Дневник српског монтажера: Радња мешовите робе и путујуће забавне радње Бранка Вучићевића štampaj

Данас је новинарство неозбиљно. У време кад сам пристизао на свет пак било је преозбиљно. Исто важи и за филмску критику: средином XX века њом је у Југославији владао неприкосновено крут и напоран марксистичко-титоистички, самоуправно-социјалистички жаргон.

Постојао је, додуше, бар један упадљив изузетак: Бранко Вучићевић. Крајем педесетих, он је започео своју авантуру луцидног и информисаног писања о филмском репертоару за часописе као што су загребачка Филмска култура. У питању је најдуговечнији југословенски филмски магазин и писаније у њему махом одговарају опису с почетка. Бранко је тада објављиво још и у Делу и Филму данас. Само једна од тих публикација, Књижевне новине, добацила је до наших дана.

Шездесет прве је, међутим, у Београду основан интересантан часопис по имену Данас. Бранко Вучићевић је био један од уредника и у њему је писао филмске критике све до 1963. кад је престао са излажењем. Часопис, његово уредништво и аутори – између осталих, Дејан Ђурковић и Жика Павловић – толико су били испред времена да све у њему и шездесет година касније делује актуелно и свеже. Свих педесетак бројева данас су на интернету.

Филмска индустрија, са обе стране камере, често уме да буде склониште за дилетанте, али Бранко је био један од ретко посвећених људи који су знали о чему говоре и шта раде. О филму је зборио живо, духовито, савремено, свеже – речју, како треба. Био је истовремено интригантан, инспиративан и провокативан; у њему се стекао редак спој сензибилитета и образовања. И парадоксално за човека који је 1961. написао пледоаје против филма као пуке забаве, Бранкове критике су биле и то – забавне. 

Кад порастем бићу сценариста 

Легенда каже да га је у Данасу запазио Душан Макавејев и толико се одушевио његовим критикама да га je позвао да му пише сценарија. Или је пак било обрнуто – у Данасу је Вучићевић запазио и похвалио кратке филмове Макавејева. У сваком случају, овај неизбежан београдски сусрет се десио; све остало је историја. Показало се да Бранко није био пуки теоретичар: навукао је гумене чизме и сместа почео да гаца по пракси. С Маком је осмишљавао приче за велике филмове у земљи која је управо постајала велика и зидала своју велику кинематографију.

Бизарно архивирање наивних, архаичних и некомерцијалних исечака прошлости, чудаци и анонимуси који су унапређени у пунокрвне јунаке и покушај артикулације политичког мишљења на филму одувек су били Бранков форте. Исто важи за Макавејева. У том смислу, већ њихов први заједнички покушај био је мало ремек-дело.

У Љубавном случају, или трагедији службенице ПТТ (1967) с младом Евом Рас разиграо се грцав дијалог између документарног и играног приступа филму. Љубавни случај је играни филм који посеже за реториком обдукције и полицијског извештаја – дакле сувих бирократских докумената. Бранко је њихов жаргон сматрао фасцинантним. Љубавни случај је дакле производ типичне вучићевићско-макавејевљевске алхемије. Бранко је био косценариста, али је радио и као асистент режије. Филм се држао чињеница, али су оне биле надреалне. А поспрдно соц-реалистичан тон филма био је повремено урнебесно забаван.

Сарадња је, што се каже, збиља лепо стартовала. И још лепше се развила. Наредни заједнички пројекат назван Невиност без заштите (1968) је документарни филм о истоименом играном филму и његовом творцу. Вероватно највећи од Бранкових антијунака био је стварна личност већа од живота: извесни акробата Драгољуб Алексић. То је један од оних живописних ликова који су између два рата престоници давали посебан тон, који истовремено плене и терају у смех својом јединственошћу. Алексић је планирао херојске подвиге херкуловског типа: рецимо, да над Београдом виси из авиона држећи се само зубима. Или да сними први звучни филм у Србији.

Успео је и једно и друго. Али од свих чуда које се могу видети у филму 

Невиност без заштите вероватно најинтересантнија је Алексићева невероватна, народска дословност. Тамо где филмска индустрија користи специјално конструисане столице које се безболно распадају на ситне комаде када се снимају кафанске туче – несрећног Алексића ударају по глави столицом од пуног дрвета. Тамо где ходачи по жици држе сигурносне мреже испод себе за не дај боже, Алексић хода над амбисом без заштите и једва преживљава један пад с двадесетак метара висине.

