Јерменски иконостас Сергејa Параџановa: Мађионичар који је филмским сликама славио живот и доносио радост људима

Рођен је пре сто година, 9. јануара 1924, у Тбилисију, у Грузији, земљи која је тада била у саставу Совјетског Савеза. Преминуо је у Јеревану, 20. јула 1990. Филм Сенке заборављених предака из 1965. донео му је светску славу и титулу уметника који је раскрстио са социјалистичким реализмом на филму. Снимио је само четири дугометражна играна филма и 14 кратких и документарних. У својој земљи био је оспораван, у свету слављен редитељ. Затваран у време Стаљина, Брежњева и Андропова, на слободи је живео под сталним надзором.

Право име му је било Саркис Ховсепи Параџањан и потицао је из породице јерменских трговаца и антиквара. Отац Сергеја Параџанова Јосиф био је антиквар, уметнички настројен, као и мајка Сирануша Бејанова. Причајући о себи, умео је да пусти машти на вољу, па су тако настајали делови биографије у супротности једни с другим. Две године пред смрт, у интервјуу Патрику Казалсу за француску телевизију говорио је:

„Рођен сам у једном од оних кревета с балдахином намењених царевима, с плафона је висио лустер који су Грузини хтели да мењају за 'волгу'. Ту је био и прекрасан клавир. Мој отац је јео, а ја сам стајао поред клавира и певао Una furtiva lagrima од Доницетија или Перголезија.“

Кроз његову кућу пролазили су многи стари предмети које је отац куповао и одмах препродавао. У породичном власништву била је антикварница и отац је силно желео да је његов син наследи. Сергеј је имао друге склоности:

„Мама је продавала предмете, а ја разбијао... Кад сам био дете, сви су говорили како сам талентован. На конзерваторијуму су ми рекли да сам талентован. Свирао сам виолину, рекли су ми да сам талентован. Одувек сам био талентован, и што сам више постајао талентован, то су ме више терали и изоловали из свог круга. Био сам штетан за њих. Патио сам од дечје болести када желите да будете први у гомили. Да освојите награду на неком карневалу. То је веома природан процес код уметничке природе.“

У Кијеву је завршио музичко-балетску школу, а касније дипломирао на ВГИК-у у класи Игора Савченка и Александра Довженка. Био је студент када се 1950. године у Москви оженио Нигар Керимовом, Татарком из муслиманске породице, која је примила православно хришћанство да би се удала за њега. Нигар је била продавачица у робној кући. Живели су заједно само две недеље, а онда су је њена браћа ухватила и бацила под воз. Била је то одмазда за њено преобраћивање. 

Касније се Сергеј заљубио у филолошкињу Светлану Шчербатјук, с којом је 1958. године добио сина Сурена. Развели су се, а она се са сином преселила у Кијев. 

Из затвора је сину на поклон послао колаж с праменом дечакове косе, који се данас чува у Музеју Сергеја Параџанова у Јеревану. Волео је колаже, стварао их је у великом броју и говорио да су они његови „згуснути филмови“. Филмови које није могао да сними. 

Дипломирао је с кратким филмом Молдавска бајка и прихватио је позив Александра Довженка да иде у Украјину, у Кијев, што даље од Москве. Тамо је научио добро украјински и радио је документарне и кратке филмове: Думка, Златне руке, Наталија Ужви. Снимио је и филмове засноване на украјинским и молдавским народним причама као што су Андријаш, Украјинска рапсодија, Цвет на камену.

Први самостални дугометражни играни филм који је снимио 1959. године зове се Први момак и говори о сеоској младежи. Већина тих филмова је изгубљена, али је Параџанов тврдио да их има све код куће.

Сенке заборављених предака

Када је 1965. године снимио свој дугометражни играни филм Сенке заборављених предака, рекао је да све што је снимио пре тога „треба да падне у заборав“, што је разумљиво ако се зна да је све спадало у совјетски соцреализам.

Филм Сенке заборављених предака радио је у част јубилеја украјинског писца  Михаила Коцјубинског, што је представљало велики успех, односно промену у дотадашњој украјинској кинематографији. За њега је добио двадесетак награда на међународним фестивалима, којима му није било дозвољено да лично присуствује, међу њима британску БАФТА и Гран при у аргентинском граду Мар дел Плата. Стекао је велику славу, али и подозривост совјетске власти.

Тим филмом Параџанов је крунисао свој украјински период. Било је то прво велико представљање уметника који ће од тог тренутка бити ексцентрик и мистик, чаробњак и непослушник.

