Његово величанство алкохол и други шведски богови: Логика скандинавског опијања štampaj

Седе Швеђанин и Финац сатима за столом и пију вотку. Седе ћутке, досипају, испијају, не проговарају ни реч. После два и по, три сата, Швеђанин диже чашу и изусти: „Skol!“ (живели!). Финац се на то љутито брецне: „Јесмо дошли да блебећемо или да пијемо?“

То је евергирн виц – није од јуче, али и даље погађа „у сриду“. Љубав према капљици у Скандинаваца опстојава упркос протоку времена и бројним „друштвеним мерама“ да се заузда. Шљема се, поготово од петка до недеље, а кад треба отпочети разговор, скоро обавезно настане тензија.

Иако многи на овом свету шљемају, нико други не шљема у „скандинавском стилу“. Нису они рекордери по хектолитрима алкохола које уносе у себе (по глави), али у верзираности да се брзопотезно, у само неколико „правих“ гутљаја, ураде до обезнањивања, нема им равна. То је посебна, и веома дистинктна, филозофија шљемања. 

У свом односу према алкохолу, Данци и Финци су, бар је такав мој „субјективни доживљај“, транспаретнији од Швеђана. Не прикривају чашицу, или криглу, и не праве се да им није до шљемке. Код Швеђана је чашица протерана из кадра, као цигарета из холивудских филмова. Иако су, као, атеисти, ради их свештеник из „контролне собе“ малог мозга. Шљемање доживљавају као грех, ал не могу да се суздрже, јаче је од њих. Зато док шљемају пате због своје грешности... и захвални су држави што их контролише, јер они сами нису то у стању кад попију. То сами признају, и јес' тако. 

Фасцинантно је и готово невероватно са каквом лакоћом и добровољношћу Швеђани, иначе екстремно осетљиви по питању неповредивости личног интегритета, прихватају његово ограничавање и делегирање држави само када је однос са алкохолом по среди. „Баш добро што је држава ту, што постоји Systembolaget (и државни монопол на продају алкохола), што су порези на алкохол високи... јер ми кад пијемо не можемо да се контролишемо“, дословце ће рећи млада стокхолмска феминисткиња, која је само тренутак пре (него што се повела прича о алкохолу) била спремна да ископа очи свакоме ко би исказао и најмању резерву у погледу апсолутности (нпр.) ЛГБТ права.

„Основни полови шведског понашања су: разборито, суздржано насупрот опасном, расипничком. А темељна метафора за тај поларитет је трезан против пијаног“, написала је Сузан Сонтаг у свом луцидном „Писму из Шведске“, које и после више од 50 година звучи веома актуелно и релевантно. „Због велике вредности која се придаје суздржаности, постоји велики страх од препуштања – и, наравно, огромна жудња да се учини управо то. Ова амбивалентност може испливати на површину у неочекиваним тренуцима“, додаје Сонтаг, уз опаску да алкохол у Скандинавији има статус митске супстанце и да је то „магични еликсир који даје допуштење за отпуштање агресије, допуштање интимности“.

Питео игра и смеје се

Има петнаестак година како сам по Београду водао госта са севера Шведске, који је ту дошао после десетак дана на Јадрану и у Сарајеву. Човек пре тога скоро да није путовао јужније од Малмеа и кроз шетњу и причу по граду дођосмо и до тога шта је то са ex-Yu путешествија на њега оставило најјачи утисак... Одговор је био несвакидашњи. Рече како му је веома необично што свуда где је прошао (на Јадрану, у Сарајеву и Београду) по баштама локала људи пију пиво или неки други алкохол, а да упркос томе све делује прилично питомо – нико није трештен пијан, не галами, и не смара и малтретира околину. У Шведској, поготово на северу, тако нешто скоро да је незамисливо на местима где се служи алкохол.

Иако сам још тада понешто знао о посебном односу између Швеђана и алкохола, и о њиховом „историјском“ проблему са масовним алкохолисањем и алкохолизмом, ипак ми није било до краја јасно шта је толико необично у томе што неко пије пиво или вино без амбиције да буде пијан ко летва. На лицу места, у Шведској, доста тога се разјасни „само од себе“, кроз „посматрање са учествовањем“.

Први и можда највећи „културни шок“ доживео сам у градићу Питео, на северу Шведске, док сам се са поднебљем Хиперборејаца још такорећи упознавао. Питео је место у провинцији Норботен, мало испод линије поларног круга која повезује Норвешку, Шведску, Финску и Русију; линију поларног круга тамо, „из милоште“, зову „појасом вотке“. Вотка је спајала и спаја, упркос свим културним, политичким, идеолошким разликама...

