Чекање великог праска: Блискоисточни ратни котао на ивици пуцања

Више од триста дана је прошло од почетка рата у Појасу Газе 7. октобра прошле године, у који су се поред Израела и Хамаса директно укључивали и либански Хезболах, шиитске милиције у Ираку и Срији, јеменски Хути, Иран, америчка, британска и француска војска. Рећи да је тај сукоб тренутно на ивици да прерасте у катастрофални рат који ће и Блиски исток и читав свет увући у непредвидив хаос – то звучи као већ много пута поновљена флоскула.

Али, колико год се и регион и свет тресли од страха када је коалиција западних земаља у јануару бомбардовала циљеве у Јемену зато што су Хути нападали бродове у Црвеном мору, па када је Израел ракетирао ирански конзулат у Дамаску 31. маја, потом када је Иран први пут директно напао територију Израела а Израелци одговорили гађањем циљева на иранској територији, тај страх је у овом тренутку с правом највећи у последњих десет месеци.

У овом тренутку чини се да дани, можда и сати, деле Блиски исток од непредвидиве ескалације. Једино остаје питање на који начин ће та ескалација почети – новим нападом Ирана на Израел, масивним ракетирањем израелске територије од стране Хезболаха или „превентивним ударом“ Израела на Иран и ширу територију Либана…

Стране авио компаније обустављају летове за Тел Авив, Бејрут и Техеран, многе земље већ данима позивају своје држављане да што пре и на било који начин напусте Либан, а зараћене стране поручују да су спремне на све, уз ритуално понављање фразе „да не желе велики рат, али…“ 

Смрт Друза на Голанској висоравни

Овакав развој догађаја није се баш могао предвидети када је 28. јула једна ракета пала на градић Мајдал Шамс на Голанској висоравни и убила дванаест људи, махом деце и тинејџера, и ранивши више од тридесет.

Израел јесте Голан прогласио својом територијом када га је окупирао и преотео од Сирије после рата 1967. године (америчка администрација је ту окупацију званично признала тек 2019, у време када је председник био Доналд Трамп), и Тел Авив јесте запретио да ће оштро казнити Хезболах кога је одмах оптужио за напад, но сама чињеница да су жртве и становници Мајдал Шамса били Друзи, колико год то цинично звучало, упућивала је да ће после овог напада уследити само још једно прекогранично препуцавање ниског интензитета израелске војске и Хезболаха, које иначе траје већ десет месеци.

Неки од Друза на Голану, наиме, имају израелско држављанство, неки још увек сиријско, но припаднике ове етничко-религиозне заједнице који живи у Либану, Сирији, Израелу и Јордану израелска власт тешко да сматра „чистим“ Израелцима због којих би вредело ући у велики рат са Хезболахом у време док је још отворен фронт у Појасу Газе у коме је израелска војска потпуно ангажована. Друзи себе сматрају муслиманима, порекло им је од шиитске секте исмаилита, али су у своју веру уткали толико много елемената зороастризма, хришћанства, чак и будизма и неоплатонизма, да већина муслимана не сматра да су они припадници ислама.

Смрт вођа Хезболаха и Хамаса

Но, рационална размишљања о „умереном одговору“, каквим-таквим преговорима о миру у Појасу Газе или бар снижавању тензија у региону нестала су 30. јула увече, када је у израелском ракетном нападу на зграду у јужном предграђу Бејрута у којој је живео, убијен Фуад Шукр, високи војни командант Хезболаха.

Само неколико сати касније у северном делу Техерана, елитном кварту у коме се налази и већина страних амбасада, убијен је шеф Политичког бироа Хамаса Исмаил Ханије, који је у Иран дошао да би присуствовао инаугурацији новог иранског председника Масуда Пезешкијана.

„Њујорк тајмс“ је објавио да је у операцији коришћена раније постављена и даљински активирана експлозивна направа, неки ирански извори су саопштили да је атентат извршен пројектилом кратког домета, а други је употребљена и ракета дугог домета.

Како год, ирански званичници, на челу са врховним верским вођом Алијем Хамнеијем, запретили су тешком осветом Израелу кога су одмах оптужили за убиство Ханијеа, баш као и Хезболах због Фуада Шукра. Хасан Насралах, лидер Хезболаха, рекао је да је „сукоб превазишао фазу подршке (Палестинцима) и претворио се у нешто веће“, да је одговор на убиство Шукра неминован и да ће бити озбиљан и промишљен, као и да је „регион пред великим сукобом у којем су ствари отишле даље од освете за атентат на Шукра и Ханијеа“.

Додао је и да ирански званичници сматрају да су повређени њихов суверенитет, престиж, национална сигурност и част, што је сигурно тачно, као што је сигурно тачно и да место убиства није случајно изабрано. Порука је била да нико није сигуран ни у елитном делу иранске престонице.

