Лоша блискоисточна бесконачност: Година прође, рат никад štampaj

Nа гомили рушевина у селу Марун ел Рас на југу Либана 7. октобра, тачно годину дана пошто су припадници Хамаса из Појаса Газе упали у Израел, побили више од 1.200 и отели око 250 Израелаца, група војника развила је израелску заставу. Попут америчких маринаца на Иво Џими 1945. године, побијањем барјака на остатке куће либанских сељака означили су ново поглавље рата чији се крај, упркос згражавању већег дела света, не назире.

Дан раније, у центру Тел Авива неколико хиљада Израелаца седело је око велике ватре, тражећи хитан прекид ратних дејстава у Појасу Газе и ослобађање тридесетак талаца, који су на волшебан начин успели да преживе агонију заточеништва у Хамасовим тунелима. 

И после више од 45.000 сахрана у Појасу Газе, на Западној обали, у Либану, Сирији, Ирану, Израелу и Јемену, становници овог дела света и даље стрепе од даље ескалације, која би могла уследити већ сутра, уколико влада Бенјамина Нетанјахуа одлучи да по Ирану распали жешће но што је Техеран спреман да истрпи. Од сукоба се, на разне стране, до сада разбежало око три милиона људи – Јевреја, Палестинаца, Арапа...

Три месеца прошла су од када су катарске, египатске и америчке дипломате последњи пут успеле да доведу Хамас и Израелце на корак од прекида ватре и ослобађања талаца. Од тада, покушаје да се безнадежно сукобљене стране приведу разуму замениле су спекулације о свеопштем сукобу, који би уништио будућност земаља од Средоземног до Црвеног мора и од Синаја до Ирана. Успут, даља ескалација сукоба неминовно би увукла цео свет у невољу значајно већу од оне у којој се сада налази.

Ватромет таштине тежак 45.000 живота

Рат који одбија да се заврши, како га описују дипломате, најдужи је у дугој историји сукоба Израелаца и Арапа још од настанка јеврејске државе 1948. године. Уз то, он представља судар политичких каријера двојице лидера – израелског премијера Бенјамина Нетанјахуа и јединог преживелог вође Хамаса Јахје Синвара. Политичка будућност Нетанјахуа зависи од исхода сукоба, док односи који ће бити изграђени после рата за Синвара представљају разлику између живота и смрти, уколико рат преживи.

Иако се недељама веровало да је тешко рањен или чак мртав, Синвар се у понедељак јавио катарским преговарачима којима је, како јављају израелски Канал 13 и „Њујорк тајмс“, поновио да ће преосталих тридесетак живих талаца бити ослобођено тек када Израел потпуно повуче снаге из Појаса Газе.

Истовремено са ескалацијом сукоба, становници Израела стављени пред избор који ни у једном тренутку нису желели – шта је важније: ослобађање талаца или потпуно уништење Хамаса?

Израелске акције у Појасу Газе, у међувремену, доспеле су и пред међународни кривични суд, који разматра оптужбе да је израелска војска ратујући против Хамаса починила геноцид, док су у великом броју држава света покренути мање или више масовни протести који од владе Бенјамина Нетанјахуа траже да обустави рат и омогући стварање палестинске државе.

Избегличка трагедија

Неодлучан приступ решавању блискоисточне кризе изазвао је и нови талас избеглица: до сада је расељено око два милиона Палестинаца, око милион Либанаца, али и око 100.000 Израелаца, који су утекли од опасности са северне границе државе.

Сви ти људи побегли су од разарања у војној акцији чији циљ и фронтови ниједног тренутка нису прецизно дефинисани. Са чисто војне стране, Израелци су потпуно разбили Хамас. Убијена је већина команданата и политичких лидера ове организације, док је око 15.000 припадника Хамаса страдало или заробљено. Уништен је и највећи део наоружања којим је Хамас располагао, док су канали за дотурање новог махом пресечени.

Упркос томе рат се наставља, пре свега јер је Нетанјахуова влада поставила недостижан циљ: потпуна елиминација Хамаса уз истовремено ослобађање талаца у последњих 12 месеци показало се немогућим. И Хамас је модификовао свој модус операнди, па је пуко преживљавање препоставио рату за уништење Израела.

Сатеран у шкрипац, Јахја Синвар сакрио се у тунеле испод Газе окружен преживелим таоцима, надајући се да ће даље ширење сукоба по Блиском истоку спречити потпуно уништење Хамаса.

