Јоже Плечник, градитељ који је архитектури враћао њена најдаља сећања: Како град учинити лепим?

Већ четврт века Галерија Рингтурм у Бечу показује архитектуру средње, источне и јужне Европе. Српска архитектура је гостовала три пута, 2011. са фокусом на Београд, 2015. са најинтересантнијим из Србије, трећи пут 2017. са монографском изложбом о Алексеју Бркићу.

Многе националне архитектуре, не као стилови и школе, већ националне по томе да су настајале на територији једне државе, прошле су кроз Рингтурм, некад више пута. Поименични градитељи такође, али по једном. Само је један архитекта имао две монографске изложбе, Борис Подрека (1940, Београд). Само један чак три – Јоже Плечник, рођен 1872. у Љубљани, у њој 1957. и умро, у својој кући у насељу Трново, у спаваћој соби са вратима етрурских гробница.

Има нечег домаћинског у раду те галерије, не само зато што иза ње стоји трезвеност једног осигуравајућег завода (Wiener Städtisiche). Углавном захваљујући томе што функционише кроз професионалну спрегу и креативну енергију двојице људи, неуморних у исцртавању детаљне картографије средњеевропске архитектуре. Један је Адолф Штилер, директор галерије од првог дана, теоретичар и историчар архитектуре, професор на високим школама у Линцу, Грацу, Венецији и швајцарском Мендризију. Други је Борис Подрека, делатни градитељ и гостујући професор на низу европских и америчких факултета, архитекта који је 1998. реновирао читаву Рингтурм кулу, највишу зграду у бечком центру, и сад редовно прати све изложбе у галерији у приземљу, да се дете не отме и одлута.

Галерија Рингтурм је нешто као репрезентативна дневна соба за показивање свега вредног и битног изграђеног у оним деловима Европе који се превиде на другим местима. При томе Штилер показује колективне меморије, трендове и везе између онога што је било и што долази, Подрека оно што воли и цени. Први увек с дистанцом теоретичара, други с емоцијом практичара.

Јожу Плечника воле обојица. Штилер воли Плечника зато што је користио безвременски језик форми, а свеједно остао препознатљиви кроз утицаје свог учитеља, Ота Вагнера. Подрека зато што Плечник „није био стилски расиста“ како је рекао на недавној трибини у Рингтурму. Због тога, махом, али не само зато. Такође и јер је Плечник читавог живота остао лојалан властитом схватању архитектуре, што је развио резистентност према диктату епохе и уз то с једнаком озбиљности градио у богатству и сиромаштву. Ко спомене модеран recycling/upcycling, све је то Плечник већ практицирао пре сто година.

Тамо где наручиоци нису имали пара да граде, Плечник би подизао дрвореде. Важно је да је лепо.

Како је Плечник опструисао епоху 

Лепо. То је у уметностима, а архитектура је једним својим делом уметност, проскрибована реч. Кад Штилер на трибини употреби реч „улепшавање“, у смислу улепшавање Љубљане за мале паре без изгледа на велике, онда направи паузу, као човек који оклева јер зна да оно што каже може бити схваћено као увредљиво. Данашњи градови не желе да буду ни лепи ни ружни, већ концептуални. 

Кад се Плечник 1921. вратио у Љубљану и постао грађанин Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, Љубљана је визуелно још била мало гнездо аустроугарске провинције, у централном делу архитектонска копија Беча, само на нижој скали, онако као данас реновирана Братислава или запуштени Загреб. Нема ничег лошег у томе, копирати Беч, али у деценији кад се интернационална архитектура укрцавала на карусел новог и узбудљивог, зашто се лишити других опција?

Плечник се вратио у мир. Добио је професуру на Техничком факултету у Љубљани, паралелно је радио на реновирању и преуређењу комплекса Прашког храда, али мимо тога је у новој држави био неисписана страница. Ствари су се брзо мењале у његову корист, не само локално, већ и национално. Национално поново мишљено не као етнија, већ као културни простор једне државе.

