Париски графити, клошари и великани: У шетњи градом, далеко од спортских борилишта

Париски графити

Уколико одлучите да бесциљно базате Паризом, пре или касније увући ће вас нека од улица која је од кровова до плочника прекривена графитима. Графита и стенцила има посвуда, од дечјих жврљотина до правих уметничких дела и концептуалних поставки с промишљеним друштвеним и политичким порукама.

Последњих деценија неки од аутора графита су, попут Банксија, прешли пут од криминалаца до признатих уметника. Већину њих град је, како би их спречио да шарају по Лувру или Тргу Конкорд, упутио да млаз спреја усмере ка неком од зидова у мање важним улицама.

А у таквим улицама је прилично живо. Људи седе на тротоарима и разговарају, пију кафу, поправљају моторе или разглабају о политици постављајући идеалну сценографију за уметност бунта која се, некако, из предграђа Филаделфије, преко њујоршког метроа, проширила на остатак света.

Парижани данас сматрају да су графити део урбане културе и после полицијских потера за њиховим ауторима осамдесетих година заслужили су место у галеријама, раме уз раме с Пикасом, Далијем, Мироом...

Нас је, чим смо зашли у једну од уличица у коју нас је лукаво намамила Гуглова навигација, напала гигантска жута аждаја, да бисмо неколико тренутака касније, на путу ка алзашкој кафани, открили читав кварт ишаран најразличитијим порукама.

Слобода Палестини

Политичка криза која већ месецима потреса Француску, због Олимпијских игара пала је у други план, из кога се поново помаља с најавама да ће се рат из Појаса Газе извесно проширити на Либан, а могуће и на остатак Блиског истока.

Између узвика подршке српских и италијанских навијача Новаку Ђоковићу и Лоренцу Мусетију на полуфиналном мечу олимпијског тениског турнира, с трибина стадиона названом по Филипу Шатријеу чуо се урлик: „Слобода Палестини!“ Само једном, али довољно гласно да судија затражи тишину. Тишину о актуелном блискоисточном рату у време Олимпијаде повремено ремете и анонимни улични аутори, исписујући име Палестине по париским зидовима.

Свежи графити и натписи по мостовима, те стотињак демонстраната који се неколико пута недељно у знак солидарности с Палестинцима окупља у центру Париза, до петка су били једини показатељ да Француска заиста страхује од ширења рата. У петак је, међутим, француска влада позвала своје грађане да хитно напусте Либан, тек неколико октава тише него што су то учинили Американци, који су уз речи „хитно“ и „напуштање“ додали и: „На било који начин“. Од почетка Игара, израелски спортисти и навијачи били су у неколико наврата мета увреда пропалестинских активиста.

Велики број Парижана одлучио је да напусти град у време трајања Олимпијских игара, због гужве и ванредног стања у престоници. Али има и оних који су одлучили да Игре бојкотују из других разлога. „Наравно да нисам у Паризу. Без Русије, а са Израелом, то су лажне игре“, рекао ми је један француски новинар.

Истовремено, „Слобода Палестини“ су једини натписи на зградама које Французи покушавају да избришу.

Клошарска опера

Пре почетка Олимпијских игара, по речима градских власти, у Паризу је било безмало 80.000 бескућника, али је велики број њих без претеране буке одвезен пут Марсеља и Лиона, како не би ружили спектакуларне олимпијске кулисе француске престонице. Један број њих је остао у граду.

Тако, на тридесетак центиметара широком бетонском испусту испод прозора локалне механичарске радње стоји сложена читава имовина једног од хиљада бескућника који спавају по париским улицама. Презрене и одбачене, туристи их заобилазе у широком кругу. Преко дана мирно седе у прљавим ћошковима станица подземне железнице или пролазима између барокних зграда који спајају париске улице.

Није најјаснија етимологија француске речи „клошар“ (clochard), која је ушла у многе језике, па и у наш. „Клошант“ на француском језику означава човека који шепа, док у локалном сленгу „клоше“ представља израз за небо. Хроме или небеске, чини се да клошаре нико не жели. Касно увече измиле из својих скровишта и по кантама за ђубре пребирају по отпацима неких ведријих живота.

