Неуспешaн скуп одабраних европских лидера у Паризу: Земља Русији, минерали Америци, слава Украјини štampaj

Италијанска премијерка Ђорђа Мелони је закаснила 45 минута на састанак „коалиције позваних“ 17. фебруара у Паризу, који је иницирао француски председник Емануел Макрон. Сат времена пре краја састанак је напустио немачки канцелар Олаф Шолц. Сусрет европских лидера, сазван као контратежа миротворном маршу Доналда Трампа, окончан је без заједничке изјаве и уз генералну оцену да је био неуспешан.

На хитно сазваном састанку у понедељак, учествовали су лидери Уједињеног Краљевства, Немачке, Пољске, Италије, Холандије, Шпаније и Данске, као и председница Европске комисије Урсула фон дер Лајен, председник Европског савета Антонио Кошта и генерални секретар НАТО-а Марк Руте.

Овај мали париски самит се временски подударио са дописом који су Американци послали европским савезницима, тражећи да до у детаље опишу шта су тачно спремни да ураде како би помогли спровођење могућег мировног споразума у Украјини и шта они очекују од Вашингтона. Затечени, неспремни и помало гневни европски лидери до сада нису дали одговоре на постављена питања.

Суочене са најозбиљнијом безбедносном кризом од окончања Другог светског рата 1945. године, најважније европске државе су напрасно одустале од већ традиционалног стремљења за консензусом свих 27 чланица и на састанку „позваних“ покушале да преокрену процес маргинализације Европе у који их је, намерно или не, гурнуо амерички председник Доналд Трамп.

Панел изабраних

На париском Трокадеру, где су се сликали Шолц, Макрон и Мелонијева, није било места за премијере Мађарске и Словачке, Виктора Орбана и Роберта Фица, чији је благонаклон став према Москви оцењен као непотребан у превладавању кризе губљења кредибилитета у коју је читава Европска унија гурнута са почетком преговора између САД и Русије о окончању рата у Украјини. Организатори су пажљиво избегавали да састанак назову самитом, упадљиво наглашавајући да је реч само о почетку процеса чији је циљ, очигледно, покушај враћања важности ЕУ у међународним оквирима, дебело нарушен сусретом најзначајнијих руских и америчких дипломата у Ријаду, на који није био позван нико од европских лидера.  

Додатни разлог оваквом потезу држава које су се самопрогласиле за лидере ЕУ лежи и у чињеници да су бриселске институције набаждарене на решавање економских проблема, пре него на војна питања. На изнети предлог о слању мировних трупа у Украјину, Британија и Француска су гледале благонаклоно, Италија, Шпанија и Пољска знатно мање, а Немачка скоро без икаквих симпатија према идеји да се мировне снаге пошаљу на територију на којој бесни рат.

Последњи пут када су европски лидери решавали војна питања на овакав начин био је марта 2011. године, када је формирана „коалиција вољних“, односно држава које су биле спремне на бомбардовање снага Моамера Гадафија пошто су устаници у Либији били пред поразом, а Гадафијеве снаге се опасно приближиле устаничком Бенгазију. Да се у каснијем следу догађаја у акцију помоћи побуњеницима нису укључили Американци, ова операција би се завршила фијаском. Тако је срамота која је пратила каснији распад Либије подељена на обе обале Атлантика.

Мелони у Паризу

Сведоци састанка у париској Јелисејској палати тврде да је понашање Ђорђе Мелони било најбољи показатељ невоље у којој се Европа налази после дипломатског цунамија новог америчког председника Доналда Трампа. Седела је међу „изабранима“ видно незадовољна агендом, форматом и чињеницом да се уопште нашла у француској престоници.

Повремено је, кажу сведоци, трептала попут талаца у шпијунским филмовима, покушавајући да партнерима у Белој кући стави до знања у којој мери не жели да учествује у Макроновој иницијативи. Иако је за три године, колико већ седи у римској палати Киђи, постала вешта политичарка, није успела да сакрије нелагоду због чињенице да се нашла у тиму смишљеном као контратежа Трамповој иницијативи.

И пре састанка „коалиције позваних“, европским лидерима биле су више него јасне везе италијанске премијерке и Трампове екипе, пре свега са Илоном Маском са којим Мелони преговара о највећем телекомуникационом пројекту у Европи, а у којем би Италија користила Масков „Старлинк“ за мреже мобилне телефоније и интернета. Италија би, тако, добила најмодернију телекомуникациону компанију, а Ђорђа Мелони, која је, поред Виктора Орбана, једина од европских лидера успела да уђе у Мар-а-Лаго ризорт, Трампов голферски рај на Флориди, стекла би сјајну почетну позицију у будућим преговорима Америке и Европе.

Тензије између Шолца и Мелонијеве су биле видљиве све време које су њих двоје заједно провели на састанку, а лошу вест за одлазећег лидера Немачке представља и чињеница да осим председнице Европске комисије Урсуле фон дер Лајен, Шолц у соби није имао ни једног савезника.

