Биланс америчког Рата против тероризма: Од пада Кула близнакиња до данас

Крајем августа сиријски председник Ахмед ел Шара прислонио је златну „виза“ картицу на терминал за плаћање у једном кафићу у Дамаску, након чега је из апарата, уз тихи писак, излетела потврда да је рачун измирен.

Тако је, једним покретом руке, Ел Шара ривалима и остатку света симболично показао да је време када се заклињао на верност лидерима Ал Каиде и Исламске државе сада већ магловита историја: његово име је избрисано са црне листе лица под санкцијама Уједињених нација, а Сирија са америчке листе држава спонзора тероризма.

Снимак овог геста који је објавила сиријска новинска агенција SANA пренели су бројни светски медији. 

Симболиком су се бавили и нови владари Авганистана пет година раније, када су, у августу 2021, послали тројицу војника опремљених модерним америчким наоружањем да пободу талибанску заставу на сам врх једног брда.

Фотографија настала том приликом била је реплика једног од најславнијих снимака с краја Другог светског рата, фотографије америчких маринаца који су, током битке за Иво Џиму, подигли заставу Сједињених Држава на врху планине Сурибачи.

Киднаповање америчке спољне политике

Пре тачно четврт века, 11. септембра 2001, свет је у шоку посматрао како се три велика путничка авиона забијају у торњеве Светског трговинског центра у Њујорку и седиште Пентагона у Вашингтону, док се четврти срушио у пустахију Пенсилваније.

Ал Каида је тог јутра убила око 3.000 људи и покренула рат чији се крај, ни после четврт века, не назире.

Операције које је амерички председник Џорџ Буш Млађи крстио као „Рат против тероризма“, покренуте у више од 40 држава, проузроковале су око 940.000 жртава и 38 милиона избеглица. Још неколико милиона умрло је због индиректних последица овог рата, укључујући економско разарање и загађење, израчунали су стручњаци америчког универзитета Браун.

Американце је Рат против тероризма до сада коштао око 8.000 милијарди долара. Погинуло је 7.000 америчких војника, док је више од 53.000 рањено. Страдало је и око 8.000 плаћеника различитих приватних компанија чије је чекове испуњавало министарство одбране Сједињених Држава.

Мухамед Ата и остатак екипе коју је Ал Каида послала у Америку, како је Питер Берген написао у књизи „Сви председникови ратови“, тог септембарског дана нису отели само путничке авионе који су се забили у Светски трговински центар, већ и спољну политику САД. Од тог тренутка, фокус се са спречавања нових напада на америчкој територији пребацио на утеривање демократије у Авганистан и Ирак, те на читав низ војних интервенција и ратова чији су неуспеси озбиљно уздрмали међународни престиж Америке.

Промениле су се и норме на којима је деценијама почивала унутрашња безбедност САД: до зуба су наоружани припадници Службе за имиграцију и царину (ICE), свако веће село је добило јединицу специјалаца, а држава је, без много устезања, увела до тада незамисливе размере надзора сопственог становништва – укључујући и мере које су у великој мери биле противне Уставу.

На тренутке је борбени занос надвладавао разум највише рангираних званичника неколико узастопних вашингтонских администрација – од Буша Млађег до данашњег министра рата Пита Хегсета – који су обрачун са најрадикалнијим исламистима представљали као судар цивилизација, па чак и као нови крсташки рат.

На другој страни, у сличним интервалима, појављивали су се самозвани наследници великих исламских војсковођа: Салаха ел Дина (Саладина), човека који је од крсташа „вратио“ Јерусалим муслиманима, или Халида ибн ел Валида, „Мача Алаховог“, команданта Мухамедове војске и освајача Меке, Сирије и Ирака.

После четврт века „Рата против тероризма“, Авганистаном поново владају талибани – и то читавом земљом. Некадашњи џихадисти, у међувремену пресвучени у џеферсоновске костиме, збацили су режим Башара ел Асада и завладали Сиријом. Подружнице Ал Каиде контролишу трећину Малија и активне су у још неколико афричких држава, као и у недођијама Јемена. Мање групе су активне и у Ирану, Ираку, Сирији и на Филипинима.

Из остатака рањене Ал Каиде израсла је, у међувремену, још већа опасност – Исламска држава. У једном тренутку контролисала је у Ираку и Сирији територију величине Бугарске. Њене подружнице и остаци и данас су активни у Авганистану, Сирији, Ираку и многим другим државама на Блиском истоку, у Африци и Централној Азији.

Епизода прва, Авганистан

Многи у Америци су после 11. септембра тражили крв и Буш Млађи им је ту жељу испунио месец дана касније, после неубедљивих дипломатских покушаја да се талибани приволе да испоруче Осаму бин Ладена и остале лидере Ал Каиде.

У међувремену је обавио 13 телефонских позива и светским лидерима, укључујући Владимира Путина, Жака Ширака, Герхарда Шредера, Первеза Мушарафа, Тонија Блера и Хоснија Мубарака, саопштио да је дошао тренутак када морају да одлуче да ли су „са Америком или су против ње“.

Сличне речи поновио је и пред Конгресом 20. септембра. „Нането нам је велико зло. Претрпели смо огроман губитак. И у нашој тузи и бесу пронашли смо своју мисију и свој тренутак... Свака држава, у сваком делу света, сада мора да донесе одлуку. Или сте са нама, или сте са терористима“, рекао је тада Буш.

Две недеље касније, амерички специјалци су стигли у Узбекистан и одатле су се, на коњима и одевени попут муџахедина, придружили снагама Северне алијансе, савезу дотад међусобно завађених муџахединских фракција које су са последњих упоришта на североистоку и у Панђширској долини пружале отпор талибанима.

Прве бомбе у кампањи чије је трајање процењено на бар шест месеци почеле су да падају по талибанским положајима 7. октобра. Спрега америчких специјалаца, локалних снага и ласерски навођених бомби, које су погађале ровове, бункере и тенкове, брзо је сломила талибанске линије, па су снаге Северне алијансе, дочекане одушевљеним грађанима, већ 13. новембра ушле су у Кабул.

Прва фаза владавине талибана је окончана, а израњављеном Авганистану обећани су напредак, мир и демократија, што су масе, после пет година талибанске власти под вођством муле Мохамада Омара, којој су претходили грађански рат и десетогодишња борба притив совјетске војске, одушевљено поздравиле.

