Стање руске економије, годину дана касније: Цена рата и западних санкција štampaj

Како у свом извештају од 10. фебруара ове године примећује (и на Западу уважена) Централна банка Русије, почетком 2023. економски трендови у земљи се развијају повољније него што су они очекивали у октобру и драстично боље него што су сами предвиђали у фебруару или марту 2022. Више оптимистичне него пређашње пројекције за привреду Русије имају и ММФ и Светска банка, као и институције на нивоу ЕУ или САД.

Централна банка Русије има чак нешто конзервативније процене од ММФ-а, будући да, после умереног пада привредне активности у 2022. од 2,5%, предвиђа стагнацију током ове године (тј. раст између -1% и +1%, док ММФ пројектује +0,3%). У 2024. се очекује раст од 1,5% – што је опет конзервативнија процена од ММФ-ових +2,1%, а у 2025. БДП ће се повећати 2%. Пројектовано је да ће робни извоз знатно пасти у овој у односу на 2022. годину (са 628 на 507 милијарди долара), док ће робни увоз порасти (са 346 на 384 милијарди долара), тиме драстично смањујући суфицит текућег рачуна платног биланса (са 227 на 66 милијарди долара).

Међугодишња инфлација од 11,8% средином фебруара је тек нешто виша од износа у земљама Западне Европе. Централна банка Русије прогнозира да ће инфлација на крају 2023. бити у распону од 5% до 7%, да би на крају следеће године пала на 4%. Међутим, нешто песимистичније прогнозе указују да ће растуће несташице довести до повећања тражње и инфлације од 7,5% крајем 2023.

Сви ови показатељи и пројекције изгледају доста добро за државу која је изолована од дела света (Запада) на кога се економски примарно ослањала до фебруара претходне године. Кључни фактор економске издржљивости Русије је њена способност да и поред ембарга одржи девизне приливе од продаје енергената. Док се физички обим извезене нафте из Русије у 2022. благо увећао, просечна цена „Урала“ снажно је падала, посебно од октобра. Обим извоза гаса се скоро преполовио, падајући са 185 на 101 милијарди m³ (у 2023. се очекује даљи пад за око четвртину), али је просечно троструко виша цена омогућила веће извозне приходе.

Поред скоро потпуне и изненађујуће брзе трговинске преоријентације на Исток, добар део објашњења за стабилност руске привреде лежи у снажној инвестиционој активности. Одлука да се снажно буџетски подстакну инвестиције у индустрији сасвим је рационалан одговор московских економских планера, чиме је, и поред ризика да се наруши финансијска стабилност (услед тиме условљеног снажног раста јавне потрошње), знатно подстакнута активност у индустрији, грађевини и услужним делатностима. За земљу која има један од најнижих јавних (и спољних) дугова у свету, фискална експанзија и последични буџетски дефицит је природан одговор на постојеће стање. На крају крајева, Амерички грађански рат, Руска револуција, Наполеонски ратови, Први и Други светски рат су сви до једног финансирани драматичним растом државне потрошње, те последичном монетарном експанзијом и Кремљ је то добро схватио. С тим повезано, не треба да чуди и активна монетарна политика, те одржавање кредитне активности на високом нивоу.

Оно што Москви отежава ситуацију, а последица је санкција Запада, јесте да је капацитет за проширење производње ограничен услед недостатка критичних увозних компоненти. Стога није чудно да Запад, препознајући ове проблеме Кремља, предузима напоре да Русији онемогући да дође у посед high-tech производа (на шта се и односи 10. пакет санкција Русији од ЕУ).

Својеврстан проблем Русије је и рекордно ниска незапосленост, које је последица повећања потражње за радницима (углавном линијско особље и кризни менаџери) услед промена у пословним процесима, те због пада понуде услед мобилизације и емиграције. Поред недостатка радне снаге, стална технолошка ограничења и слаба спољна тражња биће главни фактори који успоравају транзицију привреде ка одрживом расту.

Главни покретачи БДП-а, гледано по делатностима, биће опоравак трговине, грађевинарства и инжењеринга у оквиру војно-индустријског комплекса, док ће делатности повезане са екстракцијом ресурса остати у рецесији, будући да прилагођавање санкцијама захтева време.

