Збогом, драги Мандићу štampaj

Околности у којима чујеш вест о нечијој смрти обично су баналне. Највећи део живота је баналан и то је чиста статистичка датост. Деси се, међутим, и да те околности буду необичне, па онда из те необичности ишчитаваш овакву или онакву симболику.

Крај прошле и почетак ове недеље провео сам у Шпанији, у Андалузији, у Малаги. Прелетети пола Европе, па из хладног Београда за који сат стићи на сунчани Медитеран, већ ствара ауру нестварности. Онда проведеш викенд на угодних двадесетак степени, на пешчаним плажама као с разгледница гледаш људе како лешкаре и купају се, сунце те опали по лицу и побакри ти кожу, а онда у недељу увече, кад се вратиш у хотелску собу, одједном започне нека тешка киша, као из песме Арсена Дедића о крају лета.

И онда ти неки интернетски алгоритам, који као да ти чита мисли, а пошто зна где си, пошто зна какво је време, пошто зна твој музички укус, можда заправо само аналитички закључује, понуди као сугестију на Јутјубу баш Арсена Дедића, ону стару ствар којој је стихове написао песник Звонимир Голоб, а која се зове „Давне кише“.

И онда док киша лупа у прозорско стакло, звучник с мобилног телефона емитује Арсенов глас како пева:

Мој пријатељ је умро
Да, умро је мој брат
Знам, то је било давно
Знам да је био рат.

И онда та ријеч рат која у нашим животима игра улогу цезуре, разделнице стихова нашег живота, додатно појача меланхолију, па идући стихови ударају горе од оне кише по прозору:

Ја не знам гдје ни када
Но кад се вече спрема
Знам да га више нема
Знам да га више нема

И устима од муља
Од мрака и од сјене
У страху што се шуља
Он спава мјесто мене

И гледаш у мали дисплеј мобилног телефона као да гледаш у Алеф, свјестан да никад ништа сличније Алефу и није постојало и онда се на екрану појављује порука. У ромингу си, па су ти нотификације утишане и да не зуриш у екран ко зна кад би видио поруку. Овако је видиш у тренутку кад је испоручена. Видиш име пријатеља који је пошиљалац и видиш целу поруку јер се састоји само од три речи, а те три речи су: „Умро Игор Мандић“.

Арсен пева:

Ја чујем гдје се буди
У ноћи његов глас
А дани као луди
Руше се око нас

Још увијек земља дрхти
Још увијек к'о и прије
А блиједо лице смрти
И поред мене бдије

Сад негдје мирно спава
Од земље и од блата
А мјесто жене трава
Грли га око врата

И све се саставило. Да, Мандић ти је био пријатељ и брат, мада лично једва да си га познавао. Добро, познавао си га ипак једва нешто мало боље него што је он познавао Мирослава Крлежу. То је свакако отприлике та генерацијска разлика. Крлежа је од њега био старији четрдесет и шест, а Мандић од тебе тридесет и осам година: цијели један живот стаје између. 

Онкрај смрти

Мандић је био ратно дете. Родио се 20. новембра 1939. године, непуна три месеца након што је почео кључни рат двадесетог века, седамдесетак дана након што је Хитлер нагрнуо на Пољску са запада, односно педесетак након што је Стаљин ударио на исту земљу са истока. Тада су први пут у историји Совјетском Савезу припали Виљнус и Лавов, што ће крај рата и потврдити, па ће се ови градови пола века касније наћи у независној Литванији односно Украјини, мада тамо нипошто о томе не размишљају као о Стаљиновој заслузи.  

Мандић се родио у земљи која је двадесет дана раније обележила двадесет први рођендан свог утемељења. Родио се оне године кад је земља прошла кроз најтемељније дотад уставно преуређење, у покушају да се докине дотадашње хрватско хронично нездовољство Југославијом.

Пре његовог другог рођендана, та је земља раскомадана, а у његовом непосредном суседству и завичају, још у време пре него му се формирају прва сећања, паралелно се дешавају дотад незамисливи масовни злочини и формира се покрет отпора који ће из крви и пепела обновити Југославију, на новим темељима. Тој земљи и тој идеји (братства и јединства), Мандић ће остати веран све до своје смрти, а онкрај смрти њихове.

Он се интелектуално формира у атмосфери релативне интелектуалне слободе у јавном животу, најављене чувеним љубљанским говором његовог оновременог интелектуалног узора: Мирослава Крлеже. Помало парадоксално, та је слобода била мање видљива у масовним медијима, а у поређењу са књижевним издаваштвом, филмским репертоарима, програмима уметничких фестивала.

