Нови прилози за реконструкцију злочина јединица Вермахта у Панчеву 1941: Трагом метка испаљеног пре 82 године štampaj

Пре десетак година у Панчеву није било конака за путнике-намернике. Прождирућа транзиција замандалила је врата два хотела која су била у својини друштвеног угоститељског предузећа „Слобода“, а приватна иницијатива још увек није била реаговала на ову туристичку аномалију. Потом је отворено неколико мањих хотела и преноћишта, а након низа пропалих аукцијских продаја и предугог реновирања, хотел „Тамиш“ је почетком априла најзад примио прве госте.

Овај хотел, архитектонско чедо југословенског хотелијарства с краја седамдесетих, сем комфорних соба и осталих основних услуга сада гостима нуди и популарне спа програме. И док бетонска кула на самом улазу у град започиње свој нови живот, здање хотела „Слобода“ у самоме центру Панчева и даље зврји празно и наставља да пропада.

Угаона зграда која се налази под заштитом државе и гледа на централни градски трг и зграду Општине подигнута је у првој половини деветнаестог века за војне потребе, да би неколико деценија касније била претворена у хотел. Током стотину и педесет година, хотел је променио неколико имена и власника. У време Aустроугарске звао се „Вајс“ и „Контиловић“, између два светска рата прво је преименован у „Велику Србију“, а потом у „Еспланаде“, да би последње име добио одмах након ослобођења града, октобра 1944. године.

У тексту посвећеном неуспелим приватизацијама „Слободе“, објављеном у „Политици“ фебруара прошле године, између осталог пише и како банкет сала у приземљу хотела изгледа очајно, „са срчом од поразбијених огледала“.

У тој истој сали је 22. априла 1941. године преки суд немачких војних окупационих власти осудио тридесет и шест цивила на смрт стрељањем и вешањем. И мада се на фотографијама које је током тог преподнева у овој просторији снимио званични фотограф Пропагандне чете Шпрингман (чије име ни забележно) поменута огледала не виде, није тешко замислити како су у комадићима срче до данас остали утиснути погледи људи који су тог истог дана пре осамдесет и две године свирепо погубљени на панчевачком православном гробљу.

Смакнуће тридесет и шесторо недужних људи није само један од догађаја који су црним словима заувек уписани у историју Панчева, већ се сматра за први масовни злочин над цивилима који су током Другог светског рата починиле регуларне јединице немачке армије. И мада се о свему што се тог дана догодило у Панчеву зна много, Јозеф Франк је у књизи „Крвави април у Панчеву – позадина стрељања и вешања тридесет и шесторо цивила у априлу 1941“ од доступних докумената, сведочења и фотографија успео да склопи до сада најкомплетнији мозаик који читаоцу пружа верну слику тих трагичних догађаја. Франкова књига прво је штампана у Немачкој, а сада ју је, у преводу Бојане Цветановић, објавио Историјски архив у Панчеву. 

Две изложбе, много верзија и једна истина

Једна од одлука Другог заседања АВНОЈ-а у Јајцу односила се на формирање Државне комисије за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача. Записници о догађајима који су се одиграли у Панчеву априла 1941. године настали су одмах по ослобођењу града, током новембра и децембра 1944, а чине их сведочења очевидаца и чланова породица погубљених цивила.

Немачки истражни органи су се за овај случај заинтересовали тек двадесетак година касније, када су своју верзију онога што се првих дана окупације дешавало у Панчеву дали поједини преживели припадници Вермахта који су посредно или непосредно учествовали у извршењу одлуке преког суда.

Сведочења и сећања преживелих Панчеваца била су и остала темељ на основу којег се у локалној и најширој домаћој јавности са променљивим интензитетом гаји сећање на овај злочин који је претходио масовним стрељањима у Краљеву и Крагујевцу. Своју реч о свему ономе што се у априлу 1941. десило у Панчеву дали су наши историчари, али и писци Младен Марков и Немања Ротар, да би пре неколико година ову причу на себи својствен, оригиналан и ангажован начин актуелизовао светски познати стрип-аутор Александар Зограф. Пре петнаест година, у режији Александра Токина, снимљен је и документарни филм „Штрик и кугла“.