После споразума постигнутог у Бону, на чело привремене авганистанске управе постављен је Хамид Карзаи. Циници су тврдили да је на чело Авганистана доспео из искључивог разлога што му је брат држао ресторан у Чикагу, у близини бејзбол стадиона „Вригли филд“. 

Американци су рачунали да ће бар међу некадашњим савезницима из рата против совјетске окупације имати подршку, али се убрзо испоставило да ни талибани, али ни добар део остатка Авганистана, нису гајили ништа веће симпатије према покушају утеривања џеферсоновске демократије силом него што су претходно гледали на покушај совјетизације земље. 

У наредних двадесет година година, у Авганистану је убијено око 2.300 Американаца, док их је више од 20.000 рањено. Власти у Кабулу тврдиле су да је страдало и око 45.000 припадника авганистанских оружаних снага, али су касније независне процене биле много црње: према њима је у тој држави убијено око 69.000 припадника авганистанских снага безбедности, војника и полицајаца, и 46.319 цивила.

Истраживање Универзитета Браун показало је да је Вашингтон за двадесет година ратовања у Авганистану потрошио 978 милијарди долара. Највећи део средстава, око 60 одсто, потрошен је на обуку, гориво, набавку оклопних возила и изградњу и одржавање база. Између три и четири милијарде долара годише коштао је ваздушни и поморски транспорт људства и опреме.

Контролом начина на који су трошене паре у Авганистану, установљено је да је у последњих десет година америчке авантуре бар 20 милијарди долара једноставно нестало у сложеним програмима обнове ове земље. Милијарде долара су потрошене на градњу болница у којима се нико није лечио, школа у којима није било ниједног ученика, те изградњу војних база које су у међувремену напуштене. Американци су, притом, у Авганистану ратовали „на кредит“, па је „Њујорк тајмс“ својевремено проценио да је до 2023. године чак 600 милијарди долара потрошено на камате зајмодавцима. 

Последњи велики покушај да се избегне пропаст покренуо је 2009. године тадашњи председник САД Барак Обама, када је удвостучио број америчких војних снага и са безмало 100.000 авганистанских и америчких војника покренуо офанзиву смишљену да ојача авганистанске снаге безбедности, уништи талибане, и да се, на концу, повуче. Није успело.

Иако је у мају 2011. године у Пакистану убијен лидер Ал Каиде Осама бин Ладен, рат против тероризма тиме није завршен, већ је добио нови замах: из рушевина Бин Ладенове организације изникла је још опаснија и бруталнија групација – Исламска држава, која ће неколико година касније освојити велике делове Ирака и Сирије и прогласити калифат.

Крај авганистанског рата

Нема никакве дилеме да су Американци, током две деценије, у Авганистану учинили и доста добрих ствари, али су на концу на цедилу оставили све оне становнике ове земље који су поверовали у идеју новог друштва. На готово истоветан начин на који су то неколико деценија раније учинили у Вијетнаму.

Администрација Џозефа Бајдена је у априлу 2021. године објавила да ће се америчка војска повући из Авганистана, а као крајњи рок за повлачење одређен је 31. август. Авганистанска војска и влада, међутим, распале су се још док је повлачење трајало. Талибани су 15. августа ушли у Кабул, председник Ашраф Гани напустио је земљу, а последњи амерички војни авион полетео је са кабулског аеродрома две недеље касније, 30. августа. 

Последњих дана евакуације, припадник Исламске државе разнео се уз саму ограду кабулског аеродрома и убио 13 америчких војника и безмало 200 Авганистанаца.

Неколико дана потом, за преговарачким столом нашли су се корумпирани авганистански политичари, међу којима и Хамид Карзаи, и талибански лидери, од којих и неки нетом пуштени из затвора у Гвантанаму и Баграму. Од договора о заједничкој власти, међутим, није било ништа. Талибани су почетком септембра прогласили сопствену владу.

За хаотично америчко повлачење и све што се током њега дешавало, Бајден и његови сарадници оптужили су претходног председника САД Доналда Трампа и његову администрацију, која је у Дохи, главном граду Катара, у сенци пандемије ковида, фебруара 2020. преговарала са представницима талибана о повлачењу Американаца из Авганистана.

Како год, талибани су поново добили у руке Авганистан, овог пута целу земљу. Спорадични и слаби покушаји отпора брзо су скршени, талибани су заузели чак и оне делове земље у којима никада нису владали, попут долине Панђшир, и почели да државу враћају на поредак пре америчке инвазије 2001. године.

Крајем августа ове године талибански министар спољних послова Амир Кан Мутаки позвао је Сједињене Државе на „нормализацију односа“ и затражио да Вашингтон будуће односе са Кабулом заснује на обостраном и међусобном поштовању. Администрација Доналда Трампа на овај позив још није одговорила.

Дозвола за употребу војне силе

У „Дозволи за употребу војне силе“ (Authorization for Use of Military Force, AUMF), документу који су оба дома америчког Конгреса усвојила свега три дана после напада на Њујорк и Вашингтон 11. септембра, са шездесетак речи дефинисана је нова улога Сједињених Држава у свету:

„Председник је овлашћен да употреби сву потребну и одговарајућу силу против држава, организација или особа за које се утврди да планирају, одобравају, чине или помажу терористичке нападе који су се догодили 11. септембра 2001. године, или штите такве организације или особе, како би се спречили било какви будући терористички напади против САД од стране тих држава, организација или појединаца.“

Председник Џорџ В. Буш потписао ју је четири дана касније, 18. септембра. Ових неколико реченица постале су правни темељ „Рата против тероризма“ и деценијама потом служиле као основа за америчке војне операције далеко и изван Авганистана.

Акт је усвојен готово једногласно. У Сенату је за њега гласало свих 98 присутних сенатора, док је у Представничком дому однос био 420 према један. Једини глас против дала је Барбара Ли, демократска конгресменка из Калифорније, која је, одбијајући да гласа за овај документ, упозорила Американце да „могу да постану зло којег се толико гнушају“.

„Морамо бити пажљиви како не би упали у замку бескрајног рата, без јасне излазне стратегије и јасно дефинисаних циљева“, рекла је Барбара Ли и упоредила AUMF са Резолуцијом о Тонкиншком заливу из 1964, која је, суштински, правно увукла Америку у рат у Вијетнаму.

