Стиг Лашон o позадини убиства Улофа Палмеа: Употреба eкстремно десничарских формација у контроли политичких процеса štampaj

„Позната је чињеница да културни изрази као што су филм и књижевност могу да утичу на то како људи доживљавају једно место или земљу. Имајући у виду колико су књиге Стига Лашона повезане са Шведском, природно је запитати се какав ефекат су имале на имиџ Шведске у свету“, пише у уводном слову елабората Шведска иза Миленијума и Стига Лашона („The Sweden beyond the Millenium and Stieg Larsson“, 2012), чију израду је наручио Шведски институт, установа чија је мисија да брине о слици Шведске у свету.

Заинтересованост Шведског института баш за трилогију Миленијум Стига Лашона није мотивисана узбудљивим заплетима. Милионски тираж књига пратио је огроман публицитет. Према скоријим подацима, Лашонове књиге преведене су на више од 50 језика, а тираж је пребацио бројку од 90 милиона. По њима су снимљени веома гледани филмови (шведски и амерички). Поврх свега, о Миленијуму је објављено на стотине хиљада текстова и прилога. Свуда се бар успутно спомиње Шведска.

„Највећи међународни хит из Шведске после Абе“, био је један од рекламних слогана под којим се књига продавала.

Ипак, према Стигу Лашону у Шведској нема баш превише раздраганог својатања; више је дискретног отклона. Слика Шведске у Миленијуму жуља, као принцезу што жуља зрно грашка. Није то утопијски рај, како се често представља.

Иако добри на крају побеђују, много је лоших, и лошег, унутар система. Нико не воли кад се тако нешто износи на видело. Шведска није изузетак.

Има, међутим, нешто у Миленијуму што је са шведског становишта проблематичније и од показивања „прљавог веша“. Лашоново наравоученије је да се никоме, па ни званичним ауторитетима, ма колико важни били, не сме слепо веровати. И да појединац, када је задовољавање „више моралности“ у питању, некад треба, и мора, да узме правду у своје руке.

Е, то већ може да буде јерес. 

Деда са села

Стиг Лашон (1954 – 2004) је одрастао у северној шведској провинцији Вестерботен (Лика би можда могла да буде југословенски пандан). Престоница је север од вајкада третирала колонијалистички. Северњаци се и данас често посматрају са (културном) надменошћу, њихови акценти су „смешни“, а они су (најчешће) „дрвосече“, радничка класа...

Пошто су Стигови родитељи морали да раде у граду, он је детињство проводио уз деду и баку. Његов „деда са села“, Северин, кроз читав живот ће му остати највећи узор. Био је прави жилави северњак – вредан, радан, постојан у уверењима. У различитим изворима наводи се како је био комуниста и заклети антинациста.

Упркос тим информацијама није ми било најјасније како је деда (који је умро док је Стиг био још мали дечко) успео да задоји унука тако да овај читав живот посвети гањању наци-екстремиста. Разјаснило ми се тек кроз кореспонденцију са Геријем Гејлом, британском анти-фашистичком легендом и уредником листа Searchlight у коме је Стиг Лашон редовно објављивао.

„Стигов деда је био ратни херој који је помагао да се одржи одступница за Норвежане и пилоте РАФ-а оборене у Норвешкој. Због тога је оптужен и доспео у ратни затвор у Шведској“, написао ми је Гејл, скрећући пажњу и на детаљ да је један број шведских официра тридесетих година, после победе социјалдемократа на изборима, отишао да служи у „Хитлеровој војсци“. То доста тога објашњава. 

Од ТТ-а преко Срчлајта до Експа

Стиг Лашон је био аутодидакт. Образовао се како се у Шведској образовало радништво – кроз рад, активизам, следећи у слободно време своје страсти и интересовања. Као двадесетогодишњак калио се у Етиопији, са герилцима; тамо је зарадио маларију и за длаку „претекао“.

Хтео је касније да упише студије новинарства, али га нису примили – није наводно био довољно квалификован. По доласку у Стокхолм дуго је живео у радничко-имигрантстком Ринкебију (то је једно од предграђа која су у скорије време постала глобално позната по масовном паљењу аутомобила и пуцњавама).

У новинској агенцији ТТ провешће пуне две деценије. Новинарске задатке добијао је „на кашичицу“ и никад није стекао статус новинара. Илустровао је текстове других, цртао графиконе... Био је добар у томе, па га и због тога нису пуштали да ради нешто друго.

Свој порив за истраживањем и писањем задовољавао је као дописник (поменутог) Searchlightа. То није био обичан лист. Његови сарадници упуштали су се у праве обавештајне мисије; зарад приче и „доказа“ инфилтрирали су се у екстремне групе неретко стављајући живот на коцку. И Лашон је доводио себе у разне ризичне ситуације. Зато је писао под псеудонимом и годинама живео у полуилегали, непрестано на опрезу.

