Година у којој су умрли Сенди Олсон и Бане Бумбар: Умеће памћења štampaj

Од почетка пандемије ковида 19 људи су широм света баш својски прионули на умирање. Умирало се и умире се мушки, што од последица заразе, што од немогућности здравственог система да се у ванредним околностима подробније бави и онима који болују од неких других смртоносних болести. Умире се толико да светски медији у својим извештајима из Украјине уопште не инсистирају на пребројавању мртвих и рањених војника и цивила са обе стране тамошњих фронтова. Као да постоји неки прећутни глобални консензус како су бројеви заражених, хоспитализованих и умрлих од грипа сасвим довољни да би се радни људи и грађани држали у перманентном превентивном страху који, барем за сада, владајућим номенклатурама гарантује задовољавајући степен послушности поданика.

У исто време, дигитализација природе и друштва донекле је утицала и на промену посмртних обичаја. Читуље се све чешће уместо у новинама објављују на друштвеним мрежама, а добру, стару депешу којом је изјављивано искрено саучешће заменили су коментари испод покојникове фотографије постоване на зиду неког од дигитализованих чланова ожалошћене породице. Сходно новим сајбер-обичајима, сасвим је прихватљиво да уместо неколико пригодних речи ожалошћенима упутите понеко сломљено срце или који уцвељени емотикон. Чак вам неће узети за зло ни ако објаву о нечијој смрти једноставно лајкујете, јер нико ваш клик неће протумачити као изјаву како вам се заправо свиђа то што је неко умро.

Дигатилни RIP

Пресељење наших реакција на тужне вести из стварног у виртуелни свет заувек је променило и начин на који заједница реагује на одлазак познатих личности. Некада се глас о одласку великана ширила онако како је Бертолучи у филму Двадесети век приказао сељака који ходајући друмом узвикује: „Умро је Верди!"

Вест о смрти великих уметника или забављача данас углавном сазнајемо путем друштвених мрежа. Неко од наших виртуелних пријатеља на свој зид окачи или линк вести са неког сајта, или напише име и презиме преминулог генија, годину његовог рођења, годину смрти, па испод дода неколико речи са којима се опрашта од славног покојника, или једноставно тури оно фамозно R.I.P.

То је, међутим, тек почетак ритуала оплакивања ВИП покојника у виртуелном простору, јер се у коментарима испод објаве о смрти нижу линкови снимака који подсећају због чега смо толико волели, рецимо, неку глумицу или неког певача. Тако се свако од нас, макар накратко, претвара у најчувенијег писца некролога, Табукијевог господина Переиру, или пак у својеврсног уредника специјалног издања ТВ емисије „Уметничко вече" посвећене лику и делу преминулог великана. 

Интимни дигитални поменик

Иако склон брбљању (што се из до сада овде написаног да приметити!), припадам онима који на друштвеним мрежама углавном држе језик за зубима. Истина, на свој зид редовно „качим" текстове објављене на порталу на коме се управо и ви налазите, али своје профиле не користим за оглашавање вести о нечијој смрти.

Када ми је пре десетак месеци умрла мајка, скенирао сам фотографију коју је још пре неколико година сама одабрала а онда је приложио приликом креирања дигиталне читуље која је након два дана штампана у „Политици".

Ипак, нисам успео да се суздржим када су овај свет напустили Чарли Вотс, Жан Жак Бенекс и Стеван Тонтић. Од ћутљивог бубњара Стонса сам се опростио песмом „Waiting On A Friend", док сам испод реченице: „Умро Бенекс" поставио клип са музичком темом из филма Бети Блу.

Тонтићев одлазак сам обележио прилагањем снимка комеморативне вечери која је у просторијама Српског књижевног друштва одржана неколико недеља након песникове смрти. Потреба да на овакав начин одам почаст баш овој тројици уметника не сведочи само о мојим слушалачким, гледалачким и читалачким афинитетима. Бол који су изазвале ове три смрти тиче се пре свега спознаје како су, ето, један за другим отишли они без којих можда не бих био оно што јесам.

Начин на који је Чарли Вотс из дубоке позадине давао ритам читавом једном универзуму звука и покрета била ми је и остала важна једнако колико и тишина која се чује између Карверових реченица. Први текст који сам објавио била је критика Бенексовог филма Бети Блу. Да није било добронамерне критике и савета коју ми је крајем осамдесетих дао Стеван Тонтић, можда никада не бих почео да пишем кратке приче.

Ови у исто време бизарни и дирљиви изрази искреног саучешћа које заправо упућујемо сами себи уједно су и прилика да дуж свог дигиталног пута оставимо виртуелне крајпуташе који ће случајним пролазницима омогућити да се и они сете лепих тренутака свог живота. Да предахну од садашњости и да се пред наставак пута у будућност снабдеју освеженим присећањем на прошлост. Тако ови дигитални поменици престају да буду тек пуко оруђе за самооплакивање и претварају се у поуздане заклоне духовног искуства у којима се боље него у било ком музеју чувају артефакти неусахле животности.

Стварање ових сајбер-џепова нарочито је корисно за таложење сећања на славне јунаке ТВ серија и филмова. Једнога дана, покретне слике ће ишчезнути. Остаће само прича о њима. 

Бане Бумбар и Сенди играју твист

А када се то деси, Бане Бумбар из серије Грлом у јагоде и Сенди из филма Бриљантин сигурно неће бити заборављени. Колико су ове улоге утицале на каријере двоје уметника, најбоље се могло видети током дана у којима је интернет-заједница оплакивала одлазак Бранка Цвејића и Оливије Њутн Џон. Јер, сви су се опраштали од Банета Бумбара и од Сенди!

Већина ових „последњих поздрава" од Бранка Цвејића чинила је једна те иста реченица, која је будила асоцијације на завршетак сваке епизоде ТВ серије Грлом у јагоде:

 „Те 2022. године умро је Бане Бумбар."

Истина, било је и оних који су у складу са својим годинама и под видним утицајем РТС-ове доктрине истрајног репризирања програма, Бранка Цвејића поистоветили са ликом Листера, који је тумачио у једној од мега-серија Синише Павића.

Да сам се нашао међу онима који су на својим профилима качили објаве пуне љубави према преминулим уметницима, највероватније бих написао: Бане Бумбар и Сенди најзад могу да играју твист на Звездином игралишту на Калемегдану.

Од судбоносног Банетовог „Не" до Сенди у сарајевском кину „Дубровник"

У доба мога дечаштва било је лако волети телевизију.

Носим се мишљу да приликом предстојећег пописа становништва на питање о степену школске спреме одговорим како сам похађао Школски програм ТВ Београд! Та необична школа нарочито је била занимљива у време зимског распуста. Почињало је у пола десет, трајало скоро док се тата не врати са посла.

Баш у том периоду премијерно су приказане ТВ серије Салаш у Малом Риту, Више од игре и Грлом у јагоде. И данас је тешко одабрати која је од њих најбоља, али у то време мени се једино живело у Београду шездесетих.

Иако је Карановићева ТВ серија говорила о времену које се из друге половине седамдесетих чинило као већ далека прошлост, ја сам је пре свега гледао као прозор у будућност. Тамо негде, чекала ме је моја младост и време у коме ћу, баш као и Бане Бумбар, Чомбе, Глупи Ушке, Мики Рубироза и Гоца, једнога дана, постати човек.

Али, свако позивање на тековине ТВ серије Грлом у јагоде неизбежно призива и причу о породици. Седео бих за столом са мамом и татом и гледао Бату Стојковића и Оливеру Марковић како седе за столом и гледају телевизију. Бата Стојковић је у неколико сцена носио горњи део тренерке какав је имао и мој отац. И мој Остоја је баш попут Сретена био углавном тих, помало меланхоличан човек који је, често ми се чинило, живео само да би се уверио да ће са мном на крају бити све у реду; да ћу се оженити и постати свој човек.

Истина, није ме никад питао „је л' јесам", али је, на пример, инкогнито, да га не видим, пратио мој одлазак на концерт Рибље чорбе у сарајевској „Скендерији", након што је неколико дана раније, у Загребу, на једном од улаза у Дом спортова, у великој гужви, на смрт прегажена једна шеснаестогодишња девојка.

А управо су рокенрол и смрт биле теме епизода које су ми се приликом тог премијерног гледања серије највише свиделе.

У првој Бане Бумбар учи да плеше и да се бије не би ли се уз музичку пратњу Милета Лојпура осветио Бати Каменом и његовој девојци за сва понижења која је током детињства и младости трпео због своје гојазности. У другој се, на мору, у смрт спрема Банетова бака Елвира. Рахела Ферари се под гробљанским колонадама удаљава од камере, праћена песмом хора ровињских девојчица.

А онда је емитована последња епизода „Бане се жени", која је учинила да кад се и дан-данас нађем на некој свадби, дрхтим од страха све док младожења не каже „Да". Јер, Бане Бумбар је из првог покушаја рекао „Не", а ја нисам знао да то уопште може да се деси, поготово не у нашој Југославији. Вероватно звучи претерано, али мислим да је сцена у којој Бане Бумбар излази из матичареве канцеларије тренутак када сам открио шта је то панк.