Филм је снимао у Буковици на Карпатима. За глумце је имао народ који је дошао у аутентичним ношњама, с фризурама, марамама, накитом. Сви су певали, играли, пушили из својих старих лула. Главни јунак је био сељак из тог краја: „Они су мени помогли да направим филм. Мој удео у том филму је безначајан. Моја мисија је била да проповедам лепоту лица и обичаја тог краја, наравно мало сам то увеличао... Иначе, мој филм се, видећете ако прочитате дело Коцјубинског, веома разликује од те литературе.“

Филм говори о трагичној љубави између карпатских Ромеа и Јулије. Иван се као дечак игра с Маричком у водама потока, голи се обасипају водом. Он је млади адолесцент и гледалац има пред очима његову сексуалну иницијацију; она је мало више од девојчице. Њих двоје се воле као да је њихова љубав једина на свету. Спрема се свадба, али уочи свадбе Маричка гине. Иван се након тога оженио другом, али је обузет својом изгубљеном љубављу. На крају га убија љубавник жене која га је натерала да се њоме ожени. Иван се поново спаја са својом љубављу, с Маричкиним духом.

Параџанов је с болном дирљивошћу и носталгичном снагом снимио причу која велича вечну љубав. Критичари су писали о надреалној визуелној лепоти овог дела, о оригиналној и експресивној употреби колорита, спектакуларним покретима камере, импресивним костимима и музичким нумерама... За потребе тог филма, стене планине офарбане су плавом бојом; редитељ је сматрао да је такав пејзаж занимљивији од природног јер истиче контраст зеленог лишћа и плаве стене. Екипа је завршила снимање и отишла, а стене су још дуго остале плаве.

Филм има типичан руски и грузијски осећај: позадина Карпатских планина, музика, сиромашан народ, љупке жене у привлачној одећи, плесови и епски моменат, све то сведочи о ауторовој припадности великој руској традицији.

Иако се одмах видело да овај филм никако не приличи владајућем соцреализму, било је касно да се забрани јер је у то време одржавана прослава стогодишњице рођења класика украјинске књижевности Михаила Коцјубинског (1864–1913), којим поводом је и снимљен филм. Тако је отишао у биоскопе, али је и даље постојала намера да се ипак забрани. Међутим, интелектуална елита у СССР-у и у свету одмах је препознала ремек-дело, и било га је тешко накнадно забрањивати. Али зато је започео политички прогон Сергеја Параџанова.

Зашто су совјетски комунисти овај филм сматрали тако претећим? Поједини аналитичари су то објашњавали чињеницом да је Параџанов превише величао прошлост и уживао у њој. За њега је прошлост била једини материјал који је имао при руци и којим је могао слободно да располаже. За револуционаре то није добро, тачније опасно је, јер када се говори о прошлости тиме се сигурно алудира на садашњост. Како – нису желели јавно да саопштавају, али су филм јавно осуђивали.

Параџанов је оптужен и за формализам и национализам, јер су ликови говорили на гурцулском, што је дијалекат с Карпата, а не на украјинском. Параџанов није пристао на „московски дублаж“, односно није дао да се филм синхронизује на руски. Треба знати да је у време владавине социјалистичког реализма, оптужба за „формализам“ била веома опасна. Јер, „формализам“ није био само естетска већ пре свега политичка одредница са изразито негативном конотацијом.

У књизи хрватске новинарке Бранке Шемен „Филм за двоје“, Параџанов поводом Сенки каже:

„О том филму су домаћи критичари написали да је паразитски филм, као да јерменски режисер који ради филм према украјинском тексту није совјетски режисер? Замерали су ми да сам украо ово или оно, истина је да заиста нисам спекулисао, а ако и јесам, то сам радио тако да заиста нико није могао осетити.“

Совјетско-руско-израелски књижевни и филмски критичар Семјон Черток (1931–2006) писао је о том филму 1988. године у књизи „Трагање за смислом: Кинематограф/и Параџанова, Тарковског, Јоселијанија и Германа“:

„Кад се филм појавио, партијски критичари су се у својим рецензијама обрушили: захтевали су јасан садржај, разумљиво мишљење, говорили су да слика не може да замени поглед на свет. Али било је и дијаметрално супротних мишљења: филм је био експлозија која је у парампарчад разбила многе каноне и узрујала многе укрућене укусе и схватања. Параџановљев таленат је напокон пронашао своју праву величину, пробио се ка истински уметничком самоизразу. Оно што му није полазило за руком у претходним филмовима – стварање поетског света, народна форма, савремени поглед на традиционални начин живота – сада му је то успело. Све ове године, Параџанов је тражио управо овакав сиже.“

Без обзира на све контроверзе око овог уметника, једно је било извесно – Сергеј Параџанов је измислио сопствени филмски стил који није био у складу с водећим принципима социјалистичког реализма. А сам је тврдио да је открио свој уметнички пут тек након што је видео први филм совјетског редитеља Андреја Тарковског Иваново детињство:

„Тарковски, који је био дванаест година млађи од мене, био је мој учитељ и мој ментор. Он је био први који је у Ивановом детињству за представљање алегорије и метафора користио слике из снова и сећања. Тарковски је људима помогао да дешифрују поетску метафору. Постао сам много јачи студирајући Тарковског и играјући његове разне варијације.