Рат у подземљу

Први показатељи да Израел чекају тешка искушења у покушају да искорени Хамас појавили су се свега двадесетак дана од упада Хамаса 7. октобра прошле године, одмах пошто су Израелци, у серији најжешћих ваздушних и артиљеријских удара у овом веку, са земљом сравнили већи део Појаса Газе.

Теоретски, војна победа над Хамасом била би тек питање рутине, али су борци ове организације одједном ишчезли ускраћујући Израелцима могућност да им задају одлучујући ударац. Како је време пролазило, постало је јасно да су се борци Хамаса пресвукли у цивилну одећу и посакривали у око 500 километара дугом комплексу подземних тунела.

На тај начин Хамас је донекле успео да неутралише израелску војну надмоћ и натера противника да сиђе у подземље, где су се Израелци суочили са заседама, експлозијама и минама изненађења.

На бојном пољу израелске снаге су неколико пута заузимале Хамасова упоришта у деловима Газе попут Џабалије или Зејтуна, али без намере да се преузме цивилна контрола над Газом. Окупација је логистичка и финансијска ноћна мора, па су Израелци, упркос различитим идејама, одустали од таквог развоја ситуације, осим на два кључна коридора преко којих контролишу Газу.

Забележен је и покушај да из се успостави некаква алтернативна палестинска управа која би се дистанцирала од агресивног наслеђа Хамаса и попунила вакуум настао његовим потискивањем. Током пролећа, Израелци су групи представника палестинске управе дозволили да уђу у Појас Газе у покушају да успоставе органе власти, што је наравно пропало због отпора преосталих бораца Хамаса и изостанка истинске подршке Израела.

У штабу Хамаса, или оном што је од њега остало, Синварова безосећајност за патњу жртава и слепило према степену деструкције омогућило је герилцима да наставе борбу упркос чињеници да ратују на рушевинама, као и да је већина лидера већ одавно сахрањена.

Америчка улога у рату

Рат у Појасу Газе јасно је показао границе утицаја који на Јерусалим има администрација Џозефа Бајдена, која се показала немоћна или није имала изражену жељу да стране приволи на примирје. Однос лидера САД-а и Израела током претходних 12 месеци чини се да најбоље описују цитати из нове, још необјављене књиге добитника Пулицерове награде Боба Вудворда, у којима се каже да је Бајден Нетанјахуа у разговорима са сарадницима назвао „курвиним сином“ и „лошим момком“.

У одломцима објављеним пре него што је књига названа „Рат“ стигла у продавнице, наводи се и да је Бајден побеснео када су израелске снаге у мају ушле у Рафу, назвавши израелског премијера „јебеним лажовом“. Наводно је у телефонском разговору викао на Нетанјахуа: „Биби, који к...!“, непосредно након што су Израелци у јулу пројектилима испаљеним из авиона убили једног од команданата Хезболаха и још троје цивила у Бејруту.

Америчка администрација ипак је успела донекле да заузда осветничке нападе које су у априлу, један за другим, покретали Израел и Иран, ограничавајући жртве и разарање на обострано прихватљив ниво.

Влада у Јерусалиму је повремено упозоравала Бајденову администрацију да критикујући Нетанјахуа индиректно охрабрује Хамас, чији су захтеви расли пропорционално жестини америчке реторике према Израелу. Суштински, Хамас је поверовао да Нетанјаху губи подршку Америке па је наставио да одуговлачи преговоре, док је Израел, суочен са америчком неодлучношћу, поруку Вашингтона схватио као дозволу да делује према споственом нахођењу.

После последње салве иранских пројектила испаљених 1. октобра, најмање тридесет бојевих глава експлодирало је око израелских ваздухопловних база Неватим и Тел Ноф, па је Бенјамин Нетанјаху најавио нови осветнички напад, овај пут по непознатим циљевима. Штуре вести пропратиле су последњи телефонски разговор Бајдена и Нетанјахуа у среду, наведено је да су њих двојица причала о томе како ће Израел одговорити на ирански напад, без навођења детаља.

Либан, држава која нестаје

Нова фаза рата у Леванту, коју су претходних месеци обећањима, уступцима и претњама заустављале дипломате из Америке и Француске, на концу је ипак измакла килавој контроли пошто је Нетанјаху, притиснут незадовољством Израелаца, одлучио да искорењивањем Хезболаха омогући повратак 100.000 сународника на север земље, које је претходно раселио ван домета пројектила из Либана.

