Бити увек у праву: Границе политичке принципијелности, реализма и либерализма Ремона Арона štampaj

Ремон Арон, рођен 1905, а преминуо 1983. године, био је један од водећих француских и светских јавних интелектуалаца, либералних мислилаца и социолога друге половине 20. века. Његов рад обухватао је готово све области друштвених и хуманистичких наука. Студирајући филозофију (са фокусом на немачку филозофију), писао је о Канту, Хегелу и Хајдегеру; од 1940-их све више се интересује за међународне односе и објављује низ значајних радова из те области, чији је врхунац монументално дело Мир и рат међу нацијама, објављено на француском 1962, а на енглеском 1966. године. Књига је добила похвале многих, укључујући Роберта Мекнамару и Хенрија Кисинџера.

У време Вишијевске Француске и немачке окупације земље, Арон је у егзилу у Лондону, политички близак Де Голу и његовој влади Слободне Француске. Његов либерализам га је, нарочито после 1945, довео до изразито антикомунистичких ставова, коначног раскида са гимназијским другом Жан-Полом Сартром, тешких односа са многим француским левичарима и комунистима, и до полемика са младим социјалистима попут Пјера Бурдјеа и искусним политиколозима као што је Морис Диверже.

Његов социолошки рад о индустријском друштву совјетског и капиталистичког типа био је, по мом мишљењу, изванредан. Када сам седамдесетих година прошлог века прочитао три тома његових предавања одржаних на Сорбони крајем педесетих и почетком шездесетих година („18 предавања о индустријском друштву“, „Класна борба: Нова предавања о индустријским друштвима“, „Демократија и тоталитаризам“), био сам апсолутно импресиониран. И остао сам то до данас.

Арон је такође написао врхунске студије о политичким мислиоцима и социолозима: Диркему, Макијавелију, Марксу, Монтескјеу, Парету, Веберу и Токвилу. Задовољство је читати их, а недавно сам неке од њих поново прочитао када сам радио на књизи „Визије неједнакости“. Аронове портрете интелектуалаца сврстао бих уз оне које је написао Кејнс у „Есејима у биографији“, како по дубини увида у начин размишљања различитих аутора, тако и по разумевању односа између њихових живота и идеја.

Вреди поменути и Аронову комбинацију академске каријере и новинарства. Деценију након Другог светског рата радио је само као новинар, углавном у Фигароу, десничарском прокатоличком дневном листу. Чак и када је потпуно прешао у академске воде, наставио је да у дневној и недељној штампи пише о политици и економији. За једног социолога из 1960-их, био је изузетно добро упућен у економију; да размишља и пише о економским темама почео је већ током Велике депресије.

Након 1968. године његов раскид са левичарима, комунистима и паракомунистима (како их је називао) постао је коначан и неопозив. Остао је нешто попут consigliere-а разним француским политичким лидерима, али није јасно да ли су они у реалној политици заиста обраћали много пажње на Ремона Арона. Његови односи са Де Голом остали су хладни и дистанцирани.

Као што се види из ове подуже, а ипак непотпуне скице за његов животопис, Арон је током своје дуге каријере био не само сведок најважнијих политичких догађаја на Западу током шездесетак година, већ је лично познавао готово све значајне личности француске, британске, немачке и америчке друштвене и политичке сцене: од филозофа као што су Леон Бруншвик, Александар Кожев, Ален и млади Анри Бергсон, преко Де Гола, Леона Блума, Андреа Малроа, Жан-Пола Сартра, Симон де Бовоар, Пола Низана, Рожеа Мартина ди Гара, Лајонела Робинса, Фридриха Хајека и Џејмса Барнама током студентских и ратних година, па све до стотина других после Другог светског рата (од Џорџа Кенана до Пјера Бурдјеа, његовог асистента).

Дакле, његова је каријера била изузетна и он сам био је изузетан човек. Али шта можемо конкретније рећи о Ароновој књизи мемоара, објављеној непосредно након његове смрти – делу на којем је, с обзиром на обим од хиљаду страна (одштампаних ситним фонтом и готово без маргина) и стотинама цитата из његових радова и из списа многих који су га хвалили или критиковали, морао да ради годинама? Многи документи цитирани у књизи или кратке анегдоте, морали су бити пажљиво чувани током времена – било у физичком облику, било као забелешке или кратки записи.

