Политички тобогани и несрећне љубави мексичког Бодлера štampaj

У земљи чије су достојанство и значај последњих деценија, или последњих стотинак година, или можда и нешто дуже, што свесно, што несвесно омаловажавани у светском јавном мнењу, дана 15. јуна 1888. године на свет је дошао Рамон Лопез Веларде (пуно име: Рамон Модесто Лопез Веларде Берумен), који ће у наредне тридесет три године постићи можда и не много, али ипак много више од тек довољног: стекао је статус мексичког националног песника, а националне песнике тих, двадесетих година 20. века, барем не нове, тек овенчане вечношћу, нису давали ни кудикамо моћнији и надменији народи, а камоли, рецимо, ми Срби, који смо се у то време, као култура, цепали између припитомљавања Милоша Црњанског и шиканирања Љубомира Мицића.

Рамон Лопез Веларде рођен је у градићу Херес де Гарсија Салинас, у мексичкој савезној држави Сакатекас, као најстарије од укупно деветоро деце адвоката Хосеа Гвадалупа Лопеза Велардеа и Тринидад Берумен Љамас, која је потицала из добростојеће земљопоседничке фамилије. Оца Хосеа адвокатура баш није миловала, каријера је убрзо пошла низбрдо, па је у Хересу основао католичку школу. И син првенац је на ту страну упућен: године 1900. послат је у богословску школу у граду Сакатекасу, да би две године касније, кад се породица селила, прешао у богословију у Агваскалијентесу. Сазревајући, млади Рамон је схватио да то, можда, ипак није прави пут, па је 1905. напустио теологију и одлучио да се посвети праву. Очеве личне недоумице изврнуо је као ироничан ко-режисер властитог усуда: син пропалог адвоката а експанзивног јеванђелисте напустио је богословију да би постао правник.

Јеретик на Светом извору

Док се још школовао за свештеника, Веларде је летње распусте проводио у родном Хересу (назив овог места, Jerez, неодољиво нас, хтели ми то или не, подсећа на „јерес"), где је као момчић упознао осам година старију Хосефу де лос Риос. Заљубио се до ушију. Опет је, међутим, ћале морао да изврши одређени уплив: будући да је муза Хосефа била у даљем сродству с обневиделим Рамоном, таква веза није долазила у обзир. Хосефа ће, тако, заувек остати младићева „Фуенсанта" (Свети извор).

Фуенсанта није могла постати његова драгана, али га је зато гурнула у загрљај драгани којој ће Веларде остати веран до краја свог кратког живота, окончаног у Сијудад Мексику 19. јуна 1921. године: постао је песник.

Године 1906. видимо га већ као сарадника књижевног листа Бохемио, који су у Агваскалијентесу објављивали неки његови другари. Пише још бојажљиво, прибегавајући псеудониму „Рикардо Венсер Оливарес". Екипа окупљена око Бохемија била је блиска идејама Мануела Кабаљера, католичког интегралисте који се оштро супротстављао модернизму у књижевности. И плаховити Рамон видео је у ономе што се у васцелом хиспанофоном свету звало modernismo - пошаст пристиглу из француских извора које се свакако ваља клонити.

Као двадесетогодишњак, Веларде уписује право на Универзитету у Сан Луис Потосију. Чинило се да је избио на сигурну џаду, али невоља никад не спава: убрзо му умире отац, оставивши породицу, која се у међувремену вратила у Херес, у катастрофалној финансијској ситуацији. Мајку Тринидад, бруцоша Рамона и бројну му браћу и сестре спасавају ујаци, то јест Тринидадина браћа, па је тако млади песник у настајању могао да настави студије. У међувремену разгранава мрежу часописа с којима сарађује у Агваскалијентесу (Ел Обсервадор, Ел Дебате, Носотрос), а недуго затим почиње да пише и за неке листове у Гвадалахари, пре свега за Ел Регионал. Прва његова литерарна одскочна даска, Бохемио, гаси се 1907. године.

Побожна крв

У том периоду долази до извесних промена у Рамоновом погледу на свет. Почиње да чита модернистичку поезију. Нарочито му је близак Амадо Нерво, о којем ће касније говорити као о „највећем нашем песнику", а драга му је била и поезија Андреса Гонзалеса Бланка. Доскорашњи католички интегралиста постаје одушевљени модерниста. У својој 22. години почиње да пише песме које ће доцније сакупити у првој својој збирци, La sangre devota (Побожна крв).

Кад је избила велика Мексичка револуција, за Велардеа дилеме није било: отворено је стао на страну Франсиска Мадера и постао један од заговорника његових политичких реформи. Будући врло агилан, имао је прилике и лично да се упозна с Мадером.

Године 1911. завршио је права и запослио се као судија у варошици Венадо. Некако му је паланачки амбијент био претесан, нарочито кад су га интересовања већ била повела у смеру онога што се назива друштвено-политичким ангажманом. Крајем те године дао је отказ и отпутовао у престоницу, Сијудад Мексико, у нади да ће Мадеро, новоизабрани председник Републике, у амбициозном јуноши из Хереса препознати потенцијалног сарадника и, евентуално, угурати га у владу. Испоставило се да се Веларде залетео: Мадеро је на њега, ипак, гледао са извесном суревњивошћу, могуће и због тога што се Рамон раније истицао својим милитантним католицизмом.

