Кратка интимна историја фотографије, дуга 5.000 година: Како заборавити ружног себе? štampaj

Да бих објаснио, натенане, све то о присилном заборављању себе ружног, најбоље је да кренем од неког ко је био толико леп да су сви запамтили.

Зато, и због још неких ситница, прилажем слику. И на њој – Елизабет Тејлор. Вози бицикл, давне 1948. године. Много пре него што ће, 1963. године снимити „Клеопатру“. И још много, много пре него што ће постати значајна за ову причу. О мојој небитној ружноћи и о важној моћи фотографије да све обухвати, у само једном кадру.

Читава историја је у тој слици. Низ који изгледа овако, не хронолошки, него по старешинству: 

Клеопатра, најлепша жена на свету;

Један давни цариградски патријарх који се звао Никифор и борио се против иконокласта;

Египатске мумије;

Један арапски научник који се бавио оптиком;

Басра и Ур, Аврам и једна коза која је представљена као ован;

Camera obscura, коју је поменути научник описао док је бежао од калифа који је хтео да га скрати за главу;

Платон, као први фотограф;

Један Наполеонов официр који је по поменутом патријарху и добио име (Никифор, без обзира на закерања језичких чистунаца), и који је, пратећи рад једног Немца, патентирао справу коју ће назвати „велосипед“ (бицикл, драги моји, бицикл), и урадио још нешто изузетно важно;

И на крају, поново најлепша жена на свету, сликана, на бициклу.

Везивно ткиво целе сторије су одрази, слике и јудејски битумен...

Ко је оно на мојој слици?

Ако је тачно да постоји само сада, да нема прошлости, баш као ни будућности, шта су онда фотографије, оне које, често, једине и остану, после свега.

На једној смо Таса, чије сада више не постоји, и Оља, Реља и ја – троје нас чије сада још постоји, бар у тренутку у којем ово пишем. У тренутку који истог трена постаје прошлост и нестаје. Слика је, пак ту. 

Наравно, нико више не личи на себе са слике, Реља је порастао, Оља се ошишала, ја сам се угојио, и, једини од нас троје, истински оматорио.

Питање: да сам се сликао сваки дан свог живота, да је камера бележила сваки трен мог бивствовања, шта би, данас, сада, то било?

Вероватно сам се плашио одговора на то питање, пошто слика готово и немам. 

Мој родитељи ме нису сликали пре него што сам напунио шест месеци, био сам, кажу, ужасно ружна беба. 

После их никада нисам питао – хеј, па шта и ако сам био ружан? И колико то треба да будеш ружан да те не би сликали?

На ово друго су, додуше, одговорили.

Отац: Уф, много.

Мајка: Јао, много.

Пробао сам онда са бабом, али је она само пљунула и у озбиљну депресију ме бацила.

И данас их разумем, шта ћу.

Ни на сликама направљеним пошто сам напунио магичних шест месеци, нисам ништа лепши, од ружног.

Зозон, са чуперком. Крезав.

Непостојећи ја, у непостојећем времену, црно-белом, испуцалом, а, опет, ето ме. Држи ме баба, насмејаног, или трчкам, у шпилхознама, по великом салону. Ту је парче тепиха, парче зида, парче клавира, и парче мене, ако замислим да сам данас састављен из различитих парчића, увек друкчијих, из различитих времена.

На жалост, слике не памте оно што ми желимо, пошто и жеље заборављамо, оне се селе у прошлост, не постоје више, краће трају од некадашњих нас. Не памте ни оно што жели фотограф који је слику направио, његова намера је давно умрла, трен у којем та његова намера притиска дугме на фото-апарату не постоји, избрисан је, немогуће га је призвати.

Смисао јудејског битумена

...Но, да кренемо редом.

Клеопатра је ту у најдаљем кутку, и готово би била небитна да се није реинкарнирала кроз неукроћену горопад по имену Елизабет Тејлор.

Опет, осим што су имале доста мужева, њих, бар у овом случају, везује и јудејски битумен, или „сиријски асфалт“, твар налик катрану, асфалту (а није баш катран, и није баш асфалт), која је, у време чувене Птоломејке (а и пре), била изузетно важан производ.

Јудејски битумен могао се наћи, у облику грумења, диљем Јудеје (где другде), а када би се отопио, добијала би се густа, лепљива маса која се користила да се разне ствари очувају или изолују.

Арапска реч за битумен је „мумија“, па немојте да се чудите што је, у старом Египту, баш битумен био важан део процеса мумифицирања (видећете како се и касније савршено уклопио у жељу да неке слике и представе, туђе и сопствене, заувек сачувамо), а у Клеопатрино време је коришћен у бродоградњи – могао је да запуши сваку пукотину и готово сваку рупу.