Средином деведесетих са групом млађих сличномишљеника покренуће магазин Експо, који би могао да се опише као шведско-скандинавска верзија Searchlightа. Експо је био Лашонов животни пројекат и у много чему инспирација за Блумквистов Миленијум у трилогији. Младе колеге су поштовале његову храброст и посвећеност. Када су почеле да стижу озбиљне претње и кола да им лете у ваздух, многи више нису смели да га прате. 

У шведској јавности Лашона су знали, колико су га знали, као антинаци „крсташа“. Био је далеко од стокхолмског новинарског естаблишмента. Није био ведета ни општепозната личност, већ интелектуални пролетер и борац. Једино су га нацисти, у ствари, доживљавали као „звезду“ – коју треба угасити.

„Радио је од девет до пет“, сведочи његов пријатељ, новинар Курдо Бакси. „Од девет ујутро до пет наредног јутра“. Кад заврши у агенцији, почињао би са другим пословима. Дан му је био прекратак. Пио је много кафе, пушио ударнички, јео шта стигне и кад стигне. Те његове навике у Миленијуму деле и његови главни јунаци.

Романе о Лизбет Саландер и Микаелу Блумквисту најчешће је писао ноћу. План му је био да напише серијал од 10 књига. Завршио је прве три и предао рукописе. Наслућивало се да би књиге могле добро да прођу. Дочекао је тек прве позитивне критике („интерних“ читалаца који су радили за издавачку кућу). 

9. новембра 2004. однео га је инфаркт, у 50. години.

Прва књига из трилогије биће објављена наредне године. „Феномен Миленијум“ – публицитет, фама, митологизовање – догодио се потпуно мимо Стига Лашона. 

Ева Габријелсон и Стиг Лашон живели су заједно 30 година. Никад се нису формално венчали и из практичних, безбедносних разлога – да не би пружали додатни траг (про)гонитељима.

Кад је Миленијум после Лашонове смрти зарадио милионе, Ева Габријелсон није добила скоро ништа. Није јој чак дато право да руководи Стиговом списатељском заоставштином.

Она се од почетка противила комерцијализацији. Није јој се свиђало како се око Стиговог имена и дела ствара индустрија која нема никакве везе са оним што је он био, за шта је живео, у шта веровао... Противила се томе. Интереси других су је надјачали. 

Стокхолмске адресе

Свако ко је као омађијан читао Миленијум није могао да се не запита шта је ту стварност, а шта фикција.

Стига Лашона да то разјасни није било.

И о њему самом било је дуго веома мало информација. Као да је и његов живот представљао мистерију. Временом су се, ипак, појавила различита сведочаснства из круга блиских. 

У књизи Миленијум, Стиг и ја (2011) (у енглеском преводу: „There Are Things I Want You to Know About Stieg Larsson and Me“) Ева Габријелсон открила је многе детаље из његовог и њиховог приватног и професионалног живота. Њен суштински став је да су књиге, такве какве су, извирале из Стигове личности, да су у њих уткани његова безгранична и еклектична радозналост, искуства, знања, етика и осећај за правду, емпатија према слабијима и подређенима...

Ева Габријелсон је архитекта и дуго се бавила истраживањем и писањем студије о Перу Улофу Халману (1869-1941), архитекти и градском урбанисти Стокхолма из доба кад се Стокхолм од малог града убрзано трансформисао у европску престоницу.

Приче о граду биле су тако свакодневица у Стиговом и Евином дому, па је град некако природно постао важна димензија животности и веродостојности Миленијума. Сваку од адреса у књизи њих двоје су претходно заједно „оверили“ и продискутовали; свака је аутентична и има своје зашто.

Миленијум прича причу и кроз адресе. Њима се потцртава се социјално-класна димензија свакодневног живота, као и устројство јунака. Читаоци који не познају Стокхолм и Шведску не морају тога да буду свесни, али и на том нивоу писац је водио рачуна и о најситнијим детаљима.

Лашонова трилогија је својеврсно путовање кроз Шведску, поготово кроз њен ретко насељени север који се ретко среће чак и у литератури. Ипак, она је понајвише омаж Содермалму, илити (стокхолмском) Јужном острву.

Содермалм је дуго био синоним за раднички крај, да би последњих деценија доживео велику метаморфозу и претворио се у најживљи и најинтересантнији део града. Уз главну содермалмску улицу Јетгатан смештена је редакција Миленијума; на различитим деловима острва живе и Микаел Блумквист и Лизбет Саландер. Кафеи и ресторани у које они залазе, исти су они у које су залазили Стиг и Ева.

Интересантно је да чак ни брутално насиље, кога у Миленијуму има, није било нека Лашонова бизарна маштарија. Ева Габријелсон истиче да је свако од бруталних убистава из књига инспирисано стварним убиством описаним у полицијским извештајима: „У Шведској, по изрицању пресуде архива улази у јавни домен и може да се консултује.“ 

Деведесете у Шведској

Новинар Курдо Бакси једна је од стварних личности које се у Миленијуму појављују под својим именом и презименом (Блумквист преко њега долази у контакт са радником болнице у Гетеборгу захваљујући коме ће Лизбет Саландер добити интернет-сигнал у својој „затвореничкој“ болничкој соби). То је био Лашонов омаж Баксијевом антирасистичком и јавном активизму, али и њиховом пријатељству. У књизи Мој пријатељ Стиг Лашон („Min vän Stieg Larsson“, 2010) и Бакси расветљава бројне непознате детаље из Стиговог политичког, активистичког и новинарског живота.