Структурна трансформација привреде 

Економија Русије се показала изненађујуће отпорном, доводећи у питање ефикасност западног ембарга. Руска привреда се брзо прилагодила драстичним променама спољних услова захваљујући брзој стабилизацији финансијског система (после иницијалног шока у марту), брзој преоријентацији ланаца снабдевања и логистике, као и пакету подршке Владе.

Крајем 2022. и почетком 2023. интензивирала се активност првенствено у прерађивачкој индустрији, аграру (забележена је и рекордна жетва, те пораст сточарства), што се позитивно одразио на производњу хране и већи део прехрамбене индустрије, грађевинарство, као и потрошачке услуге (чија се експанзија може приписати расту агрегатне тражње). Ипак, због још увек слабе глобалне потражње и сталних нових санкција које ометају извоз, потражња за руским извозом опада, доводећи тренутну позитивну економску динамику у опасност.

Структурна трансформација привреде огледа се у расту улагања државе, али и у успоравању инвестиција приватног сектора. Укупан скор инвестиција је позитиван будући да су оне имале изненађујући раст од скоро 6% у 2022, а процењује се да ће у овој години, иако стагнантне, управо оне бити заслужне за очекивани раст индустрије од 2%. Песимистичнија је процена Bloomberg Economics који предвиђа да ће се инвестиције у основна средства услед смањења корпоративних зарада смањити за 5% у 2023. због очекиваног пада извозних, односно буџетских прихода.

Управо се пораст пословних инвестиција показао кључним за спречавање драстичнијег пада БДП-а и одржавање ратних напора (бројни су примери фирми у одбрамбеном сектору које раде у три смене као што је Уралвагонзавод).

Велике и мале компаније су инвестирале замењујући страну опрему и софтвер или су усмеравале новац у изградњу нових ланаца снабдевања. Према налазима Централне банке Русије, велика већина предузећа је или повећала инвестиције или их задржала на непромењеном нивоу у 2022. Додатно, како је земља покушавала да се избори са несташицама изазваним санкцијама, ницала су нова приватна предузећа, од којих су многа подржана државним кредитима или субвенцијама. На пример, у региону Псков гради се погон који ће производити индустријске батерије како би заменили увозне, у Чувашији се планира изградња компаније која ће производити водоник-пероксид у количинама које би требало да у потпуности задовољи домаћу потражњу, а у близини Москве почела је изградња погона за производњу хидрауличне опреме и лекова.

Сви ови напори учинили су да пад укупне индустрије буде минималан: 0,6%, према Росстату. Производња готове металне робе (која укључује оружје, бомбе и муницију) порасла је за 5% у првих 11 месеци прошле године, док се продукција рачунара, електронских и оптичких производа повећала за 4%. Управо захваљујући утицају санкција и других ограничења на увоз, подстакнута је штампарска и фармацеутска индустрија. Производња осталих возила и опреме благо је пала, али са растућим трендом на крају 2022. Раст је постигнут и у производњи вештачких ђубрива где је Русија, и не рачунајући Белорусију, светски лидер.

Поменута постигнућа су у оштрој супротности са падом уоченим у главним цивилним секторима. Наиме, активност у ауто-индустрији се скоро преполовила (многе фабрике аутомобила су затворене јер нису могле да обезбеде делове из Немачке, Француске, Јапана и Кореје), текстилна и дрвна индустрија пале су за 10% или више, а хемијска производња је смањена за 4%. Продукција челика пала је за 7% у 2022, што, с обзиром на снажан пад у ауто-индустрији, и није тако лош резултат.

Иако је извоз нуклеарне технологије и горива порастао за више од 20% у 2022, удео ове врсте ино-пласмана у укупним је маргиналан, али има снажан симболички утицај и помаже одржавање извесног утицаја Москве, од Египта и Ирана до Кине и Индије.

Трговинска логистика

Током 2022. предузето је више од 300 мера у оквиру плана подршке привреди пред санкцијама. Средства која влада и компаније сада уливају у економију одражава хитност развоја нове трговинске логистике након напуштања рута ка западним тржиштима. Гаспром, на пример, удвостручио је свој инвестициони програм, са планом да се капитална потрошња подигне на рекордни ниво у 2023. како би се финансирала преоријентација извоза на Исток. Додатно, Русија и Кина припремиле су нацрт међувладиног споразума о испоруци додатних десет милијарди кубних метара гаса годишње рутом „Далеки исток“.

