Мали из Силицијумске долине, превелики да би пропали: Не брините, пушка је закочена! štampaj

Шта је заједничко Банци Силицијумске долине (СВБ), која је пропала ових дана и Леман Брадерсу који је крахирао 2008. године? За сада, то је само Џозеф Ђентиле. Један од главних менаџера СВБ банке до 2007. био је директор у Леман Брадерсу, који је пропао и за собом у кризу увукао цео свет, па и Србију.

Хоће ли, ипак, остати тако? Или ће за глобалну економију данас крах СВБ банке бити оно што је 2008. године био пад Леман Брадерса?

За почетак, прва разлика је у томе што Леман Брадерс за Америку јесте био системска банка, „превелики да би пропао“, СВБ банка то није – била је тек 16. банка по величини у САД-у са имовином од око 210 милијарди долара. За банке од глобалног значаја у САД су проглашене Џ.П. Морган, Сити банка, Бенк оф Америка и Банка Њујорк Мелон. О каквом односу бројки је реч говори и податак да имовина Џ.П. Моргана, на пример, вреди око 3.800 милијарди долара. Међутим, ајтијевци су гласна и моћна група, која је преко друштвених мрежа од локалног проблема успела да направи системски проблем тврдећи да ће сви изгубити своје депозите јер „овога има и у другим банкама“.

Друга разлика је у томе што се Леман Брадерс бавио инвестиционим банкарством, док је СВБ класична пословна банка, која сарађује са привредом и становништвом. И по томе је крах СВБ-а много сличнији пропасти Вашингтон мјучуала 2008. године, када су за 10 дана штедише извукле 16 милијарди долара депозита. Из СВБ банке повучено је 42 милијарде долара за дан, што је 1,2 милиона долара у секунди. То значи и да је ова банка пала као жртва дигиталног банкарства. Јер да су ајтијевци морали на шалтер никад толиком брзином не би могли да извуку чак четвртину укупних депозита те банке за само 10 сати. Али, у Силицијумској долини не користи се шалтер. Ајтијевци су само почели да кликћу. 

„Ништа не брините“

Како је ипак једна за амерички финансијски систем мала банка постала системски проблем, за собом у банкрот повукла још две банке, али и успела да банкарску кризу прелије и у Европу? И то у Швајцарску, срце европског банкарског система – Креди Свис банку која се век и по (чак 167 година) бавила традиционалним банкарством и која по имовини за глобалну економију јесте системска банка јер је, банкарским речником речено, њен асет био вредан 1.300 милијарди швајцарских франака, што је око 1.400 милијарди америчких долара.

Криза је почела тамо где јој се нико није надао – једним безазленим састанком менаџмента банке са клијентима у Силицијумској долини.

„На том састанку представници банке су рекли: ’Имамо проблем са ликвидношћу, али ништа не брините, ми ћемо то покрити’. А кад вам банка каже да не бринете, то је исто као да вам то каже лекар – ви одмах почињете да бринете“, каже за Око магазин Иван Остојић, директор у ИТ компанији „Инфобип“, доскорашњи партнер у Мекинсију. „И има та анегдота према којој је извршни директор банке дошао и  рекао клијентима да треба да буду уз банку, као што је банка била уз њих у кризним временима. Након тог састанка Питер Тил, познати инвеститор, рекао је својим компанијама да извуку новац.“

Шта се даље дешавало објашњава Александар Милошевић, уредник економије у „Данасу“. Пошто су клијенти ове банке били запослени и власници ИТ компанија, који су уско повезана група и која комуницира преко друштвених мрежа или апликација, та вест се врло брзо проширила Силицијумском долином.

„И пошто та група има лидере који су упозоравали да банка није ликвидна, сви су кренули да повлаче депозите. То банка није могла да издржи“, објашњава Милошевић. 

У маказама каматних стопа 

Банка Силицијумске долине пала је као жртва сопственог успеха, пише лондонски „Економист“. Пословала је са ИТ сектором који био профитабилан, нарочито после ковида. У време ковида пара је било у изобиљу, јер су водеће светске банке штампале новац који се сливао у привреду, али и у Силицијумску долину и СВБ банку.

 А онда се све преокренуло. Током прошле године, око 100.000 запослених у ИТ сектору у Америци остало је без посла. Технолошки гиганти за ову годину најављују нове отказе.  Због проблема у пословању, ИТ фирмама сада треба кеш. Због раста камата, кредити су сада скупљи за све, па и за њих. Зато су ајтијевци од банке тражили свој новац назад.

Међутим, као свака банка и ова новац није држала у сефу. Инвестирала је да би зарадила и новац улагала у најсигурније хартије од  вредности – обвезнице америчке државе. Али купила их је по ниској камати, јер су тада на међународном финансијском околности биле такве. И то се, међутим, променило. Федералне резерве (Фед) су повећале камате, како би обориле инфлацију, па ове хартије на тржишту више не вреде исто. Ако се дугорочне обвезнице продају пре рока доспећа, а банка је то морала да чини како би исплатила депозите штедишама, по том основу бележе се губици.  

