Дуга сенка Моамера ел Гадафија: Затвор за Николу Саркозија štampaj

Никола Саркози је као министар унутрашњих послова 2005. обећао Французима да ће „почистити“ предграђа од преступника, што се допало гласачима који желе да виде мање миграната из Северне Африке у Француској. Као председник, био је бескомпромисан када су у питању привилегије: „Ако је газда битанга, треба га тако и третирати. Још горе је бити битанга на врху лествице.“

Чврста уверења га нису напустила ни касније, када је на Твитеру износио своје погледе о правосуђу: „Када се неки појединац по седамнаести пут нађе пред судом, требало би да буде кажњен за све што је починио.“ Као председник некад највеће десничарске партије, УМП, затражио је да се „не скраћују казне за све који иду у затвор на више од шест месеци“, као и да нема „аутоматског помиловања“.

Тако је говорио Саркози док је био на врху државе. Данас, након што га је суд осудио на затворску казну од пет година, једнако је одлучан: „Невин сам, ова неправда је скандал“, поручио је по изласку из суднице 25. септембра, након што му је изречена пресуда за „удруживање ради извршења кривичних дела“ у циљу незаконитог финансирања његове победничке кампање за председничке изборе 2007. године од стране либијског лидера Моамера ел Гадафија. Суд га је прогласио кривим јер је „допустио својим блиским сарадницима“ да са тим циљем преговарају са либијским властима.

Извршење пресуде је одложено на месец дана, али Саркози неће моћи да избегне затвор упркос жалби коју су његови адвокати поднели. „Оно што се данас догодило је крајње озбиљно за владавину права, за поверење у правосуђе“, изјавио је пред букетом камера, као некада када је био министар полиције. „Мржња заиста нема граница. (...) Они који ме мрзе до те мере мисле да ће да ме понизе. Али данас су понизили Француску, представу о Француској. Ако је неко издао Француску, то нисам ја, то је ова невероватна неправда којој сте управо присуствовали“, поручио је позивајући Французе да се ставе у његову одбрану.

Либијска веза

Саркози себе представља као новог Драјфуса, жртву гнусне завере која је скована из политичких мотива. Уместо Драјфусу, Саркози је ближи Доналду Трампу у свом покушају да створи медијску слику другачију од чињеница које је суд утврдио – да су се двојица његових најближих сарадника, директор кабинета Клод Геан и министар без портфеља Брис Ортефе, састали у његово име и под његовим ауторитетом са Абдулахом ал Сенусијем, зетом Моамера ел Гадафија и шефом војне либијске обавештајне службе, у јесен 2005. у Триполију.

Други човек либијског режима је у то време означен као међународни терориста од француских власти, које су га 1999. осудиле на доживотну робију због улоге у обарању авиона ДЦ-10 француске компаније УТА изнад Нигера 1989. године, у којем је погинуло 170 путника. Циљ атентата је био да се ослабе француски интереси у Африци, јер је Француска подржавала Чад у рату против Либије.

Суд у Паризу је у овом сусрету Саркозијевих сарадника са Ал Сенусијем пронашао коруптивни пакт са циљем стицања финансијске подршке од Гадафија за Саркозијеву председничку кампању 2007. Заузврат су се Французи обавезали да ће да размотре кривични статус Гадафијевог зета.

Суд је утврдио и да су пронађена средства која су Либијци уплатили за финансирање кампање – шест милиона евра – стизала из три различита канала људима блиским Саркозију, да је непријављени новац кружио Француском, укључујући и у председничкој кампањи, али да не може са сигурношћу да се утврди да ли потиче од Гадафија, због чега је одбачена оптужба за корупцију.

У пресуди се помињу и политичке последице „дела чија је тежина таква да нарушава поверење грађана у оне који их представљају, а који би требало да делују у интересу свих, али и у интересу саме институције Републике“.