Из тих раних година професионалног успона, преноси се како су се сваког четвртка у једној љубљанској гостионици налазили Плечник, главни градски урбаниста Матко Преловшек и градоначелник Љубљане, те уз картање разговарали шта треба да се уради у граду. Свима се градило. Посебно је Плечник имао велико пред очима. Није чудо, управо је добио пола прашких Храдчана да се истутњи у монументалном и симболичком. Али, сви су били и реалисти. Зато су подједнако предано разговарали и о томе где може да се посади дрвеће, где долази цвеће, како распоредити, где насути шљунак.

И тог момента, кад се на трибини у Рингтурму описивала активност неформалног урбанистичког одбора „дубоке“ градске управе из двадесетих и тридесетих, пао је термин „улепшавања Љубљане“.

Плечник, Матко Преловшек и градоначелник – а до рата 1941. су се изменила четворица, Перич, Пуц, Адлешич и Равнихар – састајали су се сваког четвртка на тему Љубљане булане. После је дошао Леон Рупник (1942-45), али с њим нико из те партије није играо карте.

Знање је канцер

Два богохуљења одмах упадају у очи. Данас би урбанистичке планере тог типа, категорија „мушко карташко друштво у кафани“, оптужили за злоупотребу положаја. Кад би се то прочуло у медијима, не би више ни дрво смели да посаде без комисије партијски независних експерата. Али, кад се преноси са раздаљине од сто година, онда је то романтична прича о првим корацима једног града у модерност.

Друго, лепо? То је реч која је у међувремену протерана из теорије и историје архитектуре. Протерао ју је функционализам европске модерне, онда се вратила шездесетих са постмодерном, да би у међувремену и та архитектура била презрена као неозбиљна.

Све су то битне одреднице за Плечниково дело. Остао је великим делом невербалан, није писао архитектонске трактате, иако би као професор на факултету, а то је у Љубљани остао све до 1956, заправо морао. Подизао је зграде у којима би одјекивао његов учитељ Ото Вагнер, али опет са таквом мешавином класичних елемената грчке, етрурске, египатске и минојске архитектуре, која је била прото-постмодерна. Држао се традиране метафорике и стварао примењену антропологију у камену, цигли и дрвету. Сакривао је знаке на својим објектима. На чесми у дворишту Прашког храда стоји ситним словима уписано „semper“. Семпер као Готфрид Семпер, или као „увек“ на латинском“? То је то, нико не зна поуздано, а тамо где се ништа вербално не објашњава, поколења могу само да читају знакове поред пута.

Студенте је држао на кратком ланцу. Мало класичне антике, развој стилова до ренесансе и барока, Паладио, Серлио, доста технике, добар цртеж, и ту би стао. Ништа од драматичних теоријских расправа из новије историје архитектуре није пренео својим студентима. Ништа од првих узбудљивих корака модерног интернационалног стила. Нико се не свађа са таквом страшћу као архитекте међу собом, одувек. Све је драматично и узбудљиво за оне које то занима, а студенте архитектуре у Краљевини, после у социјалистичкој Југославији то је сигурно занимало.

„Ти Плечникови студенти нису ништа знали о свету око себе. Одгајани су да буду имуни према модерним европским стиловима. Били су инвалиди. Млади, а већ инвалиди“, каже Подрека искрено о свом „другом оцу“, како зове Плечника.  

Епоха класичне модерне, функционална, лагана и бела, са „окаченим“ curtain wall фасадама, опструисала је Плечников тешки тектонски и семантички стил. У самоодбрани, он је опструисао модернизам, а са њим и своје студенте. Његов није био историзам 19. века, он је путовао са временом, донекле, развијао је оно што је научио као студент у Бечу, адаптирао га кроз елементе вернакуларне словеначке архитектуре, али на сваки корак напред уследила би два назад.

Једног момента би сви постајали премодерни за њега.