Тарковски ме је једном приликом упитао: 'Шта по твом мишљењу недостаје мени као режисеру?' Мој одговор је био: 'Фали ти једна година проведена у совјетском затвору с максималним обезбеђењем. Не у обичном затвору, него у оном с максималним обезбеђењем.' Тарковски је веома озбиљно размотрио мој одговор и рекао: 'Ти, дакле, мислиш да ја без тога не могу постати велики режисер?' Одговорио сам: 'Ти већ јеси велики режисер, али ако ме питаш шта ти недостаје, онда је то такав поглед на ствари.'“

Андреј Тарковски високо је ценио Параџанова и у биографском филму Путовање у времену, који је 1983. године радио заједно с Тонином Гвером, наводи:

„Увек се с великом захвалношћу и задовољством сећам филмова Сергеја Параџанова, које много волим. Његов начин размишљања, његова парадоксална, поетска способност да воли лепоту и способност да буде апсолутно слободан у сопственој визији, сврставају га у ред мојих омиљених редитеља.“

Боја нара

Године 1965, након неколико изнуђених преправки сценарија, Параџанов је почео да снима Кијевске фреске, али рад је прекинуо јер је филм забрањен. Након прегледаних глумачких проба, одлучено је да се филм не снима „због химеричности, надреализма и мистично субјективног односа према догађајима из Великог отаџбинског рата“. Филм је био и дипломски рад сниматеља Александра Антипенка. Све што је снимио, после одбране дипломског, морао је по наређењу новог директора студија да спали, тако да је у рестловима остало само тринаест минута филма.

Кијевске фреске биле су једини филм у којем се Параџанов бавио савременом темом. То је била прича о редитељу који је на Дан победе послао цвеће и поморанџе старом генералу. Радник, носач који је носио поклоне, предао их је у стан прекопута, удовици погинулог војника. Сниматељ Александар Антипенко је 1990. године сведочио:

„Радећи са мном, сниматељем почетником, редитељ је могао слободно да постави нове, експерименталне задатке. Дирекција студија је погледала снимке с пробе и мишљења су била различита: многи су били у шоку. Студио је, ипак, прихватио пробе, после чега су их представили у 'Госкину' Украјине. Ми смо тамо отишли с надом, узевши са собом све фотографије-скице. Али после приказивања материјала није било озбиљног разматрања, како је то обично бивало. Ништа нам јасно нису рекли. Ни да ни не. А затим су казали не. Разлози? Није наведен ниједан суштински. 'Неразумљиво', 'формализам'. Филм је забрањен. Кратак рад на овом филму је положио темељ ономе што је Параџанов радио касније. Поетика Боје нара, Легенде о Сурамској тврђави и Ашика Кериба произашла је из наших проба.“

После свега, Параџанов одлази у Јерменију и почиње припреме за нови филм Сајат-Нова, који ће радити у филмском студију „Арменфилм“. Реч је о крајње стилизованом приказу живота јерменског песника, рапсода на двору грузијског цара у 18. веку, познатог као Сајат-Нова, правог имена Харутјун Сајадјана. Он је певао своје стихове на три језика – грузинском, јерменском и азерском. Био је монах који је умро као ратник бранећи Тбилиси од непријатеља.

Параџанов у десет делова осликава раздобља из живота овог јунака, на темељу уметничких вредности и естетских принципа из Сенки заборављених предака. По мишљењу критике, довео их је до савршенства, створивши револуционарни калеидоскоп чудесних слика. Радио је стилизовану и метафоричну биографију бунтовног јерменског песника с колоритом по узору на византијске мозаике, библијске илуминације и јерменске таписерије, с наглашеним геометријским композицијама кадрова.

Међутим, Параџанов је био принуђен да одустане од монтаже, коју је урадио совјетски редитељ Сергеј Јуткјевич. И нови наслов је гласио Боја нара.

Руководство „Госкино СССР“ сврстало је овај филм у најнижу категорију и тиме одредило његову судбину у мрежи дистрибуције, и онемогућило му приказивање у иностранству. Првобитно је био забрањен за приказивање и у Совјетском Савезу, због „неразумљивости и формализма“, а аутор је оптужен за „буржоаску декаденцију“, „декадентни естетицизам и јерменски национализам“, „аморалност“ и „хомосексуализам“. Али захваљујући скраћеној и ремонтираној верзији Јуткјевича, власт му је накнадно омогућила ограничену дистрибуцију. Оригинална копија коју је монтирао Параџанов сачувана је једино у филмском студију „Арменфилм“ у Јеревану.