Дуга историја осуда

Ово није први пут да је Саркози осуђен на затворску казну, његове невоље са правосуђем почињу пре више од десет година. Бивши председник је већ био осуђен у „афери Бизмут“ због мита, корупције и злоупотребе положаја, јер су он и његов адвокат покушали да подмите судију Гилбера Азибера да им да тајне информације из друге истраге против бившег француског лидера. Због тога је на суђење за либијску аферу долазио са наногицом.

Његови политички противници са нескривеном иронијом подсећају на слоган десничарске Републиканске партије (наследника УМП-а), „Француска поштених људи“, који је пратио председничку кампању њиховог кандидата Франсоа Фијона 2017. године. Иако је био фаворит за новог шефа државе, некадашњи премијер у време када је Саркози био председник изгубио је шансе у трци против Емануела Макрона и Марин Ле Пен, када је избио скандал који је уништио његову политичку каријеру.

Француски сатирично-политички лист „Оковани патак“ је тада открио да је Фијон годинама плаћао своју супругу за фиктивни посао парламентарног асистента од новца из државне касе. Председнички кандидат је тада говорио нешто слично као данас Саркози, да „у питању није његова личност, већ сама демократија“.

Касније је оптужница против њега проширена и на његове синове, а 2020. му је изречена казна од пет година затвора уз новчану казну због злоупотребе јавних средстава, проневеру и прикривање проневере, која је потом смањена на годину дана затвора и кућни притвор са наногицом и новчану казну од 375.000 евра.

Пре Саркозија и Фијона пред судом се нашао и Жак Ширак, који је осуђен на две године затвора условно због проневере јавних средстава и злоупотребе поверења након што му је истекао председнички мандат. Пресуда се односила на десетине фиктивних радних места у градској управи за која су новац примали људе из његове странке, у време када је био градоначелник Париза.

Саркозијев случај је ипак посебан, јер ће бити први бивши председник Француске који ће отићи у затвор. Он није осуђен због корупције јер није било директног доказа да је лично профитирао од либијског новца, већ за дело због кога су пали многи преступници из предграђа које је некад желео да почисти шмрковима. За разлику од дилера из блокова, његово злочиначко удруживање имало је међународне последице.

Гадафијеви шатори испред Јелисејске палате

Неколико месеци након што је 2007. постао председник Француске, Саркози је дочекао либијског вођу у Паризу. Ова посета представљена је као знак обнављања веза две земље којој је претходило посредовање тадашње Саркозијеве супруге, Сесилије Саркози, у ослобађању бугарских медицинских сестара и палестинског лекара које је Либија затворила под оптужбом да су у болници заразили децу вирусом ХИВ-а.

Посета која је требало да траје три дана продужила се на пет, што је неуобичајено за посете лидера некој земљи. Упамћена је по скандалу са бедуинским шаторима испред Јелисејске палате, у којима је Гадафи боравио у току посете. Примљен је са свим државним почастима, укључујући и војну параду на Јелисејским пољима, посету државним институцијама и Лувру, где је имао посебан протокол.

Новинари су с неверицом пратили његово кретање по Паризу које је личило на туристичку посету уз изузетне мере безбедности. Чланови владе су сагињали главу и углавном гунђали себи у браду. Само је млада државна секретарка за људска права, Рама Јад, изразила опште уверење да је Француска „прострла црвени тепих крвнику“, мислећи на атентате и масакре са којима је Гадафи довођен у везу.

У току његове посете потписани су уговори о нуклеарној енергији, војној сарадњи и продаји оружја, као и меморандум о куповини Рафала, француских војних авиона. Упркос резигнираној јавности, Саркози је ову посету представио као велики политички успех Француске у нормализацији односа са Либијом и њеном приближавању Европи. Истицао је значај потписаних уговора вредних десет милијарди евра за француска предузећа и „хиљаде радних места за Французе“. Опозиција је узвратила да се „проституише“ због уговора.

