Да ли је „Дара“ добар филм? Да ли је „Дара“ политичка пропаганда? štampaj

Дара из Јасеновца је филм о страдању деце с Подкозарја и Кордуна у усташком логору Јасеновац/Стара Градишка. То је играни, а не документарни филм. То је европски арт-филм, а не програматски план за политичку мобилизацију. То је филм свесно уског фокуса на тему Другог светског рата, а не структурна аналогија данашње хрватске државе. То је филм камерно-позоришне структуре, а не епопеја Вељка Булајића. Зашто онда сви анализирају само ову другу страну, оно што он није?

Са филмским критикама је често као и са књижевним критикама, критикама уметничких дела уопште, или реакцијама на новинарске текстове о осетљивијим друштвеним темама.

Након пар пасуса у таквом типу критика обично постаје јасно да критичари не анализирају оно чега у филму има, него чега нема; не оно што он јесте, него што није. „Фали ми то и то" је смртна пресуда једном филму, пораз професије филмског критичара, признање да се филм није одгледао на платну/екрану, већ одвртео у властитој глави. Некад у властитом срцу, предрасудама, тврдоглавости, бесу и осветничком рефлексу.   

Под „критиком" се овде наравно не мисли на ону која сладострасно поцепа дело којим се бави, чиме се само бркају критика и садизам. Напротив, мисли се на критику која полази од академских критеријума и при томе мери пулс једног дела. Да ли је оно професионално направљено? Да ли је концизно остало на једној садржајној линији, или се претворило у урнебес салату? Да ли је очигледно банално или слојевитог смисла? Да ли „пали" људе, или их приморава да мирнодопским средствима изађу на крај са колективним траумама?   

Има ли дело кохерентност целине, посебан звук, једну ноту која одзвања? Милан Кундера у једној од својих књига спомиње „звук који се чује када златни прстен падне на сребрну тацну". Лично, то ми је остао први критеријум када гледам позоришну представу, изложбу, или изоловано уметничко дело - да ли је оно ентитет по властитом праву? Тек после тога долази питање како оно комуницира са властитим временом.

Да ли је Дара добар филм?

Да би се одговорило на то питање, неопходно је за паралелу узети филмове сличне тематике, тип људске драме у концентрационом логорима Другог светског рата. Приватни ужас према општем ужасу. Приватне стратегије преживљавања према надређеним стратегијама убијања.

Три таква филма су у новије време награђивана Оскарима: аустријски филм Фалсификатори (Fälscher) Штефана Рузовицког (Оскар за страни филм 2008), италијански Живот је леп (La vita e bella) Роберта Бенињија (Оскар за страни филм 1999) и, наравно, Шиндлерова листа Стивена Спилберга (седам Оскара 1994).

Да ли филм редитеља Предрага Антонијевића и сценаристкиње Наташе Дракулић добацује до тих великих угледа? Теоретски, они уопште не би морали да добаце до било чега, јер праве свој филм, а не туђи, али како је Дара послана у трку за страног Оскара, поређење се само намеће.

Ако су ти филмови изврсни, изврсна је и Антонијевићева Дара. Ограда се односи на горе споменуту карактеристику како Дара спада у европско арт-кино, што значи да је мучан, тежак, полаган, камеран филм, да је без наде и без катарзе. Ко може да гледа такве филмове, поготово ако су редитељи успели да одрже меру безнађа без падања у натурализам, патетику и хорор, за таквог је то изврстан филм. 

Камерни карактер Даре је у оквиру споменутих примера. Сећање ме издаје у детаљима за Спилбергов филм, али у свим споменутим филмовима нема великих покрета армија, нема војних маршева, нема Кутузова, Бизмарка, генерала Гранта, Наполеона, Хитлера или Ричарда Бартона/Тита како погнути над картом померају људе. Има само деце и жена из неких села где је Бог рекао лаку ноћ, деца мала да аута нису видела, жене којима је остао још само један једини инстинкт, да их сачувају од смрти.

Ту основну идеју је Антонијевић изврсно пренео у филмски језик. Дракулић такође. Замерке „лоши дијалози" не стоје. Како критичари замишљају да ситна деца и необразоване жене у пролонгираним условима животне опасности, гладни, смрзнути, клаустрофобично згурани на малом простору, разговарају међу собом? Сигурно би било лакше за гледање да су у неком углу логора седели Реља Башић у улози хрватског универзитетског професора и Раде Шербеџија у улози српског интелектуалца из Загреба и расправљали о природи зла као Сетембрини и Нафта у Чаробном брегу Томаса Мана. Али, Раде је то већ толико пута играо да се излизало, Реља је мртав, а ово није филм о интелектуалној обради зла, него о деци и женама из подкозарачких села.