Географска преоријентација навела је и произвођаче сирове нафте и деривата да инвестирају у транспортну инфраструктуру и танкере. Искористивши огроман неочекивани приход од високих цена робе, рударски сектор је постао велики покретач инвестиција прошле године („Северстал“ PJSC и произвођачи челика задржали су капиталну потрошњу готово непромењеном).

Државни зајмодавци као што су ВТБ и Руска пољопривредна банка улажу у замену страног софтвера локалним решењима. Четири од пет капитално најинтензивнијих сектора повећала су инвестициону потрошњу: наука и технологија за 33%, некретнине за 12%, саобраћај за 11%, рударство за 10%, док је прерађивачка индустрија имала маргиналан пад капиталних издатака (-1%). Повећана улога државе значи да је капитал коначно постао доступан секторима који дуго жуде за инвестицијама.

Део структурне трансформације руске економије је и померање логистичких операција. На пример, већина контејнерских бродова престала је да превози робу попут телефона, машина за прање веша и делова аутомобила у Санкт Петербуршку луку. Уместо тога, ти производи се превозе камионима или возовима из Белорусије, Кине и Казахстана, док се руска индустријска роба и страна електроника сада транспортују из Истанбула до Новоросијска. Пораст трговине са суседима и савезницима сугерише да земље попут Турске, Кине, Белорусије, Казахстана и Киргизије обезбеђују многе критичне производе за Русију.

Услед санкција Запада, руски извоз преко две железничке трасе које воде на Далеки исток, пре свега у Кину (Транссибирска и БАМ), снажно се увећао, док луке на Далеком истоку добијају далеко већи значај, што намеће потребу за додатне државне инвестиције у овој области. Када је у питању инфраструктура, приоритет међу аутопутевима је добила црноморска деоница Џуба-Сочи, критична за развој туризма. 

Важност шверца 

Руске компаније показале су висок степен флексибилности и прилагођавања новим условима. То важи и за она предузећа која су се у производњи ослањала на увозне материјале и компоненте. Истраживања указују да се удео предузећа којима нису потребни увозни производи повећао на 16% крајем 2022. године, након 9% у јуну 2022. Важну улогу је одиграло покретање механизма „паралелног“ увоза. Наиме, иако је укупан обим таквог увоза генерално низак (мање од 10%), он је омогућио бројним компанијама да обезбеде залихе критичних материјала и компоненти, те да наставе производњу. Што је веома важно, Русија има приступ и полупроводницима, чији је увоз током 2022. чак порастао за 36%. С тим у вези, Кина не само да је током 2022. постала најважнији трговински партнер Русије, већ и главни добављач полупроводника и интегрисаних кола.

Иако је за сада тек 9% компанија са седиштем у ЕУ и Г7 продало своје руске филијале (нпр. велике малопродајне компаније, као што су Unilever, Colgate, P&G, наставиле су своје пословање у Русији, као и бројне европске банке укључујући Raiffeisen и UniCredit), нема сумње да је decoupling са Западом трајне природе. Последично, трошкови ће временом расти и Русија ће морати да плаћа скупље (већ су чести наводи руских потрошача фрустрираних скупом или лошом робом, од млека и кућних апарата до компјутерског софтвера и лекова).

Наравно, супституција или географска преоријентација увоза, која је нужни део структурне трансформације привреде Русије, због одсуства многих увозних роба доводи до раста заснованог на мање софистицираној технологији. Додатно, померање јавне потрошње ка инвестицијама има за цену стагнацију животног стандарда и потрошње. Поред тога, иако ће повећани буџетски расходи додатно подржати тражњу у привреди, њихов фискални мултипликатор (односно допринос средњорочном расту привреде) може се показати као низак због померања структура расхода према мање продуктивним. Истовремено, смањење вредности руског извоза негативно утиче на профит компанија и обим прилива у буџет кроз пореске, дивиденде и друге канале.