Готфрид Семпер: „Боје вриште тише од бљештаво белог зида“

Плечник је добио прву изложбу у Рингтурму 2006-7. Трајала је дуго, скоро 12 месеци. Тада су представљени објекти које је градио у Бечу, Прагу, Љубљани и Београду. Друга изложба 2016. била је тематска и бавила се његовом највећом појединачном наруџбом, обновом Прашког храда 1920-1934. Садашња, трећа, је имала Словенију као фокус. Једним делом је показивала објекте из главног града, који се у групи „Радови Јоже Плечника у Љубљани – урбанизам по мери човека“ од 2021. налазе на Унесковом списку заштићене светске баштине. Али не само Љубљана, добар део експоната показује и оно што је настајало на другим локалитетима у Словенији, каталошки обрађено до последњег споменика, лустера и табернакла.

Сад је наравно питање, ако Плечник није ништа говорио за јавност, ништа писао, ништа оставио, никад полемисао тако да то дође до неког медија, ако је само толерисан од комунистичких власти и од студената који су већ гледали према Корбизјеу, ако је живео изоловано и умро с вером у Бога, дубоко посвађан са својим временом, како је један такав архитекта постхумно дошао до култног статуса? Његово дело по себи јесте разговорљиво и комуникативно, али, уз дужан респект, још нико није успео да сними интервју са Црквом Светог Михајла у Љубљанском барју. О Плечниковом теоретском систему се не зна, већ претпоставља.

Ко га је „открио“? Подрека, за себе, као млади архитект шездесетих година. Он је постао Плечников гласноговорник у свету који је тада већ правио пуни круг и враћао се на стуб, венац, портикус, аркаду и рустику. Такав развој је Плечника истина аболирао од оптужбе да је градио реакционарно и превазиђено, али разлика је опет постојала у интенцији. Постмодернисти су те елементе примењивали из забаве и њима „декорисали шупе“ (цитат: Роберт Вентури), док их је Плечник користио из осећаја озбиљности и дубоког поштовања према традицији. У крајњем ефекту, Плечнику је опет требао неко као Подрека, неко ко не долази из његове поетике, али свеједно схвата креативност старог мајстора унутар једне врло специфичне системске матрице – Семперових теорија обучене архитектуре (Bekleidungstheorie) и трансформације материјала (Stoffwechseltheorie).

За љубав истине, веза између Семперове теорије (Готфрид Семпер 1803-1879) и Плечникове архитектуре је интерпретација каснијих генерација, од Подреке надаље. Историчари архитектуре као Сигфрид Гидион (1888-1968) и Кенет Фремптон (р. 1930) је не спомињу. Плечник је за њих једноставно неко ко је градио тешке и тежачке ствари у егзилу на некој периферији где се сакрио од Рагнарока 1914. кад су се сударила и истребила читава царства.

Пуловер за невесту     

О Семперовој теорији, најкраће могуће: она је систем постулата о антрополошким темељима архитектуре. У књизи „Четири елемента архитектуре“ из 1851. Семпер је развио универзалну теорију градитељства на основу типолошких система огњишта, крова, зида и темеља. Сваки од тих типова је имао свој оригинални материјал у најранијој историји:

1. огњиште = глина/земља и занат керамика;
2. кров = дрво и занат столарија/тектоника;
3. зид = текстил/ограда/тепих и занат ткање;
4. темељи = камен/хумка и занат зидарство/стереотомија (стереотомија: пресецање геометријских тела у простору).

Архитектура по Семперу носи биолошке аналогије са организмима у развоју. Изворни материјал, или „штоф“ на лепом немачком и српском, делује као концептуална модла за касније градитељске форме. Сва архитектонска решења кроз историју морају да уваже карактер и достојанство примарних штофова – камена, дрвета, земље и „плетива“ зидних форми. Сва морају да личе бојом и текстуром на своје далеке оригинале, морају да буду обучена (bekleidet), али не и костимирана (verkleidet) архитектура, морају да носе, у сваком случају симболизују боје својих изворника.