Овај филм је завршаван пуне три године и био је готов 1969. Десет година касније неке копије су изнесене у свет. Приказан је на њујоршком фестивалу и забележио је невероватан успех. Параџанов је 1968. године у току снимања рекао:

„У Сајат-Нови нема тачно разрађеног сижеа, готово да нема дијалога. Све је то заменио сликовни језик фактура који треба да објасни све што се дешава. Чврсто верујем у могућност да се управо тако говори о веома важним и неизбежним проблемима. Филм није разговорна него сликовна уметност. Хоћу да небо у мом новом филму одједном постане златно и да заблиста јарком жутом светлошћу. А по крову древног манастира, скоро ураслог у стене и који је обрастао сочном зеленом травом, ишли би монаси у црним мантијама и ритмично косили траву, и осећајући приближавање пролећа, замарали би се од врућине... И уморни, скидали би своје црне мантије... Остали би потпуно у белом. И опет, опијени сунцем, косили би сочну траву на крову древног храма.“

Михаил Јурјевич Блејман, критичар и драматург који се бавио новим правцем у совјетском филму, писао је и објашњавао због чега је Сергеј Параџанов био најзначајнија личност и предводник те школе. Наводећи основне одлике њене поетике, Блејман у шест тачака наводи њену особеност. Једна од њих је посвећена алегоричном кадру који постаје кадар-метафора, и као илустрацију узима алегоричну слику из Боје нара где на белом платну стоје нож и нар који испушта црвени сок. Блејман пише:

„Ова слика је алегорична. Нож је симбол рата, смрти, непријатељства, погибије. Нар симболише живот, раст, плодност. Сок нара је истовремено и сок живота и крв. Међутим, и значење крви је двоструко. Крв је и живот и смрт. Овај мотив с почетка филма понавља се више пута, час у једном значењу као симбол живота, час као алегорија смрти. Ако гледалац нема на уму ове симболе, неће схватити значење финалне сцене Боје нара. Бело је овде живот, црно смрт. Ватра је живот, њено гашење смрт. Крв је у другим случајевима живот, овде је смрт. Композиција је толико експресивна да би јој позавидео и сам Марк Шагал. Невоља је у томе што се сложена метафора коју је понудио редитељ-сликар не може прочитати до краја.“ 

Они који су писали и говорили да никада није постојао филм где се душа и уметност спајају као у овом филму и да ниједан филм није имао тако узвишену магију као овај, призивали су у помоћ филмског критичара Алексеја Кортојукова. Он је записао:

„Параџанов је снимао филмове не о томе како ствари стоје, већ како би било да је он био Бог.“

И кад смо већ код дотичног, Параџанов је, поред Тарковског, обожавао још једног редитеља. Говорио је да је Пјер Паоло Пазолини „редитељ величанственог стила“, и да је овај редитељ „попут Бога“:

„Све што сам видео од Пазолинија подједнако ме је запањило: његови принципи, његов став, његов духовни став према Библији уздигнут на ниво Мисије... Открио ми је запањујући аспект света, било да је у питању антика, Рим или савремени живот. Представља за мене трагедију и патологију.“

Волео је још неке уметнике. Његов пријатељ Роналд Холовеј (1933–2009), угледни филмски критичар и писац, много је времена провео с Параџановом. У филмском часопису „Синеаст“ из 1990. године, објавио је текст под насловом „Умјесто филмографије“, који завршава описом свог сусрета с Параџановом:

„'Ако икад одем у Америку' – рече ми док смо се растајали у Бакуу – 'ишао бих само зато да се сретнем с неким пријатељима.' Пауза, да нагласи: 'Можете ли ме упознати са Џоном Апдајком и Аленом Гинзбергом?'“

Исповедник злочинаца

Уместо у Америци, Параџанов је завршио у затвору.

Све је почело у Тбилисију, 1947. године, када су га ухапсили, па убрзо пустили, а да није било никаквог суђења. Почетком седамдесетих говорио је у Минску на једном предавању о свом филму Боја нара. Извештај о томе стигао је до ЦК КП СССР-а и до шефа КГБ-а Јурија Андропова. Пола године је саслушаван и на крају је оптужен да је трговао антиквитетима, да је аморалан (нашли су му у стварима хемијску оловку са сликом голе жене) и да је хомосексуалац. У затвор је отишао 1973. а пуштен је у децембру 1977. Одслужио је четири године од првобитне петогодишње казне која је подразумевала тежак рад у логору.

Три дана пре него што му је изречена казна, Андреј Тарковски је Централном комитету Комунистичке партије Украјине написао писмо у којем је навео да је „Сергеј Параџанов у последњих десет година снимио само два филма – Сенке заборављених предака и Боја нара. Они су утицали на кинематографију, прво у Украјини, друго у овој земљи у целини, и треће у свету уопште. Уметнички, мало је људи у целом свету који би могли да замене Параџанова. Он је крив – крив за своју самоћу. А ми смо криви што не мислимо на њега свакодневно и што нисмо успели да откријемо значај мајстора“.

Параџанов је био једини совјетски редитељ који је затваран у време Стаљина, Брежњева и Андропова. Писци, уметници, научници различитих политичких уверења, током година су писали бројне протесте, обраћали се совјетској власти, тражећи право за Параџанова да може да снима, да ради. Међу њима су били Френсис Форд Копола, Роберт де Ниро, Мартин Скорсезе, Франсоаз Саган, Марчело Мастројани, Жан Лик Годар, Франсоа Трифо, Луис Буњуел, Федерико Фелини...

