Трговински и прави ратови: Штете и користи од економске изолације Кине

Америка већ дуже време, и Европа однедавно, подижу економске баријере према Кини са званичним објашњењем како је то начин да се ублаже ефекти протекционистичке политике те земље, те економска принуда примењена на западне корпорације које послују у њој. Санкције према Пекингу постају обухватније, али нису ни близу оних које су уведене Русији. Питање које се логично намеће је да ако су резултати западне изолације Москве незадовољавајући, да ли би усвајање сличног приступа према Кини дало боље резултате?

Они који инсистирају на тврђем ставу према Пекинг , потенцирају да је релативни успех Кремља да одржи стабилном своју економију, и поред ембарга без преседана, резултат специфичне структуре привреде Руске Федерације, чији су главни извозни производи, пре свега нафта и нафтни деривати (али и угаљ, злато, бакар и разне сировине), тражени свуда у свету. Последично, одбијање ЕУ да купује те производе је учинило само да преусмеравање трговине према Кини и Индији створи тек нешто већи трошак за руске компаније, пре свега услед виших трошкова транспорта (значајан изузетак је природни гас, који је теже транспортовати, и чије ће преусмеравање на тржиште Кине трајати годинама).

Иначе, иза идеје креатора политике у Вашингтону који су претпостављали да ће економско ангажовање увући Пекинг у западни поредак, истовремено пружајући пословне прилике америчким компанијама, била је претпоставка о моћи економске политике да надвлада геополитику. Веровало се да ће улазак Кине у Западом предвођен глобални економски систем подстаћи политичке промене.

Међутим, за многе је изненадна појава Пекинга као водећег ривала Вашингтону преокренула  дугогодишња начела међународне економске политике. Оно што се чини очигледним је да САД не може да се врати економском моделу „containmenta“ (изолације) из Хладног рата, ере у којој је Запад имао мало економских веза са Совјетским Савезом, а већина земаља Трећег света је имала маргиналан економски утицај.

Интензивирање проблема на релацији Брисел-Пекинг

Европски лидери су на 24. самиту ЕУ-Кина, одржаном 7.12.2023. у Пекингу, упутили оштре поруке кинеском лидеру Си Ђинпингу, које се осим критике због подршке Москви, тичу драматично повећане конкурентности кинеских фирми на европском тржишту. Главни проблем за Брисел је тзв. „неуравнотежена трговина”, будући да се на свака три контејнера који оду из Кине у Европу два враћају празна.

Оптужба Кине за меркантилизам је проблематична будући да је током протекле деценије суфицит на текућем рачуну те земље у просеку био мањи од онога који је бележила еврозона (1,64% наспрам 2,24% БДП-а). Брисел критикује и субвенције које Пекинг даје домаћим извозницима. Међутим, кинеске батерије или електрична возила су конкурентни у Европи пре свега због огромних улагања у њихов развој (на пример, кинески соларни панели су постигли квалитет коме Европа једноставно не може да парира – са или без државне помоћи, док Фолксваген све делове за производњу у Кини набавља у тој земљи, а ускоро ће имати чак 3000 кинеских инжењера за следећу генерацију електричних аутомобила). Повезано с тим, Европска комисија је већ најавила истрагу о наводним кинеским субвенцијама индустрији електричних аутомобила.

На самиту је изнета и примедба на тешкоће европских компанија у добијању државних наруџбина у Кини. С тим у вези, као резултат огромног притиска САД, владе ЕУ би могле да интензивирају забране кинеским компанијама да учествују у јавним набавкама, што би могло додатно да погорша односе два економска гиганта без извесних добитака за европске корпорације.

Имајући у виду изнете оптужбе и захтеве Брисела, самит у Пекингу је био неуспешан, као и већина ранијих сусрета сличних формата. Како то види познати грчки економиста, Јанис Варуфакис, ниске инвестиције последњих деценију и по су главни разлог зашто ЕУ заостаје и за САД и за Кином, а одговор на то који се своди на ћутање према Вашингтону и претње упућене Кини то неће променити.