Тако се банка нашла у маказама каматних стопа, објашњава брокер Ненад Гујаничић. Те маказе у пракси су изгледале овако: банка је, на пример купила десетогодишње обвезнице уз принос од 0,5 одсто. То је била зарада банке при ниским каматама кад истекне 10 година. Међутим, на секундарном тржишту исте обвезнице се сада продају уз камату од 2, 3, 4 или чак 5 одсто. Што значи да банка, као продавац тих хартија, купцу мора да понуди већу зараду ако жели да их прода и дође до кеша. А СВБ банка је те хартије морала да прода како би исплатила своје депоненте.  

Банка је све потенцијалне губитке око обвезница још раније морала и да стави  у свој финансијски извештај. То нису реализовани, већ нереализовани губици, они који се можда никад неће остварити. На крају 2022. године ти непризнати губици америчких банака процењени су на 620 милијарди долара. Такве потенцијалне губитке у свој извештај уписала је и Банка Силицијумске долине.,

„И онда је у фуснотама финансијског извештаја, међу неким ситним детаљима, откривено да је вредност обвезница те банке на тржишту таква да банка бележи огромне губитке ако би их продала по тржишној цени“, објашњава Александар Милошевић.

Ипак, основна грешка ове банке је што последњих неколико месеци није имала менаџера одељења за управљање ризицима и што је и када је реч о депонентима и када је реч о инвестицијама – сва јаја ставила у једну корпу. Клијенти су углавном били старт ап ИТ компаније, а инвестирали су углавном у једну врсту обвезница. 

Ефекат деформисаног капитализма

Као последица даљег ширења панике у Америци су пале још две банке: Силвергејт и Сигначр банка. Америчка држава банке је пустила низ воду, али је спасила штедише. Иако су у Америци осигурани штедни депозити само до износа од 250.000 долара, држава ће депонентима ове три банке исплатити сваки долар штедње као да је осигуран. А у СВБ банци више од 80 одсто депозита није било осигурано, јер су појединачни улози ИТ клијената који су положени у банку били већи од 250.000 долара.

Међу клијентима ове банке била је и глумица Шерон Стоун која се недавно пожалила како јој је пропала половина уштеђевине јер је новац држала у овој банци. Међутим, ниске финансијске страсти и Шерон Стоун и власника ИТ компанија покриће порески обвезници.

Реакцију америчке државе Радојка Николић, уредница портала „Магазин бизнис“, описује као деформисани капитализам, који живимо последњих година у коме се губици социјализују на терет пореских обвезника.

„Не можемо више тражити апсолутно тржишна решења, јер их нема. Јер, сви су декларативно за тржиште док не дођу у проблем, а кад дођу у проблем онда држава ускаче и социјализује губитке. Наравно, о трошку пореских обвезника“, каже Радојка Николић.

Брокер Ненад Гујаничић сматра да то отвара простор за морални хазард. Да подстиче ризично понашање јер ће и остали учесници на тржишту рачунати на то да ће, уколико упадну у проблем, држава гарантовати и њихове депозите, као и да штедишама шаље поруку да није битно где се новац ставља на штедњу.

Ипак, инвеститори су посумњали да и у другим банкама имају исте проблеме, односно да у свом рачуноводству књиже и хартије од вредности које сада на тржишту вреде мање. И криза се даље пренела на Европу. Прва је пала најслабија европска банкарска карика – швајцарски Креди Свис.

Ову банку држава је већ спасавала током кризе из 2008. године. Од тада до данас акције Креди Свиса изгубиле су 70 одсто вредности.  Само у току прошле године банка је имала губитак од око седам милијарди франака. Вредност акција Креди Свиса 15. марта пала је за четвртину. Ову посрнулу банку, уз помоћ државе, преузео је гигант на швајцарском финансијском тржишту УБС. Међутим, сада и вредност акција УБС банке на берзи пада. Додатно, кризу је продубио и највећи акционар, Национална банка Саудијске Арабије, која је одбила да докапитализује банку, каже Радојка Николић.

„Питање је само било шта ће бити окидач, а Креди Свис је већ имао проблеме. Тако да је ова криза била окидач, јер се тржиштем раширила паника. А паника је најгора. Када се проблем догоди у Швајцарској, у срцу европског банкарског система, тамо где и државе улажу свој новац, тај пожар је тешко гасити“, сматра Радојка Николић. 

