„Видимо се у августу“, последња књига Габријела Гарсије Маркеса: Мајсторов осмех са оне стране гроба štampaj

Већина писаца пише све док дише. Мало је оних, а у овом тренутку ми на памет падају само Филип Рот и Жорж Сименон, који у (ауторску) пензију оду док су још „у снази“, како се то каже, па као грађанска лица живе још неколико година, а не пишу ништа ново. Код већине писаца, у тренутку кад умру, нађе се један или више рукописа на којима су уочи смрти још увек радили.

Проценат „довршености“ таквих „пројеката“ варира. Ако као репер узмемо српску књижевност и њена па можда и глобално два најславнија писца – Иву Андрића и Данила Киша – наићи ћемо на управо драстичну разлику. Свог „Омер-пашу Латаса“ Андрић је довршио ваљда и деведесет посто. Зато данас има читалаца који ову књигу стављају међу врхунце Андрићеве уметности прозе. С друге стране, Киш је успео да заокружи једва десетак посто замишљених габарита књиге „Живот, литература“. У том смислу, колико год идеја биографије у форми интервјуа била добра, несвакидашња и релативно оригинална и колико год у првих исписаних тридесет-четрдесет страница било снажних детаља, књига остаје више као торзо, него као нешто што би се макар и релативно могло сматрати довршеним.

Између два трајекта

У контексту ове две парадигме, Маркесов роман „Видимо се у августу“ много је ближи „Омер-паши Латасу“ него „Животу, литератури“. Ипак, Маркесови наследници, његови синови Родриго и Гонсало, дуго су оклевали да рукопис објаве.

У кратком уводу уз овај роман, њих двојица потенцирају како „Видимо се у августу“ заправо „није тако изгланцан као његове највеће књиге“ односно примећују како се у тексту могу наћи „понека рупа и сићушна недоследност“. Чим се прочита увод, међутим, и чим почне да се чита сам роман, у старту се заборавља наведена „ограда“ и упозорење.

Можда ова књига и није међу „топ 3“ Маркесове (мада не сумњам да ће неком и бити), али је у синхронијском контексту, самеравана са свиме оним што се у последњих неколико година у свету објављује и хвали на сва звона и на сва уста, чисто и неупитно ремек-дело.

Мајстор те уводи у причу првом реченицом, једноставном и на први поглед репортажно-извештајном: „Вратила се на острво 16. августа трајектом у три после подне“. (Ваља овде навести да је књигу у Србији објавио зрењанински „Sezam Book“, а да ју је превела Весна Стаменковић.)

Након што добијемо локацију и термин, одмах у другој реченици долази лапидаран, али необично убедљив опис јунакиње: „Носила је фармерке, карирану кошуљу, једноставне ципеле с малом штиклом на босу ногу, сатенски сунцобран, ташну и као једини пртљаг торбу за плажу“.

Она одлази у хотел, узима кључ на рецепцији, улази у собу. Ускоро сазнајемо да она на острво долази јер јој је ту сахрањена мајка, па јој на годишњицу смрти почисти гроб и остави цвеће.

На петој страни нам се већ чини да смо дубоко заронили у причу, а тек сазнајемо име јунакињино, њену доб те брачно стање: „Звала се Ана Магдалена Баћ, навршила је четрдесет шест година од рођења и двадесет седам у сложном браку са човеком којег је волела и који је волео њу, и за ког се удала не завршивши студије књижевности и уметности, и даље као девица и без претходних веза.“

Свакогодишње екскурзије

Након што обави мисију због које је дошла, враћа се у хотел и тамо чита књигу – Стокеровог „Дракулу“. Она је одлучила да ће преноћити на острву из само једног разлога – зато што први идући трајект ка континенту полази тек сутра ујутро. Кад огладни, сићи ће до хотелског бара да вечера. У бару је гужва, можда и због музике уживо. Ана Магдалена брзински вечера, а затим, пошто јој се допада музика, остаје у бару и наручује џин са ледом и содом, „једино алкохолно пиће које је добро подносила“.

Тако разгаљена музиком и пићем, упознаће мушкарца и допустити себи оно што себи не би допустила у месту сталног пребивалишта.

Нећу овде даље ићи у детаље радње; углавном, прво поглавље се завршава Ана Магдалениним буђењем уочи поласка у луку на трајект, док друго почиње овако: „Никад више неће бити иста. Наслутила је то већ на трајекту у повратку, међу хордама туриста који су јој увек били страни и који су јој наједном и без икаквог јасног повода постали одвратни“.

Друго поглавље унутар целине романа има посебно место и једино је чија се радња уопште не дешава на острву. Оно се бави Ана Магдалениним повратком кући и описом психолошког утицаја који на њу има оно што се десило на острву. („Лоше је спавала, у зору је одлазила да пуши у купатилу и повлачила је воду да отера пикавце...“)

У овом поглављу се такође подробније упознајемо с њеном породицом, са мужем и децом и њиховим навикама, слабостима и особинама. И таман што читалац помисли да је мотив острва само пролошки, почиње треће поглавље и у њему прва реченица: „Кад се искрцала на острву угледала је свој такси, оронулији него икада, и определила се за други, нов и климатизован“. Схватићемо, дакле, да су се свакогодишње екскурзије на острво наставиле и да ће сва преостала поглавља бити извештаји са будућих екскурзија.