Како говоре мала деца без маме и тате суочена са смрћу? Тако као Дара, у трансу, у шоку, у стресу, конкретно и уземљено („гдје да нађем здјелицу?"), споро и замрзнуто. Како говоре мајке које знају да је највероватнија судбина њихове деце да ће их убити пред њиховим очима, или да ће гладна и без лекова умирати у њиховим рукама? Конкретно и уземљено, замрзнуте у пролонгираном стресу. У том делу, патетику нисам видела.

Мушке (и женске) фантазије?

Ударање тела о тело је надређени мотив читавог филма. Мали простор, гужва, нема места, како направити места, фиксација „чишћења палубе", то су елементи који гледаоца шамарају током два сата.         

Филмски ликови којима је намењена улога прављења места су усташки заповедници, чувари и егзекутори, по службеној дужности или у пролазу. Гости-егзекутори, рекло би се. Да ли су они приказани плакативно?

Без жеље да кажем шта је требало, већ само шта јесте: њихове епизоде се поклапају са историјским књигама о Јасеновцу које сам читала и причама које сам слушала, и то у Загребу осамдесетих година, врло често од самих Хрвата.

Када у реакцијама јавности у Србији у овом веку чујем „да се није знало и говорило о Јасеновцу", не знам да ли да се прихватим статистике или моралке. Ко је хтео да зна, знао је. Ко није, тај се покривао туђом одговорношћу и чекао да му се одозго да знак да сад може да се прича о Јасеновцу - с хрватске стране да се удели опрост којег нема, са српске да се крене у ауторизовану и оркестрирану освету данас и овде.

Да ли су усташе показане плакативно, шематски, тешко ми је рећи, јер ми је пажња била на основној теми, деци и женама. Оно што хрватским критичарима смета су две епизоде: сцена са „врућим столицама" и еротски ефекат који на млади усташки пар има убијање логораша.

Признајем, прво сам гледала на прескок. Било ми је пренатуралистично, иако се поклапа са историјским фактима. Усташе јесу водиле Јасеновац као крвави забавни парк, хировито, и они у трансу као и њихове жртве, само другом типу транса, оргијастичком. Убијали су кад им дође, по инспирацији. Таква епизода се без проблема уклапа у књиге једног Тевелајта или филозофа Левинаса, који обрађују социо-патологије нацизма као пробијање и запоседање тела жртве.

Ненад Полимац (Јутарњи лист, 21.02.) замера да сцена секса делује „накарадно". Опет бих могла да цитирам два горе споменута аутора, поготову Тевелајта (Мушке фантазије, Männerphantasien, 1977/78), који у два тома објашњава да је код психопата, или политички одгојених колективних психопата, само један корак између сексуалног задовољства и убијања.

Наравно, остаје питање може ли се то из психопатологије пренети у естетски израз? Па ако сте нормалан човек тешко, увек остаје накарадно, не мислим да је ту Антонијевићева кривица. У филму Двадесети век Бернарда Бертолучија (Novecento, 1976) налази се једна сцена у којој се фашиста Атила (Доналд Сатерленд) и Регина (Лаура Бети) толико узбуде након што он једном детету разбије главу тако што га свом снагом распали по зиду, да одмах имају луди секс.

Ту се сад поставља питање о потребности таквих сцена. Да ли да их естетизујемо, или оставимо у реалном животу?

Али зашто би то код Бертолучија била уметност, а код Антонијевића накарадно? Зато што није имао Сатерленда, или већи буџет, или није добро водио глумце да се идентификују са улогом масовних убица? Издао га Станиславски, нема другог.

Да ли је Дара политичка пропаганда?

Све критике с хрватске, српске и шире иностране сцене полазе од пропагандистичког карактера Даре. Свака од те три стране на свој начин и из другачијег угла, тврде да пропагадне има или превише или премало.  

С хрватске стране је филм дочекан негативно јер је схваћен као наставак пропагандне машинерије из деведесетих година. Милошевић је мобилизовао масе на подгревању старог међунационалног конфликта, данашња српска влада/државни културни естаблишмент су финансирали филм, дакле пропаганда. Кад се у Хрватској критикује тај филм, критикује се у ствари његов политички и друштвени контекст, а не он сам.

