Драги Миче, желим ти срећан рођендан! Данас и ја знам да не можеш увек добити оно што желиш štampaj

Сваки рокенрол бенд на свијету је уједно и највећи рокенрол бенд икада. Од Битлса до Нервозног поштара. Ту лежи тајна рок музике. Да тог правила нема, рок музика не би била узбудљива. Овако свако има право на свога Бога, а сваки Бог има своје вјернике. Свака група уједно је и свемир за себе, а својом снажном гравитацијом ти мини универзуми привлаче себи љубитеље и занесењаке.

Ипак, када се каже „Највећи рокенрол бенд икада”, велика већина љубитеља музике помисли на групу The Rolling Stones, чији оснивач, коаутор и фронтмен Мик Џегер ових дана слави свој осамдесети рођендан. Мора се признати да је лијепо да у овоме тексту, у вријеме масовног одласка рок првобораца, нећемо читати нечији некролог, већ рођендански честитку.

Код нас се, на Кошеву, слављенику рођендан знао пожељети ријечима: „Живио ти мени сто година, а ја сто и једну да те има ко покопат.” Ко бива, постоји опасност да ће смрт некога коме желите толико дуг живот бити уједно и посљедња смрт на овој планети, па се може десити да тај јадник не буде прописно сахрањен. Стога се „пожртвовано нудите” да ви будете ти који ћете му учинити ту посљедњу част. Мик Џегер не само да ће живјети сто година, него он уопште не личи на некога ко може да умре, а и ако умре, он би, по свим параметрима, био тај посљедњи човјек, јер тешко је замислити свијет без Џегера.

Џегерова каријера својом се дужином поклапа са дужином живота Његове светости патријарха српског господина Порфирија. Како су патријарси, између осталог, и синоними за дуговјечност, Џегер би ускоро могао да добије ту титулу везану за рокенрол. А, крај му се, још увијек, не види. 

Крај се не види, али се почетак зна. 

Исплажени језик

У једном од својих интервјуа, Дејвид Боуви (најбољи рок музичар икада!) је испричао „незаборавни догађај” на првом концерту групе The Rolling Stones коме је присуствовао. Стоунси су, по ријечима свједока, били предгрупа Литл Ричарду и публика им није била баш наклоњена. Неко од нестрпљивих фанова Литл Ричарда добацио је Џегеру да је вријеме да се ошиша. Овај се окренуо и дрско одговорио „Зашто? Да личим на тебе?”

„Никада нисам видио ништа бунтовније од тог одговора”, свједочио је Боуви. „Помислио сам: Боже, ово мора да је будућност музике.”

Пркос и бунт којег је Џегер у својим наступима испољавао, а који се, касније, вјештим дизајнерским потезом претворио у исплажени језик, идеално се уклопио у култ младости која је након Другог свјетског рата узела судбину у своје руке, са себе збацила срамежљивост, снисходљивост и тугу и одбила да буде само прелазни период до „зрелог доба”. Није било потребно много година да тај пркос, уз, наравно, изванредне пјесме, постане и симбол експлозије beat генерације која ће кроз праштеће гитаре и крештаве гласове залудити више од пола планете и обиљежити другу половину двадесетог и највјероватније прву половину двадесет првог вијека.

Та социолошко-умјетничко-сексуална револуција носила је Џегера као заставу, а он је, испуњавајући своју дужност према милионима сљедбеника, марљиво и педантно избацивао пјесме и стихове као неки непресушни извор слободе. То чини, као што видимо, посљедњих шездесет година. 

Мик и ја

Џегер и његов исплажени језик ушли су у домове више од милијарду људи, милиони зидова га држе као украс, његов глас избија из подрума и са кровова.

У моју кућу Џегер је ушао кроз прозор, из зграде преко пута, са балкона Мирзе Тановића, познатог сарајевског глумца од кога смо ми, мала раја, откривали тајне рок музике. У тој се пјесми Џегер жалио како не може да се задовољи. Моја стара је превртала очима, стари није имао коментар, мене је напао вирус рокенрола, а Мирза се припремао за концерт Стоунса у Загребу. „Неки, за Стоунсе ти не треба ни алкохол ни дрога. Само музика!”

Од тог момента, Џегер и ја почињемо да се дружимо, прво стидљиво, преко плоча до којих сам дошао мало случајно мало намјерно, а затим мало агресивније, када сам схватио да Стоунси нису само Angie, Satisfaction и As tears goes by, већ се ту крије читава армија пјесама које су у потпуности доказале да је Боувијев осјећај те магичне вечери из шездесет и неке био исправан. Од Стоунса се више нисам могао заштитити. Узалуд сам викао „Gimme shelter” (највећа рок пјесма икада!).

Упао сам у вртлог из које је било тешко извући се. Послије „Sticky fingers“ дошао је „Exile on main street“, па послије „Exile on main street“ дошао је „Let it Bleed“, па послије „Let it Bleed“, „Beggars Banquet“, па послије „Beggars Banquet“ назад на „Aftermath“, па хај, јово, наново. 

