Невесела судбина Кери Бредшо: Дефицит секса као горући проблем данашњице štampaj

На прагу адолесценције, раних двехиљадитих у транзиционом Београду, мој отац ме је „навукао" на Секс и град.

Било је то непосредно пошто је серија кренула да се приказује на тадашњој телевизији Б92 - дисеминатору снова о Западу који су тих дана били посебно живописно сањани. Мој тата, „европски човек широких схватања", тада у средњим четрдесетим, на Секс и град је гледао као на битан дидактички документ, нешто што ће ми послужити као упутство за живот на Западу, поготово за увек шкакљиве и културом условљене међуљудске односе, али и као на инспирацију да у неком тренутку напустим гнездо и винем се ка светлима Њујорка и раскоши и слободи чији су она била симбол неколико генерација уназад.

Ја сам био заинтригиран насловом серије, док је моја мама, једнако либерална и у сваком смислу еманципована жена, на серију гледала као на лажну, плитку и досадну представу тобоже „ослобођених" жена у промоцији материјализма науштрб стварних емотивних искустава. 

Ништа није као на телевизији

Тих година су серије Секс и град, Сајнфелд, Вил и Грејс, Слободни стрелци као и Фрејзер (Пријатеље нисам често гледао) обликовале моја тинејџерска схватања (то јест снове) о томе како „нормалан" (тј. Западни) свет живи и како ће мој живот изгледати када се будем одселио далеко од Србије (тј. од свега што сам сматрао извором својих тинејџерских фрустрација).

Иако ме је помало срамота да све ово признам, тешим се да нисам био једини: од тог доба је постало врло популарно да и наше серије и филмови буду прављене по неком западном узору (преписивачки тренд од кога се наша креативна индустрија до данас није опоравила), те је Секс и град инспирисао серију Лисице - која је додатно потпиривала Београђанима тако драго уверење да живимо на Менхетну Балкана.

Такође, тешим се и чињеницом да сам одрастао у периоду у коме су моји родитељи и баке постали болно свесни да и њихови светоназори, обликовани животом у СФРЈ, нити су били корисни у томе да осигурају да им вољена земља преживи, нити су им послужили у бурним деведесетим, а камоли у транзиционим годинама после Петог октобра.

Очекивања која је створило шест сјајних сезона са 94 епизоде Секса и града - да живот може бити испуњен врцавим хумором и лако доступним сексом на лепим местима у граду који је центар света - водиле су мом (неуспелом) покушају да се преселим у Њујорк и коначном одласку у свакако мање гламурозно предграђе енглеског града Ковентрија, где су ствари изгледале и функционисале много другачије у поређењу са очекиваним.

Ипак, савремени „бонтон" којим ме је опремило гледање Секса и града помогло ми је знатно више од познавања британске историје, књижевности и љубави према ерл греј чају у мојим напорима да се повежем с новим пријатељима који су били једнако уроњени у глобализовану културу и „гладни" истих ствари као и ја, било да су долазили из Бирмингема, Брисела, Бомбаја или Београда. 

Ни града, ни секса

Пар економско-политичких криза и једну пандемију касније, постало је јасно да је свет Кери, Миранде, Шарлот и Саманте све више ван домашаја, и то не само јер је угодан живот у граду попут Њујорка постао скупљи.

Иако је од старта серија била „аспирациона", од њене изузетне моде до фантастичних места на којима се четворка налазила, прилично мрачна економска реалност у којој је све више људи по великим градовима принуђено да ради неколико несигурних послова да би преживело - од вожње убера и разношења хране до такмичења с целим светом за све мање плаћене креативне послове на платформама попут „Апворка" или „Фајвера" - она је довољно утицала на културу да су богате дизајнерске хаљине постајале све мање „ин", а да се све више ценио приуштивији „хипстерски" или „спортски" укус. Социјални капитал се сада све мање прикупља скупим стварима, а све више искуствима и активизмом.

Поред новца, секс је такође постао дефицитаран.

Приче о „инцелима", то јест мушкарцима у „невољном целибату" (involuntrarily celibate) и њиховим интерент заједницама, постају све чешће, док све више студија показује да људи широм света ређе упражњавају сексуалне активности.

Поред учесталости, променила се и култура секса.

На Западу, али и у Србији, често непријатне али комичне ситуације приликом упознавања, које су Секс и град чиниле забавним, све чешће се дешавају у мање филмичном, виртуелном простору апликација попут Тиндера.

Правила око тога шта је у везама нормално а шта је за осуду, преобликована су друштвеним медијима, те су повремене „хајке" не само на познате већ и на „обичне" људе због њихових ставова и односа у везама, постале честе, те стварају све компликованија правила око разлике у годинама, „диверзитета" партнера, њиховог броја и слично.

Најскорији пример је баш из Њујорка, где је одређени Кејлеб, који ради као дизајнер за фирму „Вест Елм", постао тема не само друштвених мрежа већ и маркетиншких кампања јер је одређен број девојака с којима се упознао преко апликација почео да га оптужује за најразличитије љубавне прекршаје, од нових попут „лавбомбинга" (претераних излива љубави на почетку везе) и „гоустинга" (потпуног игнорисања сваке комуникација), до старих, попут чињенице да је излазио с више девојака у истом дану.

Коначно, сама индустрија снова која нам је подарила Секс и град и сама се променила од 2004, када се Кери у Паризу коначно одлучила да подари срце Зверки - друштвено и политички све ангажованији Холивуд све више се бави „деконструкцијом" привилегија и „традиционалних" веза.

Док је идеја о снимању серије о четири успешне жене у тридесетим и четрдесетим које уживају у сексу, када се појавила пре нешто мање од четврт века деловала као врхунац либерализма, тадашње премисе Секса и града у међувремену су постале „проблематичне".

У добу када америчка Академија филмских уметности и наука прописује расне, родне, полне и сличне квоте да би се добио Оскар, јасно је зашто прича о четири беле, привилеговане, цис (осим у пар епизода), стрејт жене није нешто што би се данас лако правило. Коначно, латентно традиционална нит серије која имплицира да жена може бити срећна и испуњена само у вези с мушкарцем, такође је критикована и „превазиђена" у филмовима попут најновије, врло успешне филмске адаптације Малих жена или серије Луда бивша, где хероине на крају бирају (креативну) каријеру и соло живот, уместо партнера. 

Шта се догодило Кери Бредшо?

Са свим тим на уму, почетком децембра, двадесетак година откад сам први пут гледао Секс и град, уронио сам у нову сезону серије названу И тек тако..., дугоочекивани наставак после два не претерано вољена филма. Најава серије деловала је као да ће нова сезона бити још један у низу наставака прављених да се публици „учини" и да се од исте ствари узме још која пара, на културној сцени која је скоро деценију паралисана носталгијом.

Овај пројекат од десет епизода, за који још није јасно да ли ће се наставити, највише је личио на наставак Гилморових из 2016, који је и покренуо лавину покушаја да се оживе успешне серије од пре пар деценија - тако су се, на пример, прошле године накратко поново окупили Пријатељи, а приказана је (међу критиком непопуларна) и нова верзија Трачаре.

Поред изостанка Ким Катрал, која је тумачила многима омиљени лик Саманте, најаве И тек тако... обећавале су поновни бег у блештав и гламурозан свет излазака Кери и екипе по граду који никада не спава. То ми је звучало као сјајна идеја после пар година током којих је велики део публике буквално био затворен по кућама, без пријатеља.

Међутим, финални прoизвод је сасвим другачији и много сложенији од онога што је најављивано. 

Главно осећање које прожима епизоде с новим авантурама сада педесетогодишњих хероина јесте дубока нелагода, скоро попут оне језе која провејава кроз филмове Ларса фон Трира. 

Док се оригинална серија бавила сналажењем у разним незгодним околностима када сте сами у великом граду у тридесетим - од сусрета с људима с гениталијама незгодне величине и лошег укуса телесних течности до суочавања са изазовима у каријери, сломљеним срцем, тугом и неплодношћу - проблеми су били стриктно лични, а протагонисткиње су владале правилима своје околине. Оне су знале своје место у друштвеном, сексуалном и економском поретку, чак и када су бирале да иду контра истих.

Премиса целе серије била је да се на весео начин истражује шта се дешава када се жене одлуче да не иду уобичајеним путем раног венчања с богатим мушкарцем, идеално доброг изгледа, с којим ће добити дете и препустити се високом друштву Њујорка. Протагонистикиње су се на тако нешто одлучиле уз пуну свест о томе шта су правила и вредности њиховог друштвеног миљеа, то јест да је најважније бити фино упарен и богат.

У новој серији, међутим, премиса је изокренута: приватни животи протагонисткиња су (мање-више) сређени, али извори нелагоде и драме долазе споља.

Као у култном класику Шта се догодило са Бејби Џејн, главна „удица" нове серије јесте да гледамо како мегазвезде прохујале генерације излазе на крај с новим временом у коме правила на које су навикле више не важе.  

Нови свет, нова правила

Први извор језе с којим се јунакиње суочавају јесте старење. Иако цела серија доста стидљиво прилази овом природном проблему, не може се побећи од чињенице да се поглед на остатак живота проведен у самоћи доста разликује у тридесетим (када је то више питање статуса и личних несигурности) и у позним педесетим (када то почиње да буде питање фундаменталног квалитета живота), на шта се у пар тренутака алудира. И то пре свега кроз нов лик, неудату агенткињу за некретнине, али доста ефектније кроз брачну драму једне од протагонисткиња, за коју се испоставља да има темељно другачији поглед од свога супруга на све оно што се може очекивати у сада свакако краћем периоду „док нас смрт не растави".

Други мотор радње су горепоменути захтеви за „разноликост" у новим серијама и филмовима, који су утицали и на избор тема којима ће се Кери, Шарлот и Миранда бавити, као и људи с којима ће се сретати. Иако је тим И тек тако... направио тематски избор да би се испунило све како не би био критикован као конзервативан - убачене су теме родне флуидности, трансродности и расних односа - то је урађено на начин који серију заправо обогаћује и не делује као пуко испуњавање квота. Аутори су успели да од тога створе медитацију на тему шта се дешава када неке од главних икона позног неолибералног света (пре светске економске кризе) ставите у постпандемијско анархично друштвено окружење.

Претходни свет „Маноло Бланика", прескупих кап-кејкова и отмених коктела можда је био плитак и бруталан, али је имао неку логику и правила - у данашњем свету протагонисткиње (као ни гледаоци) нису више сигурни постоје ли икаква правила и које су казне ако се о њих оглушите.

Осећај нелагодне збуњености нашег доба чини да је доста сцена отворено за разне интерпретације: да ли је сцена Зверкине сахране била „играна" да би била смешна или емотивна, да ли се аутори заправо подсмевају превеликој помодној расној сензитивности у данашњој Америци, и шта упоште наше хероине могу да очекују у новом свету?

Обезвређивање логике

Ту је и збуњујуће питање: зашто се ситком о сексу и луксузу у Њујорку сада бави актуелним друштвеним питањима?

Део одговора је и у томе да кад припадате друштвеном и економском окружењу Кери и девојака, бити упознат с данашњим друштвеним питањима и активно бављење њима даје вам сличан друштвени капитал као и поседовање бланик ципела позних деведестих. То нас враћа на фундаменталне промене у свету које су се десиле у протеклих двадесет година.

Желети Керин живот из оригиналне серије сада је као желети да будете лик у Стар треку, док је почетком овога века то деловало тик ван тренутног домашаја, али ипак могуће. У актуелној серији објашњава се да је Кери (без Зверкиног новца) прошла кроз професионално тешка времена: морала је да отпусти Саманту (која је онда напустила град и проредила дружење), а продаја њених књига и колумни у новом добу је опала. Бити ко-водитељ успешног подкаста о сексу, што Кери сада ради, нешто је што миленијалци ипак могу да постигну, док су тридесетогодишњаци пре двадесет година могли да се надају пристојном животу можда не у Вилиџу, али у пристојном делу Менхетна.

Међутим, серија се не либи да покаже да упркос отворености и спремности да се ухвате укоштац с новим, често гротескним изазовима - од туче у подземној железници с маскираним нападачем, преко повраћања на „дејту", до проблема са сопственим телом - наше хероине јесу опхрване тугом и ужасом. Та осећања проистичу из различитих типова губитака које су претрпеле - од смрти вољених, преко увенућа страсти, до губитака правила која су њихов живот одређивала.

Најгори део изненадног губитка јесте што свет престаје да има логику.

Полако, па одједном

Колико год покушавали да се прилагодите, осећате се као уљез у сопственом животу, несигурни сте како треба да поступите и често нисте вољни да то учините јер мислите да ништа више неће имати смисла. Жал после смрти Зверке, патријархалног, цис, привилегованог „мекгафина" из Секса и града који је усмеравао радњу, као и нестанак Саманте, симбола необуздане женске сексуалности која је серији давала посебан шмек, добро се тематски повезују с тугом за светоназором који је инспирисао стари Секс и град.

Тада је било нормално да се заплет врти око секс-позитивне феминистичке либералне колумнисткиње која жуди за стрејт, белим, благо токсичним инвестиционим банкаром који јури манекенке. Међутим, у свету о коме говори серија И тек тако... - то је и немогуће и проблематично. 

Већина промена у животу, од уласка у пубертет до губитка вољене особе, дешава се „постепено, а затим изненада", како је то написао Хемингвеј. Када се то догоди, боримо се да нађемо своје место у новим околностима, често на болан и помало понижавајући начин. Исто важи и за друштва и културе.

Причајући с мојим татом, схватио сам да му је гледање његових хероина како се злопате превише мучно и да му светла Њујорка више не делују толико блиставо и обећавајуће као што су деловала пре двадесет година. Ескапистичке серије, попут Емили у Паризу, чији је идејни творац Дарен Стар, који је осмислио и Секс и град и И тек тако..., све су ређе, док културом доминирају тешке теме попут оних представљених у Еуфорији.

То је популарна и од критичара призната ХБО-ова серија о тешким проблемима који муче све изгубљеније и отуђеније тинејџере, од дроге до злостављања. Иако само могу да се питам какав би мој поглед на свет и очекивања од живота и „Запада" био да сам их формирао на основу слика из те тешке, иако прелепо снимљене Еуфорије, примећујем да садашњи тинејџери желе да копирају авангардни стил ликова из тренутне блокбастер серије, као што сам и ја желео да копирам лагодни, узбудљиви живот у Њујорку. 

Свака генерација има свој крст и културу која му помаже да га некако изнесе, па је немогуће не остати привржен културним феноменима који прихватају да старе, да се мењају и пролазе кроз најтеже тренутке заједно са својом публиком.