После њеног говора у Конгресу, гневни Американци засули су је лавином претњи и увреда. Недавно је рекла да је тих дана добила више од 50.000 порука, позива и писама, у којима су јој махом претили смрћу.

Годину дана касније, у октобру 2002, Конгрес је усвојио засебну резолуцију којом је председнику Џорџу В. Бушу одобрена употреба војне силе против Ирака. За разлику од AUMF-а из 2001, та одлука није била ни приближно једногласна: у Представничком дому усвојена је са 296 према 133 гласа, а у Сенату са 77 према 23. Барбара Ли поново је гласала против.

Акт и последице

У годинама које су уследиле, AUMF је био тумачен далеко шире од првобитно замишљеног оквира и представљао је оправдање за низ војних операција које су уследиле широм света. У наредне две и по деценије америчке администрације позивале су се на њега као на правни основ за најмање 41 напад на укупно 22 државе, од којих добар део није имао никакве везе са Ал Каидом, или касније Исламском државом.

Свет је, наједном, био суочен са до тада невиђеном експанзијом америчке моћи која се манифестовала војним интервенцијама и тајним операцијама на више континената, отварањем затвора у америчкој бази Гвантанамо на Куби, Баграму у Авганистану, Абу Граибом у Ираку, тајним затворима ЦИА и летовима којима су осумњичени пребацивани из једне земље у другу, отмицама и застрашујућим мучењима затвореника, убилачким акцијама наоружаних дронова, па све до масовног електронског надзора самих грађана САД.

Хистерија која је после 11. септембра захватила америчку владу, војску и обавештајне службе, праћена сценама рушења кула Светског трговинског центра, била је део атмосфере у којој је уследила нова серија до тада невиђених терористичких напада радикалних исламиста – подметања антракса, покушаји напада бомбама скривеним у ципеле и доњи веш, терористичких удара на Балију, у Истанбулу, Џакарти, Лондону, Мадриду и Мумбају, као и напада возилима која газе пешаке и лудака који ножевима пробадају случајне пролазнике.

Америка је, по правилу, жестоко узвраћала, а глобална противтерористичка кампања временом се ширила на велики број држава. До 2005. године САД су предузеле противтерористичке акције у више од 100 држава, док су војне и тајне операције, поред Авганистана, извођене у Грузији, на Филипинима, у Јемену, Џибутију, Кенији, Етиопији, Еритреји, Ираку, Сомалији и другим земљама.

Када је у октобру 2001, непосредно по почетку америчке војне операције у Авганистану, новинар Боб Вудворд упитао тадашњег америчког потпредседника Дика Чејнија када ће се Рат против тероризма завршити, Чејни је пророчански одговорио: „Не за наших живота.“

„Дарт Вејдер“ америчке политике, како су га прозвали либерални медији, био је један од кључних америчких званичника на почетку серије ратних авантура неограниченог трајања и без јасно дефинисаног непријатеља. Умро је прошлог новембра. Рат против тероризма и даље траје.

Правници сматрају да, у суштини, одредбе AUMF-а из 2001. године овај документ чине убојитијим чак и од формалне објаве рата, што је Америка последњи пут учинила јуна 1942. године, објављујући рат Румунији, Мађарској и Бугарској. Или, како је AUMF описао сенатор Ренд Пол, он представљала бланко чек америчким владама да „било где, било када и заувек покрећу ратове“ – што су оне и чиниле.

Вашингтонски неокони

Брза војна победа у Авганистану крајем 2001, и генерално успешна прва година окупације ове државе, дала је крила најагресивнијим неоконзервативцима у Вашингтону. 

Огроман утицај који су имали на Бушову администрацију искористили су како би припремили терен за нови рат – овог пута против ирачког лидера Садама Хусеина, који је 1991. године, у Првом заливском рату, избегао свргавање искључиво због одлуке Буша Старијег да се не упушта у беспотребне авантуре настављајући рат до Багдада.

„Свако мало Америка мора да изабере неку малу, никакву државу и притера је уз зид тек да би показала снагу“, тврдио је Мајкл Лидин, један од идеолога неоконзервативаца, који су и осмислили стратегију америчког интервенционизма и Рата против тероризма.

„Не смеју да се осећају безбедни све док смо овде – наше постојање представља претњу њиховом легитимитету. Морају да нас нападну како би опстали, као што ми морамо да их уништимо да бисмо остварили своју историјску мисију“, писао је Лидин. Он је отворено заговарао политику „креативног уништења“ и употребу америчке моћи за рушење непријатељских режима. 

Себе је описивао као „револуционарног конзервативца“, а амерички новинар Џет Хир га је 2025. назвао „Форестом Гампом америчког фашизма“, алудирајући на његову необичну способност да буде на месту кључних историјских прекретница америчке спољне политике – од афере „Иран-контра“ под Регановом администрацијом средином осамдесетих, преко кампање о наводном Хусеиновом оружју за масовно уништење која је 2003. претходила рату у Ираку, до актуелног Трамповог МАГА покрета.

Припреме за напад на Ирак

Ако су Американци током рата у Вијетнаму научили да је власт у стању да безочно лаже, током Рата против тероризма схватили су да су и готово сви медији у стању да прихвате и преносе те лажи, чиме је у огромној мери уздрмано поверење америчке нације, али и света, у читав амерички политички систем.

Амерички Центар за јавни интегритет избројао је да је осам високих званичника администрације Џорџа Буша Млађег, у периоду од септембра 2001. до септембра 2003. године, укупно 935 пута изнело нетачне тврдње о ирачком оружју за масовно уништење и везама Ирака са Ал Каидом.

Терен за напад на ову земљу припреман је, наиме, још од краја 2001. године, када је Бушова администрација почела да спекулише информацијама везаним за оружје за масовно уништење Садама Хусеина и наводне састанке његових сарадника са лидерима Ал Каиде.