Коефицијент страха

Може ли онда овај пожар да се прелије и код нас? Народна банка Србије не држи своје девизне резерве у швајцарском Креди Свису. У Србији, међутим, доминантно послују банке са страним капиталом. И оне су, такође, куповале дугорочне државне хартије од вредности по ниским каматама, које данас на тржишту (због раста камата) вреде мање.

„Неке банке јесу изложене, неке нису, али неће држава дозволити да банке пропадну. Али ја сад да не звучим као она банка која је поручила клијентима да не треба да брину, јер чим се то каже, одмах се размишља зашто се о томе уопште говори“, каже Иван Остојић.

„Ми немамо такву ситуацији, нисмо велико тржиште, ми смо мала економија, имамо прилично регулисан банкарски систем, који је под контролом НБС. Не би требало да се банкарска криза прелије код нас“, каже Радојка Николић.

„Шта смо ми све имали у банкарском сектору, тешко је искључити да не постоје прикривени ризици. Али да се ова криза прелије овде, заиста не видим директну паралелу, нити сам чуо да је иједан озбиљан економски аналитичар на то упозорио“, каже Александар Милошевић.

Држава је одлучила да превентивно реагује па је тако председник Александар Вучић 16. марта рекао како се разматра могућност повећања осигураних депозита са 50.000 на 100.000 евра.

И док Радојка Николић сматра да ће већина на тржишту помислити да је ова одлука добра јер иде у правцу смиривања панике и да ће бити мање сумњичавих који ће иза тога видети могућност појаве нестабилности на тржишту, Ненад Гујаничић каже да је то исто као кад наставник у школи каже да неће бити јединица. „Онда нико не би учио“, каже Гујаничић. „Сасвим довољно је да остане овај ниво депозита, а да се више рачуна поведе о супервизији, јер је контрола много важна.“

А овај ниво депозита повећан је 2008. године када се криза коју је изазвао пад Леман Брадерса прелила на Србију. Претходно је милијарда евра била повучена из банака (од тадашњих шест милијарди). Радојка Николић подсећа да је окидач да штедише нагрну на банке била једна телевизијска емисија у којој су угледни економисти изразили бојазан да финансијска криза из Леман Брадерса може да се прелије и на Србију. „И то је показатељ шта може једна информација да уради на тржишту онда кад већ постоји паника“, каже Николић.

Тадашњи премијер Мирко Цветковић, који је истовремено био и министар финансија, 20. октобра 2008. године на једном састанку у Привредној комори Србије представио је пакет анти-кризних мера, а једна од њих била је и повећање гарантованих депозита са 3.000 на 50.000 евра.

Један од чланова Цветковићевог кабинета незванично је касније поверио новинарима како је ред у једној банци у центру града ишао цик-цак унутар пословнице и да је обезбеђење водило рачуна да ред никако не заврши на улици испред банке и како је новац допреман хеликоптером да се не би догодило да у банци физички не буде кеша за исплату депонената. 

Поверење у систем

„Та мера повећања депозита у оно време јесте утицала на враћање поверења у систем“, каже Радојка Николић. „Наравно, ништа се тада није догодило, потреса те врсте није било, депозити су били осигурани, а банкама је дуго времена требало да поверење врате и да депозите врате у систем. Можда отуда та намера да се дуплирањем гарантованих депозита сада додатно оснажи поверење“, каже Николић.

Ненад Гујаничић каже да су наше штедише иначе привржене банкама, да новац нису повлачиле са штедње и када су камате биле ниске, и да зато мисли да одлива капитала неће бити.

Данас је штедња у банкама већа од 14 милијарди, обавезне резерве које банке полажу код НБС су такође повећане, регулатива је стриктнија и код нас и у Европи, али и у Америци у односу на 2008. годину.

Банке су после 2008. године и у Србији (попут Агробанке, на пример) и у Америци падале јер нису имале добра средства обезбеђења. Све је кренуло од токсичних хипотекарних кредита у великим системским банкама у Америци. С њиховима падом, тада је пао глобални финансијски систем.

Сада је главни ризик за пословање банака раст камата, које централне банке морају да подижу како би обориле инфлацију. Инфлација у Америци већа је од 6 одсто, у еврозони је већа од 8 одсто. У Србији је већа од 16 одсто.

Зато ће се монетарна политика водећих централних банака после ове банкарске кризе кретати у коридору између два зла. Бираће се мање. Јер, ако повећају камате, угрозиће финансијску стабилност пошто ће можда још неке банке крахирати. Ако не повећају камате, инфлација неће пасти, наставиће да расте. Џером Пауел, шеф америчких Федералних резерви 22. марта камате је повећао за 0,25 одсто, што је мање него што се очекивало.

Ако и Европска централна банка, због краха банака, сада успори са растом камата, за грађане Србије задужене у еврима то значи да ће рате за стамбене кредите и даље расти, али спорије.

А хоће ли онда ово друго зло, инфлација, наставити да живи?