Свесна колико пара ту може да се заради, Клеопатра је лепо замолила Антонија, те је Антоније лепо замолио Ирода Великог, и сва права на експлоатацију и трговину јудејским битуменом прешла су из руку јудејског краља у њене крхке, а веште руке. И онда, као и данас, када неки Рим стане уз тебе, врло лако се обогатиш...

Таса и ја

Лепу Тасину слику су ставили испред његовог ковчега, у хладној капели Новог гробља. И послао сам јој пољубац, преко маске, време короне је било, без икакве наде да ће ми Таса одговорити. Слика јесте. Смешила се, разумела, готово да смо комуницирали, ту где се поздрављају смрт и живот, који су, као нигде другде, садржани баш у сликама.

На њима је, и док смо живи, наша мртва прошлост, али и живот, не наш, него њен, ухваћен у том заборављеном трену, да заувек постоји, руку под руку са пролазношћу, и смрћу.

Слике су, дакле, аутономне, одвојене од оних који су на њима, од нас који их чувамо, пошто оне чувају, за нас, а ван нас, као да то чувају за себе, наш живот и нашу смрт, наше трајање и наш крај, све оне крајеве, свих оних тренутака који су прошли, ишчезли и умрли.

Постоји она чувена слика Роберта Капе, из Шпанског грађанског рата, која се зове: „Смрт изненада долази по војника“, и на којој је ухваћен тај страшни тренутак, када метак погађа човека. 

Њему се лице грчи, очи су му већ затворене, од бола, пушка му испада из руке, која, у снажном замаху, оном који изазива удар метка, одлази од тела, и колена су му савијена, јер он пада, и ти, у први мах, помислиш: да, то је то, смрт војника.

А онда схватиш да смрти ту нема. Да је он, у ствари, на тој слици жив, мада ни живота нема на слици, да је заувек смртно рањен, а нема ни рана, и да то, чак, није више ни он, управо убијени војник, него је пред тобом слика, парадигма сваке фотографије, сваког камером забележног трена – сусретање почетка и краја, заустављање и живота и смрти, њихов вечни загрљај, и у прошлости, и у садашњости.

Ништа не чува, ни живот, ни смрт, пролазност и вечност, као слика. Свака слика, шта год да је на њој.

Да ли смо ми, или неко разгранато дрво, да ли је зимски пејсаж, затрпан снегом, или врело лето, море, олуја, пустиња, планина, лавови, пси, коњи, мостови, градови, села, путеви... Све то, осим на сликама, нити више постоји, онако како је постојало док је сликано, нити је исто, а ту је, заустављено у непроменљивости. 

Слика је једина река у коју, сваки пут када у њу урониш, зарањаш у исту реку. Непомичну, без струја, без живота, без смрти, без икаквог осећаја, осим оног који јој ти дајеш, а који ти је она дала, зауставивши, не време, не ни пролазност, него то парче живота, у трену када нестаје, и постаје смрт.

Damnatio memoriae

...Толико, о Клеопатри, вратиће нам се као Елизабета, него да пређемо на представе и слике, а самим тим и на Никифора I, Патријарха Константинопољског, који је чинодејствовао у VIII и XIX веку, борећи се све време против, у то време, снажног покрета иконокласта. Упрошћено, они су били против насликаних прилика Христа, светаца, Бога и библијски сцена, а он је сматрао да је та врста очувања њихових светих представа сасвим богоугодна.

Изгубио је битку, после трагичне сцене: вишечасовног разговора, тет а тет, са царем Лавом Јерменином, неотесаном војничином, који је на сва Никифорова објашњења, позивање на одлуке сабора, одговорио врло просто – збацио га, ухапсио и прогнао, предавши престо патријарха иконоборцима.

Никифор је и умро у изгнанству, али је касније његова доктрина победила, он је проглашен за свеца, а иконоборци су (осим кратке епизоде у протестантској Европи у XVI веку), генерално поражени, а представе, слике, добиле своје место у историји, уз нашу жељу да све више тога овековечимо, а поготову саме себе....

Естетика вечности

Смрт и живот су процеси који немају никакав рок. Један се стално понавља, други стално стоји. И понављали су се, стајали, и јуче, и радиће то и данас и сутра, бришући све и иза себе, и испред себе.

У савршеној хармонији, они рађају, па укидају, све наше тренутке, терајући нас да и стојимо и понављамо се, непрестано, па чак и када нас нема. После нашег тренутног облика, понављају се неки други, уз стално заустављање, из којег, опет, иде понављање, заустављање, понављање, заустављање...

