Говор канадског премијера Марка Карнија у Давосу: Слом старог светског поретка и моћ немоћних у новом štampaj

Задовољство ми је – и дужност – да будем с вама на овој прекретници за Канаду и за свет. Данас ћу говорити о слому светског поретка, крају једне лепе приче и почетку бруталне стварности у којој геополитика међу великим силама није више подложна никаквим ограничењима.

Али с друге стране, желим да вам укажем да друге земље, нарочито средње силе попут Канаде, нису немоћне. Оне имају капацитет да изграде нови поредак који ће оличавати наше вредности – као што су поштовање људских права, одрживи развој, солидарност, суверенитет и територијални интегритет држава.

Снага мање моћних почиње искреношћу.

Чини се да нас сваки дан подсећа да живимо у ери ривалства великих сила. Да поредак заснован на правилима бледи. Да снажни чине оно што могу, а слаби трпе оно што морају.

Овај Тукидидов афоризам испоставља се као неизбежан – као природна логика међународних односа која се поново намеће. А суочене са том логиком, државе имају снажну склоност да се повинују како би опстале. Да се прилагоде. Да избегну невоље. Да се надају се да ће им послушност купити безбедност.

Неће.

Дакле, које су наше опције?

Године 1978. чешки дисидент Вацлав Хавел написао је есеј под насловом „Моћ немоћних“. У њему је поставио једноставно питање: како је комунистички систем успевао да се одржи?

Његов одговор почиње с једним бакалином. Сваког јутра, овај трговац у свој излог је поставља таблу с натписом: „Пролетери свих земаља, уједините се!“ Он у то није веровао. Нико у то не верује. Али ипак је стављао тај натпис – да би избегао проблеме, да би показао послушност, да би се прилагодио. И пошто сваки бакалин у свакој улици чини исто, систем опстаје.

Не опстаје само кроз насиље, већ кроз учешће обичних људи у ритуалима за које у себу знају да су лажни.

Хавел је то назвао „живљењем у лажи“. Моћ система не произлази из његове истине, већ из спремности свих да се понашају као да је истинит. А његова крхкост потиче из истог извора: када само једна особа престане да учествује у њему – када бакалин уклони свој натпис – илузија почиње да пуца.

Време је да компаније и државе уклоне своје натписе.

Деценијама су земље попут Канаде напредовале у оквиру онога што смо називали међународним поретком утемељеном на правилима. Приступали смо његовим институцијама, хвалили његова начела и користили његову предвидљивост. Под његовом заштитом могли смо водимо спољну политику засновану на вредностима.

Знали смо да је прича о међународном поретку утемељеном на правилима делом лажна. Да ће се најјачи изузети из њега када им то одговара. Да се трговинска правила примењују асиметрично. Знали смо и да се међународно право примењује са различитим степеном строгости, у зависности од тога ко је оптужени, а ко жртва.

Ова фикција је била корисна. Америчка хегемонија је, посебно, помогла да се обезбеде нека јавна добра: отворени поморски путеви, стабилан финансијски систем, колективна безбедност и подршка оквирима за решавање спорова.

Зато смо ставили натпис у излог. Учествовали смо у ритуалима. И углавном смо избегавали да указујемо на јаз између реторике и стварности.

Тај договор више не функционише.

Да будем директан: налазимо се усред слома, а не транзиције.

Током протекле две деценије, низ криза – финансијских, здравствених, енергетских и геополитичких – оголио је ризике екстремне глобалне интеграције.

Али у новије време велике силе почеле су да користе економску интеграцију као оружје. Царине као средство притиска. Финансијску инфраструктуру као инструмент принудe. Ланце снабдевања као тачке рањивости које треба искористити.

Не можете „живети у лажи“ о узајамној користи од интеграција онда када сама интеграција постане извор ваше подређености.

Мултилатералне институције на које су се средње силе ослањале – Светска трговинска организација, Уједињене нације, Конвенција о климатским променама – као и сама архитектура колективног решавања проблема, угрожени су.

Из тога многе земље изводе исте закључке – да морају да развију већу стратешку аутономију: у енергетици, храни, кључним минералима, финансијама и ланцима снабдевања.

Тај импулс је разумљив. Земља која не може да прехрани себе, да се снабде енергијом или да се одбрани, има мало опција. Када вас правила више не штите, морате се заштитити сами.

Али будимо јасни у погледу тога куда то води. Свет тврђава биће сиромашнији, крхкији и мање одржив.