Другим речима, аутори филма можда задржавају право на известан иронични отклон, док њихов јунак то канда нема у свом вокабулару. Невиност без заштите зато завршава донекле као прича о самим Србима – међу којима кола местимично погибељна комбинација срчаности, наивности и неуништивости.

И овај филм срочен, наоко, за строго интерну употребу, чије идеолошке и ине финесе лако беже и локалном гледаоцу, који је номинално припада жанру документараца – буде неким чудом селектован за главни програм Берлинала и Макавејев у Немачкој освоји „Сребрног медведа“ за режију.

И ту, на посве неочекиваном месту, када се сарадња великог сценаристе и још већег редитеља захуктала, када се за њих двојицу чуло у фестивалским круговима, када су им се масивна врата филмског света отворила – она је стала. Држао сам да је разлог Макова светска слава и његово уверење да после филма WR: Мистерије организма сценарије може да пише и сам, да је од Бранка преузео и научио све шта има да се научи.

Али не – њих двојица се нису предавали покушавајући да достигну себе из шездесетих у наредним деценијама. Бранко је касније сарађивао на сценарију за Маков филм Мистер Монтенегро. Покушали су да заједно осмисле још прича. Ако за њихове заједничке сценарије из седамдесетих и осамдесетих као што су Само жиголо, Struwwelpeter, Мајка или Парче срца нисте чули, то је зато што филмови по њима никад нису снимљени. 

Шездесет осма

Очекивано финале за југословенски „црни талас“ требало је да се догоди у Кану. Претходне године Александар Петровић добро је продрмао Кроазету са Скупљачима перја. Сада је филм Мали војници Бате Ченгића ушао у конкуренцију и сви су држали фиге. Али маја 1968. нека јебена студентарија направи пичвајз у Паризу. И баш Бранков младалачки идол Жан-Лик Годар – који је такође прво писао филмске критике, па онда прешао на снимање филмова – онако сав ангажован и усијане главе, одржи пар ватрених говора.

Говорио је Жан-Лик, нека приступи Роман Полански. У име источне Европе, дакле испред београдског актива – Мака, Бранка и свих нас – Роман рече да је за људе из источног блока Кански фестивал неопходна и незаменљива институција, одскочна даска или лансирна рампа, већ по прилици. Да га је грехота саботирати, штета прекидати и залудно гасити. Али Годар, Трифо и остали у револуционарном и антибуржоаском заносу га нису чули; Кански фестивал се те године напросто не одржи.

Збогом „Палмо“, довиђења конкуренцијо, бај-бај светска славо. Многи замрзеше Французе, хипике и француску ривијеру за цео живот. Бато Ченгић је наредна два филма – оба је радио с Бранком као сценаристом – слао у Венецију.

Бранко је, речју, из Београда испраћао једног по једног колегу извођача уметничких радова, али се сам пак није предавао. Он је и те 1968. сурфовао на врху таласа Zeitgeista, и у истом полету се прикључио непобедивом непријатељу. И збиља, у наступу идеолошког растројства он написа један истински хипи и револуционаран, младалачки и шездесетосмашки, дакле један дословно антибуржоаски, ангажован и надасве марксистички сценарио који је отишао даље него они Годарови, Трифоови и свих других усијаних глава тог времена. Сценарио је крштен по једној Марксовој компилацији – Рани радови.

Снимање се претворило у неку врсту перформанса. На клапи се једног дана непозван појави и Драгош Калајић да види шта се то кува на левом крилу.

Бранко, зачудо, није био сасвим задовољан резултатом; пронашао је овом манифесту студентског покрета низ мана и изразио их јавно. У тексту „Мане Раних радова“ каже да је на почетку требало да иду комплетне Филмске новости о студентском протесту 1968. у Београду и да је јунакиња на крају требало да буде умотана у црвену заставу са српом и чекићем.

Али упркос овим и другим евентуалним замеркама и компромисима, Рани радови остаје један од најбољих српских, југословенских и европских филмова. На концу редитељ и косценариста Желимир Жилник за Ране радове 1969. доби највећу награду Берлинала, „Златног медведа“ за најбољи филм.

Тај подвиг још нико од наших није достигао. 

Дакле да резимирам општепознато: Бранко је аутор оригиналних, непоновљивих сценарија за ванредно инвентивне арт филмове Невиност без заштите и Љубавни случај с Маком, Ране радове (1969) и Слободу или стрип (1971) са Жилником (потоњи је прекинут током снимања), Улогу моје породице у светској револуцији (1971) и Слике из живота ударника (1972) са Ченгићем, Сплав медузе (1980) и Вештачки рај (1990) с Карпом Годином.