Крајем јула у Питеу се одржава фестивал „Pitea Dansar och Ler“ (Питео игра и смеје се), што је велики догађај за читав тај ретко насељен крај; нешто као њихов Beer Fest. Тад је тамо последњи трзај лета, и из раштрканих околних места сви се тих дана спуштају у Питео; то је прилика да се виде људи, а онда, и за неко мување. Нема баш где другде, сем на Тајланду. (Младе Швеђанке са севера се спуштају јужније, па мушкарци масовно доводе Тајланђанке...).

Кад се у фестивалску зону сврати у току дана, рекао би човек да се задесио на породичном догађају – амбијент подсећа на вашар или забавни парк, долазе родитељи са малом децом, играју се вашарске игрице... И касније поподне, на самом почетку музичког програма, све још увек делује примерно породично. Али, у року од пола сата – од сумрака до мрака, читав амбијент, који је само тренутак раније изгледао узорно и готово чедно, претвара се у алкохолни пандемомијум. Разним сам опијањима сведочио, али никад пре нисам видео ништа налик овом – од трезвеног стања до потпуне обезнањености скоро тренутно, док си пљеснуо дланом о длан. Ваљда нигде другде то и није поента и врхунац провода.

Нисам био потпуно изненађен, јер сам пре одласка на фестивал присуствовао „висинским припремама“ једног мањег друштванца... Код куће су се на брзака цепала различита жестока пића – комбинација је незапамтљива – да би се на фестивал дошло са темпираном формом. Нисам, ипак, слутио да су такве припреме малтене општа ствар. Финале вечери фестивала „Питео плеше и смеје се“ изгледало је слично као епилог свечане вечере на броду у „Троуглу туге“ Рубена Естлунда – потпуни распад, са пуно излучевина. 

Морска авантура

„Крстарење Балтиком“ – од Стокхолма до Талина – такође беше просветљујуће искуство. У шест поподне се укрцате на велики брод, следећег јутра сте у Талину, тамо се проведе дан, и у шест-седам поподне укрцавате се за повратак... Још сам био „гуштер“ у Шведској, такорећи тек пристигао, и знајући да брод плови и кроз прелепи Стокхолмски архипелаг замишљао сам то крстарење као нешто малтене романтично. Ах, наивности... Брзо се испоставило да „природне лепоте“ и „културно-историјски споменици“ играју прилично ефемерну улогу у дотичној „туристичкој“ акцији. У главној улози је његово величанство – алкохол.

У стара времена, главна функција шведских „крстарења“ бродовима био је излазак из шведских територијалних вода, што је у исто време значило улазак у „бесцаринску зону“. Алкохол би се ту продавао по јефтинијој цени, без папрених пореза. Са становишта путника нигде даље није било потребно ни ићи, могло је само да се плута. Јефтин алкохол представљао је најпожељније могуће одредиште.

Пре „отварања“ друге стране Балтика (Естоније, Латвије, Литваније, Пољске) после пада СССР-а, главна дестинација за шведска викенд-алкохолисања била је Данска. Из тих времена датирају разне (данске) живописне приче и штосови о товарењу пијаних Швеђана на брод као џакова.

У новије време, слика је постала наоко нешто софистициранија. Швеђани су почели, као, умереније да пију, и наводно конзумирају мање жестине, а више вина... Са друге стране, круг дестинација за потенцијална викенд-алкохолисања веома се проширио експанзијом лоу-кост авиокомпанија. И бродови за крстарења Балтиком оденути су у суптилније рухо..

Ипак, стара традиција и филозофија циркања и даље се осећа у ваздуху. Киселкасти воњ алко-испарења је, претпостављам, такође сличан. Иако имају свакојаке атракције – музичаре, плесаче, аниматоре – ултимативна бродска атракција је фри-шоп, и у њему алкохол са разних страна света. Кад по пристајању у Стокхолм путници са пртљагом измиле из својих кабина, призор је поново просветљујући. Баке, деке, млади, стари... на колицима вуку брда картона пива и свега осталог. 

Вактерска стража 

Шведска „култура (испијања) алкохола“ подразумева и да буквално испред сваког локала где се служи алкохол стоји обезбеђење, илити – вактери. Где год да улазите од четвртка до недеље, они морају да вас овере, да вам случајно нису црвене очи, широке зенице или већ нешто, и њима морате да полажете рачуна ко сте, шта сте, одакле сте... Обавезност вактерске страже пред сваким локалом значи на стотине униформисаних ликова, углавном сировинастих, са којима комуникација смара чак и кад се понашају коректно. А уопште није правило да се тако понашају; има их поприлично глупих и напаљених, који као да су „дочекали својих пет минута“ да буду некакви фактори...

