Нови светски поредак или нови светски хаос: Историја (ни)је учитељица живота štampaj

Инвазија Ирака 2003, финансијска криза 2008-09, пандемија 2020, те тренутни ратови у Украјини и на Блиском Истоку, показају неефикасност старог глобалног поретка. Наиме, тиме што је Трамп запретио савезницима, напустио међународне споразуме, увео царине на скоро све и покренуо ничим изазване војне операције против Венецуеле и Ирана, он се и де факто одрекао поштовања територијалног интегритета, самоопредељења, слободне трговине и људских права – темељних принципа које је Америка, барем начелно, (п)одржавала осам деценија.

Истина, поменути принципи били су често „пријатне фикције“, игнорисани када су били неповољни за националне интересе. Па ипак, светски поредак заснован на америчкој безбедности, финансијској архитектури и институцијама за решавање проблема био је предвидљивији и стабилнији практично од било које историјске алтернативе.

Бројни аутори сматрају да ће оно што долази бити много горе. Уна Хатавеј, америчка професорка права на Јејлу и стручњак за међународно право, то описује као „Велики распад“, јер се, за разлику од периода након 1945, свет враћа у време када је рат био легалан и главни начин на који су државе решавале своје спорове. Ен Еплбаум, америчко-пољска новинарка и ауторка, оно што се тренутно дешава описује као „нови светски поремећај“. По њој, можемо сведочити пукој анархији и похлепи, а тренутни рат у Судану, као „најнихилистичкији конфликт на планети“, показује какав ће поредак заменити онај који она зове либерални.

Међународна арена као да се враћа у „Хобсово природно стање“ – где конкурентност и бруталност превладавају. Како то види политолог Ијан Бремер, Трампов приступ није вођен великом стратегијом, већ једноставно законом џунгле. Он сматра да ће Америка једнострано показивати моћ где год Трамп процени да се може да одвојено од норми, бирократских процеса, структура савеза и мултилатералних институција које су некада давале легитимитет америчком вођству, може добити нешто више. Ирански рат, са каскадним ефектима на регионалну стабилност и глобалне цене енергије, изгледа да потврђује тај став.

Три метода МАГА администриције

Спољна политика нове америчке администрације је њена домаћа агенда, само извезена. Трамп, односно МАГА, користе иста три метода код куће и у иностранству: елиминацију, трансформацију и потчињавање. У САД, они настоје да елиминишу „дубоку државу“ и претворе либералну Америку у националистичку. У иностранству настоје да елиминишу савезе и  савезнике трансформишу у вазале – Трамп види Европљане као продужетак његове политичке опозиције код куће, те настоји да елиминише трансантланстске везе, покушавајући да трансформише Европу по свом лику.

Истина, далеко од тога да је све било идеално у „старом свету“. Постојала је међузависност, али су неке земље биле зависније од других, што је омогућавало да се међузависност користи и као оружје. САД су то чиниле прилично слободно, посебно кроз употребу санкција, што је толерисано, истина невољно. Америка је пружала неку врсту осигурања другим земљама, али трошкови тога су били компензовани. Друге земље су инвестирале у САД, отвориле своје економије америчким инвеститорима, јефтино позајмљивале новац САД, учиниле долар глобалном валутом и претвориле америчка тржишта капитала у центар глобалних финансија. Као последица тога, од 1950. до 2020. просечан глобални реални БДП просечног Американца порастао је 4,6 пута. Наметањем огромних царина земљама које су себе сматрале пријатељима Америке, као и обавезама да се инвестира у САД, Трамп почиње да уништава ову „велику погодбу“.

Оно што је за многе изненађујуће је да и „суперсила у настајању“ почиње да игра сличну игру. Док се Америка може посматрати као „естрактивна“ суперсила, Кина је она која покушава да оствари преимућство креирањем зависности. Будући да је Трамп покренуо глобални трговински рат, уводећи царине неселективно и за савезнике и за противнике и „малтретирајући“ дугогодишње партнере, ти потези су многе од њих навели да се окрену Кини као алтернативи.

Понашање Пекинга

Изнанађујуће, Пекинг као да не жури да искористи пукотине у односима са Вашингтоном, и такав приступ се није променио откако је Трамп започео свој други мандат. Наиме, Кина ради оно што је одувек радила: покушава да усклади друге земље са својим интересима користећи шаргарепу и штап, бивајућу готово подједнако трансакциона као и Трампова администрација.

