Повратак лабуриста на власт: Зашто се ништа радикално неће променити у Великој Британији štampaj

У већини главних медија, макар на западу, у протеклих неколико дана формирао се наратив да су на „историјским“ изборима у две велике европске земље, Британији и Француској, поражене снаге популистичке деснице. Тај наратив би се могао проширити и на неколико других изборних циклуса у претходних пар месеци.

Након вишегодишњег раста десних, а пре свега популистичких партија и њиховог великог изборног успеха у Мађарској, Италији, Холандији, Словачкој, Хрватској, Пољској, Аустрији, па и Србији, победе левице или центристичке опције у Британији и Француској би се могле довести у везу са поразом деснице у Пољској и лошијим резултатом АФД-а на немачким локалним изборима и изборима за Европски парламент.   

Тај наратив је превише једноставан да би био у тачан. У Француској је победа леве коалиције и центриста најблаже речено упитна, као што је и способност екстремне деснице да заиста завлада упитна. Са друге стране, у Британији су лабуристи предвођени Сер Киром Стармером, бившим адвокатом и јавним тужиоцем са доста ниским личним рејтингом и са невидљивом харизмом, заиста тријумфовали освојивши скоро две трећине посланичких места.

А торијевци су не само изгубили власт након четрнаест година, него и доживели најгори пораз у својој историји. До те мере, да је сада упитан опстанак најстарије европске политичке партије – постоји шанса да се конзервативцима деси исто што се десило традиционалним партијама у Француској и Италији, да напросто нестану или постану маргинална странка. Међутим, рећи да је дошло до преокрета у британској политици или да ће се Британија радикално изменити у наредних пет година власи лабуриста би било погрешно, иако је то једна од основних Стармерових порука.

Лабуристички изборни манифест

Штавише, скоро свака друга понуда на гласачком листићу је била узбудљивија од лабуристичке. Од свих изборних програма или манифеста, како се то у Британији назива, лабуристи су написали убедљиво најдосаднији. У друштвеним и културним питањима, само мало левље од центра, а у фискалним и економским питањима само мало десније од центра, Стармер је Британцима понудио решења која никог не могу да увреде.

Лабуристичка мисија за наредних пет година је пре свега подстицање економског раста и продуктивности, али без иједног контроверзног чина – нити ће се мењати порези, нити ће се вршити редистрибуција богатства, нити ће се мењати регулације у лондонском Ситију, седишту светских финансија. Другим речима, финансијске елите неће бити угрожене, али неће бити ни награђиване, тако да радни народ нема разлога да се превише буни.

Следећа главна мисија лабуриста је такозвана Зелена агенда, која има за циљ да од Британије направи суперсилу у производњи чисте енергије. Имајући у виду резерве природног гаса у Северном мору и досадашње ослањање на обилату енергију ветрова, ни овај циљ није нарочито иновативан – не прети да угрози нафтне и гасне гиганте, а задовољава становништво које је заинтересовано за успоравање климатских промена.

Од осталих великих обећања, Стармер планира да обори стопе криминала, среди затворе, побољша образовни и здравствени сектор. Решења за ове системске проблеме су мање оригинална чак и од оних за економски раст или чисту енергију. Стармер намерава да реши проблем пренатрпаних затвора и среди стопу криминала тако што ће запослити много полицајаца, док ће образовни сектор ојачати са свега 6.000 нових учитеља.

Британско јавно здравство, или НХС, некада је био понос нације, а увео га је Клемент Атли, први лабуристички премијер након Другог светског рата. Након пандемије ковида, здравство је запало у велику кризу, коју Стармер планира да реши тако што ће побољшати системе менаџмента како би смањио листе чекања, као и да донекле повећа плате запосленима у здравству, уколико буде у могућности.

За све остале системске проблеме постоји елементарно разумевање и начелна спремност да се ухвате у коштац са њима, али не и прецизни планови. По свему судећи, Британија ће остати истовремено једна од пет најбогатијих држава на свету и земља са више народних кухиња за сиротињу него МекДоналдса. Не делује изгледно да ће се у скорије време променити ситуација где се у истој држави налазе најпродуктивнији, најбогатији и најбољи универзитети на свету паралелно са растом функционалне неписмености међу децом.

Од осталих парадокса, треба издвојити податак да Британија даје најзначајније доприносе у медицини и редовно производи Нобеловце, док истовремено има листе чекања за посете доктору опште праксе значајно дуже него Србија. Затим, Лондон ће и даље остати град са најдинамичнијим тржиштем некретнина, а истовремено и град где огромна већина људи никада неће моћи себи да приушти стан.  

