Врагови из "Шарли ебдоа" и ненаучене лекције професора Воланда: Утехе цинизма, милост неподношљиве реалности štampaj

Недавна карикатура коју је објавио француски сатирични часопис Шарли ебдо добро је потресла финије душе по Европи. На цртежу се виде рушевине у Турској, са потписом „Нисмо чак морали да пошаљемо ни тенкове!“ Цинизам је страховит, одсуство стила неоспорно, али – да ли се ту заиста ради о реакцији на земљотрес? Шта ако та карикатура не исмејава патње људи који су изгубили све, многи и живот? Врло је могуће, штавише вероватно, да се ту мисли на нешто сасвим друго, на одсуство морала којим европске и западне политике продужавају рат у Украјини.

Правилно тумачење би према томе било „ако намеравамо да уништимо свет, има и економичнијих метода од рата.“ Тако милост изгледа кад се враг сажали над човековом судбином.

Уметност је пуна примера у којима се силе зла, које су номинално и формацијски силе мрака и безнађа, сажале над људима и почну да им помажу из властите савести, управо откривене или пробуђене. Таква етичка конструкција увек има за циљ да употребом драстичних ефеката скрене пажњу читалаца, гледалаца и случајних пролазника на један парадокс – да човечанство понекад толико нема милости према самом себи, да то ни Зло не може мирно да гледа.

Зло које помаже, персонифицирано кроз пале анђеле, добре вампире, не-људске грешнике који се искупљују за неискупљиво, реформисане лептирице и генијусе освете, има дугу традицију. Концепт наднаравног зла носе ентитети као грчко-римски колектив богова, полубогова, нимфи, сатира и суђаја, који су нестали са наступањем хришћанства, да би негде око дванаестог века изронили трансформисани у демоне.

Некад је тешко повући границу између зла наднаравног и хуманог, то јест људског. Ту спадају сви они случајеви злих људи, који на себи носе смрти десетина и стотина, али се онда неочекивано сажале на непознате, или рискирају свој живот да прве суседе извуку из рата, сакрију од погрома и слично. И не догађа се то тако ретко, да се добро и зло сретну у души истог човека. Властити живот захваљујем човеку који је убио многе друге. Али такви примери нису тема овог текста. Ма како драстични, они спадају у conditio humanae, па су према томе нормални и поред све ненормалности.

Главна контроверза остаје наднаравно зло, оно које, осим у уметности и популарној култури, не постоји као активна, организована и свесна сила. А ако и постоји, што је увек реална опција, фале поуздани докази који би потврђивали његову непобитну егзистенцију. Док се не докаже супротно, оно остаје творевина људске маште и етички изговор да се одговорност за властита недела пребаци на бића екстериторијална људској правди.

„Део сам оне силе која увек хоће зло, а увек ствара добро“

Премиса 1: Зло које велике групе (државе, нације, радикално поларизована друштва) чине према вани и унутра поприма некад такве размере да човек, већ антрополошки гледано, то не може да поднесе. 

Премиса 2: Човечанство је дислоцирало властиту одговорност на хтоничне ентитете, који су постали делегати зла у подели рада у којој они чине зло, а човек се згражава. Напредак оружја за масовно уништење је међутим и ту рационализацију учинио неподношљивом.    

Conclusio: Као коректив, човек је створио идеју зла које помаже, па је тако заједно са злом делегирао и милост. 

Примери за хтоничне наднаравне ентитете који агирају из делегираног зла са корективом повремене милости су, већ споменуто, бројни. Али, кад се поближе баци поглед на идеју слојевитог зла, види се да су дискурзивне и симболичке форме које га носе релативно сведене. Већина се наиме врти око Фауста и Мефиста, некад у директној референци на тај дуо инфернале, некад као изведенице. Та разграната формална структура јавља се у комбинацијама тропа (τροπή), стилских фигура које обрађују неки метафорични однос, било појединачно као метонимије и алегорије, или као објективни симболи у Гетеовом смислу, некад као читаве развијене параболе.

Вероватно нико није осећао такву „sympathy for the Devil“, био пријемчивији за изазове тог топоса у уметности као немачка култура. Одатле и кореспондентност „објективног симбола“ за феномен тзв. милостивог зла. Објективни симбол у немачкој семиотској традицији значи да је форма која се види у књизи, на слици и на сцени, у овом случају Мефисто, материјално повезана са онтолошким ентитетом који се не види. Свако уметничко дело „виси“ на невидљивим нитима који га повезују са сакривеном силом. На делу је метонимија узрок-последица, уз то и непријатан неоплатонизам, да не идемо даље.