Управо у време кад се име Игора Мандића почиње појављивати на месту ауторског потписа на новинском папиру, то се мења првенствено уредничким напорима људи попут Фадила Хаџића, Фране Барбијерија, Сергија Лукача, Југа Гризеља и других.

Много, често и добро

Имао је истовремено врхунско формално образовање и незаситу интелектуалну радозналост аутодидакта. Писао је много, често и о (скоро) свему. Никад практично, до последњих година живота (а и то га је мука натерала), није писао – за вечност. Није писао књиге, мада има импресивну и огромну библиографију. Писао је новинске текстове које је после укоричавао. Некад је то после значило и после пола века!

Наиме, једна од његових најимпресивнијих књига је Нотес Игора Мандића у издању загребачке Матице Хрватске из 2017. Она је заправо зборник његових колумни из „Вјесника у Сриједу“ (чувеног оновременог ВУС-а) у периоду између 1968-1972.  Она је и истовремено и сјајна хроника једне епохе, епохе у којој је ембрион будућег распада Југославије већ стасао, као и читанка једног импресивног стила, па се ти текстови са уживањем конзумирају, чак и ако су неки од њихових протагониста у међувремену заборављени.

Наступао је током седамдесетих и осамдесетих година прошлог века Мандић као књижевни критичар, као музички критичар, као фељтониста, као колумниста, као антологичар, као полемичар, као гурман, хедониста, еротоман и порнофил.

Мандић – књижевни критичар, примера ради, најважнији је хроничар југословенског романа након Другог светског рата и ваљда уз Михиза једини који је у стању да на три шлајфне, неупоредивим стилом и дубинским увидом, без временске дистанце, смести неку књигу на њено право мјесто, и у синхронијском и у дијахронијском контексту.

Кад се данас, рецимо, чита збирка Мандићевих текстова о српским романима писаних у периоду од 1958. до 1999. године (у периоду, дакле, дужем од четири деценије) Кај сте писали, бре? Шта сте написали, бре?, открива се, на пример, како Мандић у Данилу Кишу одмах након изласка „Баште, пепела“ препознаје великог писца, како без страха и без зазора од претераних похвала контекстуализује Роман о Лондону Милоша Црњанског („Роман о Лондону је велико дјело, један од најбољих наших романа, књига која оправдава једну судбину“), како програмски и еуфорично канонизује Мому Капора, како пажљиво прати и високо вреднује романе Добрице Ћосића, али и како је константно сумњичав према, примера ради, прози Мирка Ковача, односно како је разорно циничан спрам Радета Константиновића (у контексту његовог бављења Тином Ујевићем).

Од стотина његових текстова, тенденциозно помињем управо ових неколико да бих наговестио можда и кључну Мандићеву разлику у односу на готово све остале примјерке јужнословенске литерарне флоре и фауне. Мандић није стадарио. Мандић, хоћу рећи, није прихватао неписане законе ни правила понашање ниједне овдашње званичне или незваничне параполитичке ауторске ложе.

Преживи их

У свакој од ових области Мандићевог ангажмана и интересовања могао би се написати сличан сажетак, али томе овде није место. Овде заправо хоћу да кажем нешто посве друго. Кључна тачка Мандићеве ауторске биографије је то што је – преживео. Као у парафрази оног незаборавног младалачког сонета Јосифа Бродског (у преводу Милована Данојлића): преживео је (надживео је) снег из снова и преживео угао, везавши с њима (са углом) и добро и зло.

Године 1990., у мају месецу, шест дана након оне чувене утакмице Динама и Црвене Звезде која је толико пута проглашавана почетком распада Југославије, Мандић је у Неуму доживео свој први блиски сусрет са смрћу, колапс који је узроковала „хипогликемијска кома због акутног тровања алкохолом“. Преживео је, а могао је и умрети. Да је тада умро, не би био заборављен, али би био памћен слично како се данас памти његов најбољи пријатељ из младости и венчани кум, који је умро 1985, као четрдесеттрогодишњак – Веселко Тенжера, као део историје „ауторског новинарства“ и „врстан стилист“.

Као у каквој Борхесовој параболи, где се суштина нечијег живота испуњава у једном тренутку, код Мандића је тај тренутак представљао распад Југославије. Ни у једном једином тренутку није се препустио ономад помодној србофобији, одбацивању југословенског наслеђа, крижању (некадашњих) пријатеља, националном пропагандизму и ентузијазму новопечених културних корифеја новонасталих независних држава.

Да је био друкчије баждарен, могао је у Туђмановој Хрватској бити дословно шта год је хтео. Под притиском социјалистичких структура пропатио је вишеструко теже од многих каснијих „ретроактивних дисидената“, у доба „хрватске шутње“, супростављао се новим издањима Тина Ујевића на екавици, брутално је полемисао са Гораном Бабићем и Предрагом Матвејевићем кад су они били на гласу као изузетно блиски са хрватском социјалистичком влашћу.

