Београдски барометар светске културне климе: Ликовни ОЕБС о коме је варљиве јесени 1977. писао и „Њујорк тајмс“ štampaj

У кореспонденцији Милана Кашанина (1895–1980) коју је, превасходно захваљујући великом приређивачком раду Зорице Хаџић, пре три године у пет томова објавила „Матица српска“, налази се и обимна преписка коју је наш велики историчар уметности, писац и културни радник од 1950. године па све до своје смрти водио са Александром Тишмом. Кроз педесет и осам писама може да се прати ритам Кашанинове сарадње са „Матицом српском“, у којој је Тишма обављао различите уредничке послове, како у редакцији „Летописа“, тако и у самом издавачком предузећу. Ова преписка је и права ризница друштвених и књижевних тема које интересују научне истраживаче јавног и приватног живота у СФРЈ.

Тако се, на пример, из Тишминог писма из прве половине октобра 1977, које се пре свега тиче посла на објављивању Кашанинове књиге „Погледи и мисли“, понешто може сазнати и о одржавању Међународног сајма књига, али и о попуњености хотелских капацитета у Београду те далеке самоуправне и несврстане јесени.

„Ићи ћу у Београд на сајам“, пред сам крај писма Кашанину пише Тишма, „па ако наиђете до нашег штанда, имаћемо прилике да разговарамо. 25-ог ћу бити тамо свакако, а и следећих дана уколико буде собе у хотелу. Наиме, КЕБС је заузео за себе све хотеле, па ту има тешкоћа.“

Сајам књига је, дакле, на десној обали Саве одржаван у истом термину као и данас, а Организација за европску безбедност и сарадњу (ОЕБС), чије је седиште већ дуго у Бечу, пре четрдесет и шест година имала је формат Конференције о европској безбедности и сарадњи, чије је друго заседање одржано на левој савској обали, у новоотвореном „Сава центру“. 

Ово је град у коме нема разлога да будеш сам

Ни из ове преписке, ни из Тишминих дневника не сазнајемо да ли је писац „Употребе човека“ крајем октобра 1977. пронашао слободан кревет у неком од београдских хотела. Из новинских наслова се пак може назрети ритам у ком су се, и мимо Београдске конференције КЕБС-а, током целог месеца у главном граду Југославије смењивали или преклапали велики међународни догађаји.

Тако је почетком месеца под великом куполом Београдског сајма организована манифестација „Мода у свету“, у Дому синдиката концерт је одржао Шарл Азнавур, док су се на разним локацијама, укључујући Барајево, Бачевац и Бељину, у то исто време одвијали програми деветог по реду фестивала за децу „Радост Европе“.

Сајам „Мода у свету“ званично је отворио члан Савезног извршног већа Имер Пуља, а прве госте је, поред директора самога Сајма поздравио и председник Градског већа Савеза синдиката Београда. У своме говору, друг Пуља је искористио прилику да поздрави „око пет стотина излагача који су у главни град дошли из 14 земаља света“.

Слободан Коњовић је на почетку извештаја за „Политику“ са концерта славног француског шансоњера написао да је дворана Дома синдиката била испуњена до последњег места:

„Дискретно осветљење које ствара интимну, готово клупску атмосферу, седам музичара и три женска пратећа гласа, кристално јасни звуци из добро избалансираног система за озвучење – то је прошлог четвртка било понуђено (за не баш јефтине улазнице) београдским љубитељима шансоне и незадовољних вероватно није било.“

У програмима фестивала „Радост Европе“ учествовала су деца из Аустрије, Бугарске, Италије, Мађарске, Немачке Демократске Републике, Савезне Републике Немачке, Норвешке, Пољске, Румуније, Француске, Совјетског Савеза, Финске, Чехословачке и Шведске. Сусрети са најмлађом београдском публиком одржани су у Дому пионира, Пионирском граду, халама „Пинки“ и „Пионир“, а све учеснике је у згради СИВ-а примио и тадашњи председник Савезног извршног већа Веселин Ђурановић.

Тих дана је „Политика“ јавила како Лордан Зафрановић почиње снимање филма „Окупација у двадесет и шест слика“, а почела је и изградња железничке станице Београд центар.