Ти наслови су заувек променили мапу југословенског филма. Општи је консензус да они спадају у онај мали и ексклузивни клуб наших оригиналних доприноса светској кинематографској баштини. Случајно и ја тако мислим.

А можда никад нећу порасти? 

Од Бранка Вучићевића опростили смо се 2016. Слово на одру је одржао Желимир Жилник с топлином и присношћу. Говор је био као и човек којем је посвећен: пун љубави и благонаклоности, једноставан и наглашено трезвен. Без трунке помпезности или патетике.

На београдском Новом гробљу на крају увек рутински интонирају Шопенов Посмртни марш или неки једнако свечан и саучесан комад. Потоњих година – кад је ред дошао на моје пријатеље рокере и ексцентрике да оду са овог света – покојницима испуњавају другачије музичке жеље. Бранко нам је с одра послао последњи шеретски миг: испратили смо га уз звуке назалног сводничког шлагера Don’t Cry for Louie.

За Луијем смо већ једанпут плакали. Године 2003. учествовао сам у документарном филму Дворишни разговори посвећеном критичару, преводиоцу, сценаристи, писцу, колажисти, уреднику, дизајнеру, свестраном уметнику који је упорно одбијао ту титулу, речју великој души Бранку Вучићевићу. Бранко нас је благо укорио што га толико хвалимо. Али нас неколико смо ватрено, пред њим, наставили да објашњавамо зашто је он, иначе несвакидашње талентован и образован тип – речју, члан библиотеке – гуру наше уметничке сцене и папа „црног таласа“.

Али Бранко је непотписани творац којечега, између осталог и најпознатијег патентираног филмско-уметничког поступка који одавде потиче. У пар текстова сам елаборисао шта је то српска монтажа, или што би рекао Бранко у свом познатом поспрдном маниру, Serbian cutting. Падам у искушење да се прошетам до оног парка и оне клупе на којој стоји четка и потанко испричам све испочетка, али и на самом порталу Око РТС на поступак се осврћем већ у два текста и то је сасвим довољно.

Истина, колико смо ми који смо га познавали имали обичај да га кујемо у звезде, толико је сам Бранко имао чудан обичај да редовно одриче сопствене заслуге за било шта. Штавише, његово самопорицање је била донекле и уметничка стратегија, драга и колегама из уметничке групе Флуксус. Као да се Бранко, један од (у медијима) невидљивих припадника уметничке елите, трудио да задржи своју тајанственост и право на приватност. И да заступа своје схватање уметности као у бити анонимне, некорисне и немеркантилне активности.

Док дакле амбициозни уметници вуку уреднике за рукав да дају интервјуе – знам више таквих случајева – Бранко их је на моје очи листом одбијао. Уместо саморекламирања, што је страст генерација које су одрасле уз свемоћну телевизију и друштвене мреже, редовно је прибегавао супротном, самоиронији и самоунижавању.

Са Душаном Оташевићем лансирао је, рецимо, мистериозног „Илију Димића“, шпанског борца и српског надреалисту из тридесетих, приложио његову лажну фотографију и измишљену биографију, те изложио своје радове под његовим именом. Речју, Илија је, после Драгољуба, Бранков најузбудљивији антијунак. Био сам на изложби Око Димића 1835/1938 приређеној у Галерији САНУ 2015; то је једна од најбољих домаћих ексхибиција коју сам посетио.

Чињеница је да је Бранко ступио у интимне односе не само са српским надреализмом – који је на њега очито оставио најјачи утисак – већ и с француским „новим таласом“, америчким андерграунд филмом и Флуксусом, а да га томе није вукла ни опипљива корист, ни очајничка амбиција. Интуиција, или можда провиђење, довели су Вучићевића у везу с великанима у тренутку док су ови још били обични људи. Са одговорним лицем Флуксуса Џорџом Макјунасом ступа у вишегодишњу корешподенцију. Редитеља Жака Ривета интервјуише тик пошто је завршио свој деби, Париз припада нама. У преписци је са Гијем Дебором и Франсоа Трифоом. За њујоршки магазин Филм калчер Џонаса Мекаса пише есеј о рађању југословенске кинематографије.

Куд Бранко стаде, ти продужи. 

Кад порастем, бићу критичар 

Многи људи од пера избацују у просеку књигу+ годишње па за живота догурају до тридесет, педесет или у неким плодно-некритичним случајевима, чак стотину наслова. Бранко је написао неколико танких, али садржајних књига – у сећању су ми остала два тома његовог Авангардног филма. Ту га можда шијем на један помало вулгаран начин јер имам тенденцију да пишем подебеле књиге.