Одатле извире следећа Семперова теорија, она о трансформацији материјала, на немачком метаболизам (stoffwechsel) материјала. На пример, текстил, плетеница и петљица морају да буду препознатљиви у текстури и орнаментализацији зида кроз „плетиво“/текстуру, кроз дубине и сенке које бацају декоративни елементи фасаде. Око врата за главну читаоницу Националне библиотеке у Љубљани Плечник је драпирао камене роза фалте, ето завесе.

Камен, дрво, цигла, глатки „пуц“/малтер, али ту онда ствар стаје. Ливено гвожђе није примарни материјал и сме да буде видљиво само код железничких станица и индустријских хала, у противном сакривено у конструкцији. Гвожђе и челик су „текући“ материјали, ерго непримерени за фасаде и зидове, који су за Семпера били генерички тепих.

По индукцији, кад се стоји на архитектонском пољу, стоји се на гробљу. Свака грађевина је ископина са фосилним остацима изумрлих друштвених организама и тако је треба третирати, с достојанством.  

Оно што је Плечник ускратио својим студентима је жестока свађа која се кроз читав деветнаести век водила између стредњоевропске и француске архитектуре. Средњоевропска се генерално изводила из материјала, из штофа; француска из функције. Французи су још из времена утопијске револуционарне архитектуре Ледуа (Claude-Nicolas Ledoux) и Булеа (Étienne-Louis Boullée) показивали склоност ка новом. Тренд ка независном се код њих наставио, између осталог са Лабрустом (Henri Labrouste, 1801-1875), који је ливено гвожђе користио за украс и нобилитацију, што је била чиста бласфемија за Семпера и следбенике. Онда је револуционарну линију повео даље Корбизје кад је 1927. са манифестом „Cinq points“ покренуо радикалну реформу.

Французи су могли све, барем у утопији. Централноевропска, дакле и наша архитектура, дуго се ломила у формулама достојног, примереног и непримереног, иако никад тако темељно као потпуно неадаптабилни Плечник. Српска репрезентативна архитектура из две деценије постојања Краљевине – невероватно како је тај плодан период кратко трајао кад се овако напише – сва је у камену, али у неокласицизму. Комунистичка је већ била модерна. Не директно Корбизјеова, али свеједно модерна.

Подрекин духовити рекурс на Семперову теорију, да му публика не побегне из сале: „Шта је био први човеков детаљ кад је изашао из пећине? Чвор, петља! Одједном је био на отвореном, и није имао ништа да се заштити. Онда је уплитао траву, чвор по од чвор, петљу по петљу и направио пуловер. Онда је пожелео да доведе жену, али мали му пуловер, морао је да исплете шатор од три хиљаде чворова. Из шатора је настао зид, из зида конструкција. То је постулат бечке архитектуре из доба Ота Вагнера – прво настаје текстура, тек онда конструкција. Код Француза је било обрнуто.“   

Материјалне метаморфозе: Трансформација или трансупстанцијација?

Поента: и други су били конзервативни, не само Плечник. И сви би једног тренутка попустили под притиском времена и наручиоца, али не Плечник. Он је увек испочетка утврђивао једном научено и интернализовано. На страну да ли је то лоше или добро, свакако је ретко и практично непостојеће међу архитектима од каријере, а он је то био и постхумно постао још већи. Кад је извлачио идеалне концепте из Семперове теорије, код њега то није била трансформација, већ више трансупстанцијација, промена вина у крв, скоро религиозни чин.    

Тајна Плечникове резистентности на епоху крије се у биографији. Тешко је учио. Отац је имао столарску радионицу у Љубљани, и ту је наравно и Јоже помагао. Уписао је гимназију, али је већ после прве године морао да прекине због оцена. Добио је стипендију за занатску школу у Грацу. Како и зашто, тек да се зна, Аустроугарска је радо делила школске стипендије надареној деци, пракса коју је касније преузела и Краљевина Југославија.