Међутим, оно што издваја Пекинг јесте његова предвидљивост, која земљама пружа јасну слику о томе како би могле да сарађују са Кином, чак и ако је то мање привлачно од онога што САД може да понуди. И уз изненадна погоршања односа са Канадом, Аустралијом или Литванијом, повезана са нарушавањем спољнополитичких приоритета Кине, Пекинг приступа геополитици хладно и рационално, покушавајући да користи подстицаје да утиче на понашање других земаља у своју корист.

Иако све велике силе то раде у извесној мери, Кина је више трансакциона од већине. Како се кинеска економија развијала, користи које Пекинг може да понуди постале су све веће. Може да награди земље за понашање које жели да промовише – признавање једне Кине – великим инфраструктурним пројектима, подстицањем кинеских компанија да оснивају фабрике у другим земљама, куповином више робе, посебно пољопривредних производа или сировина. Пекинг такође може да искористи свој контролни утицај над важним ланцима снабдевања, посебно ретким земним минералима, да би добио оно што жели. Кина је, на пример, користила своје залихе микрочипова да би унапредила своје интересе, што се показало у спору око Нексперије, када је ЕУ била искључена из снабдевања аутомобилским чиповима, што је навело холандску владу да промени курс.

У понечему, такав приступ подсећа на Трампов. Пекинг је трансакционалан, несентименталан, али је за разлику од Трампа веома прилагодљив. Избегава помињање „узвишених вредности“ у корист прагматичног склапања договора. Кључна разлика је у томе што је, за разлику од САД под Трампом, Кина предвидљива. Пекинг јасно ставља до знања шта жели. Кинески званичници понављају исти скуп црвених линија по питањима као што је Тајван. Насупрот томе, када се Трамп буни, његови конкретни захтеви су често нејасни и он је склон да касније „помери“ циљеве.

Кина свету нуди предвидљивост, а не великодушну алтернативу америчком лидерству. Пекинг може да обезбеди америчким савезницима инвестиције, приступ својим тржиштима и помогне у побољшању конкурентности одређених индустрија, као што је производња електричних возила. Ипак, недостатак поверења и заједничких вредности ограничава обим и дубину партнерства Пекинга.

И поред тога, Кина и дугогодишњи савезници САД би реално могли да створе нове мреже трговине и ланца снабдевања које би могле да изоставе Вашингтон. Ипак, Пекинг се не бори да искористи Трампов хаос јер му то није потребно. Може да заузме исти приступ као и увек: сарађује када је то могуће и врши одмазду када процени да је то неопходно.

Три тренда која обликују настајући поредак

Најважнији тренд за разумевање новонастајућег поретка је континуирана прерасподела глобалне моћи међу државама. Након пет векова, када је моћ била концентрисана на западу и северу, она се фактички распршује према истоку и југу. Од 1990. до 2025. удео светског БДП-а по куповној моћи Г7 – Групе седам развијених земаља (Француска, Немачка, Италија, Канада, Јапан, Британија, САД) смањио се са половине на четвртину, док је удео Кине, Индије и Југоисточне Азије порастао са 15% на чак 55%.

Иако америчка војска остаје супериорна, Кина полагано смањује ту предност. У свету где је снага мање функција територијалних поседа него технолошког мајсторства, Кина почиње да се мери са САД или да их престиже у многим стратешким технологијама, од хиперсоничних ракета до биотехнологије и вештачке интелигенције.

Промена расподеле моћи иде даље од успона Кине као суперсиле, будући да њу прати низ средњих сила. На пример, када је почео рат у Украјини 2022, Индија, Бразил, Јужна Африка и неколико других земаља успешно су пркосиле интензивном притиску САД да изолују Москву. Када је Трампова администрација објавила казнене царине Индији због куповине руске нафте, Њу Делхи је изразио негодовање, прилагодио се Пекингу и чекао да се САД повуку, што се убрзо и десило, истина због рата у Ирану.

Све више држава, посебно оних у развоју, почињу да буду део регионалног, па чак и глобалног лидерства. На пример, Турска има трећи по величини „дипломатски отисак“ на свету, док би Пољска могла постати бројчано највећа армија ЕУ. Од бизниса до спорта и дипломатије, „Глобални југ“ постаје све видљивији – и утицајнији – у свакој арени.