Опис њиховог првог разговора с почетка 1992. године вишеструко је речит.

Стокхолм је тих месеци – крајем 1991. и почетком 1992. године – живео у параноји. Непознати снајпериста, кога су медији прозвали Ласерман, упуцавао је тамонопуте. Искрснуо би у одређеном делу града и пронашао живу мету. Полиција није успевала да му уђе у траг и број жртава се повећавао. Један човек иранског порекла је убијен, десеторо других је рањено. Неки су прошли лакше, неки су остали инвалиди и са трајним последицама.

Људи страног порекла, поготово „црне лобање“ (како гласи погрдан расистички назив за тамнопуте и тамнокосе), осећали су се као потенцијалне мете. Кренуло је самоорганизовање. Као члан „комитета“ који је позивао на протестни штрајк, Бакси је дежурао у просторијима „организационог одбора“ кад је зазвонио телефон. Са друге стране жице говорио је грађанин Лашон:

„Рекли сте на радију и телевизији да би Шведска стала да нема имиграната. Потпуно сте у праву. Али зашто би само имигранти учествовали у штрајку? Оно што сте рекли искључује већи део популације. 

Ја сам рођен у Шлефтију од шведских родитеља, али сам живео годинама у стокхолмском предграђу Ринкеби (које има висок проценат имигрантског становништва). Желим да учествујем у штрајку 21. фебруара зато што расизам није само имигрантски проблем, то је проблем читаве Шведске.

Желим да закажете прес-конференцију и да кажете да су сви у Шведској, независно од боје коже, пола, матерњег језика, националности, земље порекла, сексуалне оријентације или религије, добродошли да се придруже штрајку и да демонстрирају солидарност са Швеђанима имигрантима...“ 

Људи из чопора

Шта је такав став значио тада, најбоље знају „црне лобање“ које су у то време живеле у Стокхолму и Шведској. Мој црнокоси пријатељ Рикард, дете из мешовитог брака, који је почетком деведесетих имао тек десетак година, стално понавља како је било гадно и како се од неонациста и екстремних десничара зазирало: „Било их је доста, били су ужасно агресивни, и могли су зачас да те излемају на мртво име.“

Део јавности је релативизовао Ласермана, као да је то неки усамљени лудак. Новинар Експресена Јан Линдстром није делио тај став. По њему, Ласерман је био „персонификација преовлађујућег расположења у Шведској“.

Лашон се тада већ увелико бавио нацистима и десничарима и тезу о усамљеном лудаку побијао је на основу богате искуствене грађе. Сматрао је да се „вукови самотњаци“ попут Ласермана појављују и делују тамо где намиришу и осете чопор (истомишљеника).

Штавише, Лашон је Ласермана на одређен начин антиципирао. У пролеће 1991. године, заједно са Аном-Леном Лоденијус, објавио је књигу Десни екстремизам. Писали су је посвећено, дуго и минуциозно – осећали су да зло диже главу.

Књига је била толико запажена у наци-круговима да су фотографије Стига Лашона и Ане-Лене Лоденијус, заједно са њиховим кућним адресама, објављиване у наци штампи, уз (ин)директни позив читаоцима да се такви гласови ућуткају.

Сведочанства Еве Габријелсон, Курда Баксија, биографска књига Јан-Ерика Петешона Стиг – од активисте до аутора, документарни филм Човек који се играо ватром, као наравно и текстови Стига Лашона расути по разним публикацијама – од којих је део сакупљен у књизи Друга страна Стига Лашона („En annan sida av Stieg Larsson“, 2010) – створили су шири контекст за спознају и сагледавање његове личности, али и за боље разумевање његове „фикције“. 

Ипак, тек је књига Јана Стокласе Архив Стига Лашона: Кључ за Палмеово убиство („Stieg Larsson arkiv: Nykeln till Palmemordet“, 2018; у енглеском преводу „The Man Who Played With Fire: Stieg Larsson's Lost Files and the Hunt for an Assassin“) непобитно потврдила оно што се наслућивало: Лашон се озбиљно бавио истраживањем убиства Улофа Палмеа. 

Документарни кримић

После Лашонове смрти у магацину магазина Експо остало је више кутија са његовом несистематизованом архивом – новинама, исечцима из штампе, писмима, објављеним и необјављеним текстовима. „То је стајало готово заборављено“, написао ми је Стокласа, одговарајући на неколико мојих питања. С обзиром на успех књига, било ми је чудно да се нико пре њега није упустио у пребирање по Стиговим папирима с посла. Али, Стокласа тврди да тако беше.