Јахју Синвар на челу Хамаса

И реакција Хамаса је симптоматична. Ханије је од почетка рата 7. октобра прошле године, учествовао у посредничким покушајима, у које су биле укључене многе земље, да дође до прекида ватре и размене талаца. Сада је Хамас на Ханијеово место поставио Јахју Синвара, кога је Израел оптужио да је био мозак напада Хамаса 7. октобра, када су његови припадници упали на територију Израела, убили више од 1400 људи и у Појас Газе одвели 252 таоца. Од тада траје лов свих израелских тајних служби на Синвара, за сада неуспешан.

И ова порука је јасна – сада о таоцима и прекиду ватре преговарајте са Синваром, човеком који сања уништење Израела. Јасна је и судбина тих преговора.

Израел поручује да је спреман да се војно супротстави очекиваном одговору Ирана и Хезболаха, остављајући отворена врата за извођење „превентивних напада“ на поменуте непријатеље.

Хезболах је, иначе, негирао да је крив за напад на Голану који је, из ове перспективе сада давног 29. јула, по тврдњама Израела, био иницијална каписла за оно што је уследило и оно што тек долази. „Група има храброст да преузме одговорност за било коју операцију, макар она била и погрешна“, рекао је ових дана Хасан Насралах, „али непријатељ се поставио као тужилац, судија и егзекутор, а Сједињене Америчке Државе су га подржале у томе“.

Хамас тврди да су интерне истраге потврдиле да су израелски пројектили пресретачи пали у неколико подручја и проузроковали смрт цивила у Мајдан Шамсу, али да „Израел искоришћава смрт деце Друза“ како би оправдао убиства и агресију.

Но, Мајдан Шамс је већ заборављен под теретом свега што се после тога десило и регион, али и свет, у грчу чекају наставак ескалације. Из тог света, са свих страна, последњих дана стижу позиви да осветнички одговори и одговори на осветничке одговоре буду „у разумним оквирима“, што подразумева оно што се између Ирана и Израела десило у априлу – удари на најављене мете са мало или без жртава, у којима свака страна тврди да је сачувала образ. Само што сваки нови сукоб има већи потенцијал неконтролисане ланчане реакције, а спирала ирационалних инцидената, попут оних који се дешавају последњих дана, показује да је све теже уздати се у разум сукобљених страна.

Америчка подршка Израелу

Зато се сви и припремају за најгори исход. Сједињене Државе најавиле су да ће послати више борбених авиона и ратних бродова на Блиски исток. Израелски министар одбране Јоав Галант рекао је да Израел мора бити спреман да брзо крене у напад ако Иран војно одговори. Портпарол израелске владе Давид Менцер није демантовао, али ни потврдио да САД спречавају Израел да изврши „превентивне нападе“ на Иран и Хезболах.

Веб портал „Jewish Insider“ наводи, позивајући се на израелске изворе, да западни савезници већ имају план за сарадњу у пресретању пројектила усмерених на Израел, као у претходном иранском нападу 14. априла.

Тврди се да су тензије пратиле и прошлонедељни разговор америчког председника Џозефа Бајдена и израелског премијера Бенјамина Нетанјахуа, али да су израелски званичници сигурни да америчка подршка Израелу неће изостати.

То је сигурно тачно, јер колико год амерички званичници били у све непријатнијој позицији да оправдају катастрофу и тешка страдања палестинских цивила, и колико год позивали на прекид ватре или на „уздржаност свих страна“ у ситуацијама попут ове или априлског напада на ирански конзулат у Дамаску, Нетанјахуова влада их поново ставља пред свршен чин, а нема те администрације у Вашингтону која сме да ускрати апсолутну подршку Тел Авиву.

Иначе, амерички министар одбране Лојд Остин, коментаришући напад на америчку базу Аин ал Асад у Ираку који се десио 5. августа и у коме је било рањених америчких војника, изјавио је како САД неће толерисати нападе на своје војнике у регији, додајући да иза напада на базу стоји шиитска милиција коју подржава Иран, али коју није желео да именује пре краја истраге. 

Абасова немоћ

И суседи Израела, Египат и Јордан, као и друге арапске државе региона, попут Катара и Саудијске Арабије, поново су у незавидној ситуацији, разапете између притиска домаћег становништва да подрже Палестинце у Појасу Газе и на Западној обали, вербалних осуда напада Израела, покушаја посредовања у успостављању прекида ватре, и позива западних савезника да се укључе у коалицију која ће спречавати ракетне нападе на Израел, као што је било у априлу. Каиро је већ најавио да у тој коалицији овога пута неће учествовати.

У сваком случају, Израел и Либан, а и друге земље региона, налазе се у стању екстремне напетости и ишчекивања нове ескалације. Све и да та ескалација буде „у границама нормале“, неке последице свега што се претходних дана дешавало су неповратне. Преговори о прекиду ватре, ако су икада и били искрени, покопани су на дужи рок. Прича о две државе, Израелу и Палестини, ако је икада и била искрена, покопана је ако не заувек, а оно у неку далеку будућност.

Тиме је покопан и кредибилитет палестинског председника Махмуда Абаса и Палестинске самоуправе на Западној обали, који је међу Палестинцима и пре почетка рата био на ниском нивоу због корупције и неспособности да реагује на изградњу израелских насеља. Током рата се додатно урушавао акцијама израелских војних снага и нападима насељеника широм Западне обале.