Параџанов је свој ранији излазак из затвора приписао ангажману француског песника Луја Арагона, његове супруге, руске песникиње Елзе Триоле, и америчког писца Џона Апдајка. Јер, према причи, Арагон и Елза Триоле су се у Бољшоj театру сусрели с генералним секретаром КП СССР-а Леонидом Брежењевом и овај их је упитао да ли им је потребно нешто од њега. Арагон је затражио пуштање Параџанова на слободу. И убрзо је изашао.

У разговору с Бранком Шемен у Тбилисију 1987. године (књига „Филм за двоје“) Параџанов о томе говори:

„Био сам затворен у три-четири различита места: у Харкову, Виници, у овдашњој градској кући. Одседео сам четири године и седам дана. Захвалан сам им јер сам за то време направио 803 слике, затим карте за играње, и извезао сам мртвачки покров којим сам покрио пријатеља кад се убио у затвору.“

У књизи „Трагање за смислом – кинематографи Параџанова, Тарковског, Јоселијанија и Германа“, цитиран је и један од његових интервјуа из 1988. године, у коме поводом својих затвора каже:

„Преживео сам тешка времена. Све у свему, осудили су ме на 15 година затвора. Чак ни турски песник Назим Хикмет није остао у затвору толико дуго. Украли су ми 15 година мог стваралачког живота. Оптужбе које су ми  приписивали биле су чудне и лажне. Дошло је време када је могуће установити истину и поставити ствари на своје место, али изгубљено време је немогуће вратити. Ја и данас имам енергије да правим филмове. Имам 64 године и мало сам снимао. У мојим ормарима су 23 нереализована сценарија... Ко је одговоран за тих 15 година потпуне стагнације, без новца, без средстава за живот? Ко може да компензује те изгубљене године и да ме рехабилитује у свим мојим правима? Ја спавам под отвореним кишобраном јер имам шупаљ кров, и вода прокапа, будим се мокар. Као у једном филму Тарковског: живим у мочвари, у блату, и то изазива завист код неких мојих колега... Но у сваком случају, на слободи сам... Шта сам данас постао? Ја сам експериментални симбол перестројке... Мене свуда воде као папагаја... Уживам поштовање на двору. На грудима имам крстове. Мисле да су златни, али ја сам из затвора изашао без копејке. Ја сам разорен, пре свега као стваралац. Покраден сам, пре свега у мом стваралаштву.“

Када је изашао из затвора, послат је у родни Тбилиси и ту је практично био у кућном притвору. То га није спречавало да куда год да оде каже нешто чиме је обавезно привлачио пажњу власти. У фебруару 1982. године поново је ухапшен. Догодило се то после инцидента у Позоришту на Тагањки, где је Јуриј Љубимов поставио једну представу у част Владимира Висоцког. После премијере приређен је пријем којем је присуствовао и Параџанов и одржао говор. У том говору је било и нешто неподобно што је брзином муње стигло „тамо где треба“. Параџанов је приведен и речено му је да у говору који је требало да буде штампан прецрта две инкриминисане реченице. Он је прецртао цео текст, и оставио само две спорне реченице. Одмах после тога је ухапшен под оптужбом за подмићивање, и девет месеци је провео у затвору у Тбилисију, одакле је изашао с веома нарушеним здрављем.

У једној исповести, сам Параџанов је о свом затвору овако говорио:

„За филм Боја нара Руси су ме окривили да сам украјински националиста јер нисам пристао да се филм дублира, да буде и на руском језику, из естетских разлога. Затворили су ме с криминалцима, лоповима и антисовјетски расположеним затвореницима. Како ме суд није осудио због филма, прогласили су ме хомосексуалцем. Шест државних тужилаца осудило ме је на пет година. Мој затвор? Лежао сам поред човека који је убио мајку и онда је појео. Зима, тешки радови. Једног дана мало сам забушавао на раду, а управник ми је добацио да треба да радим 'са жаром и пламеном'. Дао ми је добру идеју. Ја сам на своју метлу закачио сијалицу.

У затвору сам се прибрао, сабрао. Био сам добар метлар, онда су ме поставили да перем веш, праља сам био. Будући да у затвору нисам губио свој дух, помислио сам, док сам радио као праља, како бих могао да напишем роман о томе чему служе чаршави. Ни најбољи филмови нису ништа према причама људи затворених у тамници. Ја сам у затвору постао исповедник злочинаца. Они су ми кришом дотурали сценарија, угљеном сам сликао стотине слика и колажа. Убице у затвору су ми помогле да све то сачувам.“

Легенда о тврђави Сурам

После изласка из затвора, дошао је у Тбилиси, али под паском совјетских цензора био је практично онемогућен да се бави филмом. Окренуо се колажима који су га спасавали у затвору, правио лутке и шешире, шио необична одела, завесе, створио велику колекцију апстрактних цртежа. И када је две године пред смрт отварао своју изложбу у Јеревану, у интервјуу јерменској телевизији је рекао:

„Моја изложба није хоби, већ неопходност моје професије. Ја сам редитељ: учио сам од великих мајстора, Савченка и Довженка, обојица су цртали, цртао је и Ајзенштајн, и против своје воље и ја сам почео да цртам, да правим колаже, спајам фактуре, тражим некакву пластику... Једна од соба у оквиру изложбе је 'соба моје судбине'. То је моја судбина, судбина мојих пријатеља, њихов однос према мени.“

Тек 1985, петнаест година после премијере Боје нара, Параџанов је добио прилику да прикаже нови филм – Легенда о тврђави Сурам.