Хели Симола тврди да ће се Русија суочити са ерозијом свог дугорочног потенцијала раста. Већ слаба демографска структура погоршана је ратом услед жртава, мобилизације и емиграције. Инвестиције су отежане неизвесношћу и ограниченим приступом страном капиталу, а недостатак приступа западној технологији негативно утиче на продуктивност. Последично, док је 2013. према ММФ-у потенцијални раст БДП-а Русије био процењен је на 3,5%, октобра 2022. иста институција је проценила исти на скромних 0,7% годишње.

Песимистично је и предвиђање КСЕ Института, чији сарадници очекују да ће се руска зарада од нафте и гаса (главни буџетски приход Руске Федерације) преполовити у 2023, те да ће неподстицајно спољно окружење гурати рубљу ка депресијацији повећавајући инфлаторне притиске.

С друге стране, постоје бројни докази да су стварни дисконти на нафту „Урал“ далеко мањи од званично пријављених, док би цена сирове нафте могла расти од средине 2023. На пример, сама најава Кремља да ће смањити производњу сирове нафте од марта за пола милиона барела већ је довела до знатног раста цена сирове нафте.

Додатно, јачање кинеске тражње, заједно са слабим улагањима у нову нафту, могло би да утиче на раст цене „Брента“ на 100 долара у другој половини ове године, а у таквом сценарију, цена „Урала“ би такође пропорционално порасла. 

Како руска нафта налази купце? 

Кина и Индија купују већи део руске нафте, али је изненађење да је скочио обим терета са непознатим одредиштима. Руска сирова нафта се доминантно извози кроз „сиве“ канале, који не признају „cap“, али нису нелегални, јер само користе незападну логистику и испоручују у земље које нису део блокаде. Ова непрозирна и дисперзована инфраструктура ослања се на три главна стуба: нову групу трговаца, огромну и растућу флоту танкера и нове изворе финансирања.

Руски произвођачи и продавци нафте су се делом преселили у земље Залива (Дубаи). Највећи део њих нема историју трговине (руском) нафтом, а инсајдери сумњају да иза већине њих стоје руске државне фирме. Они управљају већ огромном руском „сивом“ флотом која броји 360 бродова или 16% глобалног инвентара танкера за нафту, од којих су многи стари више од 20 година. Неке процене указују да и када би сви западни бродови избегавали тип нафте „Урал“, та флота би била довољна да одржи руски извоз сирове нафте на садашњем нивоу. Ипак, аналитичари „Ристада“ процењују да ће Русији, која је у децембру својој флоти додала више од 100 танкера (јер руте ка Азији траже знатно више времена), бити потребно још 140 бродова за одржавање токова нафте.

Изгледа да се ова сива трговина подстиче кредитима руске државе (чиме су избегнуте највеће светске банке, које су западне). Обезбеђивање осигурања је било нешто теже, али су од децембра руске фирме (вероватно помогнуте државним новцем), често нове у бродарству, ушле у посао да обезбеде осигурање терета и пловила. Посредници на сивом тржишту, који покривају трошкове као што је транспорт, нуде канал за усмеравање новца на рачуне офшор компанија на које Кремљ вероватно може да утиче.

Санкције на нафтне деривате уведене 5. фебруара даће значајан подстицај сивој трговини. Наиме, како је руска флота за превоз таквих производа мала, то имплицира да ће Москва покушавати да прода што више сирове нафте на сивом тржишту.

Додатно, „црна“ трговина, коју су испробали и тестирали произвођачи као што су Иран и Венецуела, одвија се тако што танкери (преименовани и префарбани), стари и по пола века, плове до тајних купаца са искљученим транспондерима. Они често пролазе преко прометних терминала где се њихова нафта меша са другом, што отежава откривање. Оман и УАЕ, на пример, у првих десет месеци 2022. увезли су више руске нафте него у претходне три године заједно, што имплицира да су мешали нафту и препродали исту Европи. 

Трошење девизних резерви 

Аналитичари које је анкетирала Известија почетком фебруара очекују да би буџетски дефицит Руске Федерације могао бити до 2,5 милиона рубаља већи од планираног, достижући 5 билиона рубаља или 71 милијарду долара (око 4% БДП-а). Разлози за то су, поред успоравања глобалног раста услед геополитичких напетости, и пројектован пад буџетских прихода од нафте и гаса за 24%.