Узалуд Абас у интервјуу руској државној агенција РИА осуђује атентат на Ханијеа као „кукавички чин и опасан развој ситуације у израелској политици“, додајући да је циљ убиства био продужење рата и проширење његовог обима.

Абас најављује да ће о сукобу разговарати са руским председником Владимиром Путином у Москви, где ће боравити од 12. до 14. августа, одакле ће потом отићи у Турску. Без обзира на сва та путовања, мало је вероватно да било ко Абаса више доживљава као релевантну фигуру која о било чему одлучује.

Пезешкијанова позиција

С друге стране, у понедељак је Сергеј Шојгу, секретар Руског већа сигурности, разговарао у Техерану са иранским председником Масудом Пезешкијаном који је рекао да је одлучан да Иран прошири везе са „стратешки партнером Русијом”.

Једна од последица садашње ескалације, која ће на дужи рок имати тешке последице по регион и свет, односи се на оно о чему мало ко сада размишља. Масуд Пезешкијан је на недавно завршеним председничким изборима у Ирану, расписаним после смрти претходног председника државе Ебрахима Раисија у паду хеликоптера 22. маја, победио на готово чудесан начин. Већ дуго Иранци у све мањем броју излазе на изборе, што показује руинирање вере гласача да на изборима могу било шта да промене.

Тако се од одзива бирача од скоро 80 одсто 1997. године, када је на опште изненађење победио реформистички кандидат Мохамад Хатами, дошло до мизерне излазности од 40 одсто у првом кругу овогодишњих избора. Но када је, опет изненађујуће, у други круг избора почетком јула ушао једини реформистички кандидат Пезешкијан, који је обећао и економске реформе и мирење са светом, у другом кругу је изашло 50 одсто бирача.

Тих додатних 6 милиона гласова је и донело победу Пезешкијану, у можда последњем трзају вере оних Иранаца који се надају да се растуће тензије унутар државе и у односима са западним светом могу ублажити гласањем за умереног кандидата. Но, у оваквом развоју догађаја нема тог политичара у Ирану који може да буде умерен. У ратним приликама „тврдолинијаши“ пливају као рибе у води, у Ирану, Израелу и било где на свету.

Навијање за катастрофу

У том светлу можда треба посматрати и наизглед ирационалне израелске потезе попут убиства Фуада Шукра и Исмаила Ханијеа. Ирационалне пре свега зато што сигурно воде свеопштем рату, у бољем случају нешто касније, у горем одмах, и затиру ионако јадне наде у некакво примирје и деескалацију. При томе, једино што је сигурно је да тај свеопшти рат ниједној страни ништа добро неће донети.

Гидеон Леви, колумниста израелског „Хареца“, недавно је писао да је „земља која убија човека с којим преговара о прекиду ватре и ослобађању талаца прешла границу свог легитимитета, а ако то чини на иранском тлу, дан након инаугурације њиховог новог председника, то значи да жели рат са Ираном“. Помињући и еуфорију која је завладала међу многим Израелцима после убиства Ханијеа и Шукра, Леви каже да не оплакује Ханијеову смрт, али да је земља која навија за то „глупа земља која навија за катастрофе које би јој се могле обити о главу“.

Једини који из ситуације бескрајног рата може да црпи корист је израелски премијер Нетанјаху. Прејако је тврдити да Нетанјаху сâм гура и Израел и регион у катастрофу само зарад одржања на власти, пре свега зато што није у томе усамљен ни унутар своје земље, а много парњака жељних „коначног решења“ има и на непријатељским странама. Карактеристично је ипак колико пута је, и ових дана, изреалски председник понавио да ће се одговорност за оно што се десило 7. октобра и почињене грешке његове владе испитати „тек када се рат заврши“.

Како год, људи у Израелу, Либану, Ирану у грчу чекају шта ће се десити. Није свеједно ни њиховим суседима, а свет стрепи од преливања регионалне катастрофе на безброј начина – од драстичног скока цене нафте и гаса који би руинирао не само светску економију, већ и безбедност (довољно је сетити се драматичних збивања широм света током нафтне кризе 1973. године), преко затварања Црвеног мора за трговачке бродове до преливања екстремних подела „за“ и „против“ неке од зараћених страна на читав свет које је већ увелико у току, као и глобалног раста верског, расног и националног екстремизма, који је такође у току...

И без драстичне ескалације, у Појасу Газе се пакао наставља, уз смрт скоро 40.000 људи, махом деце, жена и цивила, 10.000 несталих под рушевинама, милиона који лутају међу гомилама ђубрета и шута, ширење глади и болести попут дечије парализе, хепатитиса… И све то уз борбе које се непрестано воде.

У поређењу са оним што се дешава на Блиском истоку, чак и катастрофични потенцијал двоипогодишњег руско-украјинског рата, коме се неки крај кроз стидљиве најаве преговора можда и назире, не изгледа тако страшно. Никаква утеха није да може, и да ће вероватно бити и горе.