Сценаристи филма су Данијел Чонкадзе и Ваја Џигашвили, а прича је базирана на грузијској народној легенди о принцу који хоће да обнови тврђаву да би заштитио земљу. Али тврђава се стално урушава и једини начин да опстане је да се у њу зазида младић кога држе у заточеништву. То предсказује млада девојка, а младић који треба да се зазида је Зураб, син човека који ју је напустио.

У тексту „Сергеј Параџанов у кавезу“, књижевни критичар Александар Дунђерин анализира тај филм и каже:

„Сергеј Параџанов је одлучио да историјску истину комбинује с легендом, да преспоји реалну чињеницу и фикцију, и то у једном маленом простору тврђаве, где филмска прича започиње када мноштво људи прави круг на месту будућег бедема, а завршава се сценом када јунак Зураб живи узидан у купки од блата и јаја. Али тај простор се шири у бесконачност, јер га редитељ испуњава причом о жртвеном јунаштву, о љубави, о родољубљу, о греху, о покајању. И овај Параџановљев филм је инспирисан литературом.

Легенда о сурамској тврђави заснована је на роману 'Тврђава Сурам', који је написао грузијски писац из 19. века Данијел Чонкадзе, те на грузијској народној песми 'Нарицаљка Зурабове мајке'. Међутим, овог пута Сергеј Параџанов је направио још драстичнији отклон од својих литерарних предложака, експлицирајући у свом филму једну сасвим другачију идеју. Наиме, док је у 'Нарицаљки' смрт младог Зураба, који је жив зазидан у зидове тврђаве Сурам, протумачена као жртвовање човека, и док у роману Зураб постаје жртва бивше љубавнице свог издајничког оца, у Параџановљевом филму младић свесно и с радошћу даје живот за своју земљу.

Ипак, чини се да Параџанов, следећи један познати мотив у грузијској усменој и писаној књижевности, не жели да расправља са непознатим аутором 'Нарицаљке' или са Чонкадзеом. Њега заправо интересује природа јуначког дела, он ју је открио у овим легендама и само интерполирао у једно ново и сасвим оригинално дело, ипак много мање херметично од Сенки заборављених предака или Боје нара.“

Овај филм је приказан на бројним међународним фестивалима, добио је шест награда, од којих две у Паризу, победио је у Сао Паулу и Каталонији, док је у Ротердаму проглашен најбољим иновативним остварењем.

Тек 1988. Параџанов, који тада има 64 године, први пут излази из Совјетског Савеза. Отишао је у Ротердам са својим кратким играним филмом Арабеске на тему Пиросмани. У интервјуу филмском критичару Милану Влајчићу („Политика“, 7. мај 1988, „Моје најбоље затворске године“) тим поводом је испричао:

„Позвали су ме у Ротердам. Осећао сам се страшно чудно. То није мој свет. Добио сам неколико стотина марака од организатора и последњег дана пред повратак у моју земљу имао сам још све те паре. Ништа нисам желео да купим. А пошто моја земља не дозвољава да грађани унесу инострану валуту, стао сам на углу и делио новац пролазницима.

Онда се појавила холандска полиција и мислили су да сам лудак. Све се убрзо разјаснило. Заправо, најбоље се осећам у својој кући, у природној средини, у једном сеоцету крај Тбилисија. У кући немам ни телефон, ни телевизор, имам фрижидер из предреволуционарног периода. По кући носим огртач од ламеа и волим старе и ретке ствари. Не волим да путујем, јер онда морам да носим са собом, као доказ своје генијалности, све своје рукописе и дела.“

Ашик Кериб

Пре него што је снимио филм Ашик Кериб, Параџанов је говорио да је Љермонтов са Демонима за филм недоступан аутор, и да га је зато заинтригирао. У интервјуу Бранки Шемен из 1987. објаснио је шта је хтео с тим остварењем које ће реализовати годину дана касније, 1988:

„Демони неће бити филм, биће поезија. Кад песник напише 'тужан демон лети над грешном земљом', режисер се мора упитати како то снимити. Можда би најлакше успело Фелинију. За нешто тако нема филмске технике, зато ће му планина дати праву драматургију. Филм ће бити састављен од девет поглавља, шест из Демона и три из приче за децу Ашик Кериб. Шеснаест година сам писао сценарио и припремао се за тај филм. Једва чекам да за месец дана почнем да снимам. Чекам тренутак када ћу експлодирати и то ће бити мој филмски допринос демонологији.“