На ову огромну књигу осврнућу се из три угла: стил писања, политичка становишта и академски допринос. Ова три аспекта дају врло различите резултате.

Стил. За једног типичног француског друштвеног научника и писца (et qui se veut tel), књига је написана изненађујуће једноставним, готово приземним стилом. Реч је о прилично неинспиративној прози. (То се најјасније види у Ароновој потпуно неоригиналној расправи о догађајима из 1968. године у Француској и другде.) Нема реченица или пасуса вредних цитирања, оних са упечатљивим, необичним или оригиналним запажањима или идејама. Можда сам се надао да ћу у Ароновим Мемоарима пронаћи размишљања попут оних у Шатобријановим Мемоарима с оне стране гроба или Токвиловим Успоменама [на 1848], али тога овде нема. Док су ова два дела написана с живошћу и блиставом елеганцијом, уз дозу цинизма и подсмеха (нарочито код Шатобријана), Аронов стил је доследно раван и наизглед непристрасан.

Чак ни изузетне околности његових сукоба са Сартром и Бовоар, а касније и са Бурдјеом, нису изложене на јасан и директан начин. Нема портрета тих личности, од којих је неке познавао још од младости (Сартра као тинејџера, Низана и Малроа у њиховим двадесетим годинама), а Арон избегава директна суочавања с њима чак и у књизи. Он не даје јасно мишљење нити о појединцима с којима се сукобљавао, нити о онима с којима се слагао. Уместо детаљних приказа живота и дела какве је умео тако вешто да напише када је говорио о Марксу или Макијавелију, у случају људи које је лично познавао даје само неугодне инсинуације: тек у пола реченице наводи како је Сартр украо једну његову идеју за своје чувено Биће и ништавило (стр. 174), да избегава друштво мушкараца јер није вољан да слуша и расправља, и – имплицитно – зато што га жене, а не мушкарци обожавају, да пише „подмукле нападе“ и тврди да се диви Дос Пасосу „тамо у далекој Америци“ само да би омаловажио своје француске савременике и ривале (стр. 612–613); Бурдјеа описује као „стручњака за универзитетске интриге“ (стр. 441), а за Дивержеа каже да га „психоаналитички тумачи“ уместо да расправља о његовим ставовима.

То не доприноси Ароновој већој слави. Уместо што се са својим идеолошким противницима обрачунава посредно, кроз досетке и избегавање, било би храбрије да је пружио портрете својих опонената са свим њиховим манама и врлинама. Читалац овако стиче утисак извештачености у писању иза којег стоји слабо прикривена велика сујета.

Аронова таштина се нарочито огледа у честом, понекад бескрајном цитирању делова сопствених књига и чланака, од којих они објављивани још средином 1930-их у разним новинама нису од неког значаја. Али таштина захтева да се они опширно наводе, а лажна скромност да се анализирају реченицу по реченицу, и то с привидном објективношћу и закључке да су неки у њима изнети ставови били превише оптимистични, други потпуно тачни, а да су трећи показали своју вредност тек протоком времена и слично. Ова привидна самокритика има, у ствари, управо супротну сврху: да покаже како је он увек био у праву.

Ако књизи недостаје „узвишености“ (особина коју француски аутори толико цене), да ли онда у њој има бар хумора? Готово нимало; у књизи нема лакоће ни ведрине, а иронији једва да има трага. Све је написано у најозбиљнијем могућем тону. Чак и своје ране текстове (писане када је имао двадесетак година) Арон третира као важна филозофска дела – до мере да једно чисто формално писмо захвалности које му је упутио тадашњи угледни филозоф пошто је примио његову нову књигу (али није имао времена да је прочита), старији Арон у Мемоарима цитира с нескривеним поносом.