Није помогло ни што је Макрон, како би избегао ширење јаза међу учесницима, избегао да говори после састанка, али ни што је, суочен са оптужбама да је „одокативно“ сазвао коалицију позваних, дан касније списак учесника за следећи сусрет проширио на лидере Румуније, Норвешке, Канаде, Чешке, Грчке, Финске, Шведске, Белгије и балтичких земаља.

Дипломате наводе да су Румунија и Чешка биле посебно незадовољне пошто их Макрон није позвао на састанак у Паризу, иако са Украјином деле око 600 километара границе. Власти у Прагу су биле посебно гневне наводећи да ниједна друга држава, у односу на број становника, није примила више украјинских избеглица од Чешке. Макрона су назвали арогантним, сматрајући да Чешка не види никакву разлику између њега и начина на који Трамп третира Европу.

На концу, француски премијер Франсоа Бајру после састанка у Паризу изјавио је да се Европа вратила у тридесете године прошлог века, односно да се „ледени брегови приближавају, али Европа не успева да скрене са путање“. 

Ледени брегови на путу ка Ријаду

„Ледени брегови“ о којима је причао француски премијер у то време су се састали у Ријаду, где су руски министар спољних послова Сергеј Лавров и амерички државни секретар Марк Рубио за четири и по сата прилично нагризли зид изолације Русије, који су у претходне три године заједнички градили Европљани и администрација Џозефа Бајдена.  

„Доста смо се смејали и ручак је био укусан“, рекао је репортерима један од чланова руске делегације после састанка. Марк Рубио тврди да су на састанки постављене основе будућих преговора о миру у Украјини и смернице „невероватних могућности партнерства – економског и геополитичког“, по окончању конфликта. „Нисмо само слушали једни друге, већ смо и чули“, рекао је Лавров после састанка. „Мислим да је америчка страна почела боље да схвата нашу позицију.“

За почетак, Трамп је Русији дао два значајна уступка – одбацио је могућност да Украјина постане чланица НАТО и да може да поврати територије које су од почетка рата заузеле руске снаге. Затражио је и да се у завршном документу сусрета Г7, групе седам најразвијенијих држава света, који ће се одржати следеће седмице, Русија не помиње као агресорска држава, што је формулација коју је ова до сада користила.

Рубио је посла састанка објаснио да ће први корак бити укидање рестрикција око амбасада две државе у Москви и Вашингтону, које једва функционишу после серије депортација дипломата. Што се тиче рата у Украјини, Рубио је рекао да ће у процес бити укључени и Европљани и Украјинци, али да је улога Русије незамењива.

Руси су, како се чини, били потпуно спремни за овакав развој разговора, па је шеф руског фонда за директна улагања Кирил Дмитријев оценио да су америчке компаније током три године економских санкција изгубиле око 300 милијарди долара.

Руска делегација је пренела Американцима Путинов став да нема ништа против чланства Украјине у Европској унији, уколико се питање примања Кијева у НАТО никада више не помене. И Руси и Американци су, више или мање дискретно, најавиле да су могући заједнички пројекти и – на Гренланду.

Поред тога, природни ресурси биће један од кључних руских адута у процесу поновног успостављања односа са САД, што је у потпуној сагласности са Трамповом спољном политиком заснованом на сировинама и профиту.

Трамп против Зеленског

Европски лидери су назнаке Трамповог мировног плана за Украјину протумачили као ствар коју ће Американци завршити, али ће спровођење морати да плате Европљани, иако у читавом замешатељству нису учествовали. Са мировним планом би требало да се сложи и украјински председник Володимир Зеленски, кога у овој фази преговора нико још није ништа ни питао. Зеленски је, наводно, љутито одложио пут у Саудијску Арабију у знак протеста што Украјина није била предвиђена да учествује у преговорима у Ријаду, те да су Руси и Американци преговарали „иза леђа кључних фактора“. „Одлуке нам не могу бити наметнуте“, написао је Зеленски.

Свега неколи сати касније, Трамп га је назвао „релативно успешним комичаром“ који је Америку увукао у сукоб на који је потрошила 350 милијарди долара. „Наговорио је САД да уђе у рат у којем не може да победи, који никада није требало ни да почне и који се без САД и Трампа никада не би завршио“, написао је Трамп на мрежи Икс, некадашњем Твитеру.

Трамп је навео и да је Америка на сукоб, који је много важнији Европљанима него САД, потрошила 200 милијарди долара више од Европске уније, описујући сликовито да САД и ЕУ „дели велики, лепи океан“. „Поврх свега, Зеленски тврди да је половина овог новца нестала, и пре свега одбија да изађе на изборе. Боље му је да се покрене или ће остати без земље. У међувремену, са Русијом успешно преговарамо о крају рата“, написао је Трамп.