На том месту, не код пионирског, већ код Плечниковог образовног пута, нит поузданих информација се тањи. Како је из столарске школе у Грацу и столарије „J. W. Müller“ у Бечу дошао до Ота Вагнера, славног професора архитектуре на Академији ликовних уметности? У биографијама обично стоји да је неко од породице показао Вагнеру цртеже младог Плечника. Испоставило се да Јожа није само правио квалитетан стилски намештај, већ је имао изврстан дар за технички цртеж.

Учињено. Вагнер га је узео у своју класу 1894, коју је међутим Јоже, опет, брзо морао да напусти, јер није успевао да држи корак са осталим студентима. Проблем је био тип образовања. Јоже Плечник је био столар. Студенти архитектуре, данас није другачије, већ долазе на факултет са широким хуманистичким, теоретским, често и техничким образовањем. Поседују референце које се систематски стичу од првог гиманзије, а то је овде већ са десет година. Нема креш-курсева за хуманистички курикулум.

На срећу, Ото Вагнер је препознао Плечникове потенцијале и годину дана га приватно подучавао у свом атељеу како би стигао друге. И стигао их је. Године 1895. се вратио у Вагнерову класу и завршио студије са таквим успехом, да је награђен студијском стипендијом за Италију. Неколико месеци је Плечник путовао по Италији, упијао историју архитектуре директно са извора, видео све, Рим, Равену, Фиренцу, Сијену, Турин.   

Одговор на питање о „резистентности на епоху“, како то зову Подрека и Штилер, постаје јаснији. Плечник је све научио, али не с лакоћом и по реду. Информације које су у убрзаном поступку сипане у њега служиле су само да откључају врата његовог талента, не да га формирају као особу, за то је било касно. Прецизно гледано, проговорио је Плечников таленат, не Плечник.   

Овде се апелира на једну дистинкцију и за поређење потеже сличан образовни пут, иако у различитим временима. Јоже Плечник је био „столар“ онако како се за Вука Караџића говорило да је био „сељаче“. Тај, за њихове потенцијале и амбиције неповољни старт не треба да вара, јер су обојица надокнадили пропуштено. Плечник је постао чувени архитекта, Караџић врхунски интелектуалац. Једино што су прво знали је живот, а тек онда знање, што код младих људи обично иде обрнуто. Нису били ни „самоуки“, једино што њихово образовање није ишло по возном реду.     

Плечник није објашњавао и није описивао своју архитектуру. Зато и важи да касније није био фер према својим студентима у Љубљани. Подрека прича на трибини како је 1967. упознао најпознатијег Плечниковог ученика Едварда Равникара (иначе један од планера Новог Београда). Равникар, тог тренутка шездесетогодишњак, био је „страшно љут“ кад му је Подрека, тада двадесетседмогодишњак, успут споменуо своје читање Плечника – Семпер, достојанство материјала, беспоштедни идеолошки рат међу архитектама. Љут не на Подреку, већ на свог бившег професора Плечника. Ништа од тога Равникар није знао, никад чуо, „јер је Плечник третирао знање као канцер“, како каже Подрека. Борио се против њега.

Ту и тамо бљесну и рационални аргументи за Плечникову тешку комуникацију са својим временом. Разлог да је често користио тосканске стубове и етрурске елементе било је његово дубоко уверење да су Словенци директни потомци старих Етрураца, народа који је до краја првог века пре Христа живео на подручју данашње Тоскане и Умбрије. Да је о томе којим случајем састављао архитектонско-антрополошке есеје, зарадио би подсмех, и од чудака и мистичара постао комичар. Боље ћутати и радити по своме.  

Словенци Етрурци? Јесу, као што су Срби Хазари, Хрвати Персијанци, а Северомакедонци потомци стегоноша Александра Великог.  