Постоји још једна истина: ако велике силе одустану чак и од претварања да поштују правила и вредности ради неометаног спровођења сопствене моћи и остваривања интереса, добити од такозваног „трансакционализма“ постајаће све теже одрживе. Хегемони не могу непрестано да монетизују своје односе.

Савезници ће раскинути савезништва како би се заштитили од неизвесности. Куповаће гаранције, проширивати опције како би обновили суверенитет – суверенитет који је некада био заснован на правилима, али ће све више зависити од способности одупирања притиску.

Овде сви знају да је то класично управљање ризицима – а управљање ризицима има своју цену. Цена стратешке аутономије – суверенитета – може се и делити. Колективна улагања у отпорност јефтинија су него да свако гради сопствену тврђаву. Заједнички стандарди смањују фрагментацију, а комплементарности доносе корист за све.

Питање за средње силе, попут Канаде, није треба ли да се прилагоде овој новој стварности. Морамо. Питање је да ли ћемо се прилагодити тако што ћемо само подизати више зидове – или можемо да учинимо и нешто амбициозније.

Канада је била међу првима који су чули позив на буђење, што нас је навело да суштински променимо свој стратешки став.

Канађани знају да наше старе, удобне претпоставке – да нам географија и чланство у савезима аутоматски доносе просперитет и безбедност – више не важе.

Наш нови приступ почива на ономе што је Александар Стуб назвао „реализам заснован на вредностима“ – или, другачије речено, ми настојимо да будемо и принципијелни и прагматични.

Принципијелни у нашој посвећености темељним вредностима: суверенитету и територијалном интегритету, забрани употребе силе, осим у складу са Повељом Уједињених нација, и поштовању људских права.

Прагматични у признавању да је напредак често постепен, да се интереси разилазе и да неће сваки партнер делити наше вредности. Зато се ангажујемо на широкој основи и стратешки, отворених очију. Активно се суочавамо са светом онаквим какав јесте, а не чекамо свет какав бисмо желели да буде.

Подешавамо своје односе тако да њихова дубина одражава наше вредности. И дајемо приоритет широком ангажовању како бисмо максимизовали свој утицај, имајући у виду флуидност светског поретка, ризике које то носи и значај онога што следи.

И више се не ослањамо само на снагу својих вредности, већ и на вредност своје снаге.

Ту снагу градимо код куће.

Откако је моја влада ступила на дужност, смањили смо порезе на доходак, на капиталну добит и инвестиције. Уклонили смо све савезне препреке унутрашњој трговини. Убрзано реализујемо улагања у вредности од хиљаду милијарди долара у енергетику, вештачку интелигенцију, критичне минерале, нове трговинске коридоре и шире.

До краја ове деценије удвостручићемо издвајања за одбрану, и то на начине који јачају наше домаће индустрије.

Истовремено, убрзано диверзификујемо своје спољне односе. Постигли смо свеобухватно стратешко партнерство са Европском унијом, укључујући и приступање програму Европске безбедносне акције (SAFE), систему ЕУ за заједничку набавку одбрамбене опреме.

За шест месеци потписали смо још дванаест трговинских и безбедносних споразума на четири континента.

Током протеклих неколико дана закључили смо нова стратешка партнерства са Кином и Катаром.

Преговарамо о споразумима о слободној трговини са Индијом, АСЕАН-ом, Тајландом, Филипинима и МЕРКОСУР-ом.

Радимо и још нешто: како бисмо помогли у решавању глобалних проблема примењујемо приступ „варијабилне геометрије“ – односно укључивање у различите коалиције по различитим питањима, које су засноване на заједничким вредностима и интересима.

Тако смо, када је реч о Украјини, кључни члан „коалиције вољних“ и један од највећих донатора њене одбране и безбедности по глави становника.

Када је реч о суверенитету на Арктику, чврсто стојимо уз Гренланд и Данску и у потпуности подржавамо њихово јединствено право да сами одлучују о будућности Гренланда.

Наша посвећеност Члану 5 Повеље НАТО-а, непоколебљива је.

Зато сарађујемо са нашим савезницима у НАТО-у – укључујући и Нордијско-балтичку осморку – како бисмо додатно обезбедили северно и западно крило Алијансе, између осталог и кроз канадска улагања без преседана у надхоризонтске радаре, подморнице, ваздухоплове и снаге на терену.

Канада се снажно противи увођењу царина у вези са Гренландом и позива на конкретне разговоре ради остваривања наших заједничких циљева безбедности и просперитета на Арктику.