У израелском ваздушном нападу на јужно предграђе Бејрута Дахију 28. септембра убијен је неприкосновени лидер Хезболаха Сајед Хасан Насралах, чиме су развејане и наде последњих оптимиста да би сукоб из Појаса Газе, неким чудом, могао остати изолован у границама те енклаве.

Убиству Насралаха претходили су дани у којима је израелска авијација интензивно бомбардовала циљева широм Либана, највише на југу земље, у којима је погинуло више од хиљаду људи, међу њима и неколико високо позиционираних команданата војног крила Хезболаха и војника ове организације, али много више деце, жена и цивила.

Бомбардовање Либана уследило је непуних недељу дана пошто су израелски обавештајци у најспектакуларнијој шпијунској акцији последњих деценија у два дана разнели скоро све пејџере и воки-токије оперативаца Хезболаха, при чему је убијено тридесетак и рањено око 3.000 људи.

Нетанјаху је акцију описао као „историјску прекретницу“ и „неопходан корак према постизању циљева“.

„Израел неће стати док Хезболах не буде уништен“, рекао је израелски премијер, чиме је, суштински, отворио врата коначном обрачуну са свим непријатељима – од Хезболаха, ирачких милиција, Сиријаца, Хута у Јемену, па све до најзначајнијих од свих противника – Ирана.

Пред очима света, паралелно са разарањем Газе, у ништавило пропада најнапаћенија држава Блиског истока – Либан, чија је голгота почела још с великом глади током Првог светског рата, наставила се током грађанског рата осамдесетих година прошлог века, те кулминирала распадом система у последњих десетак година.

На укупно четири и по милиона становника, нови талас избеглица изазвао би праву катастрофу у земљи у којој већ годинама не функционише ама баш ништа – од банкарског система, снабдевања електричном енергијом и водом, па до парламента и владе.

Колико разарања Либан може да поднесе кључно је питање становника земље која је у последње 54 године у шест наврата ратовала са Израелом, почев од првог сукоба 1969. до последњег 2006. године, када је израелска авијација уништила скоро целокупну инфраструктуру до јужних предграђа Бејрута. Од почетка рата Хамаса и Израела, либански бруто национални доходак пао је за четвртину.

Следећа мета – Иран

Спекулације да би Израел могао напасти циљеве повезане са иранским нуклеарним програмом или нафтна постројења у овој земљи, изазвале су панику у Вашингтону, чији су челници одмах покушали да одврате Нетанјахуа од напада на рафинерије или нафтне терминале.

Разлог узнемирењу у Белој кући лежи у чињеници да кроз Ормуски теснац пролазе танкери који превозе отприлике трећину укупне светске трговине нафтом, те би напад на иранска постројења неминовно довео до блокаде овог мореуза и самим тим и до драматичног скока цене овог енергента.

Све очи упрте су сада у Харг, двадесетак квадратних километара велико корално острво у Персијском заливу, на којем се налази велики нафтни терминал чије би уништење изазвало озбиљан гнев лидера у Техерану. Ово острво се у вашингтонским ратним плановима не помиње по први пут – још 1979. године тадашњи председник Џими Картер размишљао је о ваздушним ударима у знак одмазде током кризе настале заузимањем америчке амбасаде у Техерану и узимањем талаца, кризе која га је на концу коштала другог мандата у Белој кући.

Према документима са којих је недавно скинута ознака тајности, Картерови саветници су сматрали да би биле потребне незнатне снаге како би се Харг заузео, али су неколико часова пред састанак са председником схватили да ствари неће тећи тако глатко и одустали су од плана. Кључну улогу у одбацивању овог плана, наводно, одиграо је Картеров саветник за националну безбедност Збигњев Бжежински, који је рекао да би од уништења иранског нафтног постројења највише штете имали амерички савезници.

Харг су у неколико наврата нападали својвремено Ирачани, али су њихови „миражи“, суочени са иранским противавионским системима, успели тек делимично да оштете пумпе за нафту на источној обали острва.

Последњи пут Харг је помињан током чувеног скандала „Иран контра“, током којег је администрација Роналда Регана ангажовала пуковника Оливера Норта да испоручи пројектиле Ирану у замену за таоце. Најтрапавија акција у историји Централне обавештајне агенције неславно је пропала пошто је Норт протиавионске пројектиле „хок“ набавио у Израелу, што је разбеснело Иранце у чијим је рукама, на концу, завршило свега 18 ракета. Једна је испаљена на ирачки авион који је кружио око острва, а остале су враћене Израелу.

