она не би била добар избор за Високог представника, упитавши се: „Да ли ћемо стварно на тој позицији имати некога ко воли да једе Русе за доручак?“

Каласова је „Политику“ одговорила на друштвеним мрежама објавивши фотографију свог доручка – чинију муслија са јогуртом и боровницама уз шољу чаја.

Амерички лист, који има европску редакцију у Бриселу, узвратио је текстом у којем сатирично примећује да „није јасно да ли Каласова једе мусли редовно или заправо некад једе Русе“, као и да лист „не може да потврди да ли је у шољи врућа лимунада са медом, зелени чај или руске империјалистичке сузе“.

У сваком случају, очигледно је да је Каласова имала свесрдну подршку америчких и европских мејнстрим медија који су у протеклих недеља њу истицали као јединог реалног кандидата за Високог представника ЕУ.

На питања да ли је Каласова исувише антируски настројена да би водила спољну политику ЕУ, Кристи Раик, заменица директора Међународног центра за одбрану и безбедност у Естонији, каже да је постављење Каласове „знак да државе ЕУ схватају потребу да буду чврсте према Русији“, додавши да је Естонија је била лидер у преобликовању политике ЕУ према Русији од фебруара 2022. године.

„Ставови држава чланица, свих њих премда у различитом степену, драматично су се променили, у супротном Каласова не би имала шансе (за избор)“, рекла је Раикијева и додала да је „у овом тренутку немогуће предвидети када и како ће се завршити рат у Украјини и како ће се морати развијати позиције у новој ситуацији. Међутим, широм Европе постоји општа оцена да Русија представља дугорочну претњу европској безбедности“.

Кристи Раик истиче и да ће, ако добије позицију Високе представнице ЕУ, Каласова морати да буде уздржанија у изјавама о Русији него што је то била као премијерка Естоније. Како каже, она ће морати да представља ЕУ и њену заједничку политику, а не Естонију, тако да ће морати да се фокусира на изградњу консензуса. „То ће за њу да буде изазов. Како да буде јака и јасна као лидер спољне политике ЕУ, што многи очекују, а да притом не буде превише радикална за укус неких држава чланица“, истиче Раикева.

Руске везе породице Калас

Бројни балтички коментатори одушевљени су номиновањем Каласове, али поједини указују и на њене слабости. А то је да се у унутрашњој политици Каја Калас показала прилично крхка и неспособна да натера своју владу да ради као тим.

Упркос томе, европска штампа је велича, па најтиражнији немачки дневни лист „Билд“ пише да ће „европску дипломатију водити упорна опоненткиња Русије, чија породица је била жртва репресије у СССР-у“.

И заиста, Каласова је често причала како су у совјетско време чланови њене породице слати у Сибир. Али, и медији и она углавном не помињу да је њен отас Сим Калас од 1972. до 1990. био високопозиционирани члан Комунистичке партије СССР-а, радећи у министарству финансија ССР Естоније, а потом био на челу локалних одсека Сбербанке. У току „Перестројке“, он је био заменик шефа Врховног совјета СССР да би након распада Совјетског Савеза постао гувернер Народне банке Естоније.

Његова комунистичка каријера му није нашкодила, будући да је после уласка у политику био шеф дипломатије Естоније, па министар финансија и на крају премијер. Од 2004. до 2014. је био потпредседник Европске комисије, што ће бити и његова ћерка уколико буде потврђен њен избор за високу представницу.

Малобројни европски медији и аналитичари подсећају и на недоследност њених ставова и дела по питању Русије. Три водећа естонска листа позвала су Каласову да поднесе оставку када је откривено да је тврдила да је било каква сарадња са Русијом претња и издаја, док фирма у којој је сувласник њен супруг остварује поприличне профите у сарадњи са руским фирмама. Конкретно, откривено је да је у периоду од 2022. до 2023. године њен супруг од те фирме зарадио милион и по евра, а медији су подсетили како је он својевремено изјавио да му је за куповину удела у тој фирми супруга „позајмила“ 350.000 евра.

Каласова је одбила да поднесе оставку, али је њен кредибилитет у Естонији делом урушен. А какав ће јој бити кредибилитет на европском нивоу убудуће, велико је питање јер се већ на самиту ЕУ могло назрети да не може да очекује велику слободу у креирању спољне и безбедносне политике.

Иако је Урсула фон дер Лајен експлицитно поменула реч „одбрамбене обвезнице“ када је говорила о томе како ће ЕУ убудуће унапредити своју одбрану, уследио је „хладан туш“ од немачког канцелара Олафа Шолца.

„Да ли желим да прихватим да издајемо државне обвезнице, дакле еврообвезнице за финансирање наоружавања? Одговор је: Не! Да ли желим да предложим да се национални буџети за одбрану рефинансирају из буџета Европске уније? Одговор је: Не! Да ли желим да боље радимо заједно на одбрани? Да!“, био је изричит Шолц.

Другим речима, европска дискусија о одбрани је далеко од заједничког финансирања те одбране, и у том смислу ће и Каја Калас бити далеко од моћне шефице дипломатије и министарке одбране као када би те функције биле на националном, а не на нивоу ЕУ.