Руски одговор на марвеловске суперхероје: Мајор Гром у време куге štampaj

Иако је помодарство одувек било изражена црта руске културе, популарне пропагандне слике о Русији као хронично конзервативном и „заосталом" друштву некако су увек гурале овај значајан аспект националног карактера у други план. И мада различити облици помодних супкултура реално представљају мањину у односу на мање-више конзарвативан и народњачки мејнстрим, ово помодарство представља важну моторну снагу развоја друштва и државе, чији су трагови лако видљиви. А најбоље се виде на плану технолошких иновација.

Док је у целом свету синоним за друштвену мрежу „Фејсбук", у Русији је то локална мрежа „В контакте". Док су у свету најпопуларније апликације за директно дописивање „Вотсап" и „Фејсбук месинџер", у Русији је то „Телеграм". Док је на Западу синоним за интернет-такси „Убер", у Русији је то „Јандекс".

„Јанекс" је, иначе, до скора био и најпопуларнији интернет претраживач у Русији, и тек недавно га је на првом месту престигао „Гугл", али руски претраживач и даље заостаје за глобалним за свега неколико процената. Руси не само да имају потребу да међу првима усвајају и испробавају одређене технолошке иновације и културне обрасце, већ истовремено показују значајан предузетнички дух, препознајући нове трендове у технолошким мекама као што су САД, Кина, или Јапан, а затим развијајући своју локалну верзију и заузимајући положај на руском тржишту пре него што бренд постане глобалан, и стигне до њихове широке публике.

Руско хватање прикључка са глобалном стрип-културом

Русима тако није промакло ни претварање издавача стрипова „Марвел" у главни генератор зараде мегакорпорације „Дизни". „Дизнијев" звездани успех са „Марвелов" веома брзо су, са мање или више успеха, покушали да опонашају многи конкуренти, што је довело до тога да је у претходној деценији стрип-филм постао најпрофитабилнији и најмасовнији биоскопски жанр. Руси су, међутим, имали значајан хендикеп у настојању да „ускоче у воз" и направе сопственог биоскопског мастодонта стрип-филма: њихова публика не чита стрипове.

У првој половини XX века пропагандисти СССР-a су прогласили стрип за „буржујску ујдурму" и „реакционарну уметност", сматрајући да је реч о жанру који на есенцијалном нивоу афирмише буржоаску културу, глорификује капитализам, и поткопава класну свест пролетаријата. Када су односи СССР и САД зашли у епоху Хладног рата, а америчка стрип продукција била у свом Златном добу, ова оцена није била далеко од истине - амерички суперхероји рутински су се супротстављали комунизму и совјетској доминацији, борећи се, у духу чувеног Суперменовог гесла, за „истину, правду и амерички начин живота".

Када је Гвоздена завеса пала, а Гласност укинула све забране на продукцију субверзивних материјала, Руси су деценијама били у заостатку за глобалном, а поготово за америчком стрип културом. Препознавши у стриповима значајан елемент глобалне популарне културе, они су настојали да „штреберски" надокнаде пропуштено, штампајући зборнике страних класика и стидљиво развијајући сопствену стрип продукцију. А будући да су им недостајале генерације уметника и издавача које су одрастале на стриповима, све се у мањој или већој мери сводило на пипање у мраку, подражавање страних образаца, и прештампавање америчких суперхеројских стрипова који су се прославили филмским екранизацијама.

Руски стрип на филму

У то време, Руси су имали и неколико занимљивих покушаја стварања властитих стрип-филмова. Александар Војтински и Дмитриј Кисељов 2009. године објавили су солидан суперхеројски филм „Црна муња", о студенту који случајно открива изгубљени совјетски прототип летећег аутомобила марке „Волга", и захваљујући њему постаје борац против криминала. Филм је имитирао, и у извесној мери веома интелигентно пародирао, тада актуелне америчке стрип-филмове, али није имао властити стрип-предложак, нити је био масовно популаран упркос веома атрактивној продукцији.

Такође без икаквог предлошка у форми стрипа, редитељ Сарик Андреасјан 2017. године снимио је руску треш копију „Марвелових" „Осветника" - „Заштитнике", који су солидно прошли на руским благајнама, али нису изазвали никакву ширу пажњу, нити су представљали иоле значајан попкултурни феномен.

Кудикамо већи успех и утицај на популарну културу остварио је сјајни ратни филм „Т-34" Алексеја Сидорова, који такође није имао никакве везе са стриповима, али је на плану естетике, приповедања, и фотографије представљао par excellence стрип-филм, у рангу неупоредиво скупљих америчких остварења. Додуше, масовну пажњу филм је генерисао као ратни филм, а широка руска публика (која није одрастала уз стрипове), навикнута на трагичне ратне епопеје совјетског типа, у великој мери је била збуњена, донекле и скандализована „неозбиљним" и „недостојанственим" приказом Великог отаџбинског рата. Ипак, филм је остварио огроман успех на благајнама, и показао је да је руска публика спремна да се ухвати у коштац са модерном стрип-естетиком.

„Бабл комикс" - руски сурогат „Марвела"

Наспрам ових „стихијских" искорака у свет стрипа и филма, група руских издавача и уметника предвођена новинарем и стрип-аутором Артјомом Габрељановим одлучила је да пројекту изградње „руског Марвела" приступи систематичније. Године 2011. они су основали издавачку кућу „Бабл комикс" (Bubble Comics) која је у року од годину дана почела да издаје четири различите серије оригиналних руских суперхеројских стрипова - „Бјесобој" (забавна игра речи - на руском језику „Бесобой" дословно значи „бесомор", тј. „убица демона"), „Мајор Гром", „Инок", и „Црвена фурија".

До 2016. године они су успели да кроз ове четири серије својим читаоцима приреде „убрзани курс естетике и историје стрипа", варирајући између различитих визуалних и приповедачких израза, и опонашајући остварења различитих епоха америчког стрипа. На крају су се све серије стрипова преплеле у класичном марвеловском епском „кросоверу" под називом „Време гаврана", створивши званично нешто што до тада није постојало - први чисто руски стриповски „универзум" суперхеројске, детективске и магијске митологије, заснован на локалним друштвеним реалијама и фолклору, и са својом властитом, посвећеном домаћом публиком.

Издавачка кућа је након тога наставила да шири своју делатност и публику, настављајући старе и отварајући нове серије стрипова, ангажујући све већи број различитих уметника који су сада већ култним ликовима приступали на различите начине, и спремајући свој следећи корак - излазак у свет филма.

За свој филмски првенац одабрали су серијал „Мајор Гром", проценивши да је он најпријемчивији за широку руску публику, будући да је у питању пре свега детективски стрип у коме су суперхеројски и магијски елементи у другом плану. Још једном није било журбе - по стрипу је прво снимљен полусатни краткометражни филм „Мајор Гром" који је 2017. године обишао више фестивала стрипа и филма, уз углавном позитиван одзив критике.

Најзад, у мају ове године изашао је први дугометражни филм - „Мајор Гром и Кужни доктор", снимљен по првом приповедачком луку оригиналне серије стрипова.

Филм је изашао у време пандемије, што се одразило на резултату на благајнама, и за сада још увек није извесно да ли ће бити комерцијално успешан. „Бабл комикс" за сада не одустаје од своје намере да изгради читав „филмски универзум" по својим стриповима налик на „Марвелов", али ће њихове техничке могућности у великој мери зависити од рецепције матичне, руске публике. А њен највећи део, као што смо рекли, не чита стрипове.

„Мајор Гром" и руска перспектива на суперхеројски жанр

„Мајор Гром" је интелигентно одабран за „ледоломца" у овом амбициозном пројекту, јер је са становишта стриповске митологије „најуземљенији", па самим тим и најближи сензибилитету руске публике, која суперхеројски жанр у највећој мери посматра као нешто што „има само на Западу".

Мајор полиције Игор Константинович Гром у ствари и није никакав суперхерој - он је просто изразито интелигентан и луцидан полицијски инспектор који је додуше изванредно физички спреман, али осим „стриповског" презимена у себи нема ништа истински натприродно нити чудесно. Ако би га наша публика хтела са неким упоредити, он би био најближи Дилану Догу, будући да представља обичног, смртног детектива, кога истраге увлаче у приче које примарно припадају жанру филмова страве и ужаса.

Овај портрет „обичног момка из краја" чије се супермоћи своде на „бављење спортом" нешто је што импонује руској публици, која суперхеројски жанр и даље доживљава као нешто што је везано за свет крупног капитала и америчке идеологије индивидуалне изузетности. Аутори стрипа, међутим, очигледно добро познају историју девете уметности, и градећи свој лик трудили су се да имитирају приповедачки амбициозније класике жанра, постепено навикавајући публику на барокније елементе фантастичних митологија. У том смислу Игор Гром на почетку делује прилично генерички и инфантилно, али пролазећи кроз своје авантуре значајно добија на психолошкој и емотивној комплексности, израстајући у класичног „прљавог хероја" из америчког „Гвозденог доба", веома налик на велика остварења Френка Милера.

Однос Руса према институцији суперхероја је нарочито занимљив. Очигледно је да у (под)свести руске публике они и даље остају онај исти инструмент америчке пропаганде и русофобне политике, и да аутори на неком нивоу рачунају са тим. У „Мајору Грому" (као и у каснијем серијалу „Игор Гром") су особе са натприродним моћима, са приступом чудесним технологијама, или бар скривене иза идеализоване маске, углавном - негативци, којима се пре свега супротстављају обични људи, затим (sic!) државни органи, а тек на крају натприродна бића, и то чешће магијског, него научнофантастичног порекла. Први приповедачки лук стрипа о „Кужном доктору", који је и послужио као предложак за филм, представља веома интелигентну конзервативну субверзију анархистичког ремек-дела Алана Мура „В као вендета", приказујући нам шаблонску причу о „маскираном осветнику" из перспективе полиције која његове изливе „осветничке правде" третира као оно што јесу - кривична дела.

Деполитизована екранизација

Филмска верзија „Мајора Грома" у извесној мери одступа од садржаја цртаног предлошка. Ове измене значајно су упростиле заплет и расплет филма у односу на стрип, али су истовремено учиниле главне јунаке и њихове односе психолошки комплекснијим и „филмичнијим".

Свесни да је удовољавање очекивањима руске биоскопске публике битно другачији задатак од задовољавања љубитеља стрипова који купују њихова издања, продуценти су одбацили прилику да направе руску верзију „В као вендета" браће Вачовски или „Надзирача" Зака Снајдера, одлучивши се за ведрији тон и атмосферу америчких акцијаша с краја осамдесетих и почетка деведесетих, чија је естетика знатно боље позната и омиљена у ширим слојевима руског становништва. Нажалост, филм је због тога изгубио и велики део политичке субверзивности оригинала, који је у своје време проглашен за „прокремаљску пропаганду" и „блаћење опозиције", али који је и руске структуре моћи приказао у знатно мање позитивном светлу.

Основна прича иста је у оба случаја - непозната особа обучена у костим средњевековног карантинског лекара из времена Црне смрти (дуги мантил и маска за дисање у облику птичјег кљуна) систематски и брутално убија припаднике друштвене елите Санкт Петербурга, познате у јавности по томе што су недодирљиви пред законом. „Кужни доктор" убиства прати анархистичким манифестима на интернету, на којима позива грађане да изврше „фумигацију града", да га огњем и ватром очисте од „кужних елемената", „заразе" и „гноја" који прете да га целог униште.

„Доктору" се супротставља талентовани мајор полиције који, за разлику од својих претпостављених и федералних агената из Москве, случај не третира као политички скандал који треба што пре забашурити, већ као тест за правосудни систем у земљи, и за капацитет полиције да буде истински заштитник закона и безбедности грађана.

Стриповска и филмска школа субверзије

Две верзије Мајора Грома, стрипска и филмска, разликују се у важним детаљима. Пре свега, жртве „Кужног доктора" у филму припадају искључиво једном друштвеном слоју - у питању су припадници тајкунске елите, недодирљиви индустријалци, бахати олигарси, и њихова размажена деца. У стрипу су жртве шароликије - тајкунски син, полицајац озлоглашен по бруталности током протеста опозиције, корумпирани лекар.

Друштво у стрипу је приказано као у већој мери системски корумпирано, државни органи од те дубинске корупције нису изузети, а масе грађана које проглашавају „Доктора" за свог хероја јасно су антирежимски профилисане. То иде до те мере, да „Кужног доктора" у стрипу тим именом зову искључиво полицајци који га лове, док га опозиционе снаге рекламирају под називом „Грађанин" и претварају га у икону политичког отпора налик на Вија из „В као вендета". У стрипу је отпор и неповерење грађана према полицији и режиму јасно наглашено, док је у филму сав гнев становништва усмерен на тајкунску елиту, док полиција и службе безбедности ту служе практично искључиво као „санитарни кордон" у конфликту.

И профил главног негативца је различит у две верзије. У оба случаја реч је о милијардеру попут Бруса Вејна или Тонија Старка (или Лекса Лутора) који свесно манипулише јавношћу у циљу изазивања анархије и атмосфере грађанског рата, наводно како би се „Санкт Петербург очистио од куге", а у ствари из дубинске мизантропије и поремећаја личности. Али док је у стрипу „Доктор" криминални геније и серијски убица који начином својих ликвидација шаље комплексне поруке јавности и полицији (налик на Муровог Вија), у филму је он класични костимирани супернегативац који спаљује своје жртве.

Док атмосфера стрипа подсећа на култни трилер „Седам" Дејвида Финчера, филм је кудикамо више налик на Шумахерове „Бетмене" из деведесетих, једино што у њима - нема Бетмена. У стрипу је држава приказана као дубински корумпирана и на рубу пропасти, налик на фиктивни Готам Сити из Гвозденог доба стрипа, док је у филму држава, пре свега кроз приказ полиције, приказана као спасилац грађана од самоуништења, „добри Левијатан".

Истовремено, стрип ни најмање не штеди ни руску опозицију, која је приказана као тупава, поводљива, аморална и политички деструктивна, док у филму масе које главни негативац изводи на улице нису политизоване, већ представљају (на руској политичкој сцени иначе крајње нетипичну) експлозију социјалног гнева налик на сцене из „Џокера" Тода Филипса. Изузетак је кратка аутоиронична сцена, у којој локални криминалци и навијачи под заставама „Зенита" излазе на улице да „бране свој крај" у тренутку када је полиција још увек потпуно затечена насиљем, што је суптилно указивање на снажне везе органа безбедности у Русији (и другим конзервативним земљама) са навијачким групама.

Па ипак, у својој основној причи и стрип и филм остају субверзивни, и то пре свега на рачун глобалне стрип-културе као окрени-обрни настављача пропагандних матрица из времена Хладног рата.

 „Мајор Гром" у свим својим инстанцама поткопава амерички хладноратовски мит о суперхероју као изузетном појединцу неограничене индивидуалне слободе и супротставља им совјетску парадигму грађанске солидарности и тријумфа обичног „момка из радничког кварта" („униформа" мајора Грома је кожна јакна и раднички качкет по којима се у Русији препознају локални хулигани из сиромашних квартова) наспрам моћи оличене у богатству, технолошком прогресу и политичком утицају.

Сликајући једну сатиричну инверзију Мурове „В као вендета", аутори су успели да изграде веома убедљиву минијатуру у духу Мурових „Надзирача", где се суперхеројски жанр деконструише као криптофашизам и мизантропски елитизам. И у филму и у стрипу као значајан фактор фигурише мултикорпорација „Холт", која налик на чувене „Вејн ентерпрајзис" и „Старк индустриз" примарно представља произвођача оружја, али за разлику од њих на челу нема добронамерне милијардере-филантропе, већ похлепне ратне хушкаче и међународне терористе.

„Мајор Гром и Кужни доктор" у том контексту не представљају просто „руску копију Марвела", већ представљају истинско хватање прикључка са већ декадентном глобалном стрип-културом и учествовање у „духу времена", оличеном у сада већ култној „Амазоновој" црнохуморној суперхеројској драми „Момци".

Сондирање руске публике

Руку на срце, продуценти и руководиоци „Бабл комикса" веома брзо су одустали од политичког подтекста својих стрипова - њихова издања су одмах након завршетка приповедачког лука о „Кужном доктору" напустила политичке реалије Русије и пребацила се у контекст измишљених парадржавних организација, магијских кабала, глобалних мегакорпорација и терористичких група. Њихов задатак је очигледан - створити руски мултиплатформски и мултимедијални бренд који би на руском тржишту могао да парира америчким гигантима као што су „Марвел", „Ди-Си", или „Дарк Хорс".

На плану стрипа су то већ успели, и њихова издања по квалитету приповедања и ликовног израза, дубини ликова и раскошној митологији ни најмање не заостају за аналогним производима америчких парњака, или у Русији такође веома популарним јапанским мангама. Да ли ће имати снаге да интересовање и оданост малобројне супкултуре руских љубитеља стрипова преточе у једнако успешну и профитабилну филмску франшизу, зависиће од низа фактора. У њих свакако спада приближавање стрип-естетике просечном биоскопском гледаоцу у Русији, али и способност продуцената да свој производ пласирају на глобално тржиште, иначе већ годинама презасићено стрип-филмовима.

Како ствари тренутно стоје, ако се не рачуна негативни утицај пандемије на рад биоскопа, руска публика је филм прихватила топло и са симпатијама. Међу критичарима је, наравно, било кудикамо више негативних реакција, од којих велики део спада у један од два стандардна шаблона: за прозападне критичаре филм је „недовољно холивудски", а за антизападне је „превише холивудски". Ова унакрсна ватра успела је у Русији да оцрни и оклевеће неколико врхунских филмова, али у случају „Мајора Грома" vox populi је био довољно недвосмислено позитиван, да је скоро сигурно да се то неће догодити, иако је комерцијални успех филма и даље под знаком питања. Једно је сигурно - ти филмови који су за руске западњаке „превише руски", а за руске конзервативце „превише амерички", за српску публику су по правилу - таман. Ми волимо стрипове, волимо акционе филмове, волимо када обични момци из краја надмудрују богаташе и мегакорпорације, а волимо и да навијамо за Русе. Стога нема сумње да ће и код наше публике „Мајор Гром" бити топло прихваћен. Остаје само питање да ли ћемо имати прилике да га гледамо у биоскопима, и када.