Када је већ снимио филм, говорио је о њему у интервјуу Милану Влајчићу 1988. године:

„Видите, Љермонтов је врло сложен стваралац и не даје се лако екранизовати. То није његова несрећа, него наша. Имали смо неколико осредњих и неуспешних екранизација. Мој филм је заснован на Љермонтовљевом Демону, што означава народног певача, нешто попут трубадура или лутајућег минстрела у средњовековној европској поезији... Волео бих да се Љермонтов чита у целом свету, као што се ова бајка може гледати свугде, чак и тамо где нису чули за генијалног руског песника.“

Из „Синеаста“ (број 85, 1990. година) цитирам изјаву Параџанова о том филму:

„Свако онај који се бори за љубав или због љубави, који трага за идеалом, који је добар у срцу, луталица, који жели да буде глув и нем у маси, јесте песник Ашик Кериб... Благост је главно обележје Ашика Кериба. Алегорије, метафоре, песништво, лирика, духовитост – све то помаже да се код детета развије благост у животу. Доброта Ашика Кериба враћа га његовој драгој која га награђује својим чекањем и својом лепотом.“

Мирон Черњенко, руски критичар који је био добар познавалац југословенске кинематографије, поводом овог филма написао је текст „Путовање на крај поетике“. Ана Јаковљевић Радуновић у својој књизи „Сергеј Параџанов три сценарија“ објашњава:

„Черњенко тврди да овај филм понавља принципе које је редитељ користио у свим својим претходним филмовима и да на известан начин Ашик Кериб представља логичан завршетак ове поетике. Постицај на овакву тврдњу могла је бити Параџановљева изјава да је Ашик Кериб његов тестамент. Черњенко као прву особину, која ипак разликује овај филм од претходних, наводи одсуство високе стоичке трагичности, мрачног и самоувереног песимизма, на коме су се заснивала његова ранија остварења. Ово је први филм у биографији режисера који се завршава срећним крајем. Притом критичар не сматра да је то резултат подражавања литерарног изворника, већ је то захтевала логика развоја његове поетике. Черњенко је Ашик Кериб назвао калеидографом, подсетимо да то у ствари значи 'лепа форма': 'Њега овде интересује само и искључиво пластика, поетика, стилистика, снажна склоност ка лепом као таквом, које није оскрнављено ни литературштином, ни идеологијом, ни логиком'.“

На 27. Фестивалу филмског сценарија у Врњачкој Бањи августа 2003. године, одржан је симпозијум на коме се говорило о екранизацијама књижевних дела. Резултат тих промишљања објављен је 2004. године у књизи „Екранизације“. Књижевник Драган Јовановић Данилов је ту заступљен текстом „Тарковски и Параџанов, песници“, у коме каже и ово:

„Једно од најлепших и најаутентичнијих капиларних претапања неког књижевног дела у филм, остварено је у филму Ашик Кериб, који је заснован на Љермонтовљевом Демону и говори о грузијском народном певачу. У питању је прелепа поетска фантазија о песнику који на својим лутањима сусреће неме, слепе, свадбе, несреће, умируће људе, султанске дворове... Читава једна комплетна и дубока цивилизација дешифрована је у Ашику у малим детаљима, ваза, посуда, бронзе, барељефа, секвенцама о лепоти муслиманског женског шминкања. Не знам редитеља (можда само Висконтија и Куросаву) којима је толико стало до детаља као Сергеју Параџанову. А Бог се крије у детаљу, вели Флобер... Атмосфера у филму Ашик Кериб зачарана је флуидом једне просторне ониричности у којој интимно тако природно прераста у монументално.“

Своје последње дело, аутобиографски филм Исповест, Параџанов је почео да снима 1989. године, али га није завршио. Најпре је у мају те године у Тбилисију преминула његова сестра Ана, па је снимање прекинуто. Неколико месеци касније Параџанов је оболео од рака плућа, оперисан је у Москви, а на позив француске владе отишао је у Париз. 

Нажалост, болест је била неизлечива и поживео је до 20. јула 1990. године, када је преминуо у Јеревану. На основу сценарија за недовршен филм Исповест, његов нећак Георги Параџанов снимио је документарац Умро сам у детињству (2004).

Сакупио је фотографије, међу којима и оне ретке које приказују редитеља на снимању, у кући и у затвору. Слике прати монолог с текстовима из писама, из бележака и из сценарија за недовршени филм Исповест. Коришћене су и сачуване сцене из филма.