У току су биле и интензивне припреме за одржавање меча кандидата за првака света у шаху који ће током новембра и децембра у Београду одиграти Виктор Корчној и Борис Спаски. „Политика“ је извештавала како се још увек не зна где ће двојица велемајстора водити „рат на шездесет и четири поља“ а као могући избор помињани су хала „Пионир“ и дворана Коларчевог народног универзитета. Најстарији дневни лист на Балкану је пред почетак меча у редовној шаховској рубрици читаоцима поклањао најинтересантније партије које су до тада један против другог одиграли Корчној и Спаски, а на страници резервисаној за роман у наставцима објављивани су „Ратови звезда“ Џорџа Лукаса.

И док је „Миленијумски соко“, у коме су били Хан Соло, Чубака и Лук Скајвокер, једва успевао да се неоштећен пробије кроз кишу астероида, представници Источног и Западног блока су званичним саопштењима и тајним дипломатским активностима покушавали да заузму што боље преговарачке позиције пред сам почетак састанка због ког је из новобеоградског песка, одмах уз реку, изникао велелепни конгресни центар који је својом величином и обликом многе подсећао управо на велики свемирски брод.

Три корпе и Н + Н

Ако бисмо светску политичку ситуацију у којој је октобра месеца седамдесет и седме у Београду одржана друга конференција КЕБС-а наставили да посматрамо кроз лупу Лукасовог холивудског свемирског епа, онда би се могло рећи да је „Сава центар“ требало да буде место сусрета дипломатских представника двеју империја. На челу СССР-а у то време био је Леонид Брежњев, док се Џими Картер почетком те године тек беше уселио у Белу кућу.

И управо је та чињеница могла да доведе и до отказивања октобарског Београдског састанка, јер је Картер на самом почетку мандата америчкој јавности морао да се покаже као чврст играч хладноратовског танга. Зато су његови изасланици на припремном састанку који је одржан у Београду током лета, те у интензивним дипломатским консултацијама у вези са темама о којима ће се у „Сава центру“ на јесен разговарати и договарати, инсистирали на „трећој корпи“ питања која су се односила на кршења људских права у земљама Источног блока. Совјети на то нису хтели да пристану, а изнели су и захтев да у раду КЕБС-а учествују и представници Палестинске ослободилачке организације, па је сама сврха вишемесечног боравка дипломата из европских земаља и САД у главном граду Југославије претила да изгуби сваки смисао.

Две године након што су у августу 1975. године у главном граду Финске представници тридесет и пет европских држава (међу њима нису биле Андора и Албанија), САД и Канаде потписали Хелсиншки споразум, који је требало да буде нова основа за детант, човечанство је опет било ближе нуклеарном рату него светском миру.

Само неколико дана пре почетка заседања КЕБС-а у Београду, у америчком Конгресу је одбачен предлог о изгласавању забране даље производње неутронске бомбе. На министарском састанку несврстаних земаља одржаном у Њујорку, у току трајања годишњег заседања Генералне скупштине УН, закључено је да понашање Израела озбиљно угрожава крхки мир на Блиском истоку, те да се трајно решење може постићи само равноправним учешћем Палестинске ослободилачке организације у мировном процесу.

Генералном скупштином УН је те године председавао југословенски дипломата Лазар Мојсов, а са Картером се првих дана октобра у Вашингтону састао Едвард Кардељ. Својом, како се то и данас каже, живом дипломатском акцијом, Југославија се трудила да пред почетак КЕБС-а у Београду заузме што бољу позицију која би јој омогућила да са једне стране не угрози своју политику несврстаности, а да са друге, упркос неприпадању Источном блоку, у потпуности остане верна идеји социјализма.

У томе се у доброј мери успело, и то захваљујући активном учешћу у групи европских неутралних и несврстаних земаља (Н+Н групе), чијим је усаглашеним деловањем остварена већина договорених заједничких циљева. Тако је спречено да се Београдска конференција претвори у пуки ринг за одмеравања снага две суперсиле, те да се у завршном документу КЕБС-а нађу и одредбе о начинима одржавања мира и унапређења механизама безбедности на Медитерану.

