Порицање геноцида и слобода говора: О законима који кажњавају изражавање мишљења о историјским чињеницама

У неким од најлибералнијих европских демократија, у којима се закони примењују и следе, постоје значајна правна ограничења историјске расправе, па можете отићи у затвор због порицања да су нацисти убили милионе европских Јевреја током Другог светског рата. Могло би се тврдити да је постојало оправдање за криминализацију порицања холокауста у годинама после 1945,  док је још могло бити озбиљних страховања од повратка нациста у Немачкој и Аустрији. У ствари, такви закони појавили су се тек у деведесетим годинама, кад је опасност од повратка нациста била занемарљиво мала. Такозвани „закон Гесо“ („Loi Gayssot“) у Фрацуској, донет 1990, покренуо је талас „закона сећања“ на читавом континенту.

Немачка је увела експлицитну забрану негирања холокауста тек 1994, иако је порицање раније било кажњавано по другим основама из кривичног закона. У тренутку док ово пишем (2016), порицање холокауста је криминализовано, често у облику шире забране порицања геноцида и злочина против човечности, у барем четрнаест европских земаља, а казне варирају од једне до десет година лишавања слободе.

Да будем јасан: некоме ко је, као ја, своја формативна искуства доживео у средњој Европи у дугој сенци тог ужаса, сећање на холокауст у самом је центру живота и рада. Ја мислим да оно што смо урадили у Европи после 1945. и читав пројекат стварања либералног међународног поретка, јесте покушај да се на дубљем нивоу обезбеди да се тако нешто више никад не понови. Али законом забрањивати људима да поричу да се холокауст икада десио потпуно је погрешан начин да се то постигне.

Ефекат табуа

Постоји огроман број историјских доказа против тврђења да се масовна убиства европских Јевреја нису догодила. Ако неко не верује свим тим доказима, он или она неће бити убеђен само зато што постоји закон који то тврди. У најбољем случају, такви људи биће застрашени да јавно кажу оно што приватно мисле.

Класичан пример неделотворности таквих закона, и веће делотворности алтернативе коју нуди слободни говор, нуди прича о историчару Дејвиду Ирвингу. Након пажљивог читања његових објављених списа, америчка научница Дебора Липштат описала га је као порицатеља холокауста. Ирвинг ју је тужио за клевету британском суду. Након процеса који су медији детаљно пратили, у којем су обилато сведочили професионални историчари, он је изгубио. Суд је закључио да је Ирвинг „активни порицатељ холокауста“. Ирвинг је био дискредитован јавно и ауторитативно. Али када га је неколико година касније Аустрија послала у затвор због порицања холокауста, та затворска казна омогућила му је да се представи као мученик за слободу говора. После га је једно престижно студентско друштво на Оксфорду позвало да учествује у дебати о слободи говора. Шта је од ова два био бољи начин супротстављања његовим лажима?

А ту је и ефекат табуа. Друге групе кажу: „Ако ће мучеништво европских Јевреја бити уздигнуто на ниво законски заштићеног табуа, она мора и наше“. То се и десило у Европи. Године 1995. Бернарда Луиса, еминентног историчара Османског царства, осудио је један француски суд због тврђења да се ужасна патња нанесена Јерменима у последњим годинама османске власти не може тачно описати речју „геноцид“. Године 2007. турски политичар и новинар Догу Перинчек осуђен је у Швајцарској, која има закон којим је забрањено порицање да је оно што се догодило Јерменима било геноцид. (Године 2015, Европски суд за људска права оспорио је главну тачку ове пресуде.) Истовремено, у Турској је Орхан Памук, добитник Нобелове награде за књижевност, тужен због тога што је у разговору за један швајцарски недељник наговештавао да је то био геноцид. Оно што је држава проглашавала истином у Алпима, држава је проглашавала неистином у Анадолији.

Они који злочинима крче пут

Године 2008. добронамерна немачка министарка правде Брижит Циприс прогурала је у ЕУ оквирну одлуку која је налагала свим државама чланицама да криминализују „јавно одобравање, порицање или грубо тривијализовање злочина геноцида, злочина против човечности и ратних злочина“ дефинисаних од стране Међународног кривичног суда и пост-1945 Нирнбершког трибунала који је судио водећим нацистима. Један меморандум Европске комисије забележио је да су те промене биле „у великој мери надахнуте немачким законом“.     

Циприс је тврдила да „историјско искуство трајно налаже Немачкој да се систематски бори против сваког облика расизма, антисемитизма и ксенофобије. И не треба да чекамо да дође до спровођења у дело. Морамо нешто да учинимо већ и против оних који злочину интелектуално крче пут.“ Као и брисање разлике између говора мржње и говора који доводи у опасност, израз „крчити пут“ кријумчари једно недоказано тврђење о узрочности. У то време, списак европских држава са законима о порицању холокауста укључивао је и неке са најснажнијим десним ксенофобичним странкама, од Националног фронта у Француској, преко Влаамс Беланг у Белгији, до Странке Велике Румуније. Те странке, очигледно, нису настале као резултат закона о порицању холокауста, али ти закони нису спречили њихов снажни и опасни раст. Ако ишта, забране и судски процеси који су уследили давали су њиховим вођама ореол прогоњености који популисти са крајње деснице воле да користе.

