Како је Џингис-кан забранио народу да води љубав и шта је било после štampaj

Сматрам да и форма припада суштини. Али, морам рећи нешто о суштини.

Прва прича је чудна, али истинита. Некада, у Улцињу, неки младић загледао се у лијепу цуру. Послао просце. Њени је дали. Али. Та лијепа цура била је толико стидљива да је на вјечање послала неку другарицу. Под црвеним невјестачким велом, другарица је, умјесто испрошене цуре, рекла да се хоће удати за младожењу. Након вјенчања, другарица која је глумила невјесту, тражила је да уђе у тоалет. Тамо ју чекала она испрошена цура. Замијениле су велове. И младожења је кући одвео заиста ону коју је желио. Поживјели су дуго, изродили три кћери и два сина...

Другу причу испричао је геније. Ајтматов. Он тврди, да је, идући према западу, Џингис-кан донио наредбу без преседана у историји. Забранио народу да води љубав како би мислили само на ратовање.

Џингис-кан је овако рекао: Покорићемо западне земље, зауставићемо коње, сјахати... А до тада, нека моје уши не чују вијест о порођају. 

Овако пише Ајтматов: Чак и закон природе одбацио је Џингис-кан ради ратних побједа...

И сви Моногли покорише се овој наредби, сви осим везиље која се звала Догуланг. Виђала се с љубавником, грлила га и љубила. Да се тајно срећу, помагала им је слушкиња Алтун. И родио се син. Дадоше му име Кунан.

Неко је чуо плач тек рођеног сина, чуо и пријавио властима. Мајка, Догуланг, није хтјела да изда мушкарца с којим је зачела. Али, он се сам пријавио! Био је то Ердене, заповједник чете. Он загрли своју драгу. Загрљени бијаху пред лицем смрти. Ни тада их није помиловао Џингис-кан.

Новорођенче, син Кунан, дат је слушкињи Алтун која је помагала љубавницима. Најурише је низ степу, како би звјери раскомадале и њу и потомка оних који нису поштовали власт. Власти су биле сигурне да ће умријети и мали Кунан, јер га послаше са нероткињом из чијих груди никад није изашла ни кап млијека.

Новорођенче је плакало. Слушкиња Алтун, иако нероткиња, даде му дојку у уста како би га примирила. Али, из дојке јурну млаз млијека - животна снага, и пишчева поента. Један облак, који је, као милост небеска, дуго пратио Џингис-кана, више није ишао за њим на запад, не; тај облак сада је правио хлад малишану који је малочас остао без оца и мајке.

Пише Ајтматов како је Џингис-кан, тада, схватио да му је Небо окренуло леђа. Даље, на запад, није хтио да иде. Послао је синове у Европу, а он се вратио на исток, да умре. Ајтматов читаоцима оставља да замишљају, како је служавка, касније, објаснила малом Кунану да је преживио упркос томе што га је држава оставила и без родитеља, и без млијека.

Тај Кунан знао је исто оно што је знала и цура из Улциња. Они су знали ово што ћу рећи. Свака процедура, пред сваком државом, само је форма; суштина је да постоје закони јачи од прописаних.