Засукао је рукаве, копао... и ископао груменчиће „злата“.

Пронађене материјале који се тичу „случаја Палме“ користиће као „смернице“ у сопственом истраживању. Обишао је разна места, ишао је чак до Јужне Африке, и дошао је до разних људи које је званична истрага избегавала или пренебрегавала.

Стокласина књига може да се окарактерише као „документарни кримић“ из два дела – у првом откривамо и пратимо непознатог Лашона; у другом се Стокласа од истраживача заборављене архиве претвара у детектива-писца.

Ипак, најузбудљивији део књиге јесте „оживљавање“ Стига Лашона – кроз његове раније непознате личне белешке, писма и текстове, као и кроз разговоре са Лашоновим блиским пријатељима и сарадницима. То је флешбек у време атентата, а онда и у позне осамдесете, ране деведесете...

Знајући постојаност Лашонове етике и уверења, његови стари текстови и писма представљају поуздан компас за сналажење у окружењу и времену које не знамо из прве руке. А када се тај ископани материјал укрсти са сигналима из Миленијума и Лашоновим новинским текстовима из магазина Експо и Searchlight, пред нама искрсава политички трилер своје врсте. 

Писмо графичког дизајнера

Већ од првог дана после атентата на Палмеа, Лашон је био у кругу веома добро обавештених. У агенцији ТТ његово задужење било је да направи илустрацију (мапу) кретања актера у ноћи атентата. Ка њему су се сливала сведочанства и сведочења са више страна тако да је могао да створи ширу слику од новинара-репортера који су причу покривали парцијално.

Непуне три недеље после атентата, 20. марта 1986, Лашон је написао писмо Герију Гејлу, уреднику Searchlightа. У писму је стајало:

„Драги Гери и пријатељи,

Атентат на шведског премијера Улофа Палмеа је, да будем потпуно искрен, један од најневероватнијих и најзапањућијих случајева убиства о којима сам имао непријатну дужност да извештавам.

Запањујућ је због начина на који се прича развија изненадним заокретима и неочекиваним скретањима, континуирано резултирајући новим запањујућим открићима; да би се онда и то променило пре следећег рока. Невероватан – због саме величине политичког угла, и зато што је први пут у историји, верујем, на челника владе извршен атентат без представе ко је то урадио. Непријатан – као што је убиство увек непријатна работа – зато што је жртва, испоставиће се, премијер; искрено вољена особа у Шведској независно од тога да ли си социјалдемократа или не (попут мене).

...У те ране јутарње сате, како се глас (о атентату) ширио кроз још буновну Шведску, сретао сам људе који су спонтано излазили на улице бледих, смркнутих лица. У новинској агенцији видео сам прекаљене репортере – мушкарце и жене који су свашта видели и претурили преко главе – како изненада усред реченице престају да куцају по својим писаћим машинама да би сагнути плакали.

И сам сам изненада заплакао тог јутра. Десило се то када ме је очајнички осећај deja vu ударио тако да сам у тренутку постао свестан да је ово други пут у мање од три године да сам изгубио премијера – први је био Морис Бишоп на Гренади, човек кога сам волео, поштовао, и коме сам веровао више него већини (других). Не поново.

Онда, када се туга остави по страни и када је Улоф Палме сахрањен, дошао је тренутак када репортери изненада схвате како је овај случај апсолутно невиђена murder mystery, као из уџбеника драме. Каква прича.

На тренутке се развија као роман Роберта Ладлама. Другим данима се преокрене у слагалицу Агате Кристи, само да би се развила у едмекбејновски кримић са додиром вестлејковске комедије. Име жртве, политички угао, нестали убица, спекулације, претпоставке које воде у ћорсокак, доласци и одласци председника и краљева, праћење аутомобила, гласине и блебетање свезналица, телефонски позиви, анонимне дојаве, хапшења, и осећај када мислиш да случај само што није решен – да би се завршило ни у чему другом до у конфузији.

Књиге ће бити написане о овоме.“

Инвазија на Гренаду

Роман Девојчица која се играла ватром, друга књига Лашонове трилогије Миленијум, почиње на Гренади. Од свих места на свету Лизбет Саландер је баш ту дошла на одмор пошто је својим хакерским „марифетлуцима“ инкасирала богатство.

„Почетком осамдесетих, Стиг и ја смо прочитали неколико текстова афроамеричких новинара о Гренађанима у часопису Четврте интернационале на енглеском, у којима је било забавно сведочанство о народном устанку који је оборио диктатора Ерика Гејрија“, каже Ева Габријелсон.

Гренада их је заинтригирала „лудим миксом социјалне демократије и троцкизма“. Да би се уверили како тај поредак „прожет хуманистичким ставом и смислом за хумор“ заиста изгледа, провели су тамо лето 1981. Нису били обични туристи, већ су од првог дана прикупљали грађу за писање. Тако су, на пример, у министарству туризма сазнали за пројекат екотуризма, са малим хотелима интегрисаним у пејзаж и локални хабитат, и са оброцима заснованим на локалним производима.