Штавише, заговорници тог проширивања немачке праксе на читаву Европу убрзо су се суочили са средњоевропским и источноевропским државама, које су тражиле да се криминализује и порицање ужаса комунистичког тоталитаризма. Мађарски парламент донео је закон који криминализује порицање холокауста 2010. Касније исте те године, нова десничарска националистичка већина у том парламенту изменила је формулацију у закону да гласи: „Казнити оне који поричу геноциде почињене од стране национал-социјалистичког и комунистичког система“. Пољска има закон који забрањује порицање и нацистичких и комунистичких „злочина против пољског народа“.

Двоструки стандарди

Такви закони излажу европске земље широј оптужби за двоструке стандарде. Неки муслимани кажу: „Дакле ви – Европљани, хришћани, Јевреји, просвећени либерали – законом штитите оно што вам је најсветије, сећање на холокауст, али инсистирате да ми муслимани дозволимо да оно што је нама најсветије, слика Мухамедова и сећање на њега, буде подвргнуто карикирању и увредама. Једно правило за вас, а друго за нас.“ Историјске чињенице и верска уверења не могу се поредити, али упркос томе ови критичари су у праву. У овом збрканом свету треба бити доследан, на овај или онај начин. Ако сакупимо на једно место све светске табуе, неће остати много тога о чему бисмо могли да говоримо.

Позиција коју овде образлажем подржана је ауторитативним тумачењем члана 19 УН Комитета за људска права, које отворено каже: „Закони који кажњавају изражавање мишљења о историјским чињеницама неспојиви су са обавезама које државама намеће Међународни уговор о грађанским и политичким правима (International Covenant on Civil and Political Rights)“. Ништа од тога ниједног тренутка не сугерише да фалсификовање историје, или било које друге гране знања, треба да буде прихваћено. Напротив: оно мора да буде отворено и снажно оспоравано. Историјско знање напредује баш захваљујући самеравањима хипотеза и интерпретација, како год екстремне оне биле, и изазовима заснованим на доказима.

Сасвим је друго питање шта држава чини у својој експресивној, а не присиљавајућој улози. Ту јавна моћ нужно доноси историјске судове. Који историјски догађаји, групе или појединци заслужују дан сећања или споменик? Дан републике или Дан независности? Дан примирја, којим је завршен Први светски рат? Колумбов дан? (Или, како кажу на Берклију, Дан америчких домородаца.) Којим историјским личностима да подижемо споменике на трговима? Који историјски музеји заслужују субвенције? Да ли је требало пољског председника Леха Качињског сахранити заједно са пољским краљевима и јунацима у краковском замку? Да ли је Маргарет Тачер заслужила онако грандиозну сахрану? Треба ли Лењин да и даље лежи на московском Црвеном тргу, а председник Мао да се смешка са капије Забрањеног града на Тјенанмену?

Ове „политике сећања“ су нужно оспораване. Држава мора да чини некакав избор кад „говори“ оваквим симболичким чиновима. Услов слободе говора је да ти избори буду отворени за јавну дебату, без застрашивања или табуа – и да су појединци и удружења слободни да поставе своје властите и различите историјске акценте.

Шта пише у уџбеницима

Изазовније је питање школских уџбеника, наставних програма и метода, што може имати трајни утицај на умове подложне утисцима. Ту има неколико опасности. Најочигледнија је да држава кљука ученике једностраном, националистичком, селективном верзијом историје. Године 2001, на пример, јапанско министарство образовања одобрило је за употребу у млађим разредима средње школе такозвани Уџбеник нове историје, који је понудио веома прочишћен приказ понашања јапанских снага у Другом светском рату.

Тамо где две државе имају насилни сукоб у прошлости, као Пољска и Немачка, било је покушаја да се напишу заједнички уџбеници. Колико год били достојни дивљења, они се излажу ризику другачије врсте прочишћавања: прелетања преко свих тешких тема. Што више писање историје покушава да никога не увреди, то блеђе постаје: погледајте само школу писања европске историје „од Карла Великог до евра“. У идеалном случају, ученицима би требало представити чврсто језгро утврђених, значајних чињеница и доказа, представити супротстављене интерпретације које их наводе да мисле самостално и критички, и указати на галаксију места изван учионице – од којих су многа лако доступна онлајн – на којима се без табуа наставља расправа којом се унапређује знање.

Али принцип „без табуа“ не може да преовлађује у учионици у истој оној мери као изван ње. Наставник који пуни ученичке умове лудим, искривљеним, мржњом испуњеним описима злочина које су још од настанка света наводно починили Сики, Јевреји, муслимани, Турци, Грци, хомосексуалци, жене или социјалисти, не би требало да буде остављен да и даље ради на том месту – док, међутим, под условом да не подстиче насиље, он треба да има слободу да то ради као бесни блогер, и ту, у блогосфери, требало би да га окружимо презиром какав заслужује. Аргумент у корист слободе изражавања који тече кроз ову књигу заснован је на просветитељској премиси да одрасли људи и жене не треба да буду третирани као деца. У учионици децу треба образовати да постану суверени одрасли, а не третирати их као да то већ јесу.