Манипултиван и емпатичан, лик Мефиста је оригинал парадокса о милостивом злу. Не по томе да је Гетеов Мефисто био хронолошки први, само је постао оригинал за савремени топос зла толико погођеног патњама које људи приређују људима, да се сажали на њих. Само на добре, наравно. 

Кад се појави у радној соби доктора Фауста, Мефисто се представља као „део силе која увек хоће зло, а увек ствара добро“. Преведено с поетског језика, он је вражји запосленик, али људски делегат, све са уграђеним кодом за емпатију. Мефисто је вражићак, Луциферов потрчко, или, да не банализујемо високо место те симболичке форме у уметности, он је Фаустов „genius“.

Гете се у „Фаусту“ (1808) реферише на старије узоре, некад и оне који предатирају хришћанство, па сходно томе „демоне“ не треба разумети искључиво негативно. У композитној грчко-римској религији демон је био спиритус, чиста духовна енергија која је као тиха вата обавијала појединачне судбине и чувала их.

Мефисто се креће испод радара и аристотеловског космичког бога („Ја ништа не знам о сунцу и васиони“) и Бога хришћанских теодицеја („видим једино људе и како пате они“). Он је, и поред свог мрачног задатка заљубљен у људе – таквим су га људски ум и машта створили, таква му овлашћења делегирали, да их воли док их корумпира, уништава и за паклене ватре спрема.    

Професор Воланд: „Део сам оне силе...“

Роман „Маестро и Маргарита“ који је Михаил Булгаков (1891-1940) писао последњих 12 година живота и није доживео његово објављивање, такође почиње цитатом из Гетеовог „Фауста“.

„Маестро“ или „Мајстор“ је сасвим јасно типски др Фауст. Али професор Воланд сигурно није Мефисто, више Луцифер главом. Улога Мефиста је подељена на чланове Воландове пратње, на Бехемота, Коровјева и Азазела. Успут, ту се види не само развој једног топоса, већ показује модерност и видовитост Булгакова, који је у ефекту предвидео актуелни позоришни тренд да сви играју све. Класична подела улога је данас практично напуштена у театру. 

Већина интерпретација „Мајстора и Маргариту“ говори о патњама Руса у комунизму, под диктатуром параноидног хазјајина Стаљина, баца фокус на друштвену дијагнозу и критику. Тачно, али недовољно. Сви пропуштају да уоче један елеменат историјски традиране милости – да је зло које су у то време на том месту људи чинили људима било тако страшно, да се и сам Враг главом сажалио над њима. Воланд помаже добрима – не зато што је сам добар. 

Spin-offs Мефиста су многи ликови популарне културе. На пример „добри вампири“ из већ старијих, по атмосфери и хумору непревазиђених серија „Бафи, убица вампира“ (Buffy, the Vampire Slayer, 1997-2003) и „Ејнџел“ (Angel, 1999-2004). Спајк и Пали анђео/Ејнџел су вампири са душом који помажу људима јер су се сажалили над њиховом горком судбином. Барем Ејнџел то ради принципијелно, као антички херој. Спајк више због тога „да се увуче цури под гаћице“, како му с презиром спочитава херојски Ејнџел. Он би исто хтео „цури“, то јест Бафи, под гаћице, али, чисти Фројд, кад му то пође за руком (прљаве ли синегдохе!), претвара се у разуларено зло без трунке милости.

Основна чежња Спајка и Ејнџелa је да поново постану људи. Све им је јасно, да су људи смртни, да се разбољевају и старе, да их убијају ратови, земљотреси, диктатори, демони и вампири, „да се муче ко кукавци сињи, чак ни ђаво више не мари да их кињи“, како каже Мефисто. Свеједно, њихово увело срце вуче их ка тој фасцинантној врсти, човечанству, чије слуге постају.