Ускоро почиње да пише за лист Ла Насион, католички месечник који је имао велику читаност у Сијудад Мексику. Тај посао налази му Едуардо Кореа, његов стари ментор. За Ла Насион Веларде пише поезију, приказе књига, али и политичке коментаре, па је тако пажњу шире јавности скренуо на себе оштрим вербалним атаком на Емилијана Запату, вођу мексичког сељачког покрета.

Када је, деветог фебруара 1913, избио устанак, окончан доласком Викторијана Хуерте на власт, Веларде напушта Ла Насион. Сад му више ни буран живот у Сијудад Мексику не прија, па се враћа у Сан Луис Потоси. Ту среће Марију де Неварес, удвара јој се, али, по свему судећи, без трајнијег успеха. Марија не успева, односно не жели, да из песниковог срца одагна заглушујућу сен незаборавне Фуенсанте.

Женевјевина стопалца

Велардеова поезија, колико знамо, није са шпанског препевавана на српски. Отуда не можемо ни наслутити да ли су ови стихови из песме Женевјевин клавир, коју је потписник ових редова препевао по енглеском препеву изворног текста, посвећени Хосефи или Марији:

Женевјево, дај ми љубав ту сутонску,
тих тридесет лета буде жудњу хтонску.
Молитвом је, сироти клавиру, мази,
Стопалцима својим да ми срце згази.

Тад већ негде, пошто се 1914. трајно настанио у Сијудад Мексику, Веларде почиње да пише све личнију поезију, обојену чежњом за родним Хересом, у који се више никад и неће вратити, као и за својом Фуенсантом. Прву књигу, Побожна крв, објавио је 1916. Посветио ју је духовима мексичких поета Мануела Гутјереза Нахере и Мануела Хосеа Отона. Збирка је наишла на добар одјек у мексичком књижевном миљеу. Веларде је симпатије, поред осталог, побрао и захваљујући необичном споју сете и ироније. Пишући о данима кад је у семеништу тражио Бога у људима и људе у Богу, себе се присећа као „богослова, без Бодлера, без римâ, без чула мириса".

Он, кога ће касније и прозвати „мексичким Бодлером", у то време није имао много слуха за доминантни постмодернизам, чији је главни експонент у Мексику био Енрике Гонзалес Мартинес. Велардеу су драже биле песме Хосеа Хуана Табладе, с којим је и друговао, а високо је ценио и аргентинског модернисту Леополда Лугонеса, чији се утицај и те како помаља из крајолика потоњег Велардеовог песничког света.

Потонуће

Када је 1917. до њега стигла вест да је Хосефа де лос Риос умрла, ојађени Веларде почиње да пише нову књигу. То дело, које сматрају врхунцем његовог стваралаштва, објављено је две године касније под звучним насловом Zozobra, који као да призива ројење гундеља и стршљенова туге који су изболи песниково срце. На енглески је ова збирка преведена под насловом Sinking, а ми бисмо је могли превести као Тонем, или Тонути, или Потонуће. Иако га и даље критикују због наводног католичког фанатизма, али и провинцијализма, Велардеов углед у литерарним круговима сад већ неумољиво расте.

Мира, међутим, нема ни на љубавном ни на политичком плану. После великог преврата 1920, на власт долази Алваро Обрегон Салидо, и Веларде стрепи за будућност после једног, ипак, релативно спокојног периода под вођством Венустијана Каранце. Разлога за забринутост, ипак, неће бити. После краће турбуленције, за министра образовања бива постављен Хосе Васконселос, који најављује културну обнову Мексика.

Веларде је писао за два листа која је гурао управо Васконселос: Мехико модерно и Ел Маестро. Васконселос, писац, филозоф и политичар који је срца сународника освојио теоријом о Мексиканцима као „космичкој раси", поштовао је Велардеа и, како ће се доцније видети, на дискретан али плодоносан начин много учинио за то да прерано отишли песник доживи пуно постхумно признање.

Звук срца

Веларде је умро 19. јуна 1921. године, четири дана после тридесет трећег рођендана. Према званичном саопштењу, узрок смрти биле су последице тешког запаљења плућа. У јавности су, међутим, кружиле приче да је песнику, ипак, пресудио сифилис.

За собом је оставио недовршену збирку Звук срца (El son del corazón), која ће светлост дана угледати тек 1932. године. Постхумно су му објављена и три прозна дела. У његовој оставштини посебно место заузела је поема La suave patria (овај наслов може се превести и као Слатка отаџбина, али и као Мека земља, Мека очевина), која је тумачена као врхунски израз пост-револуционарне мексичке културе. Песници окупљени у групи Контемпоранеос (Савременици) Велардеа су, барабар с Табладом, поштовали као једног од родоначелника модерне мексичке поезије. Нарочито је Хавијер Виљаурутија инсистирао на значају Рамона Лопеза Велардеа у повести мексичког поетског исказа, и он га је и произвео у „мексичког Шарла Бодлера".

Историчари књижевности указују на то да историјски тренутак у којем је стварао, као и сам ауторски печат, чине Велардеово стваралаштво једним од најмаркантнијих обележја преласка из фазе модернизма у доба авангарде. У његовој речи све је било противуречно, без обзира на то да ли су посреди свакодневни сукоби између старе сеоске традиције и културе ижџикљалих градова, или песникове унутрашње борбе између снажног аскетског нагона, с једне, и паганске чулности, с друге стране.

„О, клавиру Женевјевин, волим те што кажеш све; / свету ти откриваш тајне у души што носе се; / а онда, једно по једно, разочарја откри, гле", певао је, у нашем скромном препеву енглеског препева шпанског изворника, овај Мексиканац који се рано преселио у вечност да би наставио да пије са свог Светог извора.