Фетиш берзанског капитализма: Брига због пада, страх од слома štampaj

Најновија превирања на берзи, изазвана непромишљеном политиком Доналда Трампа да наметне царине целом свету, покренула су једно легитимно питање: како треба да се односимо према падовима и сломовима на берзи? Ово питање се поставља без обзира на ланац одлука и догађаја који су недавно довели до пада акција.

Није тешко разумети зашто су припадници капиталистичке класе и десничарске елите ужаснути оваквим догађајима. То је очигледно из реакција think-tank-ова и мејнстрим медија. Ово су катаклизмични догађаји – за њих.

Њихови ставови се заснивају на два принципа: смањити за себе пореске стопе и увећати богатство растом вредности свог капитала. Дакле, потпуно је логично зашто би они требало да буду огорчени падовима на берзи.

Али поставља се питање зашто би левица била против тога? И не само то: на први поглед сви аргументи воде ка закључку да би левица требало да се падовима на берзи радује.

Најпре због тога што пад тржишта акција чини неједнакост богатства мање драматичним. Ово је емпиријски тачно; али је и очигледно из аналогије супротних кретања, као када је недавни скок на берзама створио нечувену капиталну добит многим плутократама, укључујући Илона Маска чије је богатство порасло са неких 200 на 400 милијарди долара.

Ова епизода је навела многе левичарске економисте и Оксфам, међународно удружење које се бави проблемом неједнакости, да концентрацију глобалног богатства илуструју сликом на којој група милијардера која би напунила мали аутобус поседује онолико богатства колико и преосталих 8 милијарди људи.

Али сада се дешава нешто супротно. По аналогији, очекивало би се да ће тренутни падови на берзи, који су процентуално више погодили богате, бити добродошли јер смањују неједнакост. Сада би за милијардере, користећи Оксфамову метафору, био потребан већи аутобус.

Друго, многе новије левичарске политике заговарају опорезивање појединаца са великим богатством, а чак се појавила идеја да свако чије богатство прелази милијарду долара треба да буде опорезован целокупним преосталим вишком од тог износа, тј. конфискацијом целокупног богатства изнад те једне милијарде долара.

Ово даје додатну подршку тези да су крахови на берзи добри. Уместо да држава опорезује супербогате капиталисте, они сами, деловањем њиховог тржишта, треба да себи нанесу тај бол.

Постоји и трећи разлог који иде у прилог овом ставу. Око 60% Американаца, као и људи у другим развијеним земљама, немају никакав приход од имовине (види графикон доле; подаци су узети из репрезентативних националних анкета). 

Према томе, само 40% Американаца има неки приход од имовине, док је у већини земаља у развоју тај удео између 3 и 7 одсто (нпр. у Перуу је 4%, у Колумбији 7% итд). Ако бисмо сабрали све људе широм света, мало је вероватно да бисмо нашли више од 10% (а вероватно само 5%) оних који имају икакав позитиван приход од финансијске имовине. Дакле, оно што не погађа 90 до 95% светске популације можда је мало преувеличано од стране мејнстрим медија чији власници и кључни купци припадају богатима? Врло је могуће да је тако.

Идемо даље. Приходи од финансијске имовине, чак и међу оних 5-10% светске популације, и 40% Американаца који их имају, изражено су на страни богатих. Неједнакост финансијских прихода није као неједнакост прихода од рада. Много је већа. На пример, Gini индекс, који мери неједнакост прихода од рада (пре опорезивања) у Сједињеним Државама је обично око 0,55; Gini индекс капиталних прихода је изнад 0,9. Исто важи за скоро сваку земљу на свету.

Приход од финансијске имовине је као богатство: несразмерно га примају они на самом врху расподеле. У Сједињеним Државама око 90% свих различитих финансијских инструмената и средстава поседује само 10% најбогатијих Американаца (видети књигу Еда Волфа „Век богатства у Америци“ и студију Куна, Шуларика и Стајнс „Приход и неједнакост богатства у Америци 1949-2016“). Стога тврдња да 40% Американаца има неки приход од финансијске имовине донекле обмањује, пошто већина њих има врло мало од тога – а само неколицини припада гаргантуовски удео. Што значи да би требало да будемо још мање забринути ако берза крене низбрдо.

Дакле, да резимирамо: постоје три разлога да се поздрави пад на берзи: он смањује неједнакост у богатству тако што смањује богатство на самом врху; не утиче на приходе већине људи (60% Американаца и 90-95% људи у свету); међу онима који су погођени највише губи crème de la crème.

Међутим, то није оно што видимо у стварном животу. Левица не жали због падова колико десница, али јој очигледно није пријатно. Постоје два разлога која се генерално наводе због којих нема радовања слому берзе.