Улога ретких метала у компензацији америчких трошкова

Иако је сенка могућег другог Трамповог мандата већ дуго висила над Европом, лидери ЕУ су се некако нашли затечени када је председник Америке обзнанио да је разговарао са Путином и договорио с њим да ће одмах започети преговоре о прекиду рата.

Под притиском почетка преговора и тврдњама Американаца да украјински председник више нема подршку Украјинаца, Кијев је објавио ново истраживање јавног мнења према којем 57 одсто испитаника подржава Зеленског, наспрам 4 одсто колико је тврдио Трамп.

Трампа је покушала да поклопи и шефица немачке дипломатије Аналена Бербок, тврдећи да „нико осим Путина није желео рат у срцу Европе“, док је Зеленски пребацио лопту на други део Трамповог плана, наводећи да природна богатства његове државе нису на продају. „Не могу да продам нашу земљу и то је то“, рекао је Зеленски пошто је одбио да потпише споразум о даљем финансирању рата у замену за ретке земне метале. Вашингтон је тражио контролу над око 50 одсто тих метала, чија се вредност процењује на 500 милијарди долара.

Трамп је на телевизијској мрежи Фокс рекао да је челницима власти у Кијеву рекао да је помоћ условио тапијом на око 500 милијарди долара вредних ретких земних метала. „И они су се суштински сложили, тако да у најмању руку ми не испаднемо глупи. Рекао сам им да нешто морамо да добијемо заузврат. Не можемо да наставимо да поклањамо толико пара“, рекао је Трамп.

Украјински председник Володимир Зеленски је још у октобру понудио ретке земне метале као део „Плана победе“, али за сада остаје нејасно да ли ће их Кијев мењати за оружје или продавати Американцима по повлашћеним ценама.

Део проблема у Трамповом плану о компензацији трошкова могла би да представља чињеница да је део налазишта ретких земних метала у Украјини већ у руским рукама. Још током првих месеци рата, пише петроградски лист „Аргументи“, руске снаге заузеле су најмање две локације на којима су откривене значајне резерве титанијума. 

Америка сузама не верује

У међувремену, Европљани се још опорављају од отрежњујућег говора Џеј Ди Ванса, другог човека Беле куће, који их је на Минхенској безбедносној конференцији упозорио да престану да маргинализују десничарске снаге и оптужио их за смањивање слободе говора.

Недуго после Вансовог говора, шеф конференције Кристоф Хеусген је кроз сузе изустио да се „плаши да наше заједничке вредности више нису толико заједничке“. Нешто касније, објаснио је да се расплакао јер одлази са функције, а не због речи потпредседника Америке.

Ванс је изазвао бурне реакције, мада не и сузе, и међу многим Немцима који су његове речи протумачили као мешање у унутрашње ствари земље. Додатни страх унео је његов сусрет са копредседавајућом десничарске Алијансе за Немачку Алис Вајдел недуго пошто је избегао сусрет са Олафом Шолцом.

Истим путем кренула је потом и Ђорђа Мелони која је ескивирала Шолца у корист састанка са шефицом АфД-а, која је на последњем партијском предизборном скупу рекла да је рат у Украјини и не интересује претерано. „То није наш рат“, рекао је и један од оснивача ове партије Александар Гауланд и оптужио Зеленског како свим силама покушава да увуче Немачку у рат са Русијом.

Његов ривал из редова демохришћана Норберт Ротген је наступе Ванса, Мелони и Гауланда назвао мешањем у унутрашња питања Немачке и провокацијом, прилично панично поручујући да „покушавају да нас убију и поделе Европу“.

И док Ванс сваким потезом изнова шокира Немце, Трамп је Европској унији запретио новим царинама које би могле означити и крај европских амбиција да ојачају одбрану. Укључио се и шеф НАТО, Марк Руте, који је чланице позвао да трошкове одбране повећају на значајно више од три одсто бруто друштвеног производа, односно три пута више него што је Немачка потрошила на војску у 2023. години, што би додатно оптеретило ионако натегнуте буџете.

Ипак, најзначајнија ствар о којој се у последње време прича у Бриселу је наоружање. „И то много наоружања, како би се покрпиле све постојеће рупе и одагнали страхови од неке, могуће, будуће руске инвазије“, рекао је РТС-у извор из седишта Европске уније.

Слоган је који кола европским престоницама након дипломатског блица америчког председника Доналда Трампа у вези са почетком преговора Русије и САД, и поводом несналажења европских лидера у новим и за њих прилично неочекиваним околностима гласи: „Земља Русији, минерали Америци, слава Украјини“.

Иако се очекивало да ће Европљани у Паризу, свесни Трампових намера, саставити какав план за случај потребе, Макронов неформални самит открио је чињеницу да се последњих месеци САД, дојучерашњи најмоћнији европски савезник помало понаша и као противник.

Како је то својевремено рекао Владимир Иљич Лењин: „Прођу деценије у којима се ништа не догоди и недеље у којима пролете деценије.“