„Режим у Ираку дуже од деценије кује заверу да развије антракс, нервне бојне отрове и нуклеарно оружје“, тврдио је Буш Млађи у Говору о стању нације јануара 2002. године. „Ирак наставља да испољава непријатељство према Америци и подржава терористе...“ 

Ирак је новембра 2002. пристао да прими тим инспектора Уједињених нација који нису пронашли ниједан доказ да ова држава развија спорно оружје. Шеф те мисије Ханс Бликс је известио да „нису пронађени трагови оружја за масовно уништење“, те да су ирачке власти показивале проактиван, али не увек и хитан, одговор на захтеве за сарадњом.

Наступ Колина Пауела

А онда се пред Саветом безбедности УН, почетком фебруара 2003. године, појавио шеф Стејт департмента, херој Првог заливског рата генерал Колин Пауел, који је пуних 76 минута показивао слике наводних мобилних лабораторија у којима су Ирачани правили хемијско и биолошко оружје, пуштао пресретнуте разговоре и износио тврдње о ирачком скривању забрањеног оружја од инспектора УН-а.

Уз то, тврдио је да Садам Хусеин премешта и скрива лансере и ракете са биолошким оружјем у ирачкој пустињи и упозоравао да је ирачки лидер одобрио да у случају инвазије војска заспе Американце бојним отровима. У једном тренутку показао је малу бочицу са антраксом, илуструјући његову смртоносност.

Тачно 21 пут је Пауел у свом излагању поменуо Абу Мусаба ал Заркавија, јорданског исламистичког милитанта којег је представио као сарадника Осаме бин Ладена и лидера Ал Каиде (којем се на верност, нешто касније и под другим именом, заклео садашњи председник Сирије, Ахмед ел Шара).

„Ни годину, ни један месец нећемо дозволити Садаму Хусеину да располаже оружјем за масовно уништење. То није опција за свет после 11. септембра“, рекао је Пауел образлажући због чега ирачки режим представља опасност за Сједињене Државе и остатак света.

Претходно је, изразом „такнуто-макнуто“, упозорио стратеге Буша Млађег и на све опасности инвазије на Ирак и свргавања режима Садама Хусеина. О томе је месецима пред почетак напада расправљао са челницима ЦИА, али је ипак пристао да озбиљно уздрма сопствену каријеру када је пред Уједињеним нацијама представљао разлоге за покретање Другог заливског рата.

Убрзо се испоставило да су неке од Пауелових „поверљивих информација“ почивале на исказима Ибн ел Шејха ел Либија, либијског исламистичког милитанта којег су америчке снаге ухватиле у Пакистану у новембру 2001. године. Ел Либија је ЦИА затим, у оквиру америчког програма тајног пребацивања затвореника, предала Египту, где је батинама и мучењем натеран да призна да војска Садама Хусеина обучава Ал Каиду за употребу бојних отрова и биолошког оружја. Ел Либи је потом враћен Централној обавештајној агенцији, где је повукао све претходне наводе. Ипак, то није утицало да они не уђу у Пауелов наступ пред Саветом безбедности УН.

Ел Либи је на крају 2009. године враћен у родну Либију, где је убрзо пронађен мртав у ћелији затвора у Триполију.

Рат у Ираку

Америка је тако, у марту 2003. године, напала Ирак без иједног ваљаног доказа да је Садам Хусеин на било који начин имао везе са Ал Каидом или нападима 11. септембра на Њујорк и Вашингтон.

Што се Колина Пауела тиче, остаје нејасно какви су га мотиви гонили када је неоконзервативцима дозволио да га искористе као заштитно лице рата у Ираку, а потом једноставно одбаце када је Буш Млађи 2004. године освојио други мандат у Белој кући. 

Вашингтонски „инсајдери“ тврде да је одмах после тих избора Пауел формулисао кључне ставке америчке спољне политике за наредне четири године и отишао у Белу кућу како би их представио председнику Бушу. Пауелов списак никада није дошао на дневни ред, пошто се испоставило да га је Буш позвао само да га обавести да је управо замолио Кондолизу Рајс да преуме место државног секретара САД.

Пауел је, касније, рекао да жали што је учествовао у свему, те свој говор пред Саветом безбедности УН назвао „великим обавештајним неуспехом“ и „мрљом“ на свом угледу.

Бушове акробације са обавештајним подацима о ирачком оружју за масовно уништење озбиљно су уздрмале репутацију САД у свету. Тај престиж даље је еродирао како су почеле да се појављују информације о мучењима, тајним затворима, отмицама, тајним летовима, те озбиљним повредама америчких и међународних закона.

Други заливски рат почео је 20. марта 2003. године инвазијом коалиционих снага предвођених Сједињеним Државама и Великом Британијом на Ирак. Попут Авганистана, и Ирак се брзо распао. По градовима су, једна за другом, рушене статуе Садама Хусеина, који је после скоро девет месеци потере ухваћен децембра 2003, и после суђења три године касније обешен у Багдаду.

У међувремену, земља је запала у хаос и анархију.

Американци су за администратора Ирака поставили Пола Бремера који је, упркос бројним упозорењима, распустио ирачку војску и целокупан политички, безбедносни и административни систем. Тиме је више од 300.000 бивших војника остало без службе и плате, док је слабљење државних институција створило простор за побуну, криминалне групе и различите оружане формације.

Бивши припадници војске и Баасове структуре укључили су се у растућу побуну против америчко-британске окупације, против које су се америчке снаге годинама махом безуспешно бориле. 

Сукоби различитих верских, националних и политичких фракција прерасли су постепено у прави грађански рат, у којем је убијен велики број цивила, док су амерички покушаји да зауздају насиље допринели настанку једне сасвим нове претње радикалних исламиста.

Наиме, из ирачког хаоса израсла је најпре Ал Каида у Ираку Абу Мусаба ел Заркавија, из које ће преко Исламске државе Ирака и после ширења на Сирију настати Исламска држава. 

Ирак је и данас, 23 године после америчке инвазије, држава дубоко подељена између шиита, сунита и Курда и њихових међусобних фракција. Ипак, ове три највеће групације, после силних интервенција, формирале су некакву владу и одржавају привид јединствене земље.

Биланс ирачког рата

Просто је немогуће прецизно утврдити број цивилних жртава рата у Ираку. „Асошиејтед прес“ је 2009. године проценио да је до тада у насиљу страдало најмање 110.600 Ирачана, док је студија објављена у „Лансету“ годину раније проценила око 655.000 вишка смртних случајева повезаних са ратом до јула 2006. године.