Комунисти, нови модернисти

Око 1910. је Плечник професионално већ био толико ситуиран у Бечу, да га је колегијум Академије три пута предлагао за професора, а престолонаследник Франц Фердинанд сваки пут стављао вето. Разочаран – требало је наиме чекати још четири године да Принцип убије Франца Фердинанда – Плечник се преселио у Праг где је постављен за професора на Високој школи примењених уметности, смер декорација. У Прагу је упознао првог чехословачког председника Масарика, добио лукративни уговор за реновирање Прашког храда и наводно имао једину познату романтичну везу, са Алисом, најстаријом Масариковом ћерком. А можда и није, ту се биографска нит поново тањи. Да ли је уопште волео жене, да ли је био ожењен са архитектуром, како се понегде чује, или је био уздржљиви католички лаик, то је у сфумату.

Године 1921. се вратио у Љубљану, у јужнословенску Краљевину, настанио се у кући са загробним етрурским вратима и ту остао, врло запослен и смирен, до смрти 1957. Сигурно, комунисти су му, као практицирајућем вернику и аутору камене архитектуре тосканских стубова и паладијанских фасада, врло сметали после 1945. Али они њега (углавном) нису дирали, а он је према њима развио исту резистентност као и против модерне архитектуре.

Један од Титових павиљона на Брионима је Плечников, али ту су обе стране стале. Обе су затвориле нос да их не смета мирис с те стране.  

Јавна рецепција Плечника почиње тек деценију после смрти, кад му је Подрека 1967. организовао скромну малу изложбу у Бечу. Подрека је био и једна од главних снага иза касније велике монографске изложбе у париском Центру „Помпиду“ 1986, у време првих врхунаца постмодерне архитектуре. Постмодернисти су открили Плечника за себе, прихватили га као раног мученика нове идеологије. Од тада, вредност Плечниковог градитељског опуса незаустављиво је расла, све до печата Унеска пре две године.

Како је Плечник чекао повратак краља

Плечник је био ретка комбинација – страховит его и завезан језик. Објашњавао се само пријатељима, градио само за оне које упозна, расправљао само са онима који му се допадају.

Онако како није говорио о архитектури, етрурском пореклу, Семперу и Лабрусту, једнако није говорио ни о својим политичким ставовима. Ако се следи биографска нит, логичан закључак је да се склонио у Краљевину. Из Беча је побегао од Франца Фердинанда, из Прага од Алисе Масарикове. Стигао је кући. Кућа је била у Љубљани. Љубљана је била у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, касније Краљевини Југославији. Да ли му је то сметало?

Чини се не. Ако се погледа његов опус из година до избијања Другог светског рата, ако се узме у обзир сета са којом Дамјан Преловшек (р. 1945) преноси сећања свог деде Матка, водећег љубљанског урбанисте од 1903-37, био је задовољан, иако вероватно не еуфоричан. Еуфорија је лоша у политици, због ње су Срби изгубили Краљевину Југославију, хтели су да сви буду еуфорични. Онда су изгубили и комунистичку Југославију, опет из недостатка еуфорије код других, а вишка код себе.

Плусеви који су Плечника сачекали по повратку 1921. су били бројни: удобна локална средина у једној већој држави, аналогија коју је препознавао из доба Аустроугарске; поштовање које га је сусретало као Вагнеровог ученика; краљ који је добро мислио о њему; високи статус религиозности у новој држави. По идеји, Краљевина је била православна, али у пракси и католичка, у заједничком именитељу хришћанска, што је за Плечника било апсолутно задовољавајуће. Као што је пре била на рубу царства, Словенија је сад била на рубу краљевине, далеко од њеног центра у Београду. Краљевина је имала извесне планове са „Шокцима“ у Хрватској, али према Словенцима, за разлику од Италијана и Аустријанаца, није било никаквих посебних претензија. Осим оних да буду драгуљ у српској круни.