Филм је споменик српској деци и мајкама с Козаре. Тачка, па све остало. Двадесет хиљада деце с именом и презименом је убијено у Јасеновцу и његовим депандансима. Да ли су деца и мајке с Козаре, Кордуна, Баније, Лике заслужиле да им неко подигне мали камерни филмски споменик, крајпуташ с догорелом свећом, а да се одмах у истом даху не спомену Милошевић, Дачић, Вучић и Илија Гарашанин?

Колико пута „државне пропаганде" широм света финансирају дела која им се отму и заживе својим животом, одјекну као златни прстен по сребру и оду својим путем. Ово је такав филм.

Страна критика такође не види филм, већ се реферише на политички контекст деведесетих година. Милошевић је касних осамдесетих повео медијски рат против Хрвата, од деведесетих са згранутошћу посматрао ватру коју је сам запалио. Али нису сви српски аргументи тада били неутемељени, још поготово кад су и друге југословенске нације искористиле прилику да заграбе у старе ресентимане и полетно ухватиле корак у злу.

Рећи да филм као филм ваља, гледати филм као филм, а не политички контекст последњих тридесет година, за њих би то значило признати низ пунктова погрешне западне политике према Београду. Зато из континуитета једне (западне) политике, ударају по претпостављеном континуитету српске политике, док филм и његову тему остављају у слепом углу.   

Пуцајте, ја навека држим исти час

Српске критичаре филма најмање разумем. Тамо где разумем, остајем без даха.

Структурална конструкција која се појављује кад се уваже најчешће замерке је отприлике ова:

- То је уствари документарни филм, или као да јесте; то је филм који покрива прошлост, садашњост и будућност. Смисао таквих критика: То је било, јесте и биће. Морамо бити спремни на следећу рунду с Хрватима.

- У филму нема српског идентитета осим дрвеног крста (Дарин отац га чува као реликвију). Смисао таквих критика: Дистанца Српства према свим осталима мора бити сачувана. Крст је ипак утапање у један шири идентитет у коме седе и други. Без директнијих диференцијација, без цркве и попа, крст нас ипак повезује и са другим народима, нежељено и ненамеравано. Нас други народи не занимају, осим кад нас подржавају у нашем ексклузивизму.

- Филм није монументалан; ово је нека тиха камерна прича о патњи српске деце. Смисао критика: Нама треба нешто да нас понесе, да нас мобилизује, да нас уједини, да нас учврсне у уверењу да са Хрватима нема разговора никад, нигде. Или како је Слободан Антонић писао, не о филму, већ о томе шта Србима треба у односу на Хрвате: „Будно око и сув барут" (25.12. 2019, Све о Српској). За будно око и сув барут је Дара мало.

- Филм траје кратко, то је уступак страним гледаоцима. Смисао критика: Ми бисмо још гледали како се убијају српске жене и деца. Три, четири сата, можда и више, у наставцима, да се одржимо у борбеном духу. Нема одмора док и последњег српског мирољубца не уверимо да с Хрватима нема разговора; док и последњи добронамерни Хрват не призна да би на својој тераси радије отворио мали Јасеновац, него неговао зачинске биљке.  

- Јеврејске улоге у филму су додатак за стране гледаоце. Смисао критика: Изолационистички рефлекс на квадрат. Претпостављам да долази из времена османске окупације, кад су Срби (с правом) помислили да их је хришћанска Европа оставила на милост и немилост Турцима. Прошли су векови, али се тај рефлекс тврдоглаво храни и обнавља у једном делу српске нације. Само ми у патњи, само за нас филм, само за нас књига, само за нас црква, само наша крвна зрнца. Шта се ту Јевреји гурају у нашу бол? И још спасу малу Дару и њеног оца, све је то за странце!

Лично, мени у филму смета само једна ствар, али ми страшно смета. У сцени „прославе" у логору, кад мали Срби стоје обучени у усташке униформе, у естетском поретку каснијих пионирских иницијација, један заповедник логора (гост-убица?) држи говор и директно повезује усташку НДХ са „Хрватском 2000. године". Два пута, ко није схватио одмах.

НДХ = данашња Хрватска. Миловане, стави наочаре и додај сувог барута.  

Хоћете пропаганду у Дари? То је пропаганда.