Први аргумент каже да, иако је тачно да 60% Американаца нема никакав приход од капитала, неки од њих имају средства у пензионим фондовима типа ИРА или 401(к). Овим финансијским инструментима може се приступити само под одређеним условима (као што су старост и хитни случајеви), али током фазе акумулације им се не приступа и стога се не приказују у годишњим приходима. Али они ће бити значајни у будућности. Људи који имају такве инструменте и нису милионери, у случају пада берзе доживеће умањењe своје имовине. Они неће имати пад прихода само зато што сада из тог фонда не добијају ништа. Али би могли имати приход нижи од очекиваног тек када приступе тим фондовима, можда за 3, 5 или 30 година. Ако ова финансијска имовина остане на ниској вредности, њихов будући приход биће мањи. Али будући ток прихода је увек резултат многих непредвиђених ситуација, а једна од њих је учинак тржишта акција; људи који имају пензионе планове типа PAYG (Pay-As-You-Go), у којима cами одређују начин и висину улагања, више не могу да буду сигурни да ће када оду у пензију добити све што су уложили. Много ће зависити од ситуације на тржишту рада и да ли има довољно текућих прихода за исплату пензија. Сходно томе, ако пад берзe потраје, власници пензионих фондова ће у будућности примати мање приходе. (Додатно, када у било којој години укључимо приход од приватних пензија као део прихода од финансијске имовине, учешће пензионих фондова не чини никакву разлику јер они који их примају већ се налазе међу 40% оних који имају приход од финансијске имовине различит од нуле.)

Други аргумент је да пад на берзи претходи повлачењу инвеститора, јер се њихова очекивања будућег профита смањују, па самим тим и инвестиције, а на крају ће и запосленост бити нижа. Капиталисти би се упустили у неку врсту „штрајка капитала“. Али ако је тачно да ће сваки пад богатства међу најбогатијим људима на крају довести до рецесије и ниже запослености, по којој основи заговарамо опорезивање веома богатих појединаца? Зар они не би, ако би били опорезовани, смањили своје инвестиције на исти начин на који их смањују када берза не функционише? Сходно томе, да бисмо били доследни, требало би да престанемо да заговарамо веће пореске стопе за богате јер би такви порези имали штетан утицај на будуће запошљавање и плате радника. Ово је управо десничарски аргумент који је левица прећутно прихватила – али то важи само за пад берзи, не и за порезе.

Трећа линија одбране берзи је можда најинтригантнија. Има идеолошки елемент. Чињеница да је важност берзе постала толико несразмерна (у поређењу са улогом коју игра у стварном животу), и фетишизована не само од стране деснице и центра, већ чак и левице, показује дубљу недоследност идеја које неки негују о превазилажењу капитализма и немоћ да се мисли даље од берзе.

Како ће капитализам бити превазиђен ако се не може превазићи берза и ако се не могу ни замислити другачији системи капитализма (а камоли некапитализма) који се не ослањају на берзу за алокацију уложених средстава? Постоји капиталистички модел где кредитирање клијената углавном обављају комерцијалне банке. Берза ту игра много мању улогу. Постоји и модел самофинансирања где компаније не деле дивиденде, већ већину свог профита користе за инвестирање. То је оно што кинеска државна предузећа раде последњих 40 година.

Постоји чак и трећи модел где је држава та која много улаже. Маријана Мацукато је показала да чак и у Сједињеним Државама многа кључна технолошка достигнућа (нарочито у ИТ индустрији) дугују своје постојање државним улагањима. Дакле, није тачно да капиталистички систем мора да подразумева доминантну улогу берзе. Још бизарније је веровати да капитализам није „природни“, већ историјски систем који треба превазићи, а онда се спотакнути на првом кораку када се постави питање зашто би левица била забринута због цене акција богаташа.

***

PS: Расподела прихода од финансијских средстава (укључујући приватне пензије) у САД 2022. изгледа овако: 59% домаћинстава има мање од 100 долара годишње по особи. Медијана је 22 долара годишње (тј. мање од два долара месечно). Оних 1% у врху имају у просеку 122.000 долара по особи годишње. Дакле, када сте забринути због прилика на берзи, бринете о овој конкретној дистрибуцији. (Израчунато према луксембуршкој анкети о приходима, на основу анкете о тренутној популацији САД из 2022.)

PPS: Можда је требало да поменем једну очигледну и добро познату разлику између (фиктивне) финансијске и стварне имовине. „Губитак“ богатства који настаје када берза падне дешава се просто услед наше поновне процене будућих изгледа. Ништа се стварно није променило, осим наших очекивања. Ако упоредите, нa примeр, милијарду долара таквих фиктивних губитака са уништењем стварне имовине вредне милијарду долара – рецимо, у разорном земљотресу који уништава зграде – у том случају прилично очигледно постоје стварне последице по добробит људи: хиљаде њих постају бескућници. То је велика разлика.