По повратку у Шведску њих двоје ће постати активни у Комитету за подршку Гренади, покренуће часопис, прикупљаће средства за острвске кооперативе.

И тако до јесени 1983. – када су САД на Гренаду извршиле инвазију. Акцијом је руководио директор ЦИА Вилијам Кејс.

Стокласа пише да ће Лашон тада „запратити“ Кејса и да ће његове трагове и рукопис препознавати и на домаћем терену – на пример у инфилтрацији ЦИА међу америчке дезертере из Вијетнамског рата у Шведској. (За разлику од Канаде која је америчке дезертере и противнике рата у Вијетнаму примала дискретно и тајновито, Шведска им је давала азил, тако да ће између 1967. и 1973. у Шведској завршити око хиљаду Американаца.) 

Политички контекст Палмеовог убиства

Описујући доживљај урањања у архиву стару 30 година Стокласа не крије изненађење: „Изгледа да су људи тада (непосредно после атентата) имали бољу представу (шта се десило) него што је ми имамо данас, 30 година касније. До ове тачке, полиција и медији су полако али сигурно мењали тежиште да би изашли са новим истинама заснованим на теоријама које су већ у одређеном тренутку истраживали.“

Значајан део „оживљеног Лашона“ односи се на његову сарадњу са новинарима Хоканом Хермансоном и Ласеом Венандером из социјадемократског листа Арбетет. Они су неколико месеци после атентата кренули у мапирање генератора мржње према Палмеу и, знајући по чувењу за Лашоново експертско познавање екстремно десне сцене, јавили су му се са молбом да им се придружи. Претпостављали су из ког правца „ветар дува“ и сматрали да његово знање и искуство могу да буду од помоћи.

„Ви знате да нисам социјалдемократа, зар не? Ја сам троцкиста и пишем за 'International', рекао им је Лашон кад су се срели први пут. „А као што знате, ми нисмо баш одушевљени како управљате земљом.“

Сарадњу ће ипак прихватити под једним условом – да буде „невидљив“, односно да се његово име не објављује.

Полазну премису дефинисали су следећим речима: „Рад на овој серији текстова базираће се на претпоставци да се убиство Улофа Палмеа може посматрати као логична последица промена које су се постепено дешавале у Западном свету и Шведској.“

Таква премиса звучи једноставно и логично. Међутим, у шведској јавности и шведским медијима и дан данас се више наклапа о томе где се дену пиштољ којим је убиство почињено, него о ширем политичком контексту и томе где је Шведска била пре атентата, а којим путем је пошла после, да би стигла где је данас.

И не само Шведска. Палме је био светски играч. И на светској сцени мало је било политичара који су могли да парирају његовом интелекту и бритком језику. Уз то је био храбар и није се либио са „пљуне истину у очи“ свакоме, па и великим силама. Зато светски мора да буде и оквир из кога се сагледава његово дело, а и његова смрт.

Из неког загонетног разлога, постављање ширег контекста као да је и даље контроверзно. 

Генератори мржње

Пошто је за Searchlight већ обрађивао нацисте и десничаре, Лашон је у штеку имао прегршт спремног материјала. Свеједно, решење задатка није било линеарно; на Палмеа се кидисало са разних страна: „Екстремно велики број организација и људи био је ангажован у кампањама против њега“.

Очекивано, између екстремно-десних „субјеката“ (организација и појединаца) и генератора мржње према Палмеу постојала је велика подударност. Ипак, не и апсолутна.

Постојало је, такође, и преплитање – неке групе и организације су се удруживале, па раздвајале, гасиле и поново формирале под другим именима. Нарочито је било компликовано дешифровати ко где тачно припада када је реч о појединцима који су ординирали по тим групама и организацијама, као и између више њих.

За Лашона, који је ту сцену познавао „у ситна цревца“, изазов је био и како да „мапу“ поједностави да би била разумљива и онима који нису претерано верзирани, почев од колега-сарадника. Заступљеност на тој (његовој) листи није директно имплицирала умешаност у атентат. Независно од тога, листа је веома индикативна. Буди асоцијације на читав онај „паралелни свет“ насликан у Миленијуму.

Немогуће је навести сва имена и објашњавати ко је ко (то би захтевало обиман посебан осврт) али и мало зачина је довољно да се осети „арома“:

• „Contra“ – магазин који је гајио неизмерну љубав према САД и још већу мржњу према Палмеу, а највећу „славу“ стекао је масовним штампањем мета за пикадо са његовим ликом.
• Балтички комитет – „једна од десетак чудних организација са балтичким везама“.
• Светска антикомунистичка лига (WACL) – кишобран организација основана у Азији педесетих година која је окупљала велики број дубиозних десничарских организација и појединаца.
• „Народна кампања за НАТО“ – име је довољно речито.
• Европска радничка партија (EAP) – опскурна политичка партија коју је формирао амерички милионер Линдон ЛаРуш располагала је замашним буџетом, поред осталог и за штампање и ширење материјала у којима су Палмеа називали совјетским агентом, лудим убицом, дилером дроге.
• UNITA – герилски покрет из Анголе који су подржавале САД, са канцеларијом у Стокхолму и везама са ЦИА.
• „Слобода у Шведској“ – организација коју је покренуо је Андрес Кунг, члан Либералне партије (најгрлатије шведске про-НАТО партије). Номинално се залагала за „слободну Шведску“, а окупљала је разне мрачне ликове, од „креативаца“ из магазина „Contra“ до официра попут Ханса вон Хофстена.
•  Ханс вон Хофстен – морнарички официр, члан савета поменуте организације „Слобода у Шведској“; широј јавности најпознатији по новинском тексту у дневном листу „Свенска Дагбладет“ у коме је тврдио како нема поверења у Палмеа пре његовог пута у Москву директно алудирајући да је реч о издајнику. 

Пасторче западних обавештајних служби

Бавећи се својим заједничким пројектом, Лашон, Хермансон и Венандер дошли су и до информације да је пре атентата на Палмеа било неколико упозорења-дојава да тако нешто може да се деси. Део дијалога између Лашона и Херманснона који се на то односи, Стокласа (на основу сведочанстава) драмски реконструише:

Стиг Лашон: „То би значило да су типа који је добацио упозорење-дојаву пре атентата пратили и војна контраобавештајна служба и Сапо (шведска тајна полиција)...“

Хокан Хермансон: „И да нико од њих није урадио ништа да спречи атентат.“

У прво време по атентату Стиг Лашон је, као и многи други у Шведској, сматрао да се полиција у истрази не сналази услед збуњености, јер ништа слично се никад раније у земљи није догађало. Био је спреман и рад да своја сазнања подели са надлежнима. Покушаји да то учини наилазили су, међутим, махом на чудан пријем; у ствари, као да су се различити одсеци различито односили према истрази.

Непосредан сусрет Лашона са Сапом, Стокласа у књизи описује следећим речима:

„Посетили су га у ТТ-у на упадљив начин. Можда су од 'Палме групе' (тима који је истраживао атентат) чули о његовој експертизи за десни екстремизам. Постављали су необично игнорантска питања, као на пример каква је била веза Национал-социјалиста са другим социјалистичким партијама, као да озбиљно верују да су нацисти били социјалисти. Ева Габријелсон каже да никад није видела Стига бесног као те вечери.“

Вероватно под утиском и тог догађаја Лашон ће Сапо у једном каснијем тексту назвати „ментално дефицитним пасторчетом западних обавештајних служби“.

Као званични аутори серије текстова која је прерасла у књигу Мисија: Улоф Палме, Хермансон и Венандер добили су новинарску награду у категорији дневне штампе за 1987. годину.

„Са огромним знањем и истанчаним осећајем за нијансе, мапирали су различите непознате услове у друштву у којем се атентат на премијера Улофа Палмеа догодио“, стајало је у образложењу награде. „Њихови радни методи су пример доброг истраживачког новинарства. Текстови иду дубоко и широко и не колебају се приликом суочавања са компликованин контекстима.“

У међувремену је објављено безброј књига о атентату. Мисија: Улоф Палме и данас слови за једну од бољих, бар међу верзиранијом публиком.

На званичну истрагу није извршила посебан утицај. 

Опште расположење

Време је пролазило, из лавиринта недоречености се није излазило.

И Стиг Лашон ће у једном тренутку (у јесен 1988.) доћи у фазу „самопреиспитивања“. Размишљао је ко би могао да стоји иза атентата ако није реч о десничарима, како је он интуитивно осећао.

Премиса за другачији закључак била је хипотетичка: да је то била завера широких размера, до сада би неко нешто сигурно зуцнуо; могуће је зато да је реч о појединцу или некој веома малој „јединици“, од свега неколико људи. О тим размишљањима сведочи писмо које је написао сарадници из тог времена Ани-Лени Лоденијус.

Рекло би се, ипак, да је ту пре била реч о логичкој вежби и „размишљању наглас“, него о неком коначном закључку. За коначан закључак био је потребан непобитан доказ; њега није било.

Уз то, у Шведској се временом мењало „опште расположење“.

Непосредно после атентата веровало се да је питање тренутка када ће случај бити решен. Кад није кренуло према очекивањима, многи су били вољни и лично да повуку не би ли деда ишчупао репу. Ни то није помогло. 

Свесно или несвесно људима се „јављало“ (као Љубиши Трговчевићу што се јављало) да неке репе можда и нису за чупање. И да деди можда баш и није до репе.

Упркос збуњености, резигнираности, разочарења, туге, живот није стао. Појединци, и читаво друштво, тражили су начине како да окрену нови лист. Свако га је проналазио за себе. 

Јужноафрички траг

Истрагом о атентату бавили су се бројни надлежни и бројни ненадлежни. Десним екстремизмом не. Стиг Лашон ће се зато вратити свом матичном пољу деловања. Што каже Стокласа, Стиг је био свестан својих могућности, али и својих лимита; знао је да само полиција и државни органи имају могућности да тако сложену истрагу заокруже и приведу крају.