Актуелни републикански кандидат за председника САД Доналд Трамп је недавно охрабрио Нетанјахуа да нападне иранска нуклеарна постројења, о чему се у Вашингтону спекулише још од администрације Џорџа Буша Млађег, чији су планери 2006. године означили око 1.100 циљева повезаних са контроверзним иранским нуклеарним програмом.

Преговори који никога не занимају

Када су крајем новембра прошле године таоци тада ослобођени из заточеништва Хамаса ушли у аутобусе, чинило се да ће катарска дипломатија, мигољећи се између Израела и Хамаса и уз дискретни надзор Американаца, успети да издејствује некакав опипљивији мир у Појасу Газе.

На путу кући тада се нашло 13 Израелаца, 10 Тајланђана и један Филипинац, које су припадници Хамаса отели током упада у Израел 7. октобра. У супротном правцу отишло је 39 жена и тинејџера, ослобођених из израелских затвора.

На тај начин катарска дипломатија уписала је седму значајну рецку на списак својих међународних успеха, пошто је претходно испреговарала договор у Либану 2008. године, споразум у Јемену две године касније, мир у Дарфуру 2011. године, затим прекид непријатељстава у Гази 2012. и на концу, уз помоћ некадашњег америчког амбасадора при УН Залмаја Калилзада, испословала почетак преговора међу супротстављеним фракцијама у Авганистану и издејствовала контроверзно повлачење Американаца из Авганистана.

Но, само неколико дана касније експлозије пројектила којима је Израел засуо Палестинце деловале су отрежњујуће на дипломате које до тог тренутка нису имале представу о томе колико далеко Израел може да иде и колико удараца Хамас може да издржи.

Истовремено, бесна реакција Јахје Синвара на колапс примирја била је јасан показатељ да следећег прекида ватре, можда, неће ни бити. Обавештајци наводе да је Синвар први прекид ватре дочекао у бункеру, верујући чврсто да је рат, који је у том тренутку трајао два месеца, суштински окончан, те да ће сложени статус кво моћи да отеже унедоглед дозирајући број ослобођених талаца све док израелска јавност не сруши владу Бенјамина Нетанјахуа.

Пропаст примирја директна је последица чињенице да Хамас није успео да лоцира неколико припадница израелске војске, чије је ослобађање претходно обећао катарским дипломатама. Покушај Палестинаца да неколицином стараца и телима убијених израелских војника замене „нестале“ жене разбеснео је власти у Јерусалиму, па су израелске снаге одмах упале у Кан Јунис где се, како се веровало, крио Јахја Синвар.

За лидера Хамаса, тврде дипломате, напад на Кан Јунис био је прекретница, јер је одлучио да више неће пристајати на привремене прекиде ватре, инсистирајући на перманентном примирју у замену за преостале таоце.

До краја јула ове године ствари су се потпуно преокренуле, па је главна препрека миру наместо Синвара постао Нетанјаху, иако се у том тренутку чинило да су две стране суочене са свакојаким притисцима биле много отвореније за компромис.

Хамас је преко Катара и Египта послао сигнале да је спреман да прихвати шест недеља дуго примирје, док је Израел пристао да се повуче из Појаса Газе и покаже више флексибилности у вези са повратком расељених Палестинаца. Посредници су полетели пут Рима, намерни да до краја јула финализују и потпишу споразум, али је Нетанјаху у последњи час додао серију нових захтева, укључујући трајну контролу јужне границе Газе.

Овакав потез израелског премијера његове присталице објасниле су жељом да онемогући даљи шверц оружја из Египта у Појас Газе, опозиција у земљи оптужила га је да одбијањем примирја покушава да продужи политичку каријеру, док су му десничари запретили ускраћивањем поверења уколико пристане на било какав прекид ватре пре коначног уништења Хамаса. Хамасови представници су пак тврдили да би присуство израелских војника на том делу границе суштински онемогућило повратак расељених и – договор је пропао.

Како се рат настављао, у Израелу су се продубљивале поделе по кључним питањима – како земља треба да изгледа, каква је улога правосуђа и карактер државе, али и око права мањинских заједница, што је посебно дошло до изражаја после скупова подршке израелским војницима оптуженим да су силовали притворене Палестинце.

Са нерешивим проблемима у Гази, Израел се окренуо Хамасовим савезницима и покренуо је инвазију на југ Либана намеран да искорени Хезболах, а гледајући намрштено у правцу Ирана спреман је да покрене одлучујући сукоб и са том државом.

Како сматрају дипломате – овај рат се неће завршити јер ниједна страна нема намеру да устукне.