Човек се запита – зашто је он уопште скупљао таква, строго говорећи, безначајна писма и како  је успео да их сачува упркос рату, окупацији, егзилу у Енглеској и честим селидбама између Тулуза, Бордоа и Париза? Двадесетогодишњи Ремон као да је знао да ће једном постати славан и да ће у позним годинама писати своје Мемоаре.

Политика. Око половине књиге посвећено је политици; заправо и више, ако под политику убројимо разматрања економске ефикасности капитализма у односу на комунизам или критику недостатка слободе у комунистичким земљама. Француска и европска политика од средине 1920-их до 1980-их заузима велики простор у књизи. Арон се нарочито поноси тиме што је био доследан својим либералним (у европском смислу) и космополитским уверењима. Док је у неким случајевима то вероватно и био, у многим другим то се може довести у питање – чак и на основу његовог сопственог сведочења. Размотрићу неколико таквих случајева.

Рајнска област, 1936. Говорећи о догађајима који су се одиграли између 1933. и 1939, Арон Хитлерову војну реокупацију Рајнске области недвосмислено осуђује, а француску владу критикује зато што није послала војску да протера Немце. Правни основ за то би био Локарнски споразум (демилитаризација Рајнске области). Али овде постоји неколико проблема. Арон опширно пише о неправдама Версајског мировног споразума, укључујући и забрану распоређивања немачке војске у Рајнској области (стр. 51), али ако је Версајски споразум био тако неправедан, зашто би немачка ремилитаризација сопствене територије онда била злочин? Даље, било је више него наивно – чак и по Ароновом мишљењу, нарочито с обзиром на то колико добро је познавао Немачку – очекивати да ће Вермахт свргнути Хитлера у тренутку када је уживао подршку 70–80% домаћег становништва и када је почео да поништава споразум који је у Немачкој био толико осуђиван и сматран неправедним.

Шпанија, 1936-1939. Што се тиче Шпанског грађанског рата, Арон је углавном уздржан. Није да га не помиње, али не може да се натера да подржи републиканце, пошто би тиме стао на страну Совјета и комуниста, нити може да подржи франкисте јер су нацистички савезници. Избегавајући да се јасно определи он, у ствари, вероватно заступа становиште Леона Блума и подржава британску политику немешања, што је у суштини значило Франкову победу.

Минхен, 1938. Слична амбивалентност. Арон није присталица „попуштања“, али није ни за рат, нарочито ако би то био рат вођен заједно са Совјетима, које презире и према којима је изузетно неповерљив. Дакле, у основи, све се своди на општа места без ичег конкретног – осим помињања француских демократских савезника у Источној Европи који се, како каже, остављају на цедилу. Али ко су ти демократски савезници из Источне Европе? Осим Чехословачке, нико. Пољска је била под владавином десничарског војног једнопартијског режима, Румунија, Грчка и Југославија под аутократским краљевима. Остале источне европске земље биле су савезници Немачке, а Пољска и Мађарска су радо учествовале у распарчавању Чехословачке. Дакле, где су ти „демократски савезници“ Француске који су, по Арону, остављени у Минхену на цедилу?

Хајде сада да пређемо на деколонизацију. 

Индокина, 1946-1954. Арон је за независност Вијетнама, Камбоџе и Лаоса, али уз услов да остану у оквиру „Француске заједнице“ (Communauté Française). Али шта заправо значи независност унутар Француске заједнице? Аргумент за наставак квaзиколонијалне контроле ових земаља је геополитички: ако Индокина остане у блиским везама са Француском, совјетска „марионета“ Хо Ши Мин неће моћи да дође на власт, па ће се тиме очувати слобода у Азији. Очигледно је да је овај аргумент за наставак колонијализма данас толико танак да је непријатно и помињати га.

Суец, 1956. Ситуација је овде још гора. У принципу, Арон није био за војну интервенцију против Египта, али пошто се Насер понашао „провокативно“ (национализација Суецког канала у његовој сопственој земљи је провокација!), и пошто је подржавао независност Алжира, Французи и Енглези су, по Ароновом мишљењу, имали право да интервенишу. Суецка инвазија од стране Француске, Велике Британије и Израела догодила се истовремено када је совјетска инвазија угушила мађарску револуцију. Арон не примећује да исти аргумент у међународној политици који он користи да оправда напад на Суец може бити коришћен (и био је коришћен) од стране Совјета да оправдају гушење Мађара. И затим, бизарно, каже: „Нећемо у Суецу пронаћи решење за проблем Туниса, Марока и Алжира. Наша једина нада, једина шанса, јесте да ће удар [le coup] против човека који оличава исламски фундаментализам [вероватно Насер], пренети нашим саговорницима поруку врхунске храбрости“ (тј. кроз војни удар) (стр. 451).

Алжир, 1958-1965. Овде је Арон био спектакуларно у праву… И храбар. Било да је видео узалудност покушаја да се одржи Француска империја или разумевајући ток историје и процес стварања нација, Арон је био спреман да прихвати независност Алжира, чак и да се залаже за њу. Још 1957. године написао је књигу Алжирска трагедија у којој заговара независност Алжира.

Док је у случају Индокине постојала једна врста подвале – право на самоопредељење је формално прихваћено, али су му постављена политичка ограничења са захтевом да нове земље буду део шире западне коалиције – деценију касније таквих ограничења више нема. Арон је недвосмислено за окончање рата и признавање независности, без обзира на очекивани француски егзодус. Његова позиција је изузетно храбра јер га ставља на супротну страну у односу на оне који су га до тада подржавали. Левица неће потрчати да га спасава пошто ју је већ више пута одбацио, а десница је бесна због његове „издаје“. То је био његов најбољи тренутак.

Француска источна политика шездесетих. Мање-више уопштена критика Де Голове политике (од његовог порицања било какве легитимности Вишијевског режима до преузимања плебисцитарних овлашћења 1958), добија веома снажан и прецизан облик у Ароновом неслагању с Де Головим помирљивим потезима према Совјетском Савезу и Источној Европи. Арон их објашњава „психологијом генерала више него политичком анализом“ (стр. 555), уводећи тако психолошко објашњење политике „Великог човека“, какво иначе на другим местима исмева. Слична критика се проширује и на западнонемачку Ost-politik, чак и на Хелсиншке споразуме и рационалну намеру Жискара д’Естена да повећа обим трговине са Совјетским Савезом.

Показало се да је Арон био у заблуди. Управо су економски и политички контакти са комунистичким режимима на Истоку (од којих су многи били сумњиво лојални Кремљу) довели до трансформације Источне Европе и успона Горбачова. Аронов непопустљив антисовјетизам овде показује своја практична ограничења и слепило: да би се одвратила „претња“ комунизма над Западном Европом, много мудрија и ефикаснија била је политика детанта него мрачни антикомунизам и антисовјетизам, које је заговарао Арон.

Следећа критика је превише очигледна, па ћу је поменути само једном реченицом: ова књига, која се толико бави међународним односима, готово да не помиње Кину, Индију, Индонезију, Африку, Покрет несврстаних, Нови међународни економски поредак, Бандунг, Маоа, Џоу Енлаја, Гандија, Нехруа, Нкруму, Каунду, Сукарна… Аронов „свет“ је ограничен на две велике светске силе и три мање европске земље.

Као и многи политичари и политиколози, Арон није могао – упркос ономе што тврди – да одржи доследну идеолошку позицију. Ствари су биле тешке и мутне: унутрашња политика се преплиће са међународном, идеали су морали да се прилагођавају околностима, привремена решења су се прихватала више него она која би била идеална, а принципи заборављани да би касније можда били примењивани. Ништа од тога није изненађујуће. Али Арон ништа од тога не прихвата, ни делимично.

Академска дела. Пошто Арон запањујуће детаљно наводи или цитира скоро све своје радове, имамо срећу што у овој књизи рекапитулира и своје најважније доприносе. Најзанимљивији делови књиге за мене су они који се баве његовим предавањима из социологије, ангажманом са канонским ауторима и расправом о модерним индустријским друштвима, базираним на тржишту или планској економији.

Као што сам већ поменуо, сматрам да су то одлични радови. Нећу их овде детаљно разматрати, осим да напоменем да је Арон био међу првима који је исправно разумео проблем економског планирања и производње у економијама совјетског типа. Он то није радио са Хајековог становишта, већ је постављао питање корисности за обичне грађане повећања БДП-а путем производње хиљада тенкова или трактора, који пропадају недуго пошто су произведени. Такође, наглашавао је неефикасност планских инвестиција – што ће постати очигледно тек седамдесетих, али што многи раније нису примећивали. Аронова забринутост по овом питању је, по мом мишљењу, ближа истини од Хајекове: високе стопе раста совјетског типа економије можда нису саме по себи фиктивне, али обухватају ствари које мало утичу на добробит становништва, пошто је висок раст заправо раст ниског квалитета – на пример, ако сваки пар ципела може да потраје само годину дана, огромна годишња производња ципела (као што је, иначе, било у Совјетском Савезу) готово да не доприноси никаквој добробити.

Арон помиње да је у три своје књиге засноване на његовим предавањима на Сорбони био мање критичан према друштвима совјетског типа него у другим својим радовима и у интимним размишљањима. Управо ова његова научна неутралност чини ми се најпривлачнијом. Његова анализа друштава совјетског типа као класних, при чему у анализи користи марксистичке концепте (контрола над средствима за производњу, привилегована позиција у расподели вишка вредности), или критика управљачких елита, у чему прати Парета, велика је предност ових књига. Контраст Маркс-Парето осветљава проблеме много боље него коришћење само једног или другог аутора. Такође је важно било Ароново увођење концепта индустријског друштва које да би расло – што је циљ оба типа модерних индустријских друштава – мора да „реши“ исте економске проблеме: како организовати производњу, како стимулисати људе на рад и како расподелити производе тог рада.

Аронов допринос теорији међународних односа садржан је у две књиге: Велика шизма (1948) и монументално дело Мир и рат (1962). Занимљиво је да Арон признаје (стр. 386) да један од кључних концепата уведених у књизи Мир и рат – о хетерогеним и хомогеним политичким системима, где у првом државе у миру или рату функционишу по истом принципу легитимитета, док се у другом принципи легитимитета разликују – потиче из докторске дисертације грчког политиколога Панагиса Папалигураса.

У Мемоарима већина расправа о Миру и рату односи се на нуклеарна питања: моћ одвраћања, узајамно загарантовано уништење, флексибилни одговор итд, као и значаја force de frappe, француске независне нуклеарне силе. Теорије међудржавних односа и социологије, које чине најважније делове Мира и рата, тек површно су поменуте.

Помало је изненађујуће (бар за мене) да, упркос бројним америчким похвалама и приватним контактима са аутором Мира и рата, књига није имала велики успех у Сједињеним Државама, ни у академском свету ни међу доносиоцима одлука.

Овај приказ завршио бих једном личном напоменом. Аронови Мемоари нису књига коју бих препоручио за читање у целини било коме ко није у потпуности посвећен проучавању детаља француске политичке или интелектуалне историје 20. века. Књига није забавна ни лака, изазива осећај фрустрације чак и код добронамерних и заинтересованих читалаца. Човек не може да се не запита како је једна тако изузетна и интелигентна особа, са ненадмашном ерудицијом и искуством у политици, академској заједници и новинарству, могла да помисли да је најбољи начин да се потомцима представи тако што ће написати књигу од 1.000 страница у којој ће на 600 страница наводити цитате из својих радова, од најмање познатих до оних најпознатијих? Да ли мемоари треба да буду приказ сабраних дела?

Читајући је, читалац схвата да је невољни саучесник у пројекту самохвалисања и егоцентричности, да је ауторова сујета толика да је прекрила све, и то на штету самих ауторових интереса, а да је његова неспособност да разуме обична људска интересовања и страсти толика да се неизбежно поставља питање: ако постоји толики недостатак емпатије, како можемо поверовати да је аутор био у стању да нам представи праве мотиве разних политичких актера које је сретао током своје дуге и блиставе каријере?

P.S. Нисам знао за ново издање Аронових Мемоара док га нисам видео у једној књижари у Женеви. Није ми било тешко да се одлучим да књигу купим.