Или Дејта из „Star Trek“ серијала. Дејта истина није ни вампир ни демон, већ андроид, који је читаву дугу егзистенцију посветио томе да постане „људски“. Не човек, јер је то немогуће, али зато себи угради „чип за емоције“, с којима се у почетку мучи као жена у менопаузи док не сортира околину 2.0. Дејта није зао, али је његов брат близанац Лор епитом зла, тако да се прича драматуршки опет креће фаустовском линијом, две душе у једном телу, једна душа у два тела.

Стилски би Дејта био чиста синегдоха у односу pars pro toto – он је сачињен од података/data и сам се зове „Податак“/Data.

Тесла у башти испод vitis viniferae

„Да ли је већ почео рат за воду, или се још свађају за нафту?“, пита Адам Еву у филму „Само љубавници опстају“ (Only Lovers Left Alive) Џима Џармуша из 2013.

Адам (игра га Том Хидлстон) и Ева (Тилда Свинтон) су безгранично несебично заљубљен пар вампира. Колико већ ходају земљом није јасно. Једине временске одреднице су њихово треће венчање 1868. негде на америчком југу и познанство с Кристофером Марлоуом (1564-1593), у историји познатим под надимком „Кит“. Кит је, сасвим пригодно, писац ранијег „Доктора Фаустуса“, објављеног постхумно 1601. године.

Без обзира што су вампири, Адам и Ева више „не пију људе“, престали су с том праксом још у доба Ренесансе. Уместо тога купују О-поз „код доброг француског доктора“, који им набавља Кит, и он вампир сакривен међу књигама у задњој соби неког локала у Тангеру. Јер Кит је наравно сам Шекспир, или „Шекспир“ је alias за Кита Марлоуа, сликовита референца на четири века нерешену историјску загонетку – ко је у ствари био човек који је написао Хамлета?

„Ах, Кит!“, каже Ева кад дубоко потресена читајући Шекспиров сонет 116:

...love alters not with his brief hours and weeks,
but bears it out even to the edge of doom.
If this be error and upon me prov'd, 
I never writ, nor no man ever lov'd.

О, љубав нема промена ни мена
Већ траје док је света и века.
Ако ја грешим, мој стих је лаж тада
И нико није волео никада.
(превод Стеван Раичковић)

Џармушев филм је парабола о по дефиницији злим натприродним ентитетима који су, као Дејта, Мефисто или Воланд, фасцинирани људима. Тешко је рећи да их воле, али им је врло стало до опстанка човечанства, до очувања природе, здраве флоре и фауне. Не само зато што људски опстанак значи и њихов опстанак. То је битан фактор, јер ако „зомбији“, како Адам зове људе, загаде властиту крв и претворе је у отров, крај је и једних и других. Но њихове мотивације за дивљење према људима иду много даље.

Адам и Ева воле оно што су људи створили, бескрајно им се диве због креативности, уживају у људским културама, језицима, поезији, науци, књигама, сликама; уживају у ретро звуку двадесетог века, у Шуберту, у божанственој, небеској у музици коју у филму пише Адам, у стварности холандски композитор Јозеф ван Висем. 

Поготово је емпатичар Адам развио депресију због „зомбија који нису добри за себе“. Мучи га њихова патња и расипање ресурса, то да људи уништавају природу, воду, да су развили страх од властите имагинације, да воде ратове, убијају једни друге уместо да цене природу, негују пријатељство, доброту „и плешу испод дијаманта који емитује музику гигантиног гонга педесет светлосних година одавде у галаксији Кентаура“.

Иако стално говори „ја немам хероје“, Адам је пун хероја са којима се дружи у духу и над чијом судбином очајава. „Шта је са твојим обожаваним научницима?“, пита га Ева, која стално тражи начина да га одврати од суицида. 

Адам: „Научницима? Погледај шта су зомбији њима учинили! Питагора, масакриран. Галилеј бачен у тамницу. Коперник исмејан. Њутн проглашен алхемичарем. Тесла, уништен, његове предивне способности потпуно игнорисане. Дарвина псују још дан данас! Толико о научницима.“

У викторијанској кући у напуштеној детроитској улици, ту је домицил меланхолика Адама. Вода му не треба, струју добија из Теслиног генератора са антенама које примају електронске информације из атмосфере и претварају их у енергију. „Тај zombi-shit од жица! Тесла је још 1895. имао бежичне лампе!“, псује Адам остатке градске електричне мреже на дворишном зиду. 