Суштински проблем Брисела је то што су његове политике према Пекингу тешко спроводиве. У оквиру својих залагања за еколошку одрживост, ЕУ жели да имплементира зелене технологије са ниским садржајем угљеника. С друге стране, Брисел хоће да оконча зависност од кинеских производа и инпута. Треће, ЕУ има циљ да сачува што више радних места у својој индустрији. Проблем је што је остваривање сва три циља немогуће.

Ако се оријентише на прокламовано залагање за очување животне средине, онда је логично увозити јефтина електрична возила кинеске производње и друге чисте технологије. Међутим, милиони субвенционисаних кинеских аутомобила лако би постали конкурентни на тржишту ЕУ, посебно пошто царине и друге баријере затварају америчка тржишта за сличне производе из Кине.

Већи изазов је то што је Кина одлучна да задржи зависност ЕУ од својих ланаца снабдевања (контролом извоза критичних минерала, укључујући облик вештачког графита који је европским фирмама потребан за производњу напредних батерија), као снажну противмеру Бриселу. Наиме, без кинеских минерала европске фабрике не могу да производе електричне аутомобиле или батерије за њих у великом обиму.

Иначе, појава Кине као једног од најистакнутијих спољнополитичких изазова са којима се ЕУ суочава производ је три политичке спознаје, почевши од 2020. Прво је било признање, изазвано пандемијом Ковида-19, да је ЕУ постала зависна од Кине када је у питању широк спектар добара. Наиме, удаљеност више није толико битна због пада трошкова транспорта, али геополитика јесте. Последично, производ који није стратешки то може брзо постати ако избије криза, те дође до прекида производње или трговине, или ако један произвођач добије монополску моћ.

Практични проблем у derisking-у ЕУ и Кине

Да ли би ЕУ требало да се одрекне своје „наивне“ посвећености слободној трговини зато што друге земље наводно користе трговину као полугу моћи је питање o коме се све чешће дебатује. Европске земље би могле, на пример успостављањем стратешких резерви, да ублаже кинеску контролу критичних сировина (пре свега тзв. ретких минерала) по релативно ниској цени. Додатно, глобална тржишта могу пружити алтернативе за већину индустријских производа произведених у Кини.

Стратегија Брисела о ограничавању кинеског увоза кроз различите начине, укључујући контрамере на кинеске субвенције, нема много смисла, посебно када су у питању производи који су од суштинског значаја за зелену транзицију, као што су соларни панели и ветротурбине.

Рационална дебата о трговинским односима са Кином је у Вашингтону постала готово немогућа. Док је у почетку америчка политика била првенствено усмерена на софистициране полупроводнике и опрему за прављење чипова, сада је списак продужен, поред осталог батеријама за електрична возила, укључујући и цео ланац снабдевања везан за ову нову еколошку технологију.

Чак и они који признају да кинеска економска принуда усмерена према западним фирмама није тако снажна, те да се она преговорима може ублажити, често тврде да би ЕУ требало да ограничи трговину са Пекингом у припреми за свеобухватне санкције које би јој биле наметнуте ако покуша да преузме Тајван, што је мало вероватно. Јасно је да емпирија и здраво економско резоновање, а не спекулације, треба да буду основа за креирање политике. Није тешко закључити да предности одржавања трговинских односа са Кином далеко надмашују теоријске бенефите повећане геостратешке флексибилности.

Колики би били трошкови изолације Кине?

Експанзија кинеске економије током 1990-их може се највећим делом објаснити спремношћу компанија са седиштем у Хонг Конгу, Тајвану, Европи и САД да граде фабрике у тој земљи да би искористиле јефтину кинеску радну снагу. Потом је наставак привредног раста омогућен намерним одржавањем потцењене вредности кинеске валуте јуана и континуираном „репресијом’’ над радом, тј. ниским надницама. Ово је убрзо довело до снажног раста кинеског увоза у САД, убрзавајући пад производње широм те земље.