Вештина салонског мађионичара

Испрва Ана Магдалена скоро сујеверно избегава да се понаша као претходне године. Узима, видели смо, други такси, али такође одлази и у други хотел. Увече тамо најпре планира да вечера у соби тако што би наручила оброк преко рум-сервиса, али је ипак одустала: „Кад је сишла на вечеру било је осам“.

И њен се живот, наравно, наново компликује: „Изненадила ју је вештина салонског мађионичара с којом јој је скидао комад по комад одеће, врховима прстију и једва је додирујући, као да љушти главицу лука.“

Сутрадан, међутим, као ни целе идуће године, нема оног преиспитивања ни оне гриже савести, цела ствар је, како би се рекло, „нормализована“. Види се то одлично из почетка четвртог поглавља: „Ана Магдалена Баћ пронашла је свог мушкарца за следећу годину на трајекту на путу до острва“.

Сада нам је већ јасно да су посете острву за јунакињу постаје вентил који јој дозвољава да уопште остане нормална. Различитост мушкараца с којим се сусреће на острву потцртава ову тезу. Она нема тип мушкарца у који се заљубљује, њој треба неко – малтене било ко – ко ће њоме (накратко) бити опседнут.

У том смислу човек с трајекта, барем по утиску који читалац стекне кад се упозна с њиховом предисторијом, скоро да испада као оптималан кандидат. Рацио и логика, међутим, овде немају претерану улогу. Отуд ваљда и није чудно да уочи самог краја овог поглавља долази реплика о томе да су „сви мушкарци гола говна“.

Али животна синусоида чини то да су очекивања од наредне године тим већа; прва реченица петог поглавља открива: „Ноћ наредног 16. августа већ је била судбински предодређена“; „Острво је затекла у хаосу због светске конференције о туризму, у хотелима није било ни једне једине слободне собе, а плаже су заузимали пољски шатори и кућице на точковима.“

Поново се успостављају нове околности, а све с циљем да Ана Магдалена може слободно да се препусти својој острвској рутини. Те године она чита „Годину куге“ Данијела Дефоа. Могао би се цео есеј написати на трагу наслова књига које јунакиња чита на острву из године у годину.

Месечина у срећној ноћи

Кад се стигне до шестог – последњег – поглавља, читаоца, парадоксално, почиње да обузима страх од репетитивности. Маркес је, међутим, мајстор. Он одмах разбија ритам. Прва сцена није наредни долазак, него вожња трајектом ка копну непосредно након догађаја из петог поглавља:

„Била је среда, типична за август у Карибима, са уснулим морем, благим поветарцем и галебовима у ниском лету. Ана Магдалена Баћ је привукла лежаљку до ограде трајекта и отворила књигу Данијела Дефоа...“

На претходних осамдесетак страница живот јој је текао од њене четрдесет шесте до педесете године. Број педесет захтева неку рекапитулацију. Шесто поглавље донеће ту рекапитулацију и донеће потпуно величанствен расплет односно завршетак, нешто што читаоцу није било ни на крај памети да је могуће.

Мајстор само показује да је мајстор, без неке театралности или извољевања. Зналац зна. Тај фуриозни крај подсетиће читаоца да је ово исти онај човек који је написао „Хронику најављене смрти“ односно „Пуковнику нема ко да пише“.

На самом крају књиге је својеврстан поговор, односно „белешка приређивача“ коју потписује Кристобал Пера. Реч је о врхунском уреднику који је с Маркесом радио и за живота те коме је допала част да рукопис „Видимо се у августу“ припреми за објављивање. Као и једном лику из романа, њега су погледале звезде, односно „месечина у срећној ноћи“.

У свом тексту Пара бежи од мистификације, али последица је мистификација као таква. Како је могуће да један стари писац, већ начет свим и свачим, напише овакву књигу? У времену у којем су феминисткиње његове силне колеге оптужиле за (у најмању руку) токсични маскулинитет, фокализатор Маркесовог последњег романа је – жена.

У делима великих писаца, еманципација жене је почела пре него у стварности. Тако ће и Маркесова Ана Магдалена бити не само парадигма жене из једне конкретне генерације у Латинској Америци, него и женски уметнички лик који ће другим женама бити инспирација. По првим реакцијама читалаца широм света, старом мајстору је и са оне стране гроба успело да својим речима људе опчини.

У контексту генералног овогодишњег глобалног интереса за Маркеса, овај роман скоро да дође као аперитив пред главно јело – Нетфликсову телевизијску адаптацију његовог магнум опуса – „Сто година самоће“. То је, међутим, нешто сасвим друго. Своју величанственост овај кратки роман комотно може носити и сасвим сам. Било како било, не чекајте август да бисте прочитали „Видимо се у августу“.