Кундерин смех над ретушираном историјом и избрисаним памћењем: Живот није нигде другде

Имао сам на студијама у Амстердаму колегиницу Чехињу, Пражанку. Наравно да смо се одмах препознали, по двострукој линији наше (како су нас домаћи одређивали) „источноевропске“, а ја бих, уз све ризике, рекао централноевропске, склоности ка иронији и, за разлику од већине наших северњачких колега, по истинском дивљењу књижевности. Мартина је спадала у оне чешке људе – ту се прави дистинкција, јер је било и остало и другачијих – код којих је Милан Кундера имао статус изнад свих писаца, националних и светских. До тада сам и сам прочитао и изнова читао све Кундерине књиге – тешко да за емигранта деведесетих и настајућег писца има аутора који би му био блискији упркос својој чувеној привидној дистанцираности стила – и мислио да те књиге добро разумем, као и пишчев свет и књижевно-филозофски систем (а он је један од ретких у двадесетом веку који је створио такав властити систем, чврст попут кристалне решетке и дубоко промишљен). 

Моја чешка колегиница испричала ми је међутим одмах на почетку две приче, или два факта, која су показала не само колико је свет овог писца, његов микрокозам слојевит, него, нама који нисмо Чеси, колико стално измиче.

Обе Мартинине приче деловале су у својој бескрајној суптилности и иронији као да су магично пренесене из самих Кундериних књига. То су били они његови потпуно препознатљиви чувени мотиви, до вртоглавице, које је инаугурисао у светску књижевност створивши много епигона. Прича је почињала већ од самог презимена. Рекла ми је Мартина да је то у ствари необично презиме, и да Чесима зна да створи нелагоду: наиме „кунда“ је, иронично, вулгаризам – „п..ка“, рекли бисмо на нашем језику. 

Испричала ми је онда одмах у следу и нешто друго: прва збирка поезије коју је Милан Кундера објавио у Чехословачкој имала је репутацију ласцивности, поезије набијене еросом (како друго уосталом кад је овај писац у питању?). Мартинини родитељи имали су ту збирку, али су је скривали по разним местима у стану, затурали по полицама књига, по орманима, и – у спаваћој соби, испод кревета. Мартина је књигу ипак нашла и кришом читала. Родитељи су приметили и ништа нису рекли. И тако годинама. Мало пре него ће Мартина кренути од куће, у емиграцију, њен отац оставио је на ноћном ормарићу Кундерину збирку, на видљивом месту, као знак и прећутну поруку ћерки.

Не знам шта је ту било лепше: мотив и прича који као да су дошли право из Кундериних приповетки и романа, или пак, сложеније, то да су Мартинина свест и из тога способност да примети и исприповеда ову приватну малу историју, обликовани, циркуларно, управо Кундериним књижевним светом. На тој заљуљаности између живота и литературе, у том прожимању где се не зна где почиње једно а завршава друго – да литература заправо обликује живот а не обратно – као и на чињеници да су такав писац и таква литература могли настати само на једној тачки овог континента и само у једном граду, а стилски, поетички и филозофски потпуно изграђени и у трену препознатљиви у својој јединствености – у томе је генијалност Милана Кундере.

Он је у томе био последњи велики писац двадесетог столећа. Све ово што вас уверавају о другима још живима из тога периода није истина.

Ретуширање историје и памћења

Има неколико књига и радова – не много, али их има – који су нама емигрантима из Југославије у страшном времену давали снагу, који су нас одушевљавали на црти препознавања, сличности и  осећаја да неко пише оно што нико тада осим нас не зна и не препознаје, ни ту где смо се нашли, а о кући домовини/отаџбини да се и не говори. Такви су Гомбровичеви дневници, такве су неколике песме Бродскога и Чеслава Милоша, такви су многи Сиоранови епиграми. Танки Кундерин роман Незнање из 2000. године, за емигранта одавде књига је из које је готово немогуће извући све важне цитате, оне који су говорили о нашем стању. Требало би, са мало дистанце и шале, заправо начинити један комплетан уметнички рад, борхесовски, с грађевном и трагичком иронијом, где би се читава књига преписала и цитирала и коју би се тако и означило – цитати су једнаки, исте дужине као написано дело.

