Женство и јунаштво Драге Д-ћа, прве српске феминисткиње: Зла срећа девојачка štampaj

Овог лета биће тачно век и по откако је са животне позорнице сишла Драга Дејановић, девојачко Димитријевић (1840-1871), у књижевним круговима за живота позната под псеудонимом Драга Д-ћа, који је сама одабрала. Данас је помињемо и памтимо као „прву српску феминисткињу“.

Рођена у Старој Кањижи, 30. августа 1840. године, као кћи адвоката Живојина Димитријевића и супруге му Софије, већи део свог кратког живота провешће у Бечеју.

Повољне материјалне околности омогућиле су њенима да је упишу на престижни темишварски институт „Винчиков“. У Темишвару није дуго остала – због проблема с видом већ у тринаестој години морала је да се врати кући. Као што обично бива, из тог малог пораза убрзо је проклијало зрно веће слободе, и Драга наставља школовање у Пешти, где се о њој старао рођак Стева Б. Поповић, директор „Текелијанума“.

Осредња глумица бритког пера

Пешта ће млађаној Банаћанки отворити нове видике: тамо се прикључује кругу српске омладине, упознаје Лазу Костића и прави прве песничке кораке. Дебитантске песме објављује 1862. године у часопису Даница, где ће недуго затим изаћи и први њен чланак у којем се залаже за, штоно би се данас рекло, женско питање. Наслов трагичан, суптилан и кочоперан у исти мах: Зла срећа девојачка.

У међувремену је доживела емоционалну буру чији ће замах и последице умногоме утицати на њен светоназор: имала је непуну 21 годину кад се, пренебрегавши вољу оца Живојина, удала за учитеља Михаила Дејановића, кога невољни таст никако није могао да смисли. Убрзо ће се испоставити да не може да га смисли ни бунтовна Драга: млади пар се растаје, и она се враћа оцу и мајци.

Те године биле су очито преломне у процесу сазревања Драге Димитријевић: осим као поетеса, окушала се и као драмска уметница. Док је својим стиховима прибирала симпатије, као глумица, међутим, никако није успевала да импресионира публику. Ни старт у Српском народном позоришту у Новом Саду, као ни потоњи Драгини покушаји да заблиста на београдској позоришној сцени нису уродили плодом. Рола Роксанде Дукатићеве у представи Доктор Зољић Ј. Р. Бенедикса, улога Ковачице у комаду Војнички бегунац Е. Сиглигетија, па ни њено тумачење лика Удовице у представи Инкогнито Ј. Паларика и Чизмарке у Сиглгетијевом комаду Вампир и чизмар, као ни чланство у Дилетантском друштву Уједињене омладине Србије, којем је приступила 1863. године – нису јој донели признање и наклоност како публике, тако ни стручног дела позоришне јавности.

Године немаштине и туге

И у овом поразу она, међутим, није видела непремостиву препреку већ путоказ ка новој слободи: определила се за књижевност и педагогију, положила учитељски испит и вратила се у Бечеј. Ту се запослила као учитељица, а радила је и као гувернанта. Успут се и помирила с мужем, па су обновили брачно гнездо.

У детињству и раној младости навикла на живот у добростојећој кући, Драга је сад откривала нове димензије постојања. Она и Михаило тешко су састављали крај с крајем, па је дошло дотле да Драга није имала новца да се претплати на часописе за које је и сама писала, пре свега на Младу Србацију, где су у последњој години њеног живота, 1871, осванула три њена есеја: „Две, три речи Српкињама“, „Еманципација Српкињâ“ и „Српским мајкама“.

Порази су је пратили упорно, као широки прозори с којих пуца поглед у наступајуће слободе, а судбина нипошто није миловала ни Драгу, а ни њеног Михаила: године 1867. изгубили су своје првенче, сина Дејана. Три године касније Драга ће поново затруднети, али овога пута исход је био кобан и за плод и за животоносно тело: умрла је на порођају, 26. јуна 1871. године.

Ја сам жена, али смем

И као песникиња, и као заговорница женских права и учесница на поселима на којима се расправљало о еманципацији лепшег пола, Драга Дејановић очигледно није била третирана као личност незнатних потенцијала. Напротив. О томе сведочи и Жарка Свирчев у есеју „Поетски еротопис Драге Дејановић“, објављен у часопису Књиженство:

„Песништво Драге Дејановић у свом времену није било перципирано на начин на који јесте у веку који је уследио. Поезију је објављивала у репрезентативним и утицајним часописима свог времена, Даници, Јавору и Матици. Њене песме су објављиване на насловним странама ових часописа, а њихова часописна позиција недвосмислено указује на уредничко опредељење, односно статус песникиње на књижевној сцени.

С обзиром на то да су поменути часописи били (незванична) гласила омладине, те у служби ширења прогресивних идеја, националног освешћивања, препорода и развоја, а у циљу приближавања европском цивилизацијском кругу, истицање Драгиних песама у први план потврђује не само да није била poeta minoris (како се може дојмити у савременом представљању њеног песништва), већ да је припадала кружоку цењенијих и читанијих песника“, пише Жарка Свирчев, па наставља:

„Често навођен стих 'Ја сам жена, али смем‘ не само да осведочава бунтовност и пркос лирске јунакиње/песникиње, које су без свестранијег осветљавања истицали сви претходни истраживачи и истраживачице њеног дела, већ осведочава и њену свест о друштвеној условљености идентитета жене у патријархалном друштву, осведочава песникињино одбацивање есенцијалистичке представе женскости, те њену спремност да осваја нове хоризонте чије досезање зависи искључиво од спремности и храбрости, не и, дакле, од природе жене по себи.“

Љубав према мушком

Обично апострофирана као „прва српска феминисткиња“, Драга Димитријевић Дејановић знатно одудара од представе коју имамо о данашњим феминисткињама. Као и свака идеја или идеологија, и феминизам временом трпи што од галопирајућих предрасуда, што од мање или више израженог одступања од изворних начела. Драга је, наиме, волела мушкарце, побијајући данашњу (уосталом, глупу) предрасуду да феминисткиње не само да не воле, већ и да мрзе мушкарце у сваком погледу, па и оном еротском. Прочитајмо само Драгину песму „Не знам зна ли“, познату и под насловом „Једно момче црна ока“:

Једно момче црна ока
наусница мали',
допало се срцу моме,
ал' он – не знам зна ли!

Дође к мени, погледа ме,
погледи му вали,
раздроби се срце моје,
ал' он – не знам зна ли!

Радо би' му рекла: душо!
Анђели те дали
да те љубим као живот!
Ал' он – не знам зна ли!

Ја уздишем дању, ноћу,
туга да ме свали;
ја га љубим из све душе -
ал' он – не знам зна ли!

У песми „Малом ђаволу“ Драга Д-ћа још експлицитније исказује чулну и васколику наклоност према мушкоме:

Ала су ти очи лепе,
мали ђаволе,
та ко може такав бити
да их не воле!

Уста су ти к'о пупољак
мала, румена,
а ведро ти чело љуби
коса свилена.

Зато не бих ништа хтела
да ми боже да,
само уста да пољубим
малог ђавола!

„Очи нису једини знак који указује на присуство мушкарца (мушкараца) који се жуди. Оса Драгиних песама јесу фрагменти мушког тела – очи, усне, науснице, коса, врат, мишице – око којих се испреда жеља и кореографија завођења. Његове усне су и црвене, али и медне, коса и црна, али и свилена, мишица снажна. Присуство, поред чула вида, и чула додира и укуса имлицира контакт еротског набоја. Ведрина и радост прожимају стихове посвећене лепоти и изазовности мушкарца.

Има нешто од Радичевићевог рокајног ероса у Драгиним враголијама, које, ипак, за разлику од, рецимо, Радичевићеве Безимене, не прелазе у експлицитну сексуалност и своју заводљивост задржавају на метафоричком плану. Ипак, песникињин еротопис превазилази оквир фриволности и профаности рококо еротике која је, могуће, једно од њених изворишта“, констатује Жарка Свирчев.

Драга Димитријевић Дејановић с поштовањем се односила према институцији брака, што је такође атипично за устаљено поимање савременог феминистичког светоназора. Према речима Гордане Стојаковић, Драга „никада није нападала брак у начелу, већ искључиво брак који није склопљен из љубави“.

Женство и јунаштво

„По Драгој, брачна веза, 'ако је изашла из љубави, једино (је) задовољство женског срца'“, сазнајемо читајући Гордану Стојаковић на сајту „ЖеНСког музеја“, а потом следи и овај цитат из Драгиног писања:

„Срећа брачног живота стоји у срцу свакој женској јер јој та срећа од срца и душе долази. За ту срећу срца женскога нема никаквих измена; а кад та срећа којој женској не дође, онда нема несноснијег и жалоснијег стања на свету.“

Драга Дејановић се борила за жене, али се борила онако како прави вођа и треба да се бори за своје следбенике: терала их је да се пробуде, да се тргну из летаргије, да се саме боре за себе, и то по узусима чојства (односно женства) и јунаштва: да себи животну ситуацију поправе, а да ближње не угрозе. У драгоценом штиву Гордане Стојаковић, оплемењеном пажљиво и мудро одабраним цитатима српске романтичарке из 19. века, наилазимо и на ове Драгине речи:

„Па је ли то праведно да се ми жене довека по кући рахатно ширимо, а сиромашни муж да се сам мора старати чиме ће жену и ситну дечицу заранити и оденути, а оне се све једнако брину о лепоти, скупоценом ношиву и лепом изгледу...“

Мајкама српским се, пак, ауторка „Зле среће девојачке“ обраћа следећим речима:

„Драга сестро! Ти си узданица народа свога, у свом крилу гајиш соколове, те им прва развијаш крила да полете. Нека ти је, дакле, прва брига да ти тић полети, пун најсветије љубави к роду свом.“

Уз Милицу Стојадиновић Српкињу (1828-1878), Драга Димитријевић Дејановић заузима посебно место како у српској поезији друге половине претпрошлог столећа, тако и у овдашњој повести онога што ће тек доцније на глобалном нивоу бити названо феминизмом. Љубав и родољубље, осама и општежиће, светлост и сенка повезују ове две јединствене душе, што у надахнутом закључку огледа о Драгином еротопису наглашава и Жарка Свирчев:

„Делиле су слободарске тежње и родољубиви ентузијазам и посвећеност, а такође и пригодан карактер и клишетизираност, с тим да је Драга своју родољубиву поезију прожимала љубавном тематиком. Чини ми се ваљанијим размишљати о два изворишта српског женског песничког искуства у 19. столећу, но истицати једну песникињу на уштрб друге и тиме омеђавати манифестације поетске имагинације списатељица. Драгина путена, страсна, дијалогична поетска реч родоначелна је у истој мери колико и Миличина сетна, поникла у осами, елегијски обојена. Обе речи су подједанко надахнуте, интимне и зрачне и обе јесу утиснуте у источник српског модерног женског песничког бића.“

За крај, питање домаћим издавачима и издавачицама: постоје ли изгледи да се ускоро у корицама нађу песме, есеји и остали текстови које је Драга Димитријевић Дејановић за живота објављивала по часописима? Можда је ово прави тренутак за тај потез. Да не чекамо 2040. и двестагодишњицу њеног доласка на овај свет и у овај живот, које је Драга волела више него они њу.