Немачко правосуђе на основу помињаних истражних поступака напослетку није успело да подигне ниједну оптужницу која би резултирала макар закаснелом пресудом појединцима који су у тим првим данима окупације, носећи уноформу Вермахта и „само извршавајући наређења“, учествовали у вешању и стрељању цивила у Панчеву. То, међутим, није значило и дефинитивни нестанак овог топонима са хоризонта друштвених преиспитивања послератног (западно)немачког друштва.

Управо је Панчево било једна од тема изложбе „Рат до истребљења. Злочини Вермахта 1941–1944“, која је од 1995. до 1999. године приказана у тридесет и четири немачка града, а посетило ју је око девет стотина хиљада људи. Задатак да обради тему погубљења цивила у Панчеву поверен је историчару Валтеру Маношеку, који је за потребе изложбе приредио одељак насловљен „Србија и борба против партизана“. Маношек је догађаје из априла 1941. сажео овако:

„У Србији Вермахт од самог почетка није остављао места сумњи да је решен да се крваво разрачунава и са цивилима. Када су у Панчеву, главном граду Баната, 17. и 18. априла 1941. године – дакле, још пре капитулације Југословенске војске – убијена двојица војника СС-а, потпуковник фон Банделов, командант постаје, наредио је да се 'у знак одмазде' погубе цивили: припадници Вермахта су насумице сатерали и затворили неке житеље града. На гробљу је 22. априла 1941. обешено 18 људи, а осталих 18 је егзекуциони одред Вермахтовог пука 'Гросдојчланд' стрељао уза зид гробља. Њихови лешеви су, ради застрашивања, три дана стајали изложени. Погинули припадници СС-а су сахрањени уз демонстративну церемонију.“

Маношеков текст је илустровало десет фотографија, које је снимио Герхард Гронефелд. Овај професионални фотограф је у априлу 1941. у Панчево стигао као специјални известилац Пропагандне чете. Током вешања и стрељања невиних цивила снимио је стотину и тридесет фотографија.

Његове фотографије илустровале су и причу о масовном погубљењу у Панчеву коју је за потребе друге изложбе о злочинима Вермахта срочио историчар Флоријан Дирл. Сем што је донекле исправио бројне Маношекове омашке, Дирл је своме тексту приложио још неколико неизлаганих фотографија, а први пут су приказани и неки аутентични документи.

Обе изложбе изазвале су различите реакције немачких историчара који су расправљали и о начину на који су публици приказани догађаји у Панчеву. Ове дискусије су, међутим, вођене на основу „факата“ који су добрим делом били производ лажних вести. Али обмањивање јавности није било продукт послератних настојања да се изврши ревизија историје, већ је, у овом случају, све осмишљено и „произведено“ управо у Панчеву, током првих дана немачке окупације који су непосредно претходили трагичном 22. априлу.

Ваљало је, наиме, заташкати инцидент који су током прослављања Хитлеровог рођендана 20. априла изазвали пијани немачки војници. За смрт једног од њих окривљени су фантомски припадници тада фантомског покрета отпора. Тако је створена лажна вест према којој су у Панчеву већ тада, из правца православног гробља, на припаднике Вермахта пуцали и партизани и четници, а убрзо је овој измишљотини додата и прича о тајном тунелу којим су побуњеници са гробља доспели до крчме у којој се инцидент догодио!

Овако фабрикована истина била је уткана и у начин на који су, како у предговору своје књиге каже Јозеф Франк, „поменути догађаји пре неколико година представљени и оквалификовани унутар подунавскошвапских организација у Немачкој и Аустрији“. Франк истиче како га је управо овакво очигледно постистинско занемаривање чињеница и нагнало да изнова проучи све околности овога злочина.

Рођен у Јужном Банату, поделивши судбину немачке националне мањине која је прогнаничком судбином платила за грехе својих сународника што су током рата окрвавили своје руке, Јозеф Франк је још шездесетих година у Немачкој видео Гронефелдове фотографије и, како наводи у предговору, одмах му је било јасно да „овде вешају и стрељају недужне цивиле“. И мада по професији није историчар, почео је да истражује, не би ли на основу доступних докумената пробао да разјасни све околности које су довеле до трагедије.