Црни торијевски низ

Ови системски проблеми су оно за шта је британски гласач највише заинтересован и у највећој мери су последица низа врло неуспешних торијевских влада у последњих четрнаест година. Низ је започео Дејвид Камерон, данас Лорд Камерон, са политиком стезања каиша као неолибералним одговором на рецесију из 2008. Управо је његова влада проширила тековине тачеризма на 21. век – Британија се извукла из кризе тако што је додатно оснажила управо оне који су је изазвали, банкаре и финансијере из Ситија, а на уштрб најсиромашнијег дела популације, и без реалног повећања зарада за средњу класу.

Али, за разлику од Маргарет Тачер, Камерон не поседује никакве државничке вештине, па је да би себи осигурао нови мандат пристао на највећу уставну коцку у британској новијој историји: Брегзит. Излазак из Европске уније је до темеља уздрмао целокупну економију и иако није нанео толику штету на дуге стазе, довео је до тога да најопскурнији ликови у британској политици добију велики медијски простор у јавној сфери, са могућношћу да обећавају шта год пожеле без икаквог страха да ће икада морати да остваре своја обећања.

Овде се не мисли само на Најџела Фаража, маскоту Брегзита, већ пре свега на Бориса Џонсона. У постбрегзитовском хаосу, неефикасну владу уплакане Терезе Меј је заменио популизам на стероидима оличен у Борису Џонсону. Његова харизма, безобразлук и хумор, уз мобилизацију како левог тако и десног про-Брегзит гласачког тела су торијевцима донеле убедљиву победу на изборима 2019. године.

Од тада креће суноврат, са серијом скандала, корупцијом, имплозијом здравственог система, падом трговине и производње, као и системским запостављањем свих државних система значајних за олакшавање живота просечном Британцу.

Фатални низ Торијеваца је настављен и након полузаинтересованог Џонсона. У Британији постоји консензус како међу грађанима тако и међу стручњацима да је Лиз Трас најгори премијер у дугој историји Уједињеног Краљевства. За само шест недеља, успела је да уведе највеће смањивање пореза за најбогатији промил становништва у историји. То је уједно и једини забележени случај да се управо тај најбогатији промил први побунио против тога, пошто им је постало очигледно да ће доћи до суноврата на берзама, па би им онда било свеједно да ли ће уштедети на порезу. И само што није дошло до економске кризе – Трас је успела за нешто више од месец дана да истовремено упропасти вредност фунте, а да милионима удвостручи вредност хипотека.

Овај фијаско је наследио Риши Сунак, којег ће историја запамтити као првог Индуса на тој функцији, али и најбогатијег премијера Британије икад. Овај менаџер хеџ фондова из Голдман Сакса је успео да непопуларну партију учини још непопуларнијом. Цео његов мандат су обележили стални сукоби између различитих фракција у партији, која је почела да се цепа још након референдума за Брегзит. Из тих силних подела је пред ове изборе настала Реформистичка странка, коју од недавно води Најџел Фараж и која окупља енглеску националистичку десницу.

Како су лабуристи победили

Зашто је битно подсетити на лакрдијаше проистекле из Брегзита и на режим који је управо смењен у Британији? Јер нису у потпуности изгубили. Торијевци су сада освојили 23% гласова, док су реформисти, илити бивши торијевци, освојили 14%. У збиру имају више од Стармера, јер су лабуристи освојили 33,7%. По броју гласова, лабуристи имају милион мање од деснице. Штавише, сам Стармер је у сопственој изборној јединици у северу центра Лондона освојио дупло мање гласова него 2019.

И док је ова статистика неумољива, изборни систем је овог пута ишао у корист лабуристима, иако је до сада углавном служио торијевце. Наиме, Британија користи већински изборни систем са једним победником, где је цела земља подељена на 650 јединица од којих у свакој побеђује представник партије са највећим бројем гласова.

Иако ово омогућава да грађани много више утичу на посланике које бирају, па је самим тим доприноси демократичности британског друштва, овог пута је то значило да је само један од пет Британаца гласао за лабуристе, али да су они освојили две трећине свих мандата. Стога се процењује да су ово били најнерепрезентативнији избори у британској политичкој историји. Не само да је излазност била мала (59, 9 одсто, најнижа у последњих 20 година), него су лабуристи освојили највећи број мандата са најмањим бројем гласова икад.

Штавише, мање људи је гласало за њих него на претходним изборима, када је лабуристе водио Џереми Корбин, у међувремену сатанизован због превише левих идеја (иако је Корбин заправо социјалдемократа, а не екстремни левичар), а пре свега због лажних оптужби да је антисемита. Проказани и клеветани Корбин је 2019. године, која се сматра за најгори дебакл лабуриста у историји, убедио преко 10 милиона људи да гласају за лабуристе, док је Стармер 2024. успео да убеди око 9,7 милиона и то након низа катастрофално лоших влада и јако слабе изборне кампање торијеваца.