Од тога силног избора цитатних места која су се преклапала с нашим, чинило се неисписаним животима (од наших писаца свакако не), један се фрагмент заиграо као ниједан други, на линији Кундериних прозних и мотивских инвенција и живота.

Својом чувеном „шубаром Клемента Готвалда“ из Књиге смеха и заборава Кундера је вероватно најбоље од свих фиксирао у књижевности двадесетог века ретуширање историје од стране тоталитарних идеологија, у његовом и нашем случају оне стаљинистичке, са својом праксом, последицама и – оно што је већина аутора заобилазила или није била у стању да види – бескрајном иронијом. Иронијом историје како се она манифестовала у текстуалности и њеним правилима из чега се онда назирала и видела једна виша иронија, она самог постојања, и њена, шта друго, неподношљива лакоћа.

Кад се чинило да је крајем осамдесетих заувек нестала та врста ретуширања историје, нашли смо се ми одавде у декади где је она тек почињала, и то на нивоима тако сићушним, тако скривеним да се, у односу на микроскопски ниво којим ће се нова тоталитарна свест указати, она претходна врста цензуре чинила трапава и видљива као медвед.

Књиге Милана Кундере читао сам после 1990. на разним језицима, нарочито нове, читао на више језика из нужде углавном (која ће се показати као богатство). Роман Незнање купио сам у хрватском издању и преводу с француског, онако како је Кундера од неког тренутка одлучио да пише своје књиге, у још једном големом симболичком кораку.

Јозеф (!), један од ликова типично калеидоскопски кундеријански конструисаног романа, Чех је, емигрант који је отишао након совјетске окупације. Живи у Данској и не пати од носталгије. Или тако мисли. Он је „интегрисан“, како се то на Западу говорило и говори и даље. Не одржава контакте и изгледа да и не мисли више на чешком, онако како се многима с ове стране Европе догађало кад пређу „тамо“. Кад први пут дође поново кући (?), против своје воље (наговорила га жена!), и стигне у стан свог детињства и властиту дечачку собу, гледа трг под кућом „као да тражи трагове што их је као младић оставио на плочнику док се шетао са својим школским пријатељима.“

Ту му се, као светлост која пробије пукотину – наравно само и једино кроз реч, израз, кроз језик, јави прошлост и сине попут мутне зраке.

„…“Школски пријатељи“; изговара ту ријеч полако, полугласно, не би ли удахнуо мирис (слаб! једва осјетан!) своје најраније младости…“

„Школски пријатељи“?, помислио сам. Какав је то израз, где је посебност?

И онда ми је синуло. Знао сам и без гледања и провере да је у оригиналу стајало „copains d'école“, што кад се преведе на чешки и нама одавде је реч најпрепознатљивија и најближа. Али, да преводитељка на хрватски не би употребила један једини могућ и исправан израз који не трпи синониме – а то је наравно „школски друг“, израз, попут толиких, у међувремену избачен из стварности нове државе – онда је потурила кукавичје јаје, ову неутралну реч „пријатељ“, реч која је на том месту без смисла и значења. Реч која ретушира прошлост.

Док сам мислио о томе, помало смешан од тупости и збуњености над схватањем до каквог микронивоа је ишло чишћење језика у мојој земљи, осетио сам одозго негде необично чувство, нешто као звук. Звук смеха писца који и зна и кад не зна, као што вероватно није знао за ову, још једну – а управо од њега неодвојиву – судбинску иронију која ће га пратити на свим језицима и где год био, моменат у тексту и насиље над њим у име брисања памћења, какав се могао на овај начин догодити само у његовој литератури. У писању Милана Кундере који је ово исцртао у светској књижевности и оставио нам, да нас прати, као што је пратило и њега, нашег учитеља и сабрата по многочему.