Немачки педантно, Франк у својој књизи прво анализира догађаје који су претходили погубљењу тридесет и шесторо цивила, потом до детаља реконструише све оно што се 22. априла 1941. дешавало у Панчеву и најзад се осврће на све досадашње интерпретације овог ратног злочина. Отуда се „Крвави април у Панчеву“ може читати као историјско истраживање, као својеврсни полицијски досије, али и као предложак за ТВ серију.

Али како год ову књигу читали, утисак је исти: трагајући за истином, Јозефу Франку је успело да оживи ово панчевачко време смрти. Уздајући се у моћ веродостојних података и раскринкавајући историјске фалсификате, он пред читаоца изводи не само жртве и њихове џелате, већ целокупну локалну заједницу и окружење у којем су међусобни односи произвели крајње и трагичне консеквенце.

Неколико почетака и један једини крај

Број масовних злочина који су током Другог светског рата извршили нацисти чини да човек и данас лако може да закључи како су се они махом дешавали без неког нарочитог повода. Догађаји који су претходили убиству тридесет и шесторо житеља Панчева 22. априла 1941. недвосмислено показују колико је овакво размишљање погрешно.

Али, колико је ужасавајуће лако идентификовати не само дан, већ и час када се ова трагична повест окончала, толико је захтевно одредити тренутак у коме је све почело. Тачан одговор, наравно, не постоји, али Јозеф Франк у својој књизи наводи и описује неколико временских тачака које би, све заједно али и појединачно, могле представљати тренутак после ког, у овој стравичној метафизичкој једначини зла, више није било повратка.

И мада би се семе зла сигурно могло пронаћи и у многим другим ближим или даљим датумима, Франк као прву станицу на путу у катастрофу види 27. март 1941, када су демонстрације против приступања Краљевине Југославије Тројном пакту одржане и у Панчеву.

Панчевци су се тог дана окупили на централном тргу и пред зградом Магистрата, где се данас налази градски музеј. Међу окупљенима је било и ђака и њихових професора и све је протицало без било каквих инцидената све док део демонстраната није кренуо ка делу града у коме су се налазиле и фолксдојчерске продавнице али и на зграду Културбунда. Разбијено је неколико излога, а каменице су бацане и на зграду у којој су се налазиле канцеларије Швапско-немачког културног савеза, па је дошло до оштећења и намештаја.

Десетак дана касније, Немачка напада Југославију без објаве рата, а панчевачке власти одмах после првих бомбардовања Београда хапсе педесетак грађана немачке националности. Таоци су били затворени у великој сали за седнице у Градској кући. Међу њима се налазио и извесни Херман Брум, који је радио код лимара Хибнера. Према изјави једног од талаца, Брум је све време претио онима који су га затворили речима:

„Када будем изашао одавде, обесићу их сопственим рукама!“

Две недеље касније, овај лимарски шегрт добровољно се пријавио за посао џелата а потом и непосредно учествовао у вешању осамнаесторо цивила, поставши мајстор смрти. Али између Брумове претње и њеног остварења одиграла су се још два догађаја који ће убрзати ритам ратног злочина.

Таоци су пуштени кућама када је претходница немачких снага већ скоро била стигла до Панчева. Не зна се тачно кад, али највероватније у ноћи између 10. и 11. априла. Док се Осми пешадијски пук Југословенске краљевске војске повлачио из града, неколицина наоружаних фолксдојчера покушала је да зароби део наших војника. Дошло је до пуцњаве у којој је један фолксдојчер убијен, а осморо њих ухапшено и одведено у правцу Београда.

Негде на том путу и они су прво убијени, а онда и искасапљени. Такве су их пронашли њихови сународници, који су у потрагу кренули камионом. Тела су враћена у Панчево, где су изложена у предворју истог здања у коме су до само пре неколико сати били затворени таоци.

И док су у наведеним догађајима који су претходили трагедији учествовали Срби и локални Немци, актери последњег инцидента који ће запечатити судбине недужних цивила били су искључиво припадници Вермахта.

Један од првих задатака окупационих власти у Панчеву био је свечано обележавање Хитлеровог рођендана 20. априла. Организована је војна парада, фиреру послани телеграми захвалности, а свечарска атмосфера међу фолксдојчерима и припадницима Вермахта који су тек доспели у град подгрејана је честим наздрављањем. Тако је дошло до свађе пијаних немачких војника у гостионици „Румунски краљ“, која се налазила преко пута Старог православног гробља, на Новосељанском путу, данас Улици ослобођења. У кошкању је дошло до пуцњаве у којој је страдао један припадник Вермахта. Војници који су учествовали у свађи никоме не пријављују шта се десило, већ леш свога убијеног саборца односе до дворишта оближње месаре Јоце Бранковића, где дочекују јутро.