Ова стратегија се, међутим, није задовољавала успехом на пољу сирове политике. Проширење кебсовских подручја борбе „за нашу ствар“ односило се пре свега на културу!

Ликовни КЕБС на Ушћу

„Политика“ је првога октобра 1977. при дну странице посвећене култури објавила чланак под насловом: „Почиње ликовни КЕБС“.

„'Међународна ликовна манифестација Београд 77', која се отвара вечерас у 18 часова у Музеју савремене уметности представиће београдској публици дела која су изабрала 33 музеја савремених уметности земаља учесница КЕБС. Јуче су конференцији за штампу присуствовали готово сви позвани директори и комесари ове изложбе, који су, у спонтаном разговору са новинарима, пред постављеним сликама, образлагали свој избор и концепцију.“

У наставку текста се набрајају земље које су се одазвале позиву да учествују на изложби, напомиње се како ће Данску, САД и Ватикан представљати само по један уметник, док ће савремену уметност СССР-а, Мађарске, Румуније и Монака представити највише излагача.

„Занимљив је и податак да су сви гости импресионирани здањем Музеја савремене уметности и местом на коме се налази. Гости су први дан свог боравка провели разгледајући манастир Манасију, захваљујући финансијској помоћи БЕКА. Ова радна организација је притекла у помоћ, јер су материјалне резерве за ову велику међународну манифестацију биле исцрпљене.“

Међународну изложбу ликовних уметности „Београд '77“ пратио је и обимни, луксузно опремљени мултијезични каталог који је у издању Музеја савремене уметности штампан у две хиљаде примерака.

Отвара га кратка поздравна реч Милоша Минића, који је као потпредседник СИВ-а и југословенски министар иностраних послова био председник почасног организационог одбора изложбе, чији су чланови, између осталих, били и Душан Чкребић, председник Извршног већа Републике Србије, сликар Пеђа Милосављевић и председник САНУ Павле Савић.

„Сматрамо срећном околношћу што је стара идеја да се у београдском Музеју савремене уметности организује једна међународна изложба ликовних уметности остварена управо сада, поводом одржавања Конференције о безбедности и сарадњи у Европи“, написао је Минић, који је неколико дана касније и отворио велики скуп у „Сава центру“:

„Ова изложба сведочи о нашој жељи, која одговара отворености несврстане Социјалистичке Федеративне Републике Југославије, да, путем равноправне сарадње у свим областима са другим земљама, допринесемо  већем разумевању међу људима и народима, а тиме и ствари мира.“

Потом следи уводно слово идејног творца изложбе и директора Музеја савремене уметности, сликара и историчара уметности Миодрага Б. Протића. Ту је сажето оно што је Протић поводом овог великог догађаја написао у тексту објављеном у „Политикином“ културном додатку шест дана након отварања изложбе, а потом и на страницама мемоарског трокњижја „Нојева барка“.

Речи Милоша Минића о „старој идеји“ да се у Београду организује велика изложба савремене уметности нису биле тек фраза, јер је Миодраг Б. Протић већ неко време покушавао да осмисли и концепт једног тако великог догађаја и да покуша да за реализацију те идеје обезбеди довољна средства.

 „Време је пролазило, идеју изложбе нисам био решио па се са нарочитим жаром за њу нисам ни борио“, пише Протић у поглављу „Galeria mundi“ другог тома „Нојеве барке“:

„Међутим, крајем 1976. или почетком 1977, телефонирао ми је изненада Берисављевић (Живан, Жика Берисављевић) – у међувремену је са положаја амбасадора у Лондону прешао на положај помоћника секретара за иностране послове – и обавестио ме да се за крај 1977. у Београду предвиђа одржавање КЕБС и замолио да размислим шта би тим поводом Музеј могао да учини да тих дана Београд постане и европска културна метропола. Средства ће се, рече, наћи.“

Протић је добио рок од „дан-два“, али му је одмах синула идеја да му сам формат КЕБС-а указује на суштину концепта: позваће кустосе музеја савремене уметности из земаља учесница да сами одаберу репрезентативна дела уметника из њихових земаља и свакоме дати једнак изложбени простор. Потом је позвао као госте још неке важне музеје савремене уметности, па су се европским земљама, Канади и САД прикључили Бразил и Мексико.