Према америчким званичним подацима, у рату у Ираку погинуло је око 4.500 припадника америчких оружаних снага, док је око 32.000 рањено. Погинуло је и око 320 припадника оружаних снага других држава које су учествовале у коалицији.

Преостале америчке војне базе у Ираку од почетка америчко-израелских напада на Иран, 28. фебруара ове године, биле су изложене редовним нападима проиранских милиција које делују у Ираку. Према договору Вашингтона и Багдада, преостале америчке и коалиционе снаге требало би да напусте Ирак до 30. септембра.

Смрти и рањавања војника потресла су америчку јавност, готово као и фрустрација што највећа и најмоћнија војска на свету непрестано губи ратове, од Вијетнама, Ирака и Авганистана до овог који тренутно води против Ирана.

Критичари предимензионираних америчких војних буџета ову појаву описују формулом „мало паљбе за пуно пара“. Магазин „Форин аферс“ је у својој анализи као као јасне америчке војне победе после Другог светског рата навео само две: инвазију на Гренаду 1983. године и Први заливски рат 1991. године.

Од Корејског рата надаље, Американци су некако успевали да изгубе све сукобе у којима су учествовали – Вијетнам се рачуна као чист пораз, као и инвазија Ирака 2003. године и двадесетогодишњи сукоб у Авганистану. „Форин аферс“ у поразе убраја и рат на Косову 1999, објашњавајући ову тезу чињеницом да је Србија из сукоба изашла са много бољим споразумом него што јој је понуђен свега неколико месеци раније у Рамбујеу.

Као америчка победа се може рачунати и Хладни рат, али као изузетак који потврђује правило, јер се две војске, америчка и совјетска, никада нису директно сукобиле.

Барак Обама после Нобелове награде за мир

Барак Обама је на изборима 2008. године победио захваљујући ужасној слици Америке коју је оставио Буш Млађи после два своја председничка мандата, те обећањима да ће, одмах по уласку у Белу кућу, испеглати све флеке које му је у аманет оставио претходник и – окончати рат у Ираку. Већ у фебруару наредне године је најавио повлачење америчких трупа из Ирака до краја 2011. И одржао је обећање. Од око 170.000 америчких војника, колико их је на врхунцу рата било у Ираку 2007. године, до краја 2011. остало је свега око 150 војних лица при америчкој амбасади.

Међутим, повлачење Американаца из Ирака подударило се са експанзијом Исламске државе, па је први црни амерички председник, који је Нобелову награду за мир добио „на невиђено“ још на почетку мандата, био приморан да већ 2014. године поново пошаље америчке војнике у Ирак.

Њихов број је до краја те године достигао око 3.100, а до 2016. нарастао на око 5.000. Истовремено је покренута ваздушна кампања против Исламске државе, у којој је америчка коалиција до почетка 2016. извела више од 10.000 ваздушних удара на положаје радикалних исламиста у Ираку и Сирији.

Највећу појединачну победу Обама је забележио 2. маја 2011. године, када су амерички специјалци у пакистанском Аботабаду убили Осаму бин Ладена. Акција је представљала тежак ударац Ал Каиди и њеном руководству, али није означила крај организације, која је наставила да делује преко својих регионалних огранака.

Либијска веза и сиријски случај

Неколико месеци пре него што је Бин Ладеново тело бачено у Индијски океан, побуна против Моамера ел Гадафија у Либији нашла се пред сломом. Гадафијеве снаге незадрживо су напредовале према Бенгазију, а западни лидери упозоравали су да граду прети масакр.

Савет безбедности УН усвојио је 17. марта 2011. Резолуцију 1973, којом је одобрена употреба „свих неопходних мера“ ради заштите цивила, укључујући успостављање зоне забране летења.

Два дана касније почела је војна интервенција. Американци су у њеној првој фази обезбедили највећи део ватрене моћи, гађајући либијску противваздушну одбрану и снаге које су напредовале према Бенгазију. Почетком априла команду над операцијом преузео је НАТО, док су Сједињене Државе наставиле да пружају обавештајну и логистичку подршку, уништавају противваздушну одбрану и изводе нападе беспилотним летелицама.

Обама је тврдио да циљ интервенције није рушење режима, већ заштита цивила. У пракси је, међутим, ваздушна кампања НАТО-а омогућила побуњеницима да преокрену ток рата и на крају сруше Гадафија. Међу побуњеничким формацијама било је и радикалних исламиста, укључујући ветеране џихадистичких ратова и људе који су раније били повезивани са Ал Каидом. После седам месеци бомбардовања, побуњеници су 20. октобра 2011. код Сирта ухватили Гадафија, мучили га и убили.

Земља је после тога потонула у хаос. У Бенгазију су 11. септембра 2012. припадници Ансар ал Шарије, једне од радикалних исламистичких организација која је учествовала у рушењу Гадафија, у нападу на конзулат Сједињених Држава заробили, зверски мучили и убили америчког амбасадора Кристофера Стивенса и још три службеника конзулата, припаднике ЦИА-е. 

Либија, која је важила за најбогатију афричку државу, после Гадафијевог пада до данас гаца по каљузи подела и сукоба, препуштена на милост и немилост безбројним војскама и милицијама којима помажу различите стране силе које по Либији намирују своје интересе.

Сиријске бомбе

Две године после интервенције у Либији, Обама се нашао на ивици још једног рата, овога пута у Сирији.

Дванаест година пошто је изгласана у Конгресу, Дозвола за употребу војне силе постала је предложак и за америчко учешће у сиријском рату. Обамина администрација је као разлог за то навела зауздавање најезде бораца Исламске државе, али више од тога наводну употребу хемијског оружја снага Башара ел Асада против разнородних побуњеничких група, међу којима и џихадистичких, у грађанском рату који је 2011. почео у овој земљи.

После наводног напада хемијским оружјем у Гути, у предграђу Дамаска, 21. августа 2013, Обамина администрација оптужила је снаге Башара ел Асада за употребу сарина и почела припреме за војне ударе на Сирију.

До интервенције ипак није дошло, мада су амерички бродови, авиони и специјалци стигли надомак Сирије и нови рат је висио у ваздуху, можда и због тога што су се у сиријски рат на страни Асада активно укључили Русија и Иран.