У имагинаријуму Париза пак, клошари нису увек имали негативну конотацију. До пре педесетак година у књижевности и на филму често су представљани као злосрећни рођаци испегланих пролазника, који су, с обзиром на то да немају ништа, слободни критичари друштвених збивања у Француској. Као такви, били су идеалан калуп за бар две деценије кинематографије, па су их глумили великани филма, попут рецимо Симона Мишела или Дениса Лавана.

Весели, духовити и доброћудни клошари су престали да буду негде у време када је свет захватила велика финансијска и свака друга криза, па су, наједном, од маскоте града постали сметња и опасност. Приписивани су им криминал, дроге, силовања и све свињарије које је могуће замислити.

Промењено им је и име. Од клошара су постали бескућници, док је, ако је веровати Французима, промењен и тон којим им се назив изговара, па је сада у рангу с „битангама“ и „црњама“.

Такви немају шта да траже на Олимпијским играма и готово их је немогуће срести у близини борилишта. Претходних недеља неколико различитих организација је упозоравало да полиција, која се у Париз сјатила у хиљадама, непрестано застрашује бескућнике, проститутке и све остале које би требало слонити са улица у време Олимпијаде да не би ружили град. У неколико наврата помињани су и полицијски пси, тешке увреде, док су снаге реда из париских ћумеза избацивали жене миграната не дозволивши им да се претходно ни обуку.

Руски камен за Наполеонов гроб

С друге стране, ликови двојице најпознатијих Француза, уколико се изузму Астерикс, Обеликс и Зинедин Зидан, могу се видети свуда по Паризу – по њима се зову колачи, улице, авеније, станице метроа, аеродром, подземни и надземни пролази. Књиге с њиховим ликовима су у свакој књижари, њихове слике висе по музејима. Нема никакве сумње да су два војника, Наполеон Бонапарта и Шарл де Гол, свако на свој начин, најистакнутији људи који су се икада родили у Француској.

Деветнаест година после његове смрти, 1840, остаци Наполеона Бонапарте пребачени су са острва Света Јелена, где је умро, у велики црвенкасти саркофаг у Палати инвалида у Паризу. Државник, херој, велики војсковођа или човек кога су претеране амбиције отерале у пропаст, положен је у гроб начињен од 80 тона црвеног кварца, који је Француској поклонила царска Русија. Цар Николај Први је, наводно, сматрао да Наполеон смрт треба да проведе окружен каменом из земље коју је покушао да освоји. Французима је пак овај црвенкасти камен био неопходан како би уопште направили овај грандиозни мртвачки сандук.

Кварц за Наполеонов гроб обликован је пуних седам година, па ни архитекта Луј Висконти није поживео довољно дуго да га види завршеног. Истим каменом прекривен је под Ермитажа и Петропавловског сабора у Казању.

Недалеко од Наполеоновог саркофага, шесторица бронзаних војника носе ковчег маршала Фердинанда Фоша, највећег француског војсковође у Првом светском рату и команданта савезничких снага на Западном фронту. Споменик је израдио Пол Левандовски, најчувенији по огромном Христу Спаситељу који раширених руку чува Рио де Жанеиро.

Де Голово наслеђе

За разлику од Наполеона, тело Шарла де Гола положено је у једноставан гроб на гробљу у месту Коломбе-ле-Дез-Еглиз. Изнад њега је постављен двоструки крст, који су после немачке инвазије 1940. године и стварања Вишијевске државе за симбол узели Слободни Французи.

Мада је сахрањен 250 километара источно од Париза, Де Голов глас још увек одзвања ходницима престонице. „Шта год да се догоди, пламен француског отпора не сме и неће бити угашен“, чувене су речи којима је Де Гол, преко таласа Би-Би-Сија, из Лондона покушао да охрабри нетом поражену нацију коју је 1940. прегазила нацистичка Немачка. Снимак није сачуван, али је дневник „Монд“ у сарадњи с научницима и технолошким компанијама прошле године успео да реконстуише читав говор, који се данас редовно пушта у неколико француских музеја.

Попут Наполеона, и Де Гол је слављен и оспораван. Први пут је проказан када га је влада у Вишију, због одлуке да из изгнанства настави борбу против Немаца, лишила француског држављанства и осудила на смрт. Други пут непосредно после ослобођења Француске, када се утопио у политичким играма и повукао у нади да ће га ускоро позвати како би у ред довео хаотичну државу.