Сем улоге на улазу, вактери (бар понегде) имају и задужење да се позабаве гостима који су се олешили. И то је, кад се деси, веома интересантан призор. За разлику од неких других „култура“, где би се пијанци опирали избацивању из локала, у Шведској ка излазу углавном полазе послушно, као да су и у својој потпуној обезнањености свесни да су претерали па се ни не љуте. Не кажем да је то у сто посто случајева тако, али оно што сам гледао својим очима тако је изгледало.

Парадокс у рангу бизарности је што се око алкохола све врти, чак и кад алкохола евентуално нема у оптицају. То зашто га евентуално нема, највероватније је плод неке принудности, страха да се ствари не отргну контроли или зилотске „born again Christian“ правоверности. Веома уобичајено је да неко ко се облокавао, постане „никтериста“, што ће рећи да ни кап алкохола више не толерише. 

Краљ алкохол

„Да ли је Седермалм боемски крај?“ Над тим питањем једне гошће коју сам водио кроз Стокхолм морао сам да се замислим. Седермалм јесте најлибералнији и најживљи део не само Стокхолма, него и читаве Шведске. Ту су алтернативне продавнице, барови, ресторани... Али не, не бих никад то назвао боемским крајем.

„Боемије има на Медитерану – код Француза, Италијана, Шпанаца... тамо где је вино, па и пиво, један од 'зачина' некаквог провода, нешто што људе опушта, отвара, подстиче врцавост... Али, тамо алкохол није сам по себи циљ“, одговорих. „Кад нема ништа између 'ни кап' и 'пијан', нема ту боемије...“

Нема ту ни провода. Зато је Стокхолм диван за шетњу, бициклирање, разгледање безбројних музеја, али напоран, па и досадан, за „изласке“. Уместо „боемске“ лежерне нацрвцаности, преовлађује укрућена агресивност. А и прескупо је. За то што се у Стокхолму плати за неколико пића, може да се отпутује у Краков, Праг, Вилњус...

Иако у Шведској о алкохолу и „алко-политици“ релативно брзо изградите став, јер то је нешто с чим се готово свакодневно на неки начин суочавате, рекао бих да сам ја свој заокружио тек гледајући неми филм „Сага о Јести Берлингу“ Морица Стилера из 1924. године. Снимљен је према истоименом роману шведске нобеловке Селме Лагерлеф (1858-1940) из 1891. године, и Грета Гарбо је у њему одиграла прву међународно запажену улогу. Радња се одиграва у предивним природним пределима Вермланда, а главни јунак је ражаловани свештеник Јеста Берлинг, који је упркос свом знању и дару изгубио службу баш због љубави према капљици.

Парадигматична за ову причу је сцена када биоскуп лично долази у Јестину цркву, да провери шта се ту дешава. Јеста је изостајао са дужности, па су стигле притужбе да се одао пићу. Пред бискупом и бројном паством Јеста, „надахнут блаженом инспирацијом“, држи службу за памћење. „Имао је речи тешке скрушености и слатке утехе...“ Али, у тренутку кад бискуп од верника тражи да искажу притужбе, ако их имају, и кад се неки јављају да нешто кажу, Јеста експлодира:

„Пијем – истина је! Али, да ли било ко од вас има право да упери прстом? Ниси ли се ти напио на бдењу за своју жену? А ти, ниси ли се напио на крштењу свог детета? Почећете да пијете већ на путу до куће! Алкохол је ваш једини бог!“

„Алкохол као бог!“, то беше „комадић“ који ми је недостајао за склапање слагалице. Свашта се променило у последњих 100-150 година, масовни алкохолизам јесте зауздан, пије се донекле умереније... Али ипак, иако прикривен, алкохол је и даље бог. Разлика је можда само у томе што није једини. Као у Бразилу, где им уз Исуса стоје и фигуре афро-бразилских божанстава, код Швеђана уз рационалност, дисциплину, аскетизам и политичку коректност негде у потаји увек чучи и флајка вотке или аквавита. „И чека прави час...“ 

Покрет за умереност 

Историјски музеј вина и алкохола (Vin & Sprithistoriska Museet), који је до пре 12 година постојао у Стокхолму (основала га је била државна компанија AB Vin & Spritcentralen), представљао је вероватно најбоље место за стицање шире слике о (друштвеној) историји алкохола у Шведској, како је и зашто постао „једини бог“ и како је текла борба да му се одузме божански статус.

Објашњења „како и зашто“ из спектра су очекиваног: клима, мрак, тежак рад, сиромаштво, ретка насељеност, много усамљености и самоће... Није ефемерно ни то што је то поднебље оскудевало „сировинама“ за суптилнија алкохолна пића, па се алкохол „традиционално“ добијао дестилацијом кромпира. У то би се онда убацила воћка или травка, да безбојна текућина добије некакав мирис и укус.