Као доказ да америчка стратегија према Кини није унапређивала економске и стратешке интересе САД често се користи студија еминентних америчких економиста из 2016, који показују да је  експанзија трговине са Кином коштала САД два или више милиона радних места.

Како тврди утицајни амерички економиста Кенет Рогоф, а супротно увреженим мишљењима, раскид економских веза Запада са Кином могао би имати не тако драматичне последице за САД и Европу. Наиме, једно од бројних истраживања на ту тему показује да би раздвајање глобалних ланаца вредности, на које би у великој мери утицало смањење трговине са Кином, коштало САД само 2% БДП-а. За Кину, цена је већа, али не драматично.

Оно што се намеће као закључак не само из овог истраживања је да је за међународно кредитирање и инвестиције отвореност корисна, али добици су квантитативно мањи него што се то генерално мисли. Истина, ефекат дикаплинга САД и Кине био би већи под претпоставком да деглобализација услови драматично смањења разноврсности добара доступних потрошачима, већих маржи од стране локалних монополских добављача, те мањег конкурентског притиска на корпорације.

Ипак, ефекти међусобног раздвајања две највеће економије би у сваком случају били далеко мање драматични него што је то био случај за много мању и недиверсификовану економију Русије. Наравно, није спорно да би деглобализација успорила иновације и економску динамику, али чини се не драматично.

Међутим, свеобухватне санкције Кини, у случају ескалације око Тајвана, вероватно се неће показати ни приближно тако ефикасним као што су биле против Русије, где су ефекти такође релативно скромни. Наиме, кинеска привреда је десет пута већа од економије РФ, а током протекле три деценије она се преселила у центар глобалне трговине и финансија.

Као критичан добављач интермедијалних инпута у производњи, као и коначна карика у азијском ланцу снабдевања, Кина је де факто светска радионица. Као увозник, она је глобално значајнија од САД у секторима који се крећу од основних роба до европске луксузне робе. Када је у питању светски финансијски систем, то што Пекинг има на располагању 3.172 милијарде долара девизних резерви и главни је власник дуга америчке владе, ситуацију би учинило драматично сложенијом. Ризик снажног пада БДП-а на глобалном нивоу, уколико би геополитичке тензије довеле до тога да Кина постане предмет економске изолације од стране Запада, нису мале.

Кризни сценарио у случају ескалације у Тајванском мореузу

И поред тренутних санкција и последичних геополитичких тензија, односи између САД и Кине су прожети дубоким економским везама. Међутим, чини се да економски интереси неће надјачати државне, или барем перцепцију о виталној важности „националне безбедности’’. Није стога изненађење да је, некада незамислива, идеја о увођењу строгих санкција Кини постала широко разматрана, као једна у низу мера којој би Вашингтон и његови савезници приступили у случају ескалације кризе око Тајвана.

Иначе, постојећи ниво санкција Кини је релативно скроман у односу на читав низ економских мера које би САД и савезници могли да уведу. Оно што остаје питање је да ли би употреба санкција значајно унапредила интересе САД током потенцијалног сукоба. Наиме, концентрација моћи у врху политичког система Кине, заједно са спремношћу да се економски циљеви подреде политичким, указују да Пекинг, попут Москве, има висок степен одлучности да апсорбује трошкове санкција.

У сваком случају, покушај увођења санкција које би више погодиле Кину него Запад биће тежак задатак, с обзиром на степен до којег је та земља уграђена у глобалне ланце снабдевања, услед важност њеног тржишта за стране мултинационалне компаније, те веома снажних економских веза са скоро сваком земљом у свету (за две трећине држава Кина је највећи трговински партнер).

Опције САД да уведу оштре санкције Кини су ограничене, укљућујући и могућност да се Пекингу ускрати војно релевантна технологија. На пример, биће тешко санкционисати војну бродоградњу због скоро у потпуности домаћих ланаца снабдевања, док полупроводници не могу бити таргетирани без ризика од прекида критичних америчких ланаца снабдевања.

Да би санкције имале улогу одвраћања, САД и њихови партнери би морали да сигнализирају унисоност и решеност да уведу оштре санкције много пре сукоба. Искуство са напорима да се Пекингу ускрати приступ напредним технологијама указује на све тешкоће с којима се суочава Вашингтона у својим покушајима изолације Кине. Додатно, кључне робе, као што је енергија, су инхерентно заменљиве и глобално доступне из многих земаља, посебно оних на Глобалном југу, које вероватно неће пратити Вашингтон у сукобу са Пекингом.

На основу континуираног ослањања Кине на амерички долар за своје трговинске и финансијске операције на међународном нивоу, Вашингтон би могао да отежа функционисање кинеске економије. Међутим, остаје неизвесно да ли би амерички креатори политике увели санкције Централној банци Кине и комерцијалним банкама, од којих су неке међу највећим на свету. Наиме, економски поремећаји и нестабилност тржишта који би уследили били би драматични, не само за земљу против које су усмерени.

У случају велике ескалације у Тајванском мореузу, без рата, Г7 (као и земље ЕУ ван те групације) ће вероватно применити санкције и друге економске контрамере усмерене према Пекингу кроз најмање три главна канала: кинески финансијски сектор, појединце и субјекте повезане са политичким и војним руководством Кине и кинеске индустријске секторе повезане са војском – а све то по угледу на ембарго Москви.

Ембарго великих размера довео би до огромних трошкова широм света, имајући у виду глобалну економску интегрисаност Кине. У максималистичком сценарију који укључује санкције највећим институцијама у кинеском банкарском систему, процењује се да би најмање 3.000 милијарди долара трговинских и финансијских токова, не укључујући средства девизних резерви, било изложено непосредном ризику од поремећаја (то је тек нешто мање од БДП-а Велике Британије). Тако високи трошкови чине да су такве акције тешко политички спроводиве, осим у случају рата око Тајвана.

Г7 би вероватно настојао да смањи колатералну штету пакета санкција циљајући кинеске индустрије и ентитете који се у великој мери и асиметрично ослањају на инпуте, тржишта или технологије Запада. Циљане санкције би и даље имале значајан утицај на Пекинг, али и на многе друге земље економски повезане с Кином, те на глобална финансијска тржишта.

На пример, економске противмере усмерене на кинеску ваздухопловну индустрију могле да практично зауставе извоз ваздухоплова из земаља Г7 у Кину, те да поремете снабдевање инпутима за сопствену ваздухопловну индустрију. Додатно, уколико би Пекинг увео мере одмазде, то би процењену штету, само посматрајући зараду од извоза авиона и делова за њих, подигло на 33 милијарде долара.

Како управљати тензијама?

Иако је извесно да саме санкције не би одвратиле Кину од евентуалне акције заузимања Тајвана, то не значи да ембарго нема улогу у управљању тензијама са Пекингом. Треба нагласити да су економске санкције додатак, а не замена за војне и дипломатске алате у циљу одржавање за Запад пожељног статуса кво у Тајванском мореузу. Дакле, питање за креаторе политике на Западу је како се санкције могу искористити на најбољи начин, као део шире стратегије која интегрише све инструменте националне моћи.

Уместо да спроводи економску политику која има за циљ да промени режим у Пекингу, САД би требало да активно управља економским односима са Кином на начине који могу унапредити специфичне интересе САД и одговорити на еволуирајуће геополитичке захтеве. Истина, Вашингтон већ смањује своје ослањање на Кину у главним ланцима снабдевања и покушава да одржи предност у осетљивим технологијама. Евентуални успех САД ће се мерити њиховом способношћу да задрже своје економско вођство, ојача савезе и избегне катастрофалне исходе.