Наредне године, међутим, Америка је ипак почела да бомбардује Сирију – али овога пута Исламску државу. Обамина администрација је за те операције 2014. као један од правних основа користила управо AUMF из 2001, тумачећи га тако да обухвата и Исламску државу, иако та организација није постојала 11. септембра и у међувремену се разишла са Ал Каидом.

„Не чините ништа глупо“, било је незванично правило којим је Обама описивао сопствени приступ спољној политици, која је, ипак, иза себе оставила хаос у Сирији и Либији, незавршене ратове у Авганистану и Ираку, те читаву мрежу група радикалних исламиста широм света, деривата Ал Каиде и Исламске државе.

Трампов први мандат и ера Џозефа Бајдена

Председнички избори 2016. шокирали су свет. Уместо нашироко очекиване Хилари Клинтон, у Белу кућу се уселио Доналд Трамп, наводни жестоки противник интервенционизма.

Мало пошто је Трамп 20. јануара 2017. положио председничку заклетву, пиштољ окачен на зид још у време Барака Обаме ипак је опалио.

После напада сарином на Кан Шејхун у сиријској провинцији Идлиб 4. априла 2017, за који је Вашингтон одмах оптужио снаге Башара ел Асада, Трамп је наредио први директан амерички удар на снаге сиријске владе. Два дана касније, амерички разарачи испалили су 59 крстарећих ракета „томахавк“ на ваздухопловну базу Шајрат у провинцији Хомс, за коју је Вашингтон тврдио да је коришћена за извођење хемијског напада.

„Одвраћање и спречавање употребе и ширења смртоносног хемијског оружја представља витални интерес националне безбедности Сједињених Држава“, поручио је тада амерички председник.

Како је време пролазило, Трамп је редом одобравао нападе у Авганистану, Ираку, Сирији, Сомалији, Јемену. Добар део терета за доношење одлука о нападима пренео је на команданте на терену, па је у наредне четири година нагло повећан број ваздушних удара и напада дроновима на Блиском истоку. У једном од тих напада, у октобру 2019, у Сирији је убијен и први човек Исламске државе Абу Бакр ал Багдади.

Два месеца касније, почетком јануара 2020, Трамп је одобрио и контроверзни напад у Багдаду, у којем је дроном код багдадског аеродрома убијен Касем Солејмани, командант Кудса, елитне јединице иранске Револуционарне гарде.

Солејмани је у Ирану већ био готово митска личност. Током рата против Исламске државе у Сирији и Ираку активно је сарађивао са Американцима, пошто је Исламска држава представљала заједничку претњу.

Посебну контроверзу изазвале су околности под којима је Солејмани стигао у Багдад. Тадашњи ирачки премијер Адел Абдул Махди изјавио је да је генерал у Ирак допутовао са поруком из Техерана која се односила на ирачко посредовање између Ирана и Саудијске Арабије и да је требало да се са њим састане истог јутра када је Солејмани убијен.

Експлозије пројектила којим је тог 3. јануара у Багдаду разнесен конвој возила у којем се налазио Солејмани често се описује као један од „кључних догађаја у новијој историји Блиског истока“. Ионако очајни односи Вашингтона и Техерана су после тог догађаја постали још гори.

Убиство једног од најмоћнијих људи Ирана сматра се једним од разлога због којих Иран и Америка, шест година касније, не успевају да се договоре око услова за прекид садашњег рата. Солејманијево убиство је и данас за Иран траума због које се тражи освета.

Бајденов рат

Трампов наследник Џозеф Бајден је уз фотељу у Овалној соби сео у јануару 2021, наследивши поред осталог и договор који је Трамп постигао са талибанима о повлачењу америчких снага из Авганистана.

„Авганистански политички лидери су одустали и побегли из земље. Авганистанска војска се распала, често без борбе...“, рекао је Бајден 16. августа 2021, дан пошто су талибани ушли у Кабул а њихова застава с почетка ове приче завиорила се на брдима Авганистана. „Ја сам председник Сједињених Америчких Држава и и преузимам сву одговорност.“

Но, већи део кривице за амерички пораз јавно је пребациван на претходну администрацију, која је са талибанима преговарала.

Пандемија ковида, која се почетком 2020. проширила светом и наредне две године потпуно засенила готово све остале глобалне теме, донекле је утишала и светске сукобе.

„Бајденов рат“, у коме Америка није војно активно учествовала, али је у њега до гуше уплетена, почео је када је Русија 24. фебруара 2022. напала Украјину.

Тај рат наизглед нема никакве везе са америчким Ратом против тероризма, али су последице ратова започетих после 11. септембра током наредне две и по деценије стигле и до сукоба и криза који су, на први поглед, били сасвим далеко од њих.

Довољно је сетити се терористичког напада на „Крокус сити хол“ у Красногорску, предграђу Москве, 22. марта 2024. године. Четворица наоружаних нападача упала су у концертну дворану, пуцала на посетиоце и потом запалила зграду. У нападу су погинуле 144 особе, а повређено је више од 550 људи. Одговорност за напад је преузела Исламска држава.

Пад Сирије

Свега месец дана пре него што је Трамп по други пут ушао у Белу кућу, у децембру 2024, побуњеници предвођени Абу Мухамедом ел Џоланијем, некадашњим штићеником Ал Багдадија и Ел Заркавија, ушли су у Дамаск. Војска Башара ел Асада се распала, а он је са породицом побегао у Русију.

Ел Џолани је по уласку у Дамаск вратио себи „цивино име“ Ахмед ел Шара, скинуо униформу, обукао одело и ставио кравату, и постао лидер нове Сирије.

Ел Џоланија су америчке снаге 2005. године ухапсиле као борца Ал Каиде у Ираку и држале га по затворима у тој земљи пет година, а потом ослободиле.

Када је 2011. почео грађански рат у Сирији, Абу Бакр ал Багдади послао је Ел Шару из Ирака у Сирију да организује нову џихадистичку формацију. Почетком 2012. појавио се Фронт Ал Нусра, који је убрзо постао једна од најмоћнијих побуњеничких организација. Сједињене Државе су Ал Нусру првобитно означиле као терористичку организацију и сиријску подружницу Ал Каиде.