Други важан тренд је континуирано померање моћи од држава ка компанијама, невладиним организацијама и другим такозваним недржавним актерима. Њихово богатство, досег и могућности често превазилазе оне националних држава. Приход „Волмарта“ премашује БДП Шведске. Сваког дана више од 3,5 милијарди људи се дружи, прима вести или обавља трговину на „Мета“ апликацијама. Број активних међународних невладиних организација је порастао од 1955. са око 1000 на више од 45.000. Геостратешке технологије попут генеративне вештачке интелигенције, полупроводника и свемирских летелица развија приватни сектор, уз ограничено учешће влада.

Тврдња да моћ ових актера расте у односу на моћ влада је контраинтуитивна у време моћника и државних напада на цивилно друштво. Наиме, Трамп, Моди, Ердоган деле склоност ка третирању компанија као продужетка државе и покушавају да присиле универзитете, медије, чак и адвокатске канцеларије, музеје и друге независне институције да се повинују њиховим преференцијама. Па ипак, владе нису тако успешне у овим напорима и настављају да зависе од недржавних институција како би оствариле циљеве националне безбедности, економске и спољне политике. Ово је све више случај и услед приватизације која се дешавала у доменима образовања до безбедности, све већег притиска на државне буџете и растуће технолошке и финансијске сложености.

Утицај ових актера на глобалне послове је очигледан. Главни извршни директор компаније „Нвидиа“, Јенсен Хуанг, убедио је Трампову администрацију да дозволи извоз моћних Х200 чипова његове компаније у Кину, преокренувши седам година двостраначког политичког консензуса о том питању у Вашингтону. Кинеска комунистичка партија је олабавила узде кинеским технолошким компанијама да се такмиче у трци за преимућство у АI. Практично слом тржишта обвезница приморао је Трампа да ублажи своје царине за „Дан ослобођења“, много пре него што их је Врховни суд укинуо. И можда ниједан пример не илуструје моћ недржавних актера боље од „Старлинка“: Ако мала или средња војска жели поуздане комуникације на бојном пољу, мора да се договори са Илоном Маском.

Трећи базични тренд који обликује свет је све већа глобална повезаност. Супротно увреженим мишљењима, по којима се често проглашава мртвом, глобализација је, чини се, пребродила популизам и пандемију. Чак и са ефективном америчком царинском стопом која је порасла са 2,2% на око 10%, предвиђа се да ће светска трговина расти истим темпом као и током протекле деценије. Стране директне инвестиције порасле су за 14% у 2025. Политичари трубе о националној самодовољности, враћању ланца снабдевања у своје државе и оживљавању домаће индустрије, али подаци не показују значајан помак са међународне на домаћу активност.

Људи су и даље у покрету, а међународне миграције настављају да расту. Далеко од изолације и смањења, владе се међусобно ангажују више него икада раније. Укупно гледано, дипломатске везе се шире и продубљују. Иако је број формалних, на споразумима заснованих међународних организација достигао врхунац крајем 1990-их, дошло је до експлозије неформалних удружења, специјализованих конференција и мањих самита о специфичним питањима.

Ова повећана повезаност доноси многе користи, али је и извор многих светских проблема. Државе међузависност користе као оружје, користећи финансијску архитектуру, трговину и дигиталне мреже као инструменте присиле и напада. Претња старомодног међудржавног рата остаје, али национална безбедност сада укључује и управљање мрачнијим последицама међусобне повезаности: климатским променама, заразним болестима, сајбер нападима, тероризмом.

Средње силе

Током већег дела протеклих 100 година, земље су формирале релативно стабилне блокове засноване на идеологији, политичким системима или култури – на пример, комунизам наспрам капитализма, Запад наспрам остатка света. Многе контрадикције су се криле испод тих етикета, наравно. Али велике поделе су у суштини структурирале највећи део спољних послова. У доба хиперповезаности и дистрибуиране моћи, ове поделе су се распале. Државе, сада са више утицаја и више опција, флуидне су, опортунистичке и контрадикторне у својим односима.

Тако некада комунистички Вијетнам продубљује своје безбедносне везе са САД, демократски Бразил стоји поред Русије и Кине у БРИКС-у, а пре рата Саудијска Арабија се приближавала и Израелу и Ирану. Ниједан безбедносни савез данас не делује чврсто. Трампова претња да ће анектирати Гренланд потресла је НАТО, доводећи у питању гаранцију колективне одбране из Члана 5, да не говоримо о одбијању НАТО-а да учествује у рату против Ирана. Веза између Москве, Пекинга и Пјонгјанга је мање трајна осовина него привремени брак из интереса. Ипак, колико год коментатори проглашавали нови Хладни рат, ривалство између две велике светске силе је компликовано: САД су највећи трговински партнер Кине, Кина је трећи највећи страни кредитор САД.