Није, међутим, желео пљунути на своју прошлост, своја београдска пријатељства, на (југословенску) културу која га је створила. Како је то једанпут прегнантно сумирао Станко Церовић: „Игор је увијек имао неки помало аристократски презир за будале и ситне душе. Сад му падају на волеј. Нормално је да жали за Југославијом, јер је он био врло успјешна мјешавина Загрепчанина и Београђанина: имао је српску ширину и спонтаност, али без просташтва, и имао је загребачку госпоштину, али без малограђанштине и ситничавости.“

Није Туђман био Павелић, као што ни Мандић није био Крлежа, али ако је некад заличио на Крлежу било је то у одбијању сваке привилегије коју је могао имати под режимом који је презирао.

Хрват у Београду

Кад непосредно послије Дејтона долази у Београд, у Хрватској пролази кроз „топлог зеца“ успоредивог једино са оним кроз шта је глобално пролазио Петер Хандке. Само је Мандићу ипак било теже: јер једно је Загреб, а друго Париз. Али и он и Хандке као да скупа долазе из оног поменутог стиха Бродског – преживели су и дочекали: један Нобелову награду, а други да му сви признају да буде то што јест.

Он, који на врхунцима креативне снаге често није имао где да пише, сада је све до смрти био редовни колумниста мејнстрим дневних новина. Он, који је поносно стајао на маргини, постао је својеврстан бестселер писац и телевизијска звезда.

Мртвом вуку сада разни мере реп. Жале за њим људи који не би ушли у исти аутобус: Теофил Панчић и Ратко Дмитровић, Дамир Марковина и Рајко Васић, Миљенко Јерговић и Велимир Висковић. Велик је био Мандић и свако би нешто за себе узео и то је такође у реду.

Неки га и пљују, а можда су још и најзанимљивији они који би да сваком лонцу буду поклопац, а о Мандићевој смрти немају шта да кажу. Ти су понајпре мера његове величине.

И још је толико тога: „Бијела књига“, „Дуга“, уредниковање у „Вјеснику“, жирирање у НИН-у, дневници и неуспоредива породична трагедија, верност у пријатељству са Добрицом Ћосићем и Момом Капором. И Арсен, наравно, Арсен који и даље пева:

Мој пријатељ је умро
Да, умро је мој брат
Знам, то је било давно
Знам да је био рат

И не знам зашто сада
Док лију давне кише
Још увијек на ме пада
То чега нема више

То чега нема више
Из таме руке пружа
И чујем како дише
У врту нека ружа

Али најважније је то: мислити својом главом и осећати својим срцем. Не бојати се остати у највећој, најгорој, најстрашнијој мањини: сам самцит. Не бојати се ничега осим страха. Чим се уплашиш неке мисли, запиши је – и објави. Али не на некој глупој платформи такозваних социјалних мрежа.

У време док су његови вршњаци као зечићи скакутали од Фејсбука преко Твитера натраг до Инстаграма, он је остао веран писаћој машини. Добро је ономад рекао Кјеркегор кад су у Данској цветали таблоиди склони клеветама и лажним вестима, па су оклеветани по судовима тражили правду од власника новина, а филозоф је тврдио како су суодговорни сви који те новине купују и солидарно би морали да партиципирају у плаћању казни.

Нема у свемиру ничег лицемернијег од фејсбуклија и твитераша који се згражавају над политичким злоупотребама дотичних платформи. У целој тој генерацији, Мандић је деценијама био „најмодернији“. Није његов отпор социјалним мрежама био технофобија, био је интуитивни одговор на дигитално једноумље.

Генерална проба за глобално дигитално једноумље десила се у првој половини деведесетих, са распадом Југославије. Игор Мандић није поверовао у наметнути наратив. Тиме је Игор Мандић постао Игор Мандић.

Родио се почетком рата и умро је почетком рата:

Мој пријатељ је умро
Да, умро је мој брат
То није било давно
Још увијек траје рат

Збогом, брате,

Збогом, пријатељу.

Нема душе, нема поновног сусрета.

Памћење је крхко, заборав загарантован.

Душа је прдеж, сам си рекао.

Неко сентименталан ће се можда сетити да си оној коју си највише волео на гроб уклесао стих „За лет си, душо, створена“, али ти си знао да се песма зове „Играчка вјетрова“ и да се, дакле, све уклапа.

И знао си да кад нема никакве друге утехе остаје само смех.

И алкохол.

Збогом, драги Мандићу.

Адиос Амиго.