Нови импулс и Лашоновом бављењу атентатом на Палмеа стићи ће неколико година касније – из Јужне Африке.

Ту је неопходна мала дигресија да би се ухватио контекст.

После пада апартхејд-режима у Јужној Африци је 1995. године основана Комисија за истину и помирење којом је руководио надбискуп Дезмонд Туту. Мисија јој је била „да открије узроке и природу кршења људских права у Јужној Африци између 1960. и 1994. године; да идентификује жртве у циљу плаћања репарација; и да пружи амнестију онима који су признали своју умешаност у политички мотивисана кршења људских права“.

У пракси, то је поред осталог значило да су службеници бившег режима добили шансу да „исповеде“ грехе у замену за смањење казне. Иако ни ова Тутуова комисија није ишла до краја, већ више на компромис, свашта је захваљујући њој испливало на површину. Ако је отворени архив источнонемачког Штазија открио тајне и модус операнди „Истока“, преко Јужне Африке на видело је изашло тушта и тма прљавштине „Запада“.

У документарном филму Нерешени случај Хамаршелд („Cold Case Hammarskjöld“, 2019) дански аутор Мадс Бругер и његов шведски колега-истраживач Јоран Бјеркдал частили су гледаоце масом сведочанстава о јужноафричким легионарским паравојскама које су узгајане и неговане да би, кад се укаже потреба, послужиле за операционализацију државних удара, дестабилизацију других земаља и сличне задатке.

Једна таква „параструктурица“ била је по свој прилици заслужна за пад (односно обарање) авиона генералног секретара Уједнињених нација, Швеђанина Дага Хамаршелда 1961. године у Северној Родезији (што је данашња Замбија).

Ни случај смрти Дага Хамаршелда, препун контроверзи, никад није расветљен. Нису га до краја расветлили ни Мадс Брудер и Јоран Бјеркдал, али јесу показали суштину „тала“ који је диљем Африке представљао хладноратовски modus operandi. Супремацијски јужноафрички режим, утемељен и укорењен на расизму, непосредно или посредно логистички је подупирао западне компаније које су имале монопол на афричке природне ресурсе по различитим државама.

Мозгови тих операција су невидљиви; осећа се само њихов дух.

Бели јужноафрички паравојни оперативци деловали су транснационално. Нису то чинили аутономно и на своју руку. Којој братској или сестринској служби су уступани или изнајмљивани, то ни они сами нису морали да знају... 

Јужноафричке службе и шведски десничари

Повратак на Лашона... У доба кад је Комисија за истину и помирење још била релативна новина, 1996. године, до Searchlightа је из Јужне Африке стигла информација да је неко, чувајући своју кожу, откуцао службеника јужноафричке тајне полиције који је наводно одиграо улогу у убиству Улофа Палмеа. Тако је шведски дописник Стиг Лашон добио задатак да брзо прочешља стару архиву и напише текст.

Јужноафрички траг био је код неких истраживача актуелан још у прво време после атентата. Социјалдемократска Шведска и Улоф Палме били су најжешћи противници апартхејда и ударали су на њега како год су могли. Зато се претпостаљало да је и Јужна Африка, поред осталих, могла да буде заинтересована да Палмеа не буде. Штавише, у оптицају су била и конкретна имена јужноафричких експерата за специјалне операције, као и Швеђанина – службеника за везу.

Стиг Лашон је тај траг сматрао логичним. У тексту који је за Searchlight написао у јесен 1996, главни протагонисти били су исти ликови које је у свом тефтеру имао још 1986. и 1987. Али, осим „абера“ пристиглог из Јужне Африке који је био нов, у том тексту тада није било нових информација. Зато је тај текст можда најинтересантнији по томе што Лашон у њему не штеди цинизме и сарказме на рачун званичне истраге и тајне полиције Сапо.

Када сам својевремено комуницирао и направио мали интервју са Јаном Бондесоном, аутором књиге Крв на снегу: Убијање Улофа Палмеа („Blood on the Snow: The Killing of Olof Palme“, 2005), која је вероватно и даље најбоља књига о атентату објављена на енглеском, и он је као највероватније објашњење навео удружени рад Јужноафриканаца и шведских десничарских структура. Није очекивао да ће убица и налогодавци бити пронађени, сматрао је да је прошло исувише времена.

Гладио структуре

Из Стокласине књиге произлази да је Лашон Гладио – „Stay Behind“ – структуру имао на свом радару још у другој половини осамдесетих. То потврђује и Гери Гејл.

У новије време о „Stay Behind“ (Гладио) феномену најстудиозније је писао швајцарски историчар Данијеле Ганзер. Његова студија Тајна армија НАТО-а – Операција Гладио и тероризам у Западној Европи („NATO's Secret Armies – Operation Gladio and Terrorism in Western Europe“, 2004) је нека врста буквара који на основу расположивих података скицира како је та тајна структура деловала. 