Присталице сматрају да је Де Гол по други пут спасао Француску 1958. године, када се држава због побуне у Алжиру налазила пред политичким колапсом. Још једном је показао озбиљну политичку вештину и маневрима успео да редефинише политички систем, уведе председнички модел и оснује Пету републику.

На концу, повукао се са политичке сцене десет година касније, када је после победе на изборима расписао и изгубио подршку на референдуму о реформама.

Успео је да преживи чак тридесет покушаја атентата. Најближе смрти био је 22. августа 1968. године, када су „ајкулу“ у којој се возио нападачи засули мецима у предграђу Париза. Испаљено је укупно 87 метака, а Де Гол је касније причао да је преживео јер су атентатори били „лоши стрелци“. Организатор атентата Жан-Бастијен Тири, члан Тајне оружане организације која се противила независности Алжира, био је последња особа која је стрељана у Француској. Де Гол је, претходно, одбио да га помилује.

Тиријева организација је, у два наврата, пластичним експлозивом покушала да убије и филозофа Жан Пола Сартра. Такође због Алжира.

Париски метро

Париз је последња међу светским метрополама која је добила метро, махом јер локалне власти и челници двадесет арондисмана нису успевали да се договоре на који је начин најбоље спојити све те силне делове града. У игри су, све до светске изложбе 1900. године, били обични возови, аутобуси и разни други предлози. Како би избегли бруку, три године пред почетак изложбе ипак су одлучили да брзином светлости прокопају тунеле испод града. 

Копали су тако брзо да се једна од улица обрушила у тунел, повлачећи за собом дрвеће и светиљке, али је на дан почетка Светске изложбе 19. јула све било спремно – посетиоци су из тада потпуно новог Гран палеа, или Велике палате, улазили у ганц нови метро, који је с временом постао један од најефикаснијих система јавног превоза у свету. Пре десетак година, градски челници су чак успели да дотадашњих 2.000 различитих тарифа за градски превоз утопе у само једну карту.

Станице су с временом мењале име, па су станице „Берлин“ и „Немачка“ почетком Великог рата 1914. године преименоване у „Жорес“ и „Лијеж“. Част да добију станице метроа, касније, добили су и Шарл де Гол и Френклин Делано Рузвелт.

Када је двадесетих година прошлог века постао део свакодевице Парижана, око париског метроа почела је да се плете и урбана митологија, често бизарна. Тако у то време настаје легенда о тајанственој жени од главе до пете одевеној у црнину која париским метроом наводно сваког дана пролази тачно у 18 часова и прска пролазнике капљицама свеже крви. Изгледа да је нико никада није видео, али је легенда свеједно преживела читав век, па се Парижани и даље опрезно крећу ходницима подземне железнице.

На легенду о жени у црном надовезала се потом мистерија првог убиства у метроу, које се десило маја 1937. Реч је о никада неразјашњеном убиству извесне Летиције Туре, а у мистерију око њене смрти уплетени су страст, шпијунажа и радикалне десничарске групе. О томе се годинама спекулисало, писале се књиге и снимале серије. Машту је распаљивала чињеница да је на досије о истрази убиства стављена забрана објављивања – до 2038. године.

Застрашени написима из црних хроника, странци се, кажу, плаше напада париских разбојника, џепароша и сецикеса. Они су, међутим, попут доброг дела становника овог града, некако ишчезли из Париза током одржавања Олимпијских игара. Наместо њих, на скоро свакој станици метроа одјекује музика свирача-аматера из чијих микрофона и инструмената стижу најразличитије мелодије – шпанске, италијанске, прилично неубедљиви покушаји оперског певања и тек понека француска песма.

Свирају и певају по читав дан надајући се да би им неко од незаинтересованих пролазника могао уделити који новчић, или снимак наступа поделити по друштвеним мрежама, што ће их учинити славним. Можда су и у праву, многи су постајали славни и са много мање труда.

У возовима се јасно разликују две врсте људи – туристи који унезверено гледају у трасу метроа страхујући да би могли промашити станицу ка којој су кренули, и поспани Парижани, који дремају глава наслоњених о прозоре све до тренутка када им нека унутрашња сила упути сигнал да су стигли на одредиште. Тада нагло скачу са седишта и излећу из воза.

Париски метро дугачак је 214 километара, има 16 линија и 303 станице, и дневно њим прође 4,175 милиона путника. Уколико не залутате, станица подземне железнице налази се највише десетак минута хода од места на које сте кренули. Можда, тако, нехотице стигнете и до станице Порт Доре, на којој се пре 87 година окрвављена срушила Летиција Туре.