Све је добио после смрти

Бунтовник од ране младости, Параџанов је целог живота ишао против ветра. Замерао се свакој власти, колегама... Илустративно је како је у једном тренутку, 1989. године, говорио о совјетским уметницима:

„Москва је сада веома гладна. Владимир Висоцки, наш песник, глумац и изврстан певач-путник, нестао је. Растропович је отишао, као и прекрасна певачица Галина Вишњевскаја, Барешњиков, Нурејев и други. Они одлазе, а шта остаје? Стара врећа Плисецкаја, која још увек лепрша своју лабудову улогу, а њој су 64!... У кинематографији више нема Тарковског. Тај велики Пелисхан, јерменски режисер, пререзао је вене јер му нису дали да ради. Толико је људи без посла. Постоји читаво крдо режисера који производе овај филмски отпад, километре и километре потпуно промашеног посла. Сви се хватају за ТВ, где се класици илуструју на најнижем нивоу.“

За живота, Параџанов је бивао слављен и награђиван ван Совјетског Савеза, у његовој земљи су га мимоилазила признања и похвале. Описао је то у неколико реченица:

„Чињеница да посећујем капиталистичке земље сада изазива огорчење код свих. Данас се неки од режисера крију од мене када дођем у 'Мосфилм'. Све то им се свиђало док сам био само криминални дисидент у затвору.“

Тек пред крај његовог живота се нешто променило, када је политика у земљи мало олабавила доласком Михаила Горбачова на власт, за кога је Параџанов говорио да је велики хуманиста, благ и трагичан, попут глумца:

„Цела прича мога живота, сумње које су ме учиниле непријатељем система, све је то било лакрдија. Мој идеал је био Лењин и ја сам очекивао једног Горбачова у Совјетском Савезу.“

Тај Горбачов, тачније нове околности, омогућиле су да се две године пре смрти овог уметника, у Јеревану оснује Музеј Сергеја Параџанова, али редитељ није дочекао његово отварање. Одвојено је и 40.000 рубаља за откуп његових радова, али и то није доживео и ти радови се налазе у његовом музеју.

Музеј ради од 1991. године и представља једну од најлепших знаменитости древног Јеревана. Кућа се налази на литицама изнад реке Храздан, на самом крају града. Једна соба је копија његове собе из Тбилисија. На спрату, све време док је отворен музеј, приказују се његови филмови. Ту су скице, колажи, инсталације од стакла, писма, породичне фотографије... На сликама је забележено пријатељство с Тарковским, али и многи други значајни тренуци који посетиоцу дају могућност да створи што тачнију слику о овом уметнику.

Посмртно, 1991. године, Параџанов је добио украјинску државну награду „Шевченко“ за филм Сенке заборављених предака. У Москви је 1993. приређена прва самостална, постхумна изложба Параџановљевих ликовних радова, а две године касније отворено је Московско уметничко позориште које носи његово име. У Кијеву је 1997. године установљен Фонд Сергеја Параџанова, а у градском парку у Тбилисију подигнут му је веома атрактиван споменик, велика фигура летећег Параџанова, као својеврсна посвета анђелима. УНЕСКО је 1999. годину прогласио „Годином Параџанова“.

Снимљени су бројни документарни филмови посвећени овом уметнику: Параџанов. Партитура Христа, Јурија Иљенка; Сергеј Параџанов, Патрика Казалса; Маестро, Александра Кајдановског; Ноћ у музеју Параџанова, Романа Балајана; Параџанов, биографски филм Јелене Фетисове и Сержа Аведикјана...

У Великој Британији је 2010. одржана свеобухватна ретроспектива Параџановљевих филмова и симпозијум на коме су бројни стручњаци говорили о његовом доприносу кинематографији и уметности. У Холивуду је исте године основан Институт Параџанов–Вартанов с циљем да чува и промовише уметничко наслеђе Сергеја Параџанова и Михаила Вартанова.

Током 2014. године филм Боја нара дигитално је рестаурисан и поново монтиран, како би био ближи оригиналној верзији. Рестаурацију је радила Филмска фондација Мартина Скорсезеа у сарадњи с Кинотеком Болоње. Критичар и селектор филмског фестивала у Торонту Џејмс Кванд је тај чин крстио „светим кинематографским гралом“, а Скорсезе је добио награду Института Параџанов–Вартанов за рестаурацију Боје нара.

Када је Параџанов преминуо, велики број филмских уметника јавно је оплакивао његову смрт. Огласили су се Федерико Фелини, Алберто Моравија, Ђулијета Масина, Марчело Мастројани, Бернардо Бертолучи, Тонино Гвера и Франческо Роси, који су у Русију послали телеграм са следећом изјавом: „Свет кинематографије је изгубио мађионичара. Параџановљева машта ће заувек фасцинирати и доносити радост људима света.“ Француски редитељ Жан Лик Годар рекао је да „у храму кинематографије постоје слике, светлост и стварност. Господар тог храма био је Сергеј Параџанов“.

Пред смрт, Параџанов је говорио:

„Мој живот личи на Травијату. Кад Алфред одлази, а Виолета умире...“

Сахрањен је у Јеревану поред композитора Арама Хачатурјана, књижевника Вилијама Саројана и других великана јерменске уметности и науке.