После његовог одласка ствар се обрнула. Бранкова заоставштина – све шта је написао, а није сматрао вредним публиковања – је обимна и богата. Њега не могу, на пример, да замислим како нуди Филмском центру Србије – где су и ономад и сад седели његови пријатељи – публиковање својих сценарија, иако је један од најзначајнијих сценариста југословенског филма. Валтер Бенјамин има један дражестан текст насловљен „Како писати дебеле књиге“; Бранко га је у свом познатом шеретско-интелектуалном маниру послушао – али тек после смрти.

Дакле Бранкове филмске критике из педесетих и шездесетих, које су толико надахнуле Макавејева и Жилника, колеге и савременике, сабране су 2019. у књизи То је најлепши филм који сам икада гледао. То је, наравно, могло да се уради поодавно, али за такав подухват никад није касно и сваки је повод добар. Постоји дакако и алтернативно тумачење, да су највеће сметње сабирању његових умотворина били он сам и његов ноторни перфекционизам. Али ако је тек Бранково одсуство отворило могућност да се ови силни текстови, рецензије, прикази, цртице и запажања расути по периодици коначно саберу, среде и објаве, ако нас је то вратило његовом надахнутом и данас запањујуће актуелном критичарско-колажном опусу – аферим! Нека то буде окарактерисано као чувена срећа у несрећи.

Издавач ФЦС се, међутим, убрзо нашао у небраном грожђу Бранковог живог духа, плодне маште и разгранатих активности, речју малог бескраја његових једном објављених, па изнова дорађиваних, преправљаних и усавршаваних идеја. И уместо да одваја важно од неважног, криптично од јасног и жито од кукоља, да прави оштру селекцију најбољег што је Вучићевић рекао и написао, издавач је једноставно одлучио да ђутуре објави свје и свја, да лепо спакује и публикује Бранкову архиву – што би рекао народни филозоф Жика Обретковић – у целини и целости.

Добра страна овог приступа је што у темељном архивирању практично ништа није пропуштено и што пет томова издатих у периоду 2019–2022. врло мало обавезују читаоца: могу да се читају на прескок, пореде, цитирају, оговарају и колажирају, баш како је и аутор волео да ради. Човек може слободно да их прелистава и вади из контекста, јер њега заправо и нема.

Засад дакле имамо на располагању пет подебелих књига у бенјаминском смислу те речи у издању ФЦС под уредничком палицом мог пријатеља Микија Стојановића. Дакле не само Бранкових филмских критика, сабраних у првом тому, већ и сценарија (Ма све су то само комедије с плакањем, 2020. Предговор Бориса Миљковића за овај том је објавио је овај портал). Следе историја авангардног филма (Путујуће забавне радње, 2021), интервјуи, текстови у каталозима, активности у Флуксусу (Радња мешовите робе, 2021) и коначно преписка (Можда се нађе место и за ово, 2022).

Стојановић тврди да је било материјала и за десет томова. Сад, сценарији нису књижевна форма – пре су нека врста упутства за снимање филмова, тако да је њихово ишчитавање напор за све који нису лично умешани. Бранкова преписка је пак бескрајна, на моменте урнебесна и свакако задовољава воајерске пориве, што је и сврха овог жанра. Бранкови наступи, интервјуи, новински чланци, есеји и остале чрчкарије су обично забавни, увек оригинални и повремено просветљујући. Лично највише уживам у рецензијама. Можда зато што ту најпре препознајем колегу и сродну душу која је годинама истрајавала у идеји да јој филмска критика буде први позив.

Практично свака од његових рецензија представља неку мозгалицу или ребус, готово свака приређује мало изненађење чак и људима који га познају. За Ноћ и маглу Алана Ренеа тврди да је леп. У рецензији Чудне девојке успева да не каже апсолутно ништа о филму. За Прекобројну наводи да је „набољи југословенски филм. Што, разумљиво, није никаква похвала“. Посебна посластица је жанр хаику-рецензија („Похваљујем филм Клик Маје Милош“; „Човек кога треба убити – квази-филм о квази-Христу.“).

Бранкове рецензије се појављују у лепези од егзалтације („До последњег даха је најлепши филм који сам икад гледао!“) до резигнације. На пример, у тексту „Изјава равнодушности“ тврди да је престар за филмску критику и да се уморио од филма – што могу мирне душе да потпишем, само што је то Бранко написао 1961, кад је имао двадесет седам година.