„Ругла“ Париза

У надземном граду, Парижани тврде да их је изградња три објекта који су данас симболи града, у тренутку када су никли, наводила на повраћање – Ајфелов торањ, Центар „Жорж Помпиду“ и стаклена пирамида испред Лувра. Деценијама касније, сва та места незаобилазни су део сваке туристичке посете граду.

У част Олимпијских игара, Центар „Жорж Помпиду“ одевен је у огромни ЛЕД екран са којег непрестано искачу „Најкијеви“ спортисти јарких боја, што зграду, која необично подсећа на гигантски клима-уређај, чини још мање привлачном. Готово да не пожелите да икада крочите у њу.

Уколико вас шљаштећа покретна реклама за патике не одбије, наћи ћете се у свету у којем се срећу Корто Малтезе, Пабло Пикасо, Салвадор Дали, Густав Климт и Симон Хантаи, уз место одакле пуца најлепши поглед на град.

На неколико зидова првог спрата поређани су цртежи Корта Малтезеа, кога је Хуго Прат 1913. године, разапетог на склепани сплав, послао у потрагу за мистериозним острвом Ескондида. 

На спрату изнад, Луј Витон је свету који нема пара за бесмислено скупе торбе и кофере омогућио да види дела Симона Хантаија, мађарског уметника који се, махом пешке, некако докопао Париза и користећи чудну технику пресавијања платна, заслужио једно од централних места у „Помпидуу“, али и у свету уметности.

Око њега, ходник за ходником, стоје дела Пабла Пикаса, Салвадора Далија, Пјера Мордијана, Густава Климта, али и бесмислена изложба футуристичких патика, које су мудро склоњене далеко од радова великана светске уметности.

Игла за плетење облака

Чак и да пробате, никако нећете успети да заобиђете огромни фалусни торањ који је зарад Светске изложбе подигнут 1889. године на згражавање Парижана.

„Ми, писци, вајари, сликари, архитекте, страствени љубитељи до овог тренутка нетакнуте лепоте Париза, протестујемо свим својим снагама и свом својом огорченошћу, у име потцењеног француског укуса, у име угрожене француске уметности и историје, против подизања, у срцу наше престонице, бескорисне и чудовишне Ајфелове куле“, наводи се у писму које су париски интелектуалци на почетку градње торња упутили властима. Међу потписницима био је и Ги де Мопасан, који је годинама касније редовно ручавао у ресторану торња – и то зато што је то било једино место у граду с којег се тај објекат није видео.

Како су године пролазиле, Парижани су се полако навикавали на торањ, који је првобитно подигнут као споменик генијалности француских инжењера, да би касније добијао другачије намене. Било је то једно од ретких места до којег је Адолф Хитлер, током рушилачког похода по Европи, допутовао само како би се испред њега сликао, да би потом ту био направљен клуб у којем су забављани амерички војници. Последњих година, место на Тргу Трокадеро ограђено је како би се од фотографисања одвратили неонацисти и разни други полудели десничари.  

Данас стоји уздигнут усред Париза, како је то описао Анри Кале, као „велика пријатељска мршавица, одевена у париску чипку“. Или, као огромна челична игла за плетење облака. Како се коме допадне.  

Митеранова мегаломанска превара

И на концу, попут Ајфеловог торња и Бобура, Парижане је осамдесетих година згрозила идеја да се у дворишту Лувра подигне велика стаклена пирамида уоквирена челичним стубовима.

„Мегаломанска превара председника Митерана“, како су је тада звали, постала је незаобилазан део сваке посете Паризу, па је с временом добила и митску историју, пошто су писац Ден Браун и холивудски режисери који су снимали филмове по његовим делима у њено подножје, ничим изазвани, сместили гроб Марије Магдалене.

Лувр је, откад га је краљ Шарл Пети прогласио краљевском палатом, био запаљен и обнављан, неко време напуштен, па преуређен у оперску дворану, служио је и као склониште скитница, био је центар света и ћорсокак монархије, називан је досадним, али био и обожаван. Сличну судбину доживела је, за знатно краће време, и стаклена пирамида. Без ње више није могуће замислити кућу у којој станују Милоска Bенера и Мона Лиза. Ни Париз.