Када је реч о селективној мултилатералној трговини, залажемо се за напоре да се изгради мост између Транспацифичког партнерства и Европске уније, чиме би се створио нови трговински блок од 1,5 милијарди људи.

У области критичних минерала формирамо „клубове купаца“ ослоњене на Г7, како би свет могао да диверзификује снабдевање и смањи зависност од концентрисаних извора.

А у области вештачке интелигенције сарађујемо са демократијама сличних ставова како бисмо осигурали да на крају не будемо приморани да бирамо између хегемона и технолошких гиганата.

Ово није наивни мултилатерализам. Нити је ослањање на институције по себи. Реч је о изградњи коалиција које функционишу – од питања до питања – са партнерима који деле довољно заједничких интереса да могу заједно да делују. У неким случајевима, то ће бити огромна већина држава.

Оно што се тиме постиже јесте стварање густе мреже веза у области трговине, инвестиција и културе, на коју се можемо ослонити у будућим изазовима и приликама.

Средње силе морају да делују заједно, јер ако нисте за столом – онда сте на јеловнику.

Али додао бих и ово: велике силе за сада могу себи да приуште да саме делују. Имају величину тржишта, војни капацитет и полугу моћи да диктирају услове. Средње силе то немају. А када преговарамо искључиво билатерално са хегемоном, преговарамо из позиције слабости. Прихватамо оно што нам се понуди. Такмичимо се међусобно ко ће бити попустљивији.

То није суверенитет. То је симулација суверенитета – уз прихватање потчињености.

У свету ривалства великих сила, државе између њих имају избор: да се међусобно надмећу за наклоност моћних или да се удруже и створе трећи пут са стварним утицајем.

Не смемо дозволити да нас успон тврде моћи заслепи пред чињеницом да ће моћ легитимитета, интегритета и правила остати снажна – ако одлучимо да је заједно користимо.

И ту се враћам Хавелу.

Шта би за средње силе значило „живети у истини“?

То значи именовати стварност. Престати да призивамо „поредак заснован на правилима“ као да он и даље функционише онако како је представљен. Назовимо ствари правим именом: то је систем све интензивнијег ривалства великих сила, у којем најмоћнији своје интересе спроводе користећи економску интеграцију као средство принуде.

То значи деловати доследно, примењивати исте стандарде и на савезнике и на противнике. Када средње силе критикују економску уцену која долази из једног правца, а ћуте када долази из другог, ми и даље држимо ону таблу у излогу – али без робе у радњи.

То значи и градити оно у шта тврдимо да верујемо. Уместо да чекамо да се стари поредак обнови, треба да стварамо институције и споразуме који заиста функционишу онако како их описујемо.

То значи смањивати полугу моћи која омогућава присилу. Изградња снажне домаће економије увек мора бити непосредни приоритет сваке владе. Међународна диверзификација није само економска разборитост – она је материјални темељ искрене спољне политике. Јер државе право на принципијелне ставове стичу тако што смањују сопствену рањивост на одмазду.

Канада поседује оно што свету треба. Ми смо енергетска суперсила. Располажемо огромним резервама критичних минерала. Имамо најобразованије становништво на свету. Наши пензиони фондови спадају међу највеће и најсофистицираније инвеститоре на свету. Другим речима, имамо капитал, имамо таленат, а имамо и владу са изузетним фискалним капацитетом да делује одлучно.

И имамо вредности којима многи други теже.

Канада је плуралистичко друштво које функционише. Наш јавни простор је гласан, разнолик и слободан. Канађани остају посвећени одрживости.

Ми смо стабилан и поуздан партнер у свету који је све само не стабилан. Партнер који гради и негује односе на дуги рок.

И имамо још нешто. Имамо свест о томе шта се дешава и одлучност да у складу с тим делујемо.

Разумемо да овај лом захтева више од прилагођавања. Захтева искреност према свету онаквом какав јесте.

Ми склањамо таблу из излога.

Знамо да се стари поредак неће вратити. Не треба да га жалимо. Носталгија није стратегија.

Али верујемо да из овог слома можемо да изградимо нешто боље, снажније и праведније.

То је задатак средњих сила – земаља које имају највише да изгубе у свету тврђава и највише да добију од истинске сарадње.

Моћни имају своју моћ. Али и ми имамо нешто: способност да престанемо да се претварамо, да именујемо стварност, да изградимо снагу код куће и да делујемо заједно.

То је пут Канаде. Бирамо га отворено и самоуверено.

И то је пут који је широм отворен за сваку земљу која је вољна да са нама заједно њим крене.