И слика то памти. Не нас. Него тај вечни круг, који нема краја. Зато су, на њој, и живот и смрт, баш као и ми, небитни. Једина је успела да их заустави, ухвати, натера да погледају у камеру, да се насмеју, или заплачу, у трену када ту нема више ни смеха ни плача.

И за разлику од снимака, који су и сами пролазни, јер трају, теку, те су пуки чувари прошлости, слика је мајстор заустављања, свега.

На њој и ништа стоји, ухваћено у вечности, која такође не мрда. Свака празнина је ту, не може да се сакрије. Она нема глас, нема је, зато што је и тај глас, крик, песму, грохот, забележила онда и када постоје и када престају да постоје, у самом настајању, и самом свршетку. 

Слика буквално успева да обрне ствари. Да заустави живот, и да ухвати кретање смрти, као на Капиној слици, на којој војник, заустављен, креће, у смрт, и она, заустављна, јури ка њему. На њој су они, који су одавно мртви – живи, а они који су још живи – мртви.

Њена естетика је естетика вечности, која стоји.

Алхазенова кутија 

...И шта смо оно имали, до сада? Једну Клеопатру, један јудејски битумен, једног Никифора. Нешто фали.

Најпре, Ибн Ал Хајтам (Хајсам), познатији као Алхазен. Живописан лик, живео у X и XI веку, математичар, физичар, астроном, а уз то и озбиљан преварант који је добар део живота морао да се крије од Фатимидског калифа, којем је продао неке неизводљиве пројекте, те му је претило откидање паметне главе.

Алхазен је рођен у Басри (данас Иран, седиште иранске нафтне индустрије и производње битумена из петролеја), која је оним „јудејским битуменом“, у облику грумења, била богата од давнина, те је важна за историју представа, слика и њиховог очувања.

Неколико хиљада година пре Христа, битумен из Басре преношен је у Ур (данас Ирак), сумерску престоницу, у којој се, уз све остало, користио и као лепак при прављењу разних фигура и кипова.

Најчувенија од тих фигура је „Ован у шикари“, и ено је данас у Британском музеју у Лондону. Откривена је крајем двадесетих година прошлог века и највероватније представља козу која се пропела да брсти жбун, али јој је Леонард Вули, који је и пронашао, дао име по библијској легенди – Аврам (Абрахам, Ибрахим), отац три најважније монотеистичке религије, кренуо је да жртвује сина Богу, али се овај смиловао, па је средио да Аврам, идући ка жртвенику, у једном жбуну нађе упетљаног овна, што је овај правилно схватио, прочитао знак, и Богу на жртву заклао несрећну живуљку, али је бар дете преживело.

Сви делови на тој фигури, залепљени су битуменом. Да остану, заувек, као представа, слика.

Алхазен ништа од тога није знао, болело га је баш и за будући Британски музеј, али је знао, прочитао у делима старих Грка, да је светло јако важно за представе и слике, и да уме да их прави.

И зато је почео да се бави оптиком и први описао нешто што је вероватно било познато и раније, али до њега није ни помињано, ни описивано:

Camera obscura.

Мрачна комора, или мрачна соба (просторија), по чијим принципима су и настале камере.

Светло које кроз узак пролаз улази у мрачну просторију, пројектује, на њеном зиду, слике онога што је испред просторије.

Платон је то још знао, види се у његовој алегорији о пећини и људима који у њој једине представе о спољашњем свету добијају кроз сенке које на зид пећине баца светло. Па ви видите ко је прву фотографију направио.

На самом почетку мрачне коморе су биле велике, праве собе, а прављене су и покретне, у облику шатора на великим колима. У једном таквом, уз помоћ сочива на врху, Кеплер је премерио Аустрију.

Лудо, скроз, али и сасвим у складу са чињеницом да је Алхазен, „отац“ camera obscure, део живота, баш онај у којем је писао своје највеће дело, провео у кућном притвору, док је калиф смишљао којим све мукама да га мучи, и да се извукао правећи се луд, и то толико да су дигли руке од њега. И шта да вам кажем. Шта друго луд човек ради, него види слике...

Тајна слике

Немогуће је препознати се, доживети се, на старим сликама. То смо и ми, и нисмо ми. И прошли смо, и још смо ту. Живи смо, и мртви, и мртви, и живи, што је све недокучиво у нашој сталној пролазности. 

