Шта је разлог изборне катастрофе демократа у САД: Одустајање од радничке класе и плодови гнева

Маса људи следила је звук удараљки и звечки, који је ритмично одзвањао дуж пута на Флориди. Као хипнотисани, кретали су се ка Мар-e-Лагу, летњиковцу чији је власник Доналд Трамп, човек који је управо изабран за новог председника Америке. Милиони људи, омађијани његовим речима и ритмом конге, претходно су гласали за крај америчке демократије и почетак најопаснијег експеримента у безмало четврт миленијума дугој историји Сједињених Држава.

Овако су, карикирано, али не превише, либерални медији описали исход избора за 47. председника САД на којима је гласало око 160 милиона Американаца, од којих су поменути медији очекивали да ће дати већинску подршку Камали Харис да постане прва жена на челу ове државе.

Исход је, међутим, био потпуно другачији – Трамп је убедљиво победио Харисову са 312 електорских гласова наспрам 226; осим тога, републиканци ће контролисати највероватније оба дома Конгреса, као и Врховни суд у којем би могли имати осам од девет судија.

Путеви Божијег провиђења

Музика коју су омађијани Американци пратили могла би бити песма „Sympathy for the devil“ Ролинг Стонса, коју Мик Џегер и екипа нису изводили током летошње турнеје због покушаја убиства Доналда Трампа у јулу у Пенсилванији. Стихови о убиству браће Кенеди једноставно нису били прикладни у ионако запаљивој предизборној реторици која је захватила Америку.

Трамп је неретко неретко у тој кампањи од својих противника представљан попут ђавола из „Мајстора и Маргарите“ Михаила Булгакова, Џегеровој и Ричардсовој инспирацији за „Sympathy for the devil“. Али, власник Мар-e-Лага се није позивао на ђавола, већ је прве речи после победе посветио Богу, којем се захвалио што му је у Пенсилванији поштедео живот и одредио га да испуни циљ. „Бог ме поштедео с разлогом. Мисију ћемо испунити заједно“, рекао је Трамп у победничком говору.

Трампови циљеви прокламовани у кампањи привукли су 73 милиона Американаца. Истовремено, 68 милиона грађана ове државе опасно страхује од другог мандата човека који је обећао прогон нелегалних имиграната, затварање јужне границе према Мексику, увођење много већих царина на увоз стране, пре свега кинеске робе, нови систем здравствене заштите, те низ других драстичних мера.

Неочекивано убедљива победа доказ је теорије да Трампова постојаност, напросто, пркоси законима гравитације. Тријумфовао је у околностима које нису пратиле ниједну кандидатуру у историји америчких председничких избора – четири кривична процеса, три баснословно скупе приватне тужбе, пресуде по 34 тачке оптужнице за тајну исплату бившој порно звезди Сторми Данијелс и безброј брљотина у говорима. Током кампање, те наизглед нерешиве проблеме успео је да претвори у  предности.

Трампов гнев против система подударио се са интересима покрета МАГА (Make America Great Again), великим делом републиканског бирачког тела и, на концу, огромним бројем људи који су напросто били незадовољни начином на који су демократе водиле државу у претходне четири године.

Мајице са његовом фотографијом из полицијске станице постале су прави модни хит и политичка порука ривалима. За свега 24 часа после пресуде због потплаћивање порно глумице његова кампања прикупила је 100 милиона долара донација. Фотографије окрвављеног ува после пуцњаве у Пенсилванији учинили су га симболом божанског провиђења.

Током кампање је јахао на таласу незадовољстава пред којим се распао претерано самоуверени блок демократа, који су бес и фрустрације Американаца покушали да преусмере тврдећи да ће Трампова победа на изборима, суштински, представљати крај демократије и почетак аутократске власти, безмало фашизма.

На тај начин, Трамп је изградио базу којој су се надале демократе – већини чију основу чини радничка класа, без обзира на расу. У Бронксу, Даласу, Њу Џерсију или Хјустону подршка му је готово невероватно порасла, пре свега захваљујући гласовима бирача латиноамеричког порекла и Афроамериканаца. Први је републикански кандидат који је у последњих 20 година добио већину гласова на председничким изборима.

Праве и погрешне процене

Али није све деловало тако ружичасто после једине дебате између Трампа и Камале Харис 11. септембра, коју је гледало 67 милиона људи и у којој је кандидаткиња демократа, деловало је, одувала ривала. Трампов штаб био је у паници, али је шок заменила неверица када су схватили да наступ Харисове није изазвао никакву драматичну промену у истраживањима јавног мњења.

Док су се демократски стратези концентрисали на придобијање гласача који до сада нису излазили на изборе, републиканци су нашли нови извор подршке – мушкарце који у Америци, традиционално, гласају ређе него жене. Овакав коцкарски потез Трамповог тима се обилато исплатио, а Трамп је добио и гласове припадника мањинских заједница, односно свих оних чије проблеме због растућих трошкова живота демократе напросто нису виделе.