Уништавање Либије

Ови послови, међутим, никада нису реализовани. Четири године након Гадафијеве посете Паризу, Саркози је предводио иницијативу бомбардовања Либије од стране НАТО-а, да би се наводно спречио „геноцид“ који се спремала да почини либијска војска која се приближавала Бенгазију, центру устанка против Гадафија који је почео у фебруару 2011. Француска је директно учествовала у његовом свргавању које се завршило линчом „вође револуције“ у октобру 2011. од стране локалних побуњеника, који су напали његов конвој уз подршку француских борбених авиона и америчких дронова.

Одмах након убиства Гадафија, његов син Саиф ел Ислам први пут је изнео тврдње о финансирању Саркозијеве изборне кампање. У изјави за Евроњуз и друге медије, рекао је да „Саркози прво треба да врати новац који је узео од Либије за финансирање своје изборне кампање“. „Ми смо све финансирали и имамо све детаље и доказе. Спремни смо да их објавимо. Први човек коме је наш режим помогао био је Саркози. Он је од нас примио помоћ, а онда нас је издао. Ми смо му помогли, а он нам је узвратио бомбардовањем. То је наш пријатељ Саркози“, рекао је тада Саиф ел Ислам.

Његова изјава је касније послужила у истрази против председника Француске, у којој су пронађени документи и сведочења која су потврдила део ових навода. Више сведока, укључујући и бивше либијске званичнике, тврдило је да је Либија дала 50 милиона евра за Саркозијеву председничку кампању. За ову истагу су највише заслужни новинари француског портала Медијапарт, који су годинама прикупљали доказе у овој афери која је потом добила судски епилог.

Либија је, иначе, после убиства и свргавања Гадафија потонула у хаос који траје и данас.

Одобравања и критике

Пресуда бившем шефу државе је изазвала буру реакција у Француској. Док је за једне она пример да је судство независно и одвојено од државе и резултат вишедеценијских напора да се политичари третирају као сви други грађани, па макар били на челу државе, други, углавном са деснице, нападају судије и говоре о озбиљном преседану који ће додатно пољуљати поверење грађана у оне који их воде.

Слично је било и када је недавно Марин Ле Пен осуђена због лажних парламентарних асистената из њене партије које је плаћао Европски парламент, што је спречава да се кандидује на изборима 2027. Због тога данас критикује процедуру привременог извршења казне која је изречена саркозију а која се и на њу односи. Анкете показују да три четвртине Француза сматра да су изабрани званичници и политички лидери „прилично корумпирани“. С друге стране, судство ужива поверење мање од половине грађана (44 одсто).

Проблем на десници је што најчешће критикују судство као „сувише благо“ када су у питању казне за преступнике мигрантског порекла из нижих социјалних слојева, а када је реч о привилегованим Французима из самог срца политичког система онда им не одговарају „црвене судије“ и „сувише строге“ казне. Слушајући Саркозија и Ле Пенову, испада да су „прави“ Франзузи угрожени у сопственој земљи у којој боље пролазе деликвенти „дошљаци“.

Медијска офанзива Саркозија у данима након изрицања пресуде показује да ипак постоји разлика између преступника који немају приступ медијима и оних који их користе као средство самопромоције. Тврдећи да је институција судства угрожена, Саркози и његове присталице желе да ослабе владавину права.

Судије у Француској су спремне да му то не дозволе. Председник париског суда, највишег суда у земљи, поручио је да су напади на судије, а не пресуда, претња правној држави. Тужилаштво у Паризу је отворило две истраге након претећих порука упућених председници суда која је осудила бившег председника, док је синдикат судија оштро критиковао ћутање Емануела Макрона, који је одмах потом осудио нападе на судије.

Упркос покушајима да дигне земљу на ноге, Саркози ће морати у затвор за мање од месец дана, где ће по свему судећи дочекати следећи позив судија јер је први слободан термин за разматрање његове жалбе на пресуду тек у марту.