Речи, које исто умеју да остану после нас, разликују се од слика, зато што, када их неко чита, може да их доживи, могу да изгледају као да су баш сада изговорене, док је, на сликама, то пребацивање у садашњост, немогуће.

Оне су, увек, прошлост, али је и та прошлост на њима непостојећа, избрисана, баш као што је непостојеће оно шта је на сликама. Замрзнуто је, на сликама, оно што више није ту. И немогуће га је одмрзнути.

Опет, слике су, на неки начин, поштеније од било ког другог облика бележења.

Писање, сликање кистом, садрже у себи субјективност, лични однос према времену, људима, нама, чиме, увек, нешто додају, или крију, док су слике ослобођене нашег субјекта, тиме и сваке лажи. Оне су саме субјект, и због тога, објективне.

На њима смо баш оно што смо били, у том једном умрлом трену, који и то наше некадашње бивство чини мртвим, што, опет значи, да нисмо ми били то, објективно забележено, него је то била, и сада је, сама фотографија.

Слика нас користи, некада стварне нас, да би сама била стварна, независна од наше пролазности.

И у тој немогућности да се препознамо, у тим сталном постојању непостојећег, у забележеном сусрету почетка и краја, живота и смрти, и лежи та велика тајна фотографије, ту је сва њена моћ, и лепота. 

Сан Луп д’Варан, 1826.

...Ту, код слика, стижемо и до главног јунака. Он се звао Жозеф Никифор (Нисефор) Нијепс, и рођен је 1765. године у Шалону на Сони.

Оно „Никифор“ у имену сам је изабрао, као студент, и то управо по нашем светом Никифору, Патријарху Константинопољском, који се толико залагао за право да сликамо и приказујемо разне призоре из живота светих, што увек прерасте у приказе живота нас грешних и обичних. Када одете у цркве, манастире, са зидова вам се смеши онај првобитни, библијски Инстаграм. Ту је све почело. И замислите, сада, да неко то забрани.

Као и патријарх, и Никифор је сматрао да је то, забрана сликања, јерес. Такође, веровао је, попут већине Француза тог времена, да је остатак света јеретичан и да га треба преваспитати, па је постао официр у Наполеоновој војсци, али накратко.

Слабог здравља је био, демобилисан је и посветио се, заједно са братом, аматерски, физици и хемији. Између осталог, направио је и велосипед.

И прву фотографију на свету. Уз помоћ јудејског битумена.

Мука га је на то натерала. Они са талентом за сликање знали су да линије које им да camera obscura осенче оловкама, кистовима, да их обоје, појачају, и добију врло верне слике, али он ту моћ није имао.

Па је почео да експериментише, не би ли му светло дало нешто трајније и прецизније од бојанке. И шта је све ту тачно радио, нисам хемичар да вам објасним, али је, свакако, ставио цинкану плочу у cameru obcsuru, премазао је танким слојем јудејског битумена, целу ту скаламерију уперио на сопствено двориште, и оставио да сунце обави остатак посла, који је, богами, трајао читав дан.

Резултат – најстарија фотка икада направљена. Прва. Редни број – један. Време настанка, 1826. година.

Све после тога, до овог данас, трајало је много краће... И већ 1948. године, Елизабет Тејлор је села на бицикл, Никофоров изум, и неко је направио фотографију, опет Никифоров изум, у коју је стало све, од Клеопатре, јеврејског битумена, до тог трена.

Најлепша жена на свету, у једној од најлепших прича на свету. А да ништа о свему томе није знала.

Отуда и тај загонетно празан осмех на њеном лицу, попут Ђокондиног. Неки људи, жене, просто знају да искористе тренутак, без беспотребног размишљања о томе како је он настао. И после им се дивимо, као да нам се управо исто то догодило. Овековечење. Без пролазности.

Фотомонтажа сопственог живота

Зато ми је жао што ме нису сликали, пре него што сам напунио шест месеци. И само могу да замислим, какве би то слике биле.

И како би величанствено данас изгледала та невероватно ружна беба, коју ни родитељи нису хтели да гледају, и запамте. 

Одвојена од и даље ружног мене, ван сваког времена, ван живота и смрти, она би, и ту је нова тајна фотографије, била, можда и једина слика, на којој бих, колико толико, могао да се препознам.

Да видим почетак. И сву лепоту ружног краја, сваког камером забележеног трена.

Што је најважније, могао бих, после свега, да направим фотомонтажу сопственог живота, и да у њу ставим и Клеопатру, пар мумија, Аврама, Платона, оба Никифора, Алхазена, Наполеона... и Елизабету. Бицикл.

И да све то вежем јудејским битуменом. Заувек.