Харисова је донекле платила цену танке подршке коју је Бајден имао у месецима који су претходили изборима, а није ни покушала да се, тврдећи да ће политику водити у новом смеру, дистанцира од било које од његових политика. Називала је Трампа неозбиљним чудаком, говорећи да подршку има само међу пребогатим и једнако чудним пријатељима. Тврдила је да ће спустити цене основних намирница и кирија. На концу, повукла је последњу карту – назвала га је фашистом и суштинском претњом по америчку демократију.

Пропаст демократа на изборима, чини се, на најбољи је начин описао сенатор Берни Сандерс подсећајући да је, историјски, ова странка имала само једну улогу – да се бори против неједанакости. Сигнали неједнакости су им пролетали испред носа током читаве кампање, али су успели да их или превиде, или су се концентрисали на оне за које се испоставило да у крајњем исходу имају мањи значај.

Класне разлике нису видели пре свега јер је дно Америке тешко видљиво и прилично мутно када се гледа са позиција факултетски образованих милионера, који су претходне године провели на семинарима мултинационалних компанија о очувању живог света. Или, како тврде неутрални посматрачи – демократе су током кампање у огледалу друштва видели само себе.

У причу о таквим класним разликама Трамп је улетео клизећим стартом са обе ноге. Рођен у Квинсу, успео је да са политичке сцене одува фенсере са Менхетна и придобио руралне типове широм земље описујући ривале као „мороне који су издали остатак Америке“.

Својевремено, „Њујоркер“ је Трампову политичку каријеру упоредио са викендом у Лас Вегасу, током којег људи на пар дана изгубе разум али се, чим авион слети у њихов град, врате нормалном животу у којем их је, суштински, срамота од ствари које су радили у Вегасу. Нетом завршени избори показали су, међутим, да Трамп није разуларени комшија, већ личност са којом без проблема може да се поистовети огроман број Американаца.  

Демократе су прво почели да напуштају белци, па су за њима кренули црнци и латиноси, објаснио је Берни Сандерс, наводећи да се некада прогресивна партија окренула преплаћеним консултантима и претерано утицајним финансијерима, па се поставља питање може ли се наредних година уопште вратити коренима.

Кривац за изборну катастрофу

Трампа је у великој мери у Белу кућу вратила и моћ да влада демагогијом, вешто користи заблуде широких народних маса и манипулише њиховим осећајима, говорећи управо оно што је више од половине бирача желело да чује. Његов глас, иако је штаб Камале Харис потрошио скоро милијарду и по долара да га утиша, био је знатно убедљивији од реторике ривалке, која за 107 дана није успела да се представи као будући лидер Америке.

Одмах после избора, демократе су почеле да траже кривца за пораз. Први на листи, очекивано, био је председник Џозеф Бајден, који је својевремено обећао да ће народу служити само један мандат, и то искључиво како би спречио Трампов повратак у Белу кућу. Временом, свидела му се моћ коју доноси функција првог човека најмоћније државе света па је, упркос све слабијем здрављу, дуго одолевао притиску главних донатора да место у трци за Белу кућу препусти неком другом.

Оптужујући га да му је его замаглио политичку визију, демократе су покушале да окриве Бајдена да је директан кривац за пораз у којем, практично, није ни учествовао. Осим делимично, тврдњама које је износио на затвореним састанцима да је Камала Харис слаб председнички материјал и да ће тешко успети да победи на изборима.

И када је на концу одустао, уместо да наследника изаберу на канвенцији, сучељавајући више кандидата, демократе су прилично мистериозном математиком одлучиле да у први план истуре Камалу Харис, која је напросто изгорела трчећи ка вашингтонској авенији Пенсилванија. Стога и не чуди Бајденов нескривени осмех док је, честитајући изборну победу Трампу, обећао несметану транзицију власти.

Бајден, а касније Камала Харис вешто су избегавали да се баве проблемима које је обичним Американцима донела инфлација. Трошкови живота су расли до мере коју већина није могла да издржи без гласног протеста. Трамп је, пак, последице кумулативне инфлације успео да искористи и преточи у изборну победу, иако је у време гласања економија била у веома добром стању.

На бриге Американаца демократе су одговарале прилично арогантно, приписујући њихов страх рђавим информацијама. Или, како су то објаснили стратези изборне кампање, лоше су „искомуницирали“ проблем инфлације. Пошто су демократе одустале од радничке класе, радничка класа је одустала од демократа. Бранећи статус кво, некако су избегли да уоче растући бес Американаца који су, с правом, тражили промене.

Демократе за изливе гнева криве Трампа, који је уласком у политику пре десетак година променио начин опхођења са бирачима, чиме се јарак које је делио демократе и републиканце продубио до размера Великог кањона. Трампов изборни штаб је, током кампање, објавио списак политичара чије су речи, наводно, инспирисале Веслија Рута да се лати оружја и пуца на њега 13. јула у Батлеру, у Пенсилванији. На списку су Камала Харис, Тим Волц, њен кандидат за потпредседника, те Ненси Пелоси и још неколико утицајних демократа.