Индикативан је висок обим дефицита федералног буџета у јануару, пре свега услед снажног раста јавне потрошње (за 59%). Ипак, коришћење средстава Фонда националног благостања (ФНБ) извесно ће обезбедити стабилност буџетског система (његова средства су износила 154 милијарди долара 1. фебруара 2023, или 7,2% БДП-а). Иначе, део ФНБ-а у јуанима, која се сматрају најликвиднијим средствима којима располаже Русија, процењују се на 45 милијарди долара и био би довољан за финансирање фискалног дефицита у наредне три године. Додатно, Министарство финансија дефицит финансира и кроз задуживање на домаћем тржишту, путем емисије обвезница.

За буџет је посебно важан курс рубље. Наиме, иако већина економиста сматра да је јака и стабилна монета боље решење за привреду преоријентисану на домаћу потрошњу, слабљење валуте позитивно утиче на буџетске приходе (услед инфлације) и извознике. Према руској рејтинг агенцији „Експерт РА“, просечан курс рубље у 2023. биће 75, а у песимистичком сценарију 80 рубаља за долар (17. фебруара 2023. износи 74,8), знатно више од пројекције руског Министарства за економски развој (68,3).

Иначе, буџетски и компанијски приходи од извоза гаса су годинама троструко мањи од оних остварених од нафте и нафтних деривата, иако се по медијским натписима могло претпоставити да је обрнуто. Гаспромови приходи од продаје гаса у иностранству у јануару ове године су двоструко нижи од оних у истом месецу лане, а прогнозе извоза и просечних цена гаса доминантне руске гасне компаније указују на то да ће се извоз те фирме скоро преполовити у 2023.

Кључни разлог јесте то што је продаја у ЕУ пала на тек петину. Ипак, и даље три пута више цене у поређењу са вишегодишњим просеком (Влада Руске Федерације је пројектовала 700 долара за хиљаду m³ за 2023), повећање продаје ЛНГ-а, планови о изградњи додатних гасовода ка Кини (где би испорука могла током 2030-их да достигне скоро две трећине оне која је ишла у ЕУ), а посебно реализација обимног плана о изградњи 24.000 km гасовода који ће обезбедити овај енергент за 538 хиљада станова у Русији до 2025, ублажиће штету насталу губитком европског тржишта. 

Промена глобалне економске моћи 

Ембарго није испунио очекивања Вашингтона јер је Кремљ свој главни извозни производ, сирову нафту, успео да продаје на алтернативним тржиштима (Кина, Индија, Турска), што је и поред смањених прихода по том основу (услед дисконта од око 20% у просеку) омогућило Москви да без проблема финансира своје увозне потребе, те да „одржи економију на ногама“. Разлог за то су добри односи Русије пре свега са Кином, која је препознала ризике којима би и сама могла бити изложена ако би се придржавала „савета“ Беле куће да се дистанцира да „агресивног суседа на северу“.

Наиме, технолошки ембарго са којим се Кина суочава већ од 2018. сасвим је довољна опомена, као и де факто непризнавање суверенитета над Тајваном. Оно што је Пекингу омогућило да игнорише захтеве Запада да не повећава трговину са Русијом је сама величина кинеске економије и њена критична важност за земље Запада.

Последично, да се рат ових размера десио 2014, после припајања Крима, сасвим је могуће да Москва не би имала подршку Пекинга (чија је величина економије тада била скоро двоструко мања него данас), што би је привредно урушило. Благонаклон став других земаља према Русији, посебно Индије и Турске, не би вероватно био могућ без исто таквог позиционирања Кине, будући да би претња санкцијама тим земљама била реално остварива.

Оно што се намеће као закључак да се глобална економија знатно променила у протеклих девет година, те да је драстичан раст кинеске индустрије и спољне трговине, која више није само базирана на производима ниске и средње технологије, довео ту земљу у позицију да постане критично важна за скоро све државе на планети.

Наравно, Запад би вероватно изоловао Кину у случају рата за Тајван, али би трошкови били тако високи да би дуготрајна глобална криза постала неизбежна. С овим повезано, питање које се често намеће: зашто се Путин одлучио на овако рискантну акцију, барем делимичан одговор налази у драматично повећаној глобалној економској улози Пекинга, уз неуспели покушај Брисела и Вашингтона да подржи опозицију у Белорусији 2020. који је „бацио Лукашенка у наручје Кремља“.