Случај Макса Фабијанија, још једног архитекте из аустроугарске Словеније који је направио каријеру у предратном Бечу, показује да тачка раздвајања код Словенаца није толико текла између Беча и Београда, већ између религије и атеизма, из чега се онда развијао читав низ других толеранција у друштвеном, националном и политичком. Фабијани, за разлику од Плечника раскошно хуманистички образован, човек који није видео само етрурску Тоскану и паладијевску Венецију, већ и Грчку, Француску, читав Блиски Исток, могао је да замисли да живи у Краљевини Југославији, и живео је. Али не у комунистичкој Југославији. Радије је отишао у италијанску Горицу и тамо умро у сиромаштву, он, некад моћан градитељ у срцу једног царства.

Краљ је ценио Плечника. Ценио је генерално хумани капитал који је наследио од Аустријанаца. Плечник је узвраћао сентименте. За краља Александра, то јест по краљевој наруџби, подигао је у Београду 1929-31 Цркву Светог Антуна Падованског, ротонду са звоником, извана и изнутра обучену у тепих од црвене опеке. 

На месту некадашњег дворца кнежева Виндишграц на Бледу, Плечник је за краља планирао и изградњу виле Сувобор, која би у луковима дрско прескакала литицу од језера према брегу и развијала се у фасаду са погледом од кога застаје дах. Са радовима се почело 1933, али се до атентата на Александра у Марсељу није стигло даље од прилазне терасе на носачима. Данас се на том комаду архитектуре interrupta, ma che bel vedere, налази кафић Белведере.     

Бледску вилу краљичине дворске даме Шверљуга, Плечник је реновирао и додао јој остакљени југендстил трем с дворишне стране. Данас та зграда изгледа другачије, али се свеједно препознаје, сад се зове Вила „Епос“. У међувремену је променила више власника, последњи пут пре две године за пет милиона евра.

Краљевску ловачку кућу у Камничкој Бистрици је Плечник успео да доврши 1933. Следеће је још само требало направити и изрезбарити намештај достојан краља, ко боље него тишлер Плечник, до чега из познатих разлога није дошло.

У исту сврху је планирана изградња железничке станице у тада сеоском Камнику, античка, на аркадама као римски аквадукт, обучена у камен да импресионира краља кад са свитом прође поред ње према ловачкој кући. Од станице су према насељу биле планиране велике репрезентативне степенице, Плечников знак распознавања још од Прашког храда. Ко зна да ли би краљ застао у Камнику, да ли би стао на врх степеница да поздрави поданике? Тешко да би иједан владар, стари или модерни, пропустио пропагандну прилику да се покаже на таквој бини. Историја архитектуре учи да су театралне степенице, у дворцу, на станици, у опери, на обали, увек нека политика.

Успут, степенице су направљене, само касније, 1939. године.

Плечник није отишао из комунистичке Словеније/Југославије као Фабијани. Био је стар, а религиозан човек у тим годинама зна да више нема бежања. Али има индиција да је дуго чекао на повратак краља. Кад се помирио с тим да га заиста нема, подигао је споменик 1952. у Чрном на Корешком. То је обелиск изнад зденца, у бази са полукружним каменим басенима за хватање воде, сваки плациран као велика гљива која прати линију дрвета. Семпер. Изнад декорације од археолошких сполија Плечник је ставио камену главу краља Александра. Чувар испред цркве.      

Плечник је доста радио прикривено, још је пре комуниста стекао искуства у томе. Сакривао је знакове, интегрисао крстове невидљиве на први поглед; правио је архитектонске споменике за комунисте на које би онда окачио малецку звездицу, евидентно страно тело.

Као клин у чорби. Склони се звезда и остане се са антиком. Склони се цар и остане се са краљем. Склони се краљ и остане се са комунистима. Склоне се комунисти и остане се са Јанезом Јаншом. Еволуција некад доноси чудне плодове.

Али краљ који се није вратио, он и данас стоји на тргу испред цркве у Чрном.