Другим речима, огромна победа лабуриста се пре свега своди на пропаст торијеваца, и на преливање конзервативних гласова на реформисте. Једино место где су лабуристи заиста успели да привуку значајно већи број људи је Шкотска. И тамо је њихова победа пре свега последица пропасти СНП, шкотске националистичко-либералне партије, која је у задњих петнаест година доминирала шкотском политичком сценом и предводила покрет за отцепљење.

Иако је подршка за независност Шкотске и даље на 45%, СНП је доживео потоп на овим изборима, махом због њихових скандала, хапшења Николе Старџен, претходне премијерке Шкотске због корупције, као и опадања здравства и школства у Шкотској током њиховог мандата. Од недавно, међу шкотским националистима траје културни рат оличен у борбама око родних и трансродних политика, који је додатно поцепао партију.

Дакле, ни повратак Глазгова, Единбурга и бивших индустријских делова Шкотске лабуристима није последица Стармерових квалитета, већ неспособности досадашње власти. Међутим, имајући у виду да сада стабилну већину у Шкотској имају партије које се категорички противе отцепљењу, постоје индикације да је прича о независности Шкотске готова, макар за ову генерацију. Ако се испостави да је тако, то ће бити највећи успех лабуриста на овим изборима.

Блеров и Браунов биланс

И тај успех је доста блед у поређењу са лабуристичким наслеђем у британској политици. Претходни лабуристички режим су на власт довели Тони Блер и Гордон Браун, који су владали од 1997. до 2010. Када је у питању спољна политика, претходну гарнитуру лабуриста (осим принципијелних изузетака попут управо Џеремија Корбина) су заувек обележили крвави ратови у Ираку и Авганистану.

Њихов интервенционизам је почео код нас, са кључном и кобном улогом Британије у НАТО агресији 1999. Заправо, Тони Блер је један од главних аутора доктрине „хуманитарне интервенције“, која је спалила на десетине држава у првој четвртини 21. века и трајно дестабилизовала делове планете.

Међутим, Блерова политика према Шкотској, Велсу и Северној Ирској, као и уставне реформе и реформе школства се у Британији сматрају за изразито позитивне тековине. Претходни лабуристички режим је увео деволуцију, где су три мање земље Уједињеног Краљевства добиле своје парламенте и владе. Такође је потписао и спровео Споразум на Велики петак, који је окончао сукоб у Северној Ирској. Истовремено је демократизовао судство и након скоро осамсто година из темеља реформисао Дом лордова, горњи дом британског парламента у Вестминстеру.

Садашњи лабуристи немају ни приближно амбициозне планове око уставних и темељних реформи, нити имају намеру, као што је Блер имао, да значајно мењају велике државне системе, попут школства, социјалне заштите, здравства, итд. Али Стармер јесте настављач Блерове политике у једном погледу – његова велика победа 2024. као и Блерова велика победа 1997. доказују да Лабуристичка партија, чије име у оригиналу значи Радничка партија, једино може да завлада острвом уколико се што више одмакне од левице.

И Блер и Стармер су дошли на чело партије тако што су протерали левље од себе, од социјалиста, преко синдиката, до социјалдемократа. Блер је помирио левичаре са изразито неолибералном и хипер-капиталистичком економском политиком Маргарет Тачер, чиме је утро пут Стармеровом приступу. И данас лабуристи инсистирају да су се одрекли Корбинових левих скретања, као и да могу да одржавају неутралност око културних и идентитетских питања. Главна разлика је у томе што је Блер имао далеко дуготрајније и свеобухватније планове пре доласка на власт.

Реторика уместо идеологије

Имајући у виду блага и досадна решења које Лабуристи нуде, поставља се питање како је Стармеру могуће да тврди да је његова победа увод у радикалне промене, поготово ако узмемо у обзир поређење са Блером. И ту долазимо до одговора на то зашто је погрешан медијски наратив да је дошло до обрта у трендовима, макар када је у питању начелна победа левице над десницом.

Наиме, лабуристичка победа над торијевцима нема скоро никакве везе са идеологијом. Све левичарске тековине су под Стармером прилично разводњене, а идеологија је постала мање-више поље симболичке борбе за одређени тип гласача. Па је тако традиционално левичарски север, као и Лондон са великом младом популацијом гласао за лабуристе – не због програма, него због симболике промене.

Да би прешла пут из сфере политичке борбе, која је трајала цели 20. век, до поља симболичког одмеравања, које је данас на снази у Британији, идеологија је од промишљања друштвене стварности морала да постане реторика. Стармер је тако у могућности да своју реторику представи као радикалну промену. То не значи нужно да је спин мајстор, као Тони Блер или као многи конзервативци, од Дејвида Камерона до Бориса Џонсона, нити да уопште покушава да игра на ту карту.