„Веровао сам да тако снажан додир са светском уметношћу значи много за повећање наше ликовне културе“, записао је пред крај својих сећања на те дане Миодраг Б. Протић. „Или, друкчије речено, да толике изузетне изложбе и толика ремек-дела нашег века – толика епохална осећања и толики поетички нацрти – умањују нашу трпељивост према осредњости.“

Времена за тако велики посао било је мало, али је изложба припремљена и постављена на време. У поменутом каталогу су штампане репродукције и фотографије свих изложених дела на изложби, а селектор сваке националне селекције написао је кратак уводни текст, а следиле су и сажете биографије уметника.

Колико су национални селектори озбиљно приступили своме послу, најбоље говори чињеница да су Сједињене Америчке Државе представљала дела само једног уметника, али то су били једна скулптура и једанаест слика Вилема де Кунинга. Директор вашингтонског Музеја и „Хиршхорновог“ Врта скулптура, Абрахам Лернер је на почетку свог текста написао да „не постоји дело неког другог живог сликара које је толико континуативно и комплексно и тако темељано проучено и проанализовано као дело Вилема де Кунинга“.

Кунингове апстрактне слике су у Музеју савремене уметности биле изложене одмах до соцреалистичких призора совјетских уметника.

Овај „детаљ“ је био сасвим довољан да о ономе што се тог октобра дешавало недалеко од новоотвореног конгресног центра на Новом Београду опширно пише и „Њујорк тајмс“.

Шта би рекô „Њујорк тајмс“...

Чланак специјалног извештача Дејвида А. Енделмана објављен је 17. новембра 1977. На самом почетку, Енделман констатује да је реч о несвакидашњој изложби слика и скулптура насталих седамдесетих година које пружају изненађујуће тачан „барометар културне климе која у овој деценије влада у комунистичком и некомунистичком свету“.

„Изложба је уприличена поводом Конференције о европској безбедности и сарадњи где, на само пола миље уз реку Саву, дипломате из ових земаља расправљају о политици, људским правима и слободи изражавања. Али у музеју, стојећи једни поред других, ови контрасти су изразито драматичнији.“

И ту специјални извештач „Њујорк тајмса“ обавештава читаоце како су се у Музеју савремене уметности у Београду лицем у лице нашли „вртложни Де Кунингов колорит и бледа лица тракториста совјетског реализма; изоштрени фотореализам Пољака Анджеја Садовског и мртве природе бугарских академских сликара; моћне, примордијалне скулптуре шпанског уметника Рафаела Цногара и униформност румунске 'уметности друштвене корисности'.“

Потом следи Протићево образлагање концепта изложбе, а онда и детаљан опис најинтересантнијих дела.

На самоме крају чланка, Миодграг Б. Протић открива специјалном извештачу „Њујорк тајмса“ да је у плану одржавање наредне изложбе сличнога концепта и обима, с тим да ће сваки национални селектор морати да изабере само по три уметника чија ће дела бити изложена у београдском Музеју савремене уметности. 

Између распродатог Јунга и сабраног Тита

И док је „Њујорк тајмс“ без иједне полуречи културолошко-идеолошке злобе или цинизма извештавао са велике међународне изложбе савремене уметности у Београду, новинар „Политике“ је имао примедбу на високу цену помињаног каталога, који је коштао стотину и педесет тадашњих динара. Након што констатује да луксузни каталог вероватно управо толико и вреди, новинар  О. Боснић се пита „зар није могао да се штампа и један мањи, са истим текстовима, са мање репродукција, на обичном папиру, извучен на гештетнеру, али добродошао посетиоцима управо као водич, као подсетник, а не као монографија којој је место у библиотекама колекционара, стручњака; каталог који би одговарао џепу једног студента, једног обичног посетиоца изложбе?“

Можда је баш због тога „Политика“ у једном од наредних бројева читаоцима поклонила и специјални додатак штампан у боји, посвећен овој изложби.