No Direction Home

Данас у рано поподне зазвонио ми је телефон. Јавио се новинар с једног портала. Питам како му могу помоћи. Тоном тужног осмеха каже: „Да дате изјаву…Нажалост, опет истим поводом као за Дубравку.“

Мислио је на моју професорицу Дубравку Угрешић која је умрла ове године такође. Дубравку и Кундеру, уз неке силне разлике, везивало је много тога. Између осталог стилски утицај на њену прозу, онај дистингвирани есејистички стил, документаризам, употреба готово енциклопедијског набрајања и натукница, али сасвим подређени фикцији, хладна фактуалност као почетна тачка од које се онда развија поетички контрапункт, све је то дошло од Кундере. Једном му је нешто била замерила, баш кад се појавило Незнање, наравно на оној линији на којој су бројне ауторке замерале чешком писцу увек исто, сваки пут кад би се говорило о његовом секс(изм)у и начину како је приказивао жене и секс. „Али, чекајте“, рекао сам јој, „а све оно остало у роману?“

„Ха, оно остало…“, рекла је преко свог типичног осмеха, „оно остало је геније.“

Били су Дубравка и Кундера чак и исти хороскопски знак – обоје овнови. Ово ће се одмах учинити као тривијална ствар и податак, али сетимо се како сам Кундера бриљантно сатирично користи астрологију у Шали, кад лик, интелектуалац, отпуштен с академске позиције почиње да пише анонимно дневни хороскоп у новинама и тако манипулише и игра се с комунистичким а сујеверним моћником.

Овнови су најтврдоглавији знак, кажу. А ако је у томе и зрно истине, Дубравка и Кундера су то доказали у најтежем, у најстрашнијој решености везаној за њихову судбинску одлуку и стање.

Шта год вам људи наиме говорили о властитој емиграцији, сваки емигрант поред свих страхова, има исти највећи страх: да не умре тамо, далеко од куће.

Баш попут Дубравке, Милан Кундера је с тиме одавно раскрстио и одлучио да се неће вратити кући.

Из те позиције и властитог уласка у дубоку старост написаће своје најдиректније, потпуно сведене и најболније странице о томе. И најмоћније. Иако ће након Незнања објавити још неколико књига, само ту, у том роману, у апотеози једне идеје донеће све најбитније у само два кратка последња поглавља, у две неупоредиве, виртуозне минијатуре.  

На крају претпоследњег поглавља, женски лик који за разлику од Јозефа пати од носталгије, након разочарања које је имало неку врсту катарктичког деловања, сећа се како су је као младу жену на студијама привлачили снови о путовањима на друге звезде. Док слушамо њене меланхоличне мисли о томе каква би срећа била отиснути се далеко у свемир, негде где тело није потребно, и закључак да човек никада неће довољно напредовати да оде тако далеко и да је небо заправо само „црни поклопац“, схватамо, макар ми (тадашњи) емигранти, да су њене реченице о свемиру – све-миру заправо елегија над немогућношћу нечег много земнијег – немогућношћу повратка кући.

У последњем пасусу, једном једином крњом реченицом писац без помињања о чему се ради даје опис као ниједан: јад и понос. Опис стања одлазника. 

Жена стоји крај прозора и посматра небо. „Небо без звезда, црни поклопац“, понавља приповедач.

Последње поглавље затвара Јозеф, лик који не пати од носталгије. Он напушта родни град, родни Праг, и у типичном, мајсторском кундеријанском (ето, писац од оних ретких који је добио свој придев) контрапункту, укрцава се у авион и полеће према истом том црном небу и потом урања у облаке – али неколико тренутака касније небо му се отвара, „спокојно и пријатељско, посуто звездама“. Јозеф је у емиграцији срећнији, спокојнији. Даљина је мир. Тамо дом више не боли.

Док гледа кроз прозорчић, види „у дну неба“ кућу и дрво, али не архетип и метафору родног дома, него нове, одабране земље, види ниску дрвену ограду, а пред кућом од цигле – разарајућом поетском сликом и последњим речима романа – „виту јелу попут подигнуте руке“. 

Sbohem, pane profesore.