Четири године касније, 2017, Стејт департмент је понудио награду од 10 милиона долара за информације које би довеле до лоцирања, хапшења или заробљавања Ел Мухамеда ел Џоланија.

Од бројних злочина које су починиле јединице под командом Ел Џоланија, он лично је 2016. предводио напад на једно село источно од Хомса у којем је убијено најмање шеснаест Алавита, укључујући седам жена и четворо деце.

У јулу 2016. Ел Џолани је објавио да његова организација раскида везе са Ал Каидом и променио име Фронта Ал Нусра у Џабхат Фатах ел Шам, да би се пола године касније, у јануару 2017, Џабхат Фатах ел Шам удружио са још неколико исламистичких побуњеничких група и формирао Хајат Тахрир ел Шам. Као вођа Хајат Тахрир ел Шама је и ушао у Дамаск у децембру 2024.

Ел Шара је по доласку на власт драматично променио идеологију, тврдећи да ће у Сирији промовисати мултиетничност, верску и националну толеранцију и заштити хришћане, Алавите, Друзе, Курде и остале мањине. Радикални исламизам заснован на џихаду из времена Ал Каиде заменио је сиријским национализмом, задржавајући притом ислам као важан део политичког и друштвеног идентитета нове Сирије. 

Тиме је покушао да, бар вербално, преслика модел који је Реџеп Тајип Ердоган успоставио у Турској, иначе главном спонзору побуњеничког покрета који је у децембру 2024. срушио Асада.

Његов преображај Трампова администрација је оберучке прихватила, заборавивши његову ружну џихадистичку прошлост. Вашингтон је најпре укинуо награду од десет милиона долара расписану за његово хапшење, потом је Хајат Тахрир ел Шам скинуо са листе страних терористичких организација, а 7. новембра 2025. и самог Ел Шару са америчке листе глобалних терориста, да би свега три дана касније био Трампов гост у Белој кући.

Тај невероватни обрт још једном је отворио питање кредибилитета читаве америчке стратегије „рата против тероризма“ и интервенционистичке политике која га је пратила.

Истина је да у Сирији данас има мање сукоба него током крвавог грађанског рата, али далеко од тога да су они престали. То је и даље разорена, подељена и нестабилна земља, а у Ел Шарине приче о демократији, верској и националној толеранцији тешко да верује и он сам, а камоли било ко од становника Сирије или њених суседа.

Деценије борбе САД против Ал Каиде и Исламске државе озбиљно су уздрмали обе ове организације, које више не представљају опасност по запад на начин на који је то било раније. Али далеко од тога да су нестале. Уместо две велике џихадистичке организације са препознатљивим вођама и средиштима, настала је мрежа регионалних огранака распрострањених од Авганистана и Блиског истока до Сахела и источне Африке.

Најупечатљивији пример је Сахел, где Џамаат Нусрат ел Ислам вел Муслимин (JNIM), огранак Ал Каиде који предводи туарешки вођа Ијад Аг Гали, располаже хиљадама бораца и контролише или угрожава велике делове Малија и суседних земаља.

Аг Галијеви џихадисти успели су да у септембру прошле године пресеку главне путеве снабдевања Бамака и наметну престоници Малија блокаду увоза горива, која је током јесени изазвала тешке несташице, а у пролеће 2026. су заједно са туарешким побуњеницима извели низ координисаних напада широм земље, укључујући ударе на војне циљеве у самом Бамаку и његовој околини.

Рат против нарко тероризма

После пада Асадовог режима у Сирији, Трамп је стари „Рат против тероризма“ донекле модификовао и претворио у га два одвојена сукоба – рат против нарко-тероризма и рат против нуклеарног тероризма. Као мете је одабрао Венецуелу и Иран.

Први од та два рата почео је у септембру 2025. нападима на бродове у Карипском мору и источном Пацифику за које је Вашингтон тврдио да превозе дрогу из Венецуеле ка Сједињеним Државама. Америчка војска је током наредних месеци бомбама и ракетама уништила десетине мањих и већих пловила и убила више од две стотине људи које је Трампова администрација називала „нарко-терористима“, не објављујући притом доказе да су конкретна уништена пловила заиста превозила наркотике.

Завршни чин „рата против нарко-тероризма“ је, без времена потрошеног на припреме, трајао тачно 45 минута, колико је америчким специјалцима било потребно да 3. јануара ове године у Каракасу ухапсе (тачније речено отму) председника Венецуеле Николаса Мадура, убаце га у хеликоптер и уз пар успутних станица стрпају у затвор у Бруклину, где и данас чека суђење.

Америка је одмах потом „завладала“ венецуеланском нафтном индустријом, а ових дана је са новом владом у Каракасу потписала уговор који Американцима практично даје у руке венецеланске резерве нафте. Вашингтон тврди да је уговор стогодишњи, а влада Венецуеле да је на 25 година.

Злосрећну земљу је, у међувремену, погодио и разорни земљотрес. Хиљаде људи су погинуле, уништене су хиљаде зграда, а Уједињене нације су непосредну материјалну штету процениле на око 6,7 милијарди долара.

Ратови у Ирану

Што се тиче рата против нуклеарног тероризма, ту је на тапету нови/стари највећи непријатељ америчке демократије – Исламска Република Иран.

Трампова администрација стављала је Техерану на терет читав низ непочинстава: подршку Хезболаху, Хамасу и другим оружаним групама, нападе на америчке снаге и савезнике, развој балистичких ракета и дестабилизацију Блиског истока. Али најтежа оптужба била је да Иран настоји да направи нуклеарно оружје, које би представљало егзистенцијалну претњу по Израел и угрозило Сједињене Државе и њихове савезнике.

То није нова оптужба, понављале су је деценијама администрације и пре Трампове, али никада нису војно дејствовале против Ирана.

Највећи дипломатски пробој у контроли иранског нуклеарног програма учинио је Барак Обама, када је 2015. потписао Нуклеарни споразум са Ираном. По том споразуму, а у замену за укидање санкција, Иран је ограничио свој нуклеарни програм и дозволио његову потпуну контролу од стране инспектора Међународне агенције за нуклеарну енергију. Споразум су осим САД и Ирана потписале и Русија, Кина, Велика Британија, Француска и Немачка.