„Stay Behind“ или „Гладио“ назив је за тајне војске осниване непосредно по завшетку Другог светског рата у западноевропским земљама, чак и оним неутралним попут Шведске, углавном потпуно мимо званичних државних структура. Идеја је била да те јединице буду ћелија (герилског) отпора у случају совјетске инвазије и у њих су регрутовани најзадртији антикомунисти, по правилу – из фашистичко-нацистичко-екстремнодесног подземља. 

Како је совјетска инвазија бивала све мање реална, тако је „Stay Behind“ јединицама мењана намена. Њихов појавни облик се донекле разликовао од земље до земље, али им је заједничко било то што су се активно бориле против „црвене претње“, не презајући ни од терористичких акција.

У Италији је та црвена претња била најозбиљнија, па је тамо било и највише (терористичких) активности (које су приписивање „црвенима“ иако су их изводили фашисти). Тамо је тајна најпре и дошла до јавности – 1990. године.

Једна од обавезних фуснота у Ганзеровим радовима на ту тему је управо – Searchlight.

Кула од карата

У једном од ретких интервјуа о литератури, Лашон је изјавио како је писање фикције лако, док је много теже написати текст од 500 речи где сваки податак мора да буде проверен и тачан. Пишући Миленијум сигурно да је пуштао и машти на вољу. Међутим, као што потврђује Ева Габријелсон, много тога у књигама је аутентична документарна грађа.

У трећој књизи трилогије Кула од карата највише је референци на Палмеово убиство, тајну полицију и „Stay Behind“ (Гладио) структуру.

На једном месту Микаел Блумквист покушава да проникне у начин рада и структуру тајне полиције и увиђа да уопште не постоји јасан преглед делатности које је шведска тајна полиција обављала.

„То је с једне стране било разумљиво с обзиром на то да су многе акције носиле печат државне тајне па је стога о њима било тешко писати, али чинило се да не постоји ниједна институција, ниједан истраживач или медијска кућа који су икада критички проверили ДБ“, закључује Блумквист, а човек не може да се отме утиску да би исто закључио и сам Лашон.

Стокласу је такође копкало шта би из Миленијума могло да буде засновано на стварности, и после истраживања установио је да је тога „много више него што сам мислио“. Чак ни ликови из Секције за специјалну анализу, која је микроорганизација унутар Сапоа, нису плод маште.

„П. Г. Винге је име бившег шефа Сапоа и у књизи и у стварности“, пише Стокласа. „Шеф Секције именован је као Еверт Гулберј, што је фиктивно име. Стварна особа која одговара опису Еверта Гулберја је Туре Форшберг, шеф контраобавештајне службе у годинама у којима се књига одиграва.“

Шта је од осталог фикција, а шта можда и није, на читаоцима је да просуде. 

Шведске демократе

Из текстова објављених у магазину Експо евидентно је да се Лашон од краја деведесетих готово опсесивно бавио „Шведским демократама“, организацијом рођеном 1979. у расистичком андерграунду, која је од краја осамдесетих почела да заодева расизам у ново рухо. Када су Шведске демократе на изборима 1998. године искорачиле до 20 хиљада гласова (са 13 хиљада колико су имали 1994), за Лашона је то био знак за аларм. Његове стрепње многи су тада сматрали претераним.

Лашон није доживео да на јави посведочи ноћној мори на коју је упозоравао. Шведске демократе ће 2010. године ући у парламент са 5,7 одсто освојених гласова, а на изборима 2018. стигли су до скоро 18 одсто гласова. По броју посланика трећа су по снази парламентарна странка. Рејтинг им је стабилан на око 18-20 посто бирачког тела.

Својим растом и величином, а пре свега својом природом, Шведске демократе су срушиле дугогодишњи еквилибријум у шведској политици. Најпре нико са њима није хтео отворено да сарађује и држани су у некој врсти карантина. Али, пошто се показало да нису пролазна појава и да без њих конзервативци и хришћанске демократе не могу до већине, почели су да их легитмизују и нормализују. У томе су им се затим придружили и либерали. Медији томе асистирају, пре свих „гласник капитала“ Дагенс индустри.

Када су годину дана после атентата кретали у трагање за онима који су емитовали мржњу и нетрпељивост према Палмеу, Стиг Лашон, Хокан Хермансон и Ласе Венандер били су визионарски једноставни претпостављајући „да се убиство Улофа Палмеа може посматрати као логична последица промена које су се постепено дешавале у Западном свету и Шведској.“

Независно од резултата шведских избора следеће године, јасно је да капитал преферира „стабилност“ са израслином из семена фашизма, у односу на било какав утицај „левог“. Слично важи и на глобалу. Друштво солидарности, социјалне правде, равноправности, једнаких шанси, за какво је Палме положио живот, ми више нисмо у стању ни да замишљамо. Што рече неко, лакше је замислити крај света него крај капитализма. Јер... живимо у најбољој могућој стварности, зар не?