Лабуристичка порука на овим изборима је да је бити досадан и нехаризматичан заправо истински радикално. Неоптерећен идеологијом, Стармер тврди да је нерадикално постало радикално. Наравно, реалисти ће рећи да је права истина да Стармер не може бити радикалан у својим плановима, све и да хоће, јер Британија напросто нема више толико новца да експериментише са променом система. Други, наклоњенији, ће пак рећи да је одбацивање популизма само по себи уколико не обећаваш оно што не можеш да оствариш, дакле радикално у садашњим оквирима.

Преображаји лабуриста

Све у свему, лабуристичка опција је од Другог светског рата прешла занимљив пут. Под Клементом Атлијем је била партија која је из темеља променила Британију, увела државу благостања и значајно утицала на смањивање разлика међу људима тиме што је ограничила утицај аристократије. Крајем четрдесетих, Атлијеви лабуристи су основали институције и културне установе које ће током остатка 20. века, па све до данас учинити британску културу једном од најдоминантнијих на планети.

Током шездесетих и седамдесетих, лабуристи су пре свега под Харалдом Вилсоном били партија синдиката, дакле радничке класе, а тога су одрекли деведесетих када је контролу преузео Блер. Откинувши лабуристе од своје оригиналне функције, Блер је и поред катастрофалне спољне политике, оставио значајан траг у хиљадугодишњој уставној и политичкој традицији Уједињеног Краљевства.

Стармерова Лабуристичка партија нема ништа од тога осим става и реторике. Наравно, исто се може рећи и за остале главне партије. Британија је добила нову власт јер лабуристи обећавају да ће поштено управљати институцијама, да неће правити скандале, да ће имати емпатије према најсиромашнијима и да ће се хумано односити према свима, од миграната до криминалаца.

Исто тако, Стармер и садашњи лидери лабуриста не долазе из виших класа. Цела гарнитура торијеваца која је владала задњих четрнаест година је сам врх енглеског друштва и од самог почетка се понашала као савремена верзија римских патриција – сматрали су да су стекли право да управљају Британијом (а самим тим и да се питају за светске теме) својим рођењем. Лабуристи немају тај приступ, нити су толико увезани са финансијским елитама.   

„Специјална веза“ са Сједињеним Државама

Иако су унутрашња политика и економија доминирали овим изборима, не треба заборавити ни спољно-политички аспект. Ту је Стармер још мање иновативан, чак и у поређењу са торијевцима. Током целе кампање је радио све што је у његовој моћи да покаже да неће битно мењати спољни курс Британије. Зато треба очекивати да ће нова влада одржавати амбивалентан став према рату у Гази, као што ће наставити да активно подржава Украјину.

Једина већа разлика је помирљивији тон према Европској унији, премда Стармер нема намеру да покреће ни питање повратка у Унију, ни битног мењања споразума са ЕУ након Брегзита. Централна одлика британске спољне политике остаје иста као и у претходних 25 година, а то је тзв. „специјална веза“ са Сједињеним Државама. Добар део британског дипломатског престижа, као и диспропорционално великог утицаја у светским питањима лежи у способности да утичу на америчке одлуке, као и да посредују у односу Америке и Европе.

У тој позицији Британци се осећају прилично удобно. Творац те доктрине је управо Тони Блер. Прошле године, на двадесету годишњицу инвазије на Ирак, дао је један од најиндикативнијих интервјуа Би-Би-Сију на ту тему. Блер је тада изјавио да је након његове одлуке да потпуно изједначи британске и америчке геополитичке приоритете постигао то да се амерички председник увек прво јавља на телефон британском премијеру. Блер то види као свој аманет – да ко год седи у Даунинг Стриту председник Америке му увек диже слушалицу.

Неко би рекао да постоји чудна, иако за многе земље Трећег света фатална поетика у тој динамици бивше империје и њене колоније. Свакако, Стармер нема намеру да одступа од тог аманета – стога ће и њему, као и остатку света, главни изазов представљати предстојећи избори у Америци. Како ствари стоје, у овој години где велики део планете има значајне изборе, једино ће амерички заслужити да буду „историјски,“ чак и ако буду реприза претходних. Али то је прича за себе.

Све у свему, цео кључ за разумевање тога зашто је Кир Стармер постао премијер, а Британија доживела смену власти лежи у томе што су садашњи лабуристи пристојнији људи од претходника. То се односи и на Стармера – пристојност му је надокнада за недостатак шарма или идеологије. И то му је основно оправдање да може своју победу да прогласи за радикални прекид са претходним. У недостатку идеологије, реторика пристојности је довољно да нешто буде радикално.

Наравно, може се рећи и за Корбина да је био пристојан и принципијелан човек. Само што је у његовом случају то изгледа била неправилна врста пристојности.