Убрзо су новинске стране посвећене култури престале да извештавају о овом догађају јер се приближавао двадесет и други Међународни сајам књига.

На последњој страници „Политике“ редовно су штампани огласи са наруџбеницама којима су могла да се наруче сабрана дела Исидоре Секулић, изабрана дела Сергеја Јесењина, дела Вука Караџића, ново, проширено издање „Просветине“ Опште енциклопедије, али и роман „Парови“ Џона Апдајка, те „Отписани“ Драгана Марковића.

Истовремено када је у „Сава центру“ почео састанак КЕБС-а, на предлог Удружења издавача и књижара Југлославије основан је Савет 22. међународног сајма књига, „прво друштвено тело чији је задатак да се стара о унапређењу ове јединствене југословенске манифестације, о њеној улози у развијању мађународних културних веза, посебно са издавачима, књижарама и библиотекарима из земаља у развоју и несврстаних.“

Упоредо са припремама за Сајам књига, на дан рођења нашег јединог нобеловца, у Спомен-музеју Иве Андрића уручена је Андрићева награда Антонију Исаковићу за књигу „Трен“, а на Међународном сајму књига у Франкфурту наши издавачи појавили су се „на два колосека“. Поред дела изложених на колективном штанду Удружења књижара и издавача Југославије, око двадесет највећих југословенских издавачких кућа имало је и своје појединачне штандове.

У редовној колумни у „Политици“ Милан Влајчић је, пишући о стању на нашој књижевној сцени пред београдски Сајам књига, поменуо и како су одабрана дела Карла Густава Јунга, које је тог лета објавила Матица српска већ распродата и закључује како се у култури у којој се за само неколико месеци распродају одабрана дела једног психолога и филозофа „не треба прибојавати за будућност читалачке публике“.

Већ у следећем тексту, Влајчић ће написати како се „без много помпе, и без икакве најаве у брзоплетим 'топ-листама'“ на сајму нашла „и једна књига коју су хиљаде људи прочитали пре него што су је отворили. Реч је о књизи 'Београде, добро јутро' београдског песника, хроничара и сатиричара Душка Радовића.“ Свој хвалоспев Радовићевом радијско-магијском подухвату, Милан Влајчић завршава закључком како се „Београде, добро јутро“ помаља у облику књиге „као изванредно сведочанство о Београду нашег времена, о усменом предању које се опире надирућој 'цивилизацији слике'“.

Као потврда Влајчићеве вере у читаоце и као деманти његовог страха од „екранизације“ стигла је вест да је Међународни сајам књига у Београду током пет дана трајања посетило више од стотину и седамдесет хиљада људи.

Сајам је свечано отворио Стане Доланц. Изложено је преко стотину хиљада наслова из четрдесет и пет земаља, а своје штандове под сајамском куполом имало је стотину и четрдесет домаћих издавача. Интересантно је да су већу квадратуру били заузели издавачи из иностранства.

У то време, одлуке о добитницима награда Сајма књига доносиле су се пре почетка манифестације. Тако је већ првог дана трајања Сајма, 24. октобра 1977, саопштено да је за издавачки подухват године проглашено издање Титових сабраних дела које су заједнички објавили Издавачки центар „Комунист“, БИГЗ и загребачко предузеће „Напријед“. Једну од награда за најбоље опремљене књиге добила су Изабрана дела Ј. Б. Тита, која су заједнички објавили сарајевска „Свјетлост“, Државна заложба Словеније, „Младост“ из Загреба, београдска „Просвета“, подгоричка „Побједа“, „Мисла“ из Скопља и „Матица српска“.

Није забележено да ли је уручењу ових награда присуствовао и уредник „Матице српске“ Александар Тишма а ни из преписке, ни из његових дневника не знамо да ли је тог 25. октобра срео Милана Кашанина и да ли су, можда, заједно отишли на изложбу у Музеј савремене уметности.

Три године касније, у Музеју савремене уметности Миодраг Б. Протић организовао је другу велику Међународну изложбу савремене уметности. У јесен 2023. приведена је крају изградња већег дела железничке станице Београд центар, а у обновљеном „Сава центру“ одржан је четрнаести Европски конгрес о исхрани.