Новина је да су тзв. средње силе (Канада, Аустралија, Турска, Бразил…) постале важни играчи у овом новом пејзажу. Оне могу деловати као колебљиве државе које мењају равнотежу геополитичке моћи, или теже различитим коалицијама за различита питања заснована на заједничким вредностима и интересима. Иако „повлачење“ САД представља огроман шок за међународну сарадњу какву смо је знали до скора, ширење прекограничних проблема значи да је потражња за њиховим заједничким решавањем већа него икад, а средње силе имају средства да се ангажују. Интензивирање присиле великих сила ствара додатни подстицај за ове земље да удруже снаге.

То значи да би нови светски поредак могао бити кооперативнији и праведнији од свог претходника – барем у одређеним областима. Питања која су културно или идеолошки симболична, попут миграција или људских права, остаће нерешена. Али напредак је вероватнији код проблема техничке природе који се могу лакше решавати у глобалном систему који је децентрализован и умрежен – а не концентрисан у „великој архитектури“ једне силе и институције.

Узмимо трговину. Крута, универзална правила Светске трговинске организације (СТО) била су пристрасна ка циљевима развијених земаља, поткопавала су демократско доношење одлука и доприносила снажним негативним реакцијама унутар друштава. Док је СТО де факто престала да функционише, појављује се мешавина регионалних, билатералних и „минилатералних“ трговинских споразума. Неуређенији, флексибилнији систем преклапајућих чланстава, коалиција истомишљеника и „отворених плурилатералних односа“, ако био био и мање ефикасан економски, био би политички трајнији, и праведнији.

Слично томе, земље стварају нову мрежу регионалних и билатералних споразума за управљање финансијским кризама. ММФ је и даље највећи извор хитне финансијске помоћи, али ови други аранжмани штите појединачне земље и чинећи системску „заразу“ мање вероватном. Транснационални криминал, стандарди АI и свемир – укључујући питања као што је управљање орбиталним отпадом – техничка су питања која ће вероватно бити решавана уз већу сарадњу. Чак ће и акције у вези са климатским променама напредовати, упркос антагонистичком ставу Трампове администрације. Подстакнути тржишним подстицајима, стратешким интересом и вредностима, широк спектар актера – од великих емитера попут Кине до градова, филантропа, креатора тржишта угљеника и приватних инвеститора – тежи глобалној енергетској транзицији.

Ризик светског рата

Столеће у коме живимо извесно је век сложености, барем у геополитици. Реалност је нијансиранија од тога, али попут џунгле која преузима плантажу са једном културом, дивљи, децентрализовани екосистем замењује светски поредак који је био концентрисан у моћи и институцијама САД. Појављују се нови играчи и нове врсте односа.

Међутим, оно што „закон џунгле“ игнорише јесте да је дивљина пуна кооперативног понашања (где организми формирају обострано корисне односе како би расли и напредовали, савладали препреке и ублажили ризике). За проблеме који се могу решити дистрибуираном акцијом, попут трговине, јавног здравља и климатских промена, ово би чак могло да се покаже као побољшање. Ипак, неће сва питања одговарати овом новом, неуреднијем калупу – а пре свега се ради о безбедности.

Наиме, иако постоје разлози за оптимизам, питање глобалне безбедности је најпроблематичније. Данас је више земаља у сукобу него у било ком тренутку од 1945. Док траје рат у Украјини, Трампове акције су агресивне и непредвидиве. Додатно, у току је масовно глобално наоружавање, и по први пут током више деценија нуклеарна пролиферација је на столу у више држава.

Оно што је забрињавајуће је да би – судећи по протеклих десет година – историја могла да почне да се понавља, и ако се то деси, последице ће бити катастрофалне. Наиме, док су од 1989. до 2014. смртни случајеви повезани са борбама у прекограничним сукобима у просеку износили мање од 15.000 годишње, али почевши од 2014. просек је порастао на преко 100.000 годишње. Како државе све више занемарују ограничења законите употребе силе, ово би могао бити само почетак смртоносне нове ере сукоба.

Више могућности и више опасности – то је парадокс који дефинише нови светски поредак. Државе и идеологије су се уздизале и падале, али свет никада није видео ове нивое повезаности и сложености. Историја нам не може рећи, односно предвидети, да ли ће превладати сарадња или хаос.