Као критичар, он је спадао у онај ретки пресек професионалаца који знају да пишу, луцидни су гледаоци, разумеју филмски медиј и нису поткупљиви. Речју, сви поклекну пред неким искушењем, сви излете с пута на некој оштријој кривини. Али Вучићевић је уникат, последњи мастодонт, једнорог и птица додо кунстреигерског еснафа. У сваком случају, примерак једне врсте која је пред изумирањем. 

Кад порастем, бићу Бранко 

Будући да је људи које можемо назвати професионалним филмским критичарима и професионалним филмским сценаристима у Србији живело релативно мало – и од првих и од потоњих знам цирка по 1 (и словима: један) емфатичан пример, Милана Влајчића и Гордана Михића – морало се од нечег и живети. Истина, Бранко на једном месту дословно написао да се од критике – у то златно Периклово доба у Србији кад је он писао – живело.

Али Бранко је још чешће живео од превођења са енглеског. На српски је препевао око стотину наслова. Данас се романи уз асистенцију гуглове свезнајуће машине преводе и за месец дана, али Бранко је био стара школа: писао је танко и радио полако, пешице. Проводио је дане смишљајући ефектан препев неке синтагме на српски. А треба познавати не само страни језик, већ и властити. Некада се то подразумевало за људе од пера; нисам више сигуран да то правило још важи.

Међу Бранковим преводима су заједничка открића њега као пасионираног познаваоца америчке литературе и његових уредника – дакле антологијски романи као што су Испод вулкана Малколма Лаурија и Лолита Владимира Нобокова. Потоњи је ванредно тежак и за читање, а камоли за превођење. Ту су и приче Емброуза Бирса у Бранковом избору, дакле све сами експериментатори и генерално тешки типови, попут њиховог преводиоца.

Чињеница је да је успешна литература увек спој бесмртних дела и трошних превода. Бранкови, изгледа, нису тако једнократни. Кланицу 5 Курта Вонегата у његовом преводу прошле године је реиздала Лагуна. Ту су и студије које су због обиља референци једнак, ако не и већи изазов за преводиоце. Човек који се одважи да преведе Руски уметнички експеримент, и још пре Гутенбергову галаксију – књиге које су оставиле великог трага на нашој сцени – и сам мора, једнако као и њени аутори Камила Греј и Маршал Меклуан, да поседује енциклопедијско знање.

Кроз балканско виђење уметничког ексцеса за руку нас је водио високо непродуктивни побуњеник против конвенција који се одазивао на име Бранко Вучићевић. Над њим лебди циркузантски дух петпарачког карневала и ентропија непатвореног мешања народског и елитног које је он пригрлио и патентирао.

Док ми је био уредник у часопису New Moment Бранко ме ниједном није похвалио. „Неписмен си као и сви српски писци“ – тако су гласили његови комплименти. Пред смрт ме је звао у посету. Неколико пута ми је, помало нервозно, поновио да му се јавим. Схватио сам да је хтео да ми саопшти нешто важније од уобичајеног ћаскања уз кафу. Био сам у некаквој гужви – што људи у зрелим годинама вазда и јесу. Сусрет који је више пута одлаган никад се није десио.

Мој покушај да имитирам Бранка од главе до пете је, благо речено, прилично мизерно подбацио. Објављивао сам филмске критике попут њега и студирао енглески језик, пун наде да ће ме оваква насумична поклапања с његовом биографијом гурнути у неки благослов. У Филмској култури сам, неких тридесет година после Бранка, објавио пар есеја. Надао сам се да ће ме неко од редитеља – попут Бранка док је радио за Данас – преварити и позвати да му пишем сценарио или неки издавач зајебати и понудити да му преведем какву књигу са енглеског.

Ко куца, отвориће му се и ко чека дочека. И ево, 2018. ме позову да радим и једно и друго – сценарио за играни филм и превод једне студије на енглески. Истина, Бранко је почео с критиком 1958. а са сценаријима 1966, док сам ја седео и оседео чекајући на овакве наруџбе преко три деценије. И даље чекам: ни један ни други подухват још није обелодањен. Држим песнице да се то догоди 2023.

Данас сам свестан шта је тачно Бранко хтео да ми предложи. Није имао деце и желео је да ми поклони део или пак читаву своју библиотеку. Чињенице говоре да сам недостојан за титулу његовог наследника; он је изгледа мислио другачије. На крају су те књиге, испрва мени намењене, дате једном агилнијем и врлијем колеги. Мени је довољна чињеница да сам био први избор за такво завештање. Ласкам себи да је Бранко у мени видео искру омладинца, како ми се иронично обраћао, с критичарском штафетом, неку врсту интелектуалног потомка, наследника у муцавој најави.

И да – упркос његовом мудром савету, ипак повремено плачем за Луијем.