Но, у мају 2018. Трамп је споразум „поцепао“, назвавши га веома лошим и поново увео у међувремену укинуте санкције Техерану. Иран је потом између 2020. и 2021. почео да повећава број центрифуга и ниво обогаћивања уранијума. Међународни стручњаци су тврдили да је Иран до маја 2025. имао више од 400 килограма високообогаћеног уранијума, али баз назнака да прави нуклеарну бомбу. Ирански званичници су, са своје стране, упорно тврдили да њихова земља никада није намеравала да направи атомску бомбу и да нуклеарни програм има искључиво мирнодопску сврху.

У првој години Трамповог другог мандата, у јуну 2025, Америка и Израел су напали Иран, са образложењем да желе да униште његова нуклеарна постројења јер је Техеран „на прагу да направи атомску бомбу“. Иначе, када је напад почео, 21. јуна, управо су у току били преговори две стране о иранском нуклеарном програму за које су и медијатори и Техеран и Вашингтон говорили да се крећу у добром правцу. После првих израелских бомби преговори су отказани.

Израел је наредних дана бомбардовао нуклеарна постројења, војне базе, ракетне положаје и бројне друге циљеве широм Ирана. А онда су се, у ноћи 21. на 22. јун, у рат непосредно укључиле и Сједињене Државе. Амерички бомбардери B-2 и крстареће ракете напали су три најважнија иранска нуклеарна комплекса – Фордо, Натанз и Исфахан.

После дванаест дана рата, Трамп је помпезно објавио да су иранска нуклеарна постројења „потпуно и тотално уништена“.

Осам месеци касније, 28. фебруара 2026, Сједињене Државе и Израел поново су напале Иран. И поново су бомбе стигле готово истовремено са дипломатијом. Свега два дана раније, 26. фебруара, америчка и иранска делегација завршиле су у Женеви, уз посредовање Омана, нову рунду преговора о нуклеарном програму. Омански посредник је после састанка говорио о „значајном напретку“, а за наредну недељу већ су били договорени технички разговори у Бечу. Дан уочи напада омански министар спољних послова Бадр ел Бусаиди отишао је још даље: тврдио је да је споразум „на дохват руке“.

Као и у ирачком случају, и у многим претходним, и овог пута је Бела кућа рат оправдавала обавештајним подацима прилично упитне вредности, јер до сада нису представљени докази који би несвосмислено показали да Иран заиста покушава да направи атомску бомбу, да не помињемо Трампове тврдње да је ирански нуклеарни програм потпуно уништен седам месеци раније.

У међувремену су помињани и други циљеви новог рата: смена садашње и инсталирање нове власти у Ирану, елиминисање иранског ракетног програма, потпуни прекид подршке Техерана мрежи својих прокси снага у региону, попут Хезболаха у Либану, Хамаса у Појасу Газе, Хута у Јемену и проиранским групама у Ираку.

Цена рата

Иако је већ првог дана рата убијен врховни вођа Ирана ајатолах Али Хамнеи и низ највиших безбедносних званичника, а у наредним данима и недељама убијено још пуно високих државних и војних званичника, иако се цивилне жртве броје хиљадама, уз тешка разарања војне, енергетске и цивилне инфраструктуре, ниједан од прокламованих ратних циљева није постигнут.

Напротив, Техеран је одговорио затварањем Ормуског мореуза, што се никада раније није догодило, а затим и ударима на Израел, америчке базе и енергетску инфраструктуру арапских држава у Персијском заливу и Јордану. Хезболах је ушао у рат, на шта је Израел одговорио нападом на Либан, док су се широм региона активирале иранске прокси снаге. Убијене лидере у Техерану заменили су нови, радикалнији и мање склони компромисима. Цене нафте и гаса су експлодирале, а хаос у који је утонуо Блиски исток погодио је, у већој или мањој мери, готово сваку државу на свету

Само неколико дана по почетку рата Трамп и његов Министар рата Пит Хегсет славодобитно су прогласили „историјску војну победу“, да би од тада амерички председник у најмање 50 наврата прогласио примирје, споразум, победу или окончање сукоба. Али шест месеци касније рат још увек траје, и крај му се не назире.

У Ирану, као и раније у Авганистану, Ираку, Сирији, није постигут ниједан од прокламованих циљева, а последице, као и код ранијих ратова, трпи читав свет, па и Америка.

Само због поскупљења горива изазваног ратом у Ирану, амерички потрошачи су већ до средине маја платили више од 40 милијарди долара додатних трошкова, односно више од 300 долара по домаћинству.

Венецуеланска авантура је, према процени пројекта „Costs of War“ Универзитета Браун, до краја марта 2026. америчке пореске обвезнике коштала најмање 4,7 милијарди долара.

Али то су само најновији рачуни. Од 2012. до 2024. године Сједињене Државе су на војно супротстављање растућој моћи Кине потрошиле најмање 3,4 билиона долара – у просеку око 260 милијарди годишње.

У прве две године после Хамасовог упада у Израел 7. октобра 2023, Вашингтон је Израелу упутио 21,7 милијарди долара војне помоћи, док су америчке војне операције у покушају да се зауздају јеменски Хути коштале још 12 милијарди долара.

Од 2020. до 2024. године приватне компаније добиле су од Пентагона уговоре вредне 2,4 билиона долара – око 54 одсто укупне дискреционе потрошње Пентагона у тих пет година. Само пет највећих војних компанија – Lockheed Martin, RTX, Boeing, General Dynamics и Northrop Grumman – добило је 771 милијарду долара.

Скептици већ четврт века постављају исто питање: колико је нових непријатеља Америка створила док је убијала старе?

Немогуће је израчунати да ли је број људи који су се, после погибије цивила, разарања читавих земаља, затвора, мучења и свакојаких „колатералних грешака“, окренули против Вашингтона већи од броја терориста које су Американци ликвидирали. Али чињеница да су Ал Каида и Исламска држава, после четврт века рата против њих, и даље живе и активне – само расуте од Авганистана до Сахела – довољно говори о границама војног решења.

Четврт века после 11. септембра, Америка је убила Бин Ладена, Заркавија и Багдадија, срушила талибански режим па гледала како се талибани враћају у Кабул, уништила Исламску државу као територијални калифат, али не и џихадизам, и потрошила билионе долара на ратове чији се завршетак непрестано најављује.

Рат против тероризма још увек траје.