Све би то прошло релативно безазлено да се убрзо по емитовању серије Грлом у јагоде није венчавао мој стриц. Можете се смејати колико хоћете, али ја сам недељама пре него што смо из Сарајева кренули на стрикину свадбу у Нови Сад изражавао отворену бојазан да би и он као Бане Бумбар могао да каже „Не!" То се, погађате, није десило, али сам ја дрхтао и десетак година касније, када су се у Сарајеву венчавали моја родица Љиља и Шаћир. Било ми је драго што он није рекао „Не", мада је то означило дефинитивни крај мојих одлазака у кино са Љиљом.

Претпостављам да је свако од нас имао некога са ким је гледао кључне филмове свога живота. У мом случају, мама ме је водила да гледам Чаплина, Џерија Луиса, Бамбија, али и Грађанина Кејна, са татом сам гледао Ратове звезда, У змајевом гнезду и Штефицу Цвек у раљама живота, док је Љиља била задужена за тадашње холивудске хитове. Тако сам са њом први пут гледао Блиске сусрете треће врсте и Бриљантин.

Оба филма смо гледали из другог реда, у кину „Дубровник". Био је то најлепши сарајевски предратни биоскоп а претпостављам да смо седели у другом реду јер других карата више није било, с обзиром да се радило о оним вечерњим пројекцијама, које су готово увек биле распродате.

Дакле, било је, што се мене тиче, већ глуво доба ноћи, платно је било одмах ту, изнад мене. А онда се на њему појавила Сенди! И док сам пред Љиљом глумио како наводно уживам у толиком певању, плесању и будалесању америчких матураната, ја сам се све фаталније заљубљивао у Траволтину девојку. А када се на самом крају филма, у оном забавном парку, Сенди појавила сва утегнута у црно, био сам спреман да је сместа одведем пред матичара.

Зато је једино свечано склапање брака на коме сам био сигуран да младожења неће речи „Не!" било моје венчање. Постао сам човек и сви смо у малој сали панчевачке Општине, као у некој неснимљеној серији, плакали од неке још увек социјалистичке, југословенске среће.

А ту срећу су чиниле и неретке прилике да човек који је још увек дете присуствује позоришним представама које се не заборављају на исти начин на који се не заборављају неке Звездине утакмице.

Једна од тих представа је Дундо Мароје Југословенског драмског позоришта, у којој су, у мушкој подели, између осталих, играли Никола Симић, Бранко Цвејић и Јосиф Татић. Душко Дугоушко је био Помет, Бане Бумбар је био Петруњелу, док је Тале Сурови био, чини ми се, Лаура. Гледао сам је са мамом, одмах по завршетку емитовања серије, у дворани сарајевског Радничког унивеверзитета „Ђуро Ђаковић", где смо пре тога ишли да гледамо кратке Чаплинове филмове. И церекао сам се готово истим интензитетом, купајући се у Држићевом језику све док се и честице прашине под светлом рефлектора нису уозбиљиле када је Никола Симић започео да изговара Пометов монолог.

Друга представа је Мрешћење шарана Аце Поповића, коју сам са мамом и татом гледао у тек отвореном Звездара театру. То чак не може да се пореди са неком великом фудбалском утакмицом, јер сам могао само да замишљам како на Маракани гледам Шекија, Џају и Пижона у истом тиму. А те новембарске вечери сам гледао Бору Тодоровића, Миру Карановић, Воју Брајовића и Лазу Ристовског на истој сцени. А био је ту и Бранко Цвејић. Бане Бумбар је овога пута играо сина Миту, који цео први део представе ћути, а онда рођеном оцу каже: „Марш у пизду материну!"

Тешко је описати урнебес који је у том тренутку настао у сали. Чини се како су Срби доживели ту проклету катарзу пре него што је велики братоубличаки пичвајз уопште и почео. И то захваљујући Аци Поповићу који је Шаране написао, Дејану Мијачу који их је режирао, али пре свега Бранку Цвејићу. Упркос бремену лика и дела Банета Бумбара, он је поставши син Мита на сцени успео да уради оно што други од нас након ратова стално али безуспешно траже - да се променимо.

Тридесет и кусур година касније, издавач Зоран Хамовић ме је на београдском аеродрому упознао са Бранком Цвејићем. Нама је каснио авион за Тиват, њему је каснио авион за Подгорицу. Ми смо ишли на Сајам књига у Херцег Новом, он да игра неку представу на Барском љетопису. Седео је у једном од аередромских кафеа и када ме је Зоран представио, Бане Бумбар је устао, пружио ми руку.

„Бранко Цвејић, драго ми је", рекао је Бане Бумбар, док је незаборавна музичка тема Зорана Симјановића почињала да испуњава тренутак који се одмах претворио у сећање.

Те, 2019. године упознао сам Банета Бумбара и осетио колико је добар био тај човек.