Резервна идеологија црвене буржоазије: Синови наших господара биће господари нашим синовима štampaj

Трећи јун 1968. био је диван позни пролећни дан у Београду. Школска година се ближила крају, а за мене су тек почињали најбољи дани: све до средине јула, када би многи моји другари који имају родбину на селу или викендице на мору одлазили на одмор, а ја их нећу видети два месеца. Али сада, током дивних, бистрих јунских дана с дугим пријатним вечерима, могли смо да останемо на улици наизглед заувек, да играмо фудбал, причамо велике приче и разговарамо о девојкама. 

Тог дана, 3. јуна, отишли смо у стан једног мог пријатеља, накратко, вероватно само да узмемо фудбалску лопту; тамо је била само његова бака. Зазвонио је телефон, звала је његова мајка. Радила је за савезну владу, чије је седиште било преко реке. У паници је позвала да каже свом сину, мом пријатељу, да не излази на улицу, већ да остане код куће јер (добро се сећам њених речи) „студенти покушавају да сруше владу“. 

Наравно, чим нам је и бака рекла да треба да останемо у кући одмах смо изашли напоље. Стан мог пријатеља, као и мој, био је близу једне од главних универзитетских зграда у Београду. Када смо ми, клинци, стигли тамо, већ су је били заузели студенти; зграду је окружила полиција, која никоме није допуштала да уђе у круг универзитета (у то време су се још поштовала старомодна правила „аутономије универзитета“, чак и под комунизмом), и ми смо могли само да посматрамо наизглед грозничаву активност унутра и слушамо запаљиве говоре који су се преносили преко звучника. 

Привукле су нас „забрањене“ ствари које су се тамо дешавале. Сећам се да сам неколико дана касније, док су побуњени студенти комуницирали с градом само преко великих транспарената, први пут видео речи „Доле црвена буржоазија“. Био је то нов термин. Студенти су протестовали против корупције, неједнакости плата, недостатка могућности запошљавања. Универзитет у Београду преименовали су у „Црвени универзитет Карл Маркс“. Једној званично марксизмом инспирисаној влади било је веома тешко да се носи с њима. Уследили су дани неизвесности: новине су их нападале због уништавања јавне имовине и „рушилачког понашања“, али су побуњени студенти наставили да се кошкају с полицијом и поносно су истицали име свог новог универзитета. Живо се сећам брадатог студента с великом значком „Црвени универзитет Карл Маркс“ како се вози градским аутобусом, а сви око њега се осећају помало непријатно, несигурни да ли да му честитају или да га опсују. 

Али слоган је био истинит. Био је то протест против црвене буржоазије, нове владајуће класе у Источној Европи. Била је то хетерогена класа: неки су долазили, посебно у неразвијеним земљама попут Србије, из веома богатих породица; други из образоване средње класе, многи из радничких и сељачких породица. Њихово порекло је било слично пореклу студената који су сада протестовали против њих. Да су победили 1968, студенти би постали нова црвена буржоазија. 

Сама црвена буржоазија била је производ огромних неједнакости унутар неразвијених капиталистичких друштава пре рата. Од мајке, која је причу чула од мог оца (који је потицао из сиромашне трговачке породице), сазнао сам да је последњег дана његове гимназије, када је успео да уштеди довољно новца држећи приватне часове математике деци богатих родитеља, и поносно дошао у школу у новом сакоу, један од богатих момака узео мастионицу и просуо је на очев сако: „Никад нећеш носити оно што ми носимо“. Много година касније, када сам испричао ту причу свом северноевропском пријатељу, он ми је рекао: „То је, укратко, европски класни систем.“ 

Против таквог система устали су студенти тридесетих година прошлог века, они који су касније постали црвена буржоазија. До 1968. били су нова владајућа класа, и нови студенти устали су против њих. 

Ова владајућа класа је недовољно проучена и позната. Разликује се од земље до земље. Веома ми се свидела књига Терезе Торанске о новој буржоазији у Пољској, под насловом „Them“; осамдесетих година прошлог века тада млади српски новинар Миломир Марић написао је популарну књигу под називом „Деца комунизма“. Прича о самом врху црвене буржоазије испричана је у руском роману Јурија Сљозкина „The house of government“. Иста се прича може наћи и у Солжењициновом „У првом кругу“. Ема Голдман је овај феномен запазила веома рано, само неколико година после Октобарске револуције. Драго ми је да сам опет утврдио да сам нешто од тога што је везано за ову класу (ниво прихода, власништво над стамбеним простором) обрадио у својој докторској дисертацији 1987. године. Али то је све  веома мало. Ова класа је остала неистражена, и у литерарном и у економском смислу. 

Као и код свих владајућих класа, ни припадници црвене буржоазије нису мислили да су владајућа класа. Разговарао сам много година касније с једном својом блиском пријатељицом која је, захваљујући својој припадности вишим ешалонима црвене буржоазије, провела неколико летњих одмора на три мала острва на далматинској обали која је Тито узео за своје ексклузивно одмаралиште. Питао сам је какви су били друштвени односи међу људима који су се тамо одмарали: заиста је била реч о моћницима, али свако од њих је тамо био с неком својом агендом, женама, децом, склоностима, навикама у пијењу и слично. (Веома слично америчком острву Мартин Виноград (Martha’s Vinyard) током лета: људи на одмору који можда политички не трпе једни друге, али су „осуђени“ да буду заједно, деле исте плаже, ресторане, тениске терене, са децом која се свађају или се заљубљују). Ништа ми није рекла: није видела да се политички сукоби или личне свађе одражавају на плажама или у расправама око сунцобрана. Није мислила да су људи тамо по било чему били посебни. Било је то само још једно радничко одмаралиште, само са бољом храном и удобнијим собама. 

Југословенска црвена буржоазија била је можда специфична по томе што је настала изнутра, сама се створила (тј. сама је дошла на власт), и међу својим припадницима је развила осећај поноса везан за политику несврстаности и огромну улогу коју је Југославија играла у свету, с обзиром на њен објективни значај. На крају се та буржоазија распала по републичким границама; њени припадници су одлучили да би били моћнији ако би разбили државу на мање парчиће и тим малим комадом владали неометано од других. Тако је рођена демократија.  

Размишљао сам о томе недавно — као и претходних година — док сам читао о пореклу многих капиталистичких владара Јељцинове Русије и данашњег путинизма. Они потичу обично из богате више средње класе црвене буржоазије. То им је обезбеђивало све привилегије совјетског система, укључујући (у совјетском случају) и могућност да путују на Запад, да тргују страним валутама и слушају најновије рок албуме из Енглеске. Они су били ти који су, када је Горбачов дошао на власт, најгорљивије прихватили „демократију“, додворавање Сједињеним Америчким Државама и радо учествовали у пљачки земље. Куповали су виле на француској ривијери, а онда су – или разочарани тиме како су их у својим летовалиштима третирале нове западњачке комшије, или пошто су прерасли своју заљубљеност у Запад, посебно у Сједињене Државе – прешли на другу страну заговарајући национализам као начин да се не само одрже на власти, већ и да створе резервну идеологију која би оправдала њихову даљу владавину.

________________________

Извор: Global Inequality and More 3.0