Да је лавина тешких речи тешко укротива, показао је и магазин „Њу рипаблик“ који је током кампање на насловној страни Трампа представио као Хитлера, сматрајући да ће, уколико добије други мандат, вероватно увести Америку у неку врсту тираније.

Трампа се оптуживали и да ће, на неки начин, покрасти изборе, што се, наравно, није догодило. Републикански кандидат је чисто и убедљиво победио, а донедавно прокужени Трампизам постао је, преко ноћи, снажна демократска порука.

Доналд Трамп је постао лидер политичког покрета са прилично јасним програмом и крунисаним наследником – његовим потпредседником Џеј Ди Венсом. Успео је да преокрене готово безизлазну ситуацију после нереда на Капитол Хилу 6. јануара 2021. године, када су га чак и републиканци, попут Мича Меконела, описивали као човека који је „наслонио пиштољ на чело и повукао ороз“.

Победом на изборима сврстао се у ред политичара који су, сурфујући на плавом таласу незадовољства понашањем елита, натерали ривале да се, погрбљени, бар на неко време склоне са политичке сцене. Оно што је веома важно, упркос недаћама, претњама, лажима и манипулацијама је да су амерички председнички избори, још једном, завршени без жртава и нереда.

Трампизам, или 1.000 страница непознаница

Лагано одумирање неоконзервативаца из времена Буша млађег и сигнали да би Трампизам, појављивањем Џеј Ди Венса, могао да од једнократне аномалије прерасте у истинску политичку снагу, драматично су убрзали идолошки заокрет у САД. Изопштавањем Трампових противника из страначких редова, републиканци су партију претворили у фестивал јединства на којем дојучерашњи критичари један за другим ничице падају на колена заклињујући му се на вечиту верност, иако су неки од њих, ван очију јавности, тврдили да би Трамп могао да постане амерички Адолф Хитлер.

Те тврдње пратило је предсказање да је хиљаду страница дуг „Пројекат 2025“ Херитиџ фондације Трампов „Мајн кампф“, односно јасан показатељ на који начин бивши председник САД види тренутну политичку сцену, иако сам Трамп, као и његови сарадници, негира било какву везу са тим пројектом. Иначе, такве тврдње су у кампањи износиле и демократе, и то јавно.

Херитиџ фондација основана је 1973. године као још конзервативнија верзија Института Брукингс, а један од оснивача био је Џозеф Корс, власник једне од највећих америчких пивара, који је годинама био и главни финансијер фондације. Сматра се једном од најутицајнијих организација које се у САД баве јавним политикама. Њен буџет се формира на основу приватних донација, а према закону нема обавезу да објављује имена донатора.

Замишљена је као инкубатор конзервативних политика и теорија, и још од оснивања има огроман утицај на све америчке политичаре који долазе из редова републиканаца. Роналд Реган је својевремено смернице своје политике преузео од ове организације, укључујући и чувени „Мандат за вођство“ који је садржао 2.000 препорука за побољшање рада администрације на свим пољима.

Нови пројекат предвиђа корените промене у управљачкој структури савезне владе и надлежностима агенција, као и у економској, социјалној и безбедносној политици у складу са конзервативним начелима.

Осим што најављује смањење раста државне потрошње ради смањења инфлације (у то спада отпуштање бар 50.000 службеника федералних власти, мада сваки председник по правилу потписује толико именовања, дакле и толико отказа онима из претходне администрације, а Трамп то зове „чишћење вашингтонске мочваре“), „Пројекат 2025“ поред осталог предвиђа и драматичне промене државне политике према праву на абортус, строге контроле лекова који се користе у те сврхе, те низ других мера и казни за све који на било који начин помажу овакав начин прекида трудноће.

Упркос тврдњама демократа да „Пројекат 2025“ представља будући манифест трампизма, републиканци су, бар када је реч о праву на абортус, значајно одступили од првобитних ригидних ставова, остављајући савезним државама да се саме изборе са тим проблемом. Тако, уосталом, и пише у Уставу.

Трампова политика се, међутим, готово у реч подудара са планом Херитиџ фондације о будућем начину решавања проблема нелегалних имиграната, којих је током досадашње владавине администрације Џозефа Бајдена око 20 милиона ушло на територију САД .

Што се тиче Камале Харис, поставља се питање колико ће је од до јуче одушевљених присталица подржати уколико за четири године одлучи да поново покуша да се дочепа Беле куће. У овом тренутку, чини се, готово нико.

Изборе у Америци је још одавно описао генијални стратег изборних кампања Артур Финкелштајн, који је одиграо кључну улогу приликом изборних победа Ричарда Никсона, Роналда Регана, али и Бенјамина Нетанјахуа: „Преварант увек побеђује будалу.“ У овом случају на изборима је, упркос очекивањима, победио осуђени криминалац.