Адам и Ева су окружени стварима које воле. За Адама су то гитаре: амерички „Супро“ из 1959; шведски „Хагстром“ из 1960. „са шкољком као тоалетна даска“; „Силвертон“ из раних шездесетих са уграђеним појачалом; „Греч Чет Еткинс 6120“ на којој је свирао Еди Кокрејн; „Гибсон“ из 1905.

И уопште, све има тачно име у том Џармушевом филму. Прецизност је благодет, имена су милост, она су дистанца којом се Адам и Ева психички бране од тужне људске судбине.  

У запуштеном дворишту поред Теслиног генератора расте amanita muscaria (мухара) и свија се vitis vinifera (винова лоза); кроз депопулисане квартове Детроита шетају mephitis mephitis (пругасти твор-смрдљивац) и canis latrans (којот). Адам размишља од ког дрвета да направи метак за суицид – од lignum vitae (гвајак), piratinerae guianensis (змијско дрво) или неког из реда dalbergia, као dalbergia melanoxylon (црни палисандер) или dalbergia retusa (црвени палисандер).

Кад одлази у куповину О+, или путује, Адам се представља као доктор Калигари, доктор Фауст, доктор Стрејнџјлав, Џојсов Стивен Дедалус, или нешвиловац Чет Еткинс. Ева као Дејзи Бјукенен или Сињора Фибоначи. 

Језик бога је језик именица. Бог се сакрио у овом Џармушевом филму и плаче.

Деструкција? Може и без тенкова

Да се вратимо шокантној карикатури о земљотресу у Турској и Сирији објављеној у сатиричном часопису Шарли ебдо.

Шта она значи у односу на преко четрдесет хиљада мртвих и хрпе рушевина је јасно – цинизам. Али, шта ако тај цинизам има улогу да људе у Европи, генерално на Западу, пробуди из актуелног милитаристичког транса? По жаоки он не достиже цинизам медијских извештаја о реалним, стварним догађајима у Украјини. 

Такви реални примери су бројни. На пример: Велика Британија је најавила да ће украјинске војнике обучавати да се боре на западни начин. У објашњењу се додаје шта је то „западни начин“: да се троши мање метака, то јест убија економичније. Један метак један живот. Не ово руско мрцварење.

Други пример: Аустријски медији (Ди Пресе, 16. фебруара) пишу како нема назнака да ће Бахмут пасти тако скоро, али ако и падне „ништа страшно јер је Украјина утврдила резервне линије одбране неколико километара даље“. Најнормалније се полази од тога да ће још стотине Украјинаца погинути бранећи Бахмут, који у ствари Украјини и није тако значајан, осим као симбол, али ако и падне „ништа страшно“, пошто ће се крвава журка „само преселити који километар даље“. Важно је да се примети да се то радикално одсуство емпатије не односи на погинуле руске војнике, право им буди, они нису људи, већ на савезнике, на Украјинце. Погинути за ништа, ништа страшно.

Трећи пример: НАТО шеф Јенс Столтенберг је недавно изјавио, сви пренели, да ће рат у Украјини трајати још „many, many, many, many years“. Ако се погледа колико је људи од 2014, нагласак на последњих годину дана, побијено, погинуло, помрло, изгладнело, смрзло се, неповратно разболело, протерано, осиромашило и обескућило, онда изгледи за читаву Европу постају много, много, много, много компликовани, најмање 4x толико колико сада. Осим, људски је надати се, ако Енглези успеју да у тај расип и расап унесу неки рационалнији систем to make every shot count.     

Кад се све то узме у обзир, један метак један живот; мани људе, држи линију; чека нас четири пута горе, долази се до питања: има ли још некога ко мисли да се шок француске карикатуре односи на катастрофу у Турској и Сирији?   

У Шарли ебдоу раде врагови и вражји адвокати, нема сумње. Оно што њихова карикатура поручује је следеће: aко су представници западних друштава потписали тајни пакт о уништењу Европе, Украјине и Русије, „ми“ смо за то. Но у односу на постављене циљеве, деструктивна динамика се развија споро, хаотично, неекономично и финансијски екстензивно. Има и јефтинијих начина да се све растури и развали, као што се види на примеру Турске „где нисмо морали да пошаљемо ни тенкове“.

Тамо где се људи не сажале на људе, морају нељуди да играју анђеле милосрђа. 

__________________

Овај текст је најбоље читати уз следеће нумере: