Подкаст "Бермудски троугао"
Драгиша Ковачевић: Нико није могао СОС канал да "уређује" осим мене, а пробали су
петак, 17. јун 2022, 08:54 -> 11:59
Како је на Студију Б стигао од почетника до директора, зашто је основао СОС канал и зашто је морао да га прода, колико слободе је давао Владану Тегелтији и Жељку Пантићу, шта замера РЕМ-у, шта министрима спорта и зашто су односи Звезде и Партизана гори него икада пре, у новој епизоди подкаста "Бермудски троугао" говори Драгиша Ковачевић, оснивач и бивши власник СОС канала.
О атмосфери на утакмицама између Црвене звезде и Партизана, одоворности медија за раст непријатељства међу навијачима, расподели националних фреквенција, нестанку СОС канала, Дијегу Арманду Марадони, Роберту Просинечком, саветима које је добио од Душка Радовића и патријарху Порфирију као члану Савета РЕМ-а, за Бермудски троугао говори Драгиша Ковачевић, спортски новинар, оснивач и бивши власник СОС канала.
„Увек је нешто било спорно, али раније није било друштвених мрежа ни таблоида, који се углавном баве догађајима ван терена и догађајима који нису директно произведени између два гола или два коша и због тога је атмосфера узаврела, направљена на неприродан начин. Људи који седе у једном и другом клубу немају разумевање за значај вечитог дербија. То је институција, која живи дуже од 75 година. Све се угасило, једна и друга држава, мењали се председници и уређења, Шиптари су постали Албанци, Црна Гора изашла из заједнице, а вечити дери је преживео. Некада је највећа увреда била – даћемо вам три комада, а сада размишљате да ли ћете се кући са утакмице вратити живи.“
Гост деветнаесте епизоде подкаста о медијима говори о томе како је „живот планирао да не пропусти дерби“, претњама навијача и навијачком новинарству, зашто је напуштао радне групе за измену медијских прописа.
„Фреквенција је национално добро које не смете да злоупотребљавате нити треба на њој да се обогатите. Годинама сам био љут на РТС, јер нисам видео утакмице репрезентације на тим каналима. РЕМ је дужан да направи списак догађаја од националног значаја на почетку године. Да бисте имали право на пренос тих догађаја, морали сте да испуните два услова: први је да је ваш канал слободан, и други, да покрива територију целе државе. Од РЕМ-а смо годинама добијали објашњење да власници права могу да емитују те утакмице. Али, ако купите авион у Немачкој, не значи да можете да га возите ви него онај ко зна да га вози. То је исто.“
Ковачевић говори о вишегодишњем судском процесу након којег СОС канал прелази у власништво Радоице Милосављевића, о данашњем новинарству на десетине новинара који су се формирали на тој телевизији и зашто на никада бројнијим спортским каналима има све мање домаћег спорта.
„Од два новинара сам независно добио исту мисао: то је могло само на СОС каналу. Владан Тегелтија или Жељко Пантић, на пример, могли су да зову кога год хоће ма ко се због тога наљутио. И звали су ме разни, а ја им се на телефон нисам јављао док их мало не прође. Угашени су Спорт, лист који се бавио домаћим спортом 24 сата у недељи, СОС и ФМ радио. Сад имате двадесетак спортских канала на којима се на прсте броји присуство домаћег спорта. Не знам да још постоји удружење спортских новинара, али знам да у ложама седе секретарице политичара.“