Чак и у том музеју, уз сву грађу која осветљава прошлост, опет је тешко појмити како је близу у прошлости било то доба кад је алкохолизам харао као пандемија. Примерност и напредност савремене Шведске на многим пољима – висок животни стандард, технолошка развијеност, висок ниво образовања, истрајност у борби за здрав живот, природну околину и планету – као да су направили рез...

Да би се масовни алкохолизам зауздао и ставио под контролу било је потребно огромно прегнуће. Масовну „антиалкохоличарску реакцију“ изнедрио је 19. век. Покрет за умереност (који би могао да се назове и прохибицијским) у једном тренутку био је масовнији чак и од социјалдемократског. Он није био политички у смислу да је тежио освајању власти, али је, без обзира на то, утицао и на политичке промене.

Покрет за умереност и социјалдемократски покрет били су комплементарни. И један и други су алкохолизам сматрали болешћу чији су главни узроци сиромаштво и лоши услови живота и рада. Могућност излечења видела се у широким друштвеним реформама, побољшању материјалног стања и животних услова најширих слојева.

Врхунац утицаја Покрета за умереност био је почетком 20. века, када и долази до успостављања система „рационирања“ који ограничава куповину алкохолних пића на надничаре старије од 25 година. Жене без сопствених прихода и удате жене нису имале право да купују алкохол. Могло је да се купује само у својој локалној продавници и то до максималне месечне количине која је варирала између три и четири литре жестоког пића – вина нису била тарифирана, али је њихова куповина била регистрована. Овакво устројство трајало је 40 година, све до 1955. године. 

Абсолут колекција

Историјски музеј вина и алкохола био је превише обиман и дидактичан да би био комерцијалан, тако да је већ поодавно затворен, али и овај нови Музеј алкохола (Spritsmuseum), који је пре десетак година отворен на Јургордену, такође је веома интересантан, мада на другачији начин. Највеће благо у његовом поседу је Абсолут уметничка колекција, која је изузета из купопродајног дила када је шведска влада 2008. одлучила да Абсолут вотку, која је била трећи највећи бренда алкохолних пића на свету (после „Бакардија“ и „Смирнофа“) прода француској фирми „Пернод Рикард“.

Иако је била несумњиво квалитетна, светској популарности Абсолут вотке у великој мери је допринела „виша сила“ – после совјетске инвазије на Авганистан, у Америци, а и другде, почиње бојкот руске вотке, и Абсолут је улетео у отворен простор. А када је 1979. године прва флаша Абсолут вотке извезена у САД, Шведска је забранила рекламирање алкохола. Та забрана је важила до 2003. када је дозвољено рекламирање пића до 15 посто алкохола. Правила су била прилично строго дефинисана. На пример, реклама је морала да промовише умереност, није смела да буде усмерена према особама млађим од 25 година, и морала је да буде праћена информативним текстом о штетним ефектима алкохола.

Да би доскочило рестрикцијама, „Абсолут Водка“ је отпочела сарадњу са бројним уметницима, што ће се испоставити као невероватан маркетиншки погодак. Први који је креирао оригинално уметничко дело за „Абсолут“ био је Енди Ворхол (1928-1987). Његов „Absolut Warhol“ ударио је темеље за уметничку колекцију „Абсолут“, која је данас главно богатство дотичног Музеја алкохола на Јургордену у Стокхолму. Иако просторно мали, тај музеј располаже невероватном колекцијом поп-арта и свако мало су у њему веома интересантне изложбе. По мом скромном мишљењу, то је најбољи мали музеј у Стокхолму. 

Систембулагет 

Најпознатија тековина државне контроле над продајом алкохола је „институција“ Систембулагет. Нигде другде до у продавницама Систембулагета у Шведској не може да се купи ни пиво, ни флаша вина. Систембулагет је једини овлашћени увозник и продавац алкохола. Пошто купује на велико, добија од произвођача повољније цене, па тако може да се деси да нека квалитетна француска или италијанска вина буду јефтинија у Шведској него у земљи порекла, упркос високим шведским порезима на алкохол.

Систембулагет ради радним данима до 10 до 20h и суботом до 15h, a после тога немогуће је у читавој Шведској купити било шта алкохолно. До 2001. године Систембулагет није радио суботом, што ће рећи да данашње радно време представља велику либерализацију у односу на то како је било раније.

И спољашњи изглед продавница се променио, не асоцира одмах на социјалну стигму. Продавнице, у ствари, веома подсећају на апотеке – тако је сортирана роба, а тако се, у великој мери, и купује. По томе ко шта у корпи носи, дâ се закључити ко је на чему, како се дозира, која му је генерална терапија... Дâ се закључити и да срећа највећа, из оних листа најсрећнијих земаља, очигледно иште јако погонско гориво.