Призор немачког војника изложеног на одру овековечује већ помињани Гронефелд и од тог тренутка све што предузимају окупационе власти није ништа друго него заташкавање. Уместо да буде отворена истрага која ће показати шта се заиста десило, испреда се измишљотина о серији ноћних напада „четника и партизана“ на немачке стражаре из правца гробља, а онда се креће у акцију одмазде.

Франк у својој књизи пажљиво анализира све наведене догађаје који су претходили стрељању и вешању тридесет и шесторо цивила 22. априла 1941. године, али нарочиту пажњу посвећује управо расплитању сложене мреже лажи и (само)обмана којом је обавијена кобна туча пијаних војника Вермахта.

Заташкавање истине се, према Франковим налазима, наставило и деценијама након завршетка Другог светског рата. Ову своју тврдњу он доказује пажљивом анализом филмског материјала који је наводно аутентичан и доказује тврдње о нападима чланова покрета отпора на немачке војнике, а заправо се ради о невештом фалсификату, у који су монтирани касније снимани „играни“ кадрови.

Реч је о снимцима камермана Пропагандне чете Готфрида Кесела, монтираним у получасовни филм који се у јавности појавио тек 1997. Сем што садржи материјале где је приказана атмосфера у Панчеву током прославе Хитлеровог рођендана, али и сама егзекуција цивила код ограде гробља, Кеселов филм је „обогаћен“ кадровима лажне стварности, чији је циљ да подупру причу о наводним активностима покрета које су биле главни разлог за спровођење одмазде над цивилима.

И док у овом материјалу, те у изјавама сведока и извештајима званичника проналази недоследности и противречности, Франк у огради Старог панчевачког гробља проналази траг пушчаног зрна које је испаљено пре готово осам деценија.

Тако се до краја огољује добро смишљена лаж која ће у року од двадесет и четири часа након што је проглашена за званичну верзију, тридесет и шесторо невиних људи прво довести пред преки суд, а потом до ограде Старог православног гробља, где ће их половина бити обешена а друга половина стрељана. 

Уже се два пута кидало

„Постоје индиције да је између немачких официра и водећих локалних функционера сигурно било договарања уочи судске расправе 22. априла 1941. Зашто то кажем?“, резонује Франк, анализирајући хронологију догађаја тог стравичног пролећног дана у Панчеву. „Припреме за вешање су обављене већ 22. априла пре подне, дакле још пре, односно у току судске расправе (проналажење стабала и сеча, скидање грања, доношење коља, набављање потрепштина као што су ужад, бурад, столице и њихов транспорт до гробља). Договорено је да део осуђених буде стрељан а део обешен, и да вешање изврше локални цивили. Такве одлуке се не доносе ад хок. Информација о предвиђеним егзекуцијама је у околним селима посредством локалних месних старешина пренета фолксдојчерском становништву, а за 'заинтересоване' грађане је организован и транспорт коњским запрегама до губилишта.“

Франк није проверавао да ли је април 1941. био сушан, и да ли су таљиге којима су фолксдојчери довожени да присуствују погубљењу својих панчевачких суседа дизале прашину док су се приближавале Панчеву. Али је зато пажљиво анализирао рад прекога суда, те дао биографије и фотографије већине оних који су тог дана обешени или стрељани уз ограду Старог православног гробља.

Међу њима су се нашли и два професора панчевачке гимназије. У табеларном приказу података о жртвама, у рубрици напомена, Франк наводи како су професора историје Јована Максина потказала двојица ученика фолкдојчера, док за гимназијског професора математике Мирка Сковрана, оца композитора Душана Сковрана, бележи како је био један од водећих учесника демонстрација 27. марта. Уз име погубљене Шишкуловић Даринке, стоји да је по занимању била гостионичарка. Франк је помиње у одељцима посвећеним расветљавању убиства немачког војника 20. априла, јер је ова жена радила код „Румунског краља“ и била сведок онога што се те вечери заиста догодило.

Није, дакле, тешко закључити како су са свима онима који су изведени пред преки суд фолксдојчери имали неке предратне нерашчићне рачуне. Франк наводи како су двојица гимназијалаца који су пријавили свога професора касније говорили како нису мислили да ће се све тако завршити. Али, јесте.

Током својих боравака у Панчеву, Франк је обишао и одавно затворени хотел „Слобода“, у чијој је банкет-сали 22. априла 1941. заседао преки суд.

Сем што је снимио атмосферу током самога суђења, фотограф Пропагандне чете Шпрингман је са једног од прозора на спрату тадашњег хотела „Еспланаде“ забележио тренутке када се у стражњем дворишту одигравао чин дефинитивног одабира ухапшених који ће ускоро кренути на последњу шетњу својим градом.

Јер, било је оних који су се првобитно нашли на списку осуђених на смрт, па су захваљујући спретности својих најмилијих успели да своје животе откупе преписујући куће и земљу фолскдојчерима који су њихову судбину држали у својим рукама.

Али, Франк бележи и како је Миленко Јефтић, економ у градској управи, 21. априла увече добио дозволу да оде кући како би се опростио са својим најближима. Неки су га наговарали да се сакрије, али он то није хтео. У том тренутку је још веровао да ће заузимањем утицајних локалних Срба успети да се ослободи.

„Јефтић је био тај којем се конопац два пута кидао. Према другој верзији догађаја“, наставља Франк, „први пут је конопац био предугачак, а код другог покушаја се прекинуо.“

Франк наводи и како је Јефтићеву смрт у чланку објављеном у часопису „Фотогешихте“ 1984. описао сам Герхард Гронефелд:

„Био је ту један дебели, он је двапут спао. Тада је настао жамор. Знате, по старом обичају: када се некоме прекине уже, он је слободан – тако је то било у средњем веку. Онда су се – тога се још сасвим јасно сећам – чули повици: 'Па, пустите га, пустите га да иде!' Био је то један баш набијени, дебели човек. Уже је пукло два пута, онда више нису имали довољно конопца па су чвор везали сасвим узано и једва му то навукли преко главе, скоро да су му уши откинули. То су баш језива сећања.“ 

„Боље рат него пакт“

Један од оних којима никако није успевало да обесе Миленка Јефтића био је и лимарски помоћник Херман Брум. Након што би својој жртви намакнуо омчу и измакао јој ослонац под ногама, Брум је несретника обгрљивао око струка и онда га цимао ка земљи, не би ли га најзад угушио, или му сломио врат. Херман Брум ће погинути 1943. у Бици на Сутјесци у борби против партизана као припадник 7. СС дивизије „Принц Еуген.“

У разговору са историчарем Валтером Маношеком, Гронефелд 1994. године додаје: „То је за мене било заиста чудесно, да су они уздигнуте главе ишли у смрт. Неки су чак викали: 'Живела Југославија!' Ти људи су тако достојанствено ишли у смрт, волео бих да видим да ли би неки Немац то учинио, да умре тако уздигнуте главе.“

Након што је прва група цивила обешена, приступило се стрељању. Франк бележи изјаве неких од припадника Вермахта који много година после рата нису баш могли да се сете како су доспели у стрељачки строј који је након команде „Пали!“ пуцао у осамнаест цивила постројених уз ограду Старог православног гробља.

Одмах по завршетку егзекуције, на централном градском тргу свечано су сахрањена тела деветорице фолксдојчера које су током повлачења из Панчева заробили и онда убили припадници југословенске војске.

Окупационе власти су породицама убијених цивила дозволиле да преузму њихова тела и да их сахране.

На основу података које је пронашао у протоколима умрлих два православна храма у Панчеву, Франк наводи како је већ 23. априла сахрањена двадесет и једна жртва. Један убијени је сахрањен на Јеврејском гробљу. „Остале погубљене особе су неколико дана касније анонимно покопане у масовну гробницу на гробљу.“

Није утврђено да ли је и тада на споредном улазу у Старо православно гробље стајала велика трака коју су ту поставили џелати 22. априла, пре него што су отпочели са егзекуцијама тридесет и шест цивила. Била је то трака коју су грађани Панчева носили током демонстрација против потписивања Тројног пакта 27. марта 1941.

На њој је писало: „Боље рат него пакт“.