Ипак, наше пријатељство беше нагло прекинуто онога тренутка када сам по први пут чуо Секс Пистолсе (највећи рокенрол бенд икада!). Тај прекид трајао је годинама. Постао сам свјестан да Џегер припада некој другој, мени старијој генерацији, а да музика у ствари почиње од плоче „God Save the Queen“.

Дуго се нисмо сретали. Чини ми се да смо се и намјерно мимоилазили. Читава моја панк генерација игнорисала је Стоунсе, називајући их поспрдно The Rolling Bones, Котрљајуће кости, алудирајући на њихове позне године (Тада су се приближавали четрдесетој). Само Младост може да буде толико искључива!

Али, узалуд сам покушавао да га се отресем. Већ након првих концерата моје омиљене рок атракције Забрањеног пушења (највећи рокенрол бенд икада!), у свим сарајевским новинама био сам упоређен са Миком Џегером. Као, иста енергија, иста снага, исти покрети, плес… Личим на њега... Ваљда уста, шта ли...

Умјесто да ми то годи, то ми је засметало. Јебо вам Џегер матер! Он ми је био све само не узор и идол. Идоли су били неки други.

Данас ми се Џегер вјероватно смије. Моја три узора или су мртва (Страмер) или у добровољном изгнанству (Штулић), или узалудно покушавају да наступе на Евровизији (Ротен). Онај од којег сам бјежао као узора, а са којим су ме поредили, једини свира, стоји на позорници исто онако како је стајао када се родио српски патријарх Порфирије, и том се стајању не види краја.

Први пут на Стоунсима

Како је моја рок атракција расла, тако се и мој однос према колеги Џегеру полако мијењао. Из албума у албум, из искушења у искушење, схватио сам колико је тешко задржати бенд, правити нове пјесме, освајати нову публику. Ја сам на сваком од тих испита пао, а он их је положио некад тијесно, а некад супериорно. Само он и Ричардс (највећи рок гитариста икада!) знају колико су морали гована да поједу да би остали заједно. Али исплатило се!

Мој први и једини сусрет са Џегером уживо био је у Бечу 1990. године на концерту послије неког од њихових безимених албума. Тада сам, видјевши колико различитих генерација опкољава стадион „Пратер“, први пут схватио колико су дубоко њихове пјесме ушле у народ и колико су Стоунси важан социолошки феномен.

Истине ради, првих пола сата тог концерта било је неописиво досадно. Представљали су нови албум за којег сам мислио да је то најгоре што је људски род смислио, али су зато остала два и по сата потврдила Мирзину теорију да ти за концерт Стоунса не треба ни алкохол ни дрога. Музика је довољна. Мислим да ме однио стампедо када су почели да свирају Symphaty for the devil. Послије тога се више ничег не сјећам.

Да се разумијемо, ја, који сам слушао све њихове плоче, гледао филм Gimme shalter двадесет пута, нисам разумио нити један једини њихов текст. Пјевао сам уз музику онако како сам осјећао, али ми то никада није представљало неки проблем. О чему год да су пјевали, ја сам им вјеровао. На Западу текст није толико важан као код нас, али је глас најважнији инструмент. Никада нисам знао ни неке занимљиве податке о њиховим пјесмама. Од свог сина сам сазнао да Simphaty for the devil има везе са Булгаковљевим романом Мајстор и Маргарита (највећи роман икада!).

За утјеху ми је било када сам налетио на холивудски филм Jumping Jack Flash, назван по једној од најбољих пјесама Ролингстонса. Тема филма базирана је управо на тексту те пјесме. Наиме, у њему се налази стих који одаје убицу, а главна јунакиња покушава да открије те стихове. То ми је био знак да текстове Стоунса тешко разумију и на енглеском говорном подручју. Холивуд је базирао филм на тешко разумљивом Џегеровом изговору! 

О зависности

Током читаве каријере Џегера је пратило свето тројство популарне музике: секс, дрога и рокенрол. Овај посљедњи фактор је нешто што ће се најдуже памтити, а о прва два можемо, на основу милиона текстова, интервјуа, свједочења и расправа, само да нагађамо.

Прва ствар која се качила за име Стоунса била је дрога. И то је било разумљиво. Један од најважнијих чланова бенда, Брајан Џоунс, завршио је свој живот дословно испунивши обећање те луде генерације да ће „умрети прије него што остари”. Од чега је умро? Од короне сигурно не. Након његове смрти на митолошкој вези између Стоунса и дроге писани су докторати из маркетинга и брендирања. Људи једноставно нису могли да прихвате да неко може тако добро да свира и да се забавља а да иза тога не стоји неки „окрутни бог истока”.

Сада нам је јасно да је све оно што је у пољу рекламе било истраживано у вези рок музике, а нарочито Стоунса, касније, крајем двадесетог и целим трајањем двадесет првог вијека, било употребљено у политици. Мајсторлук како да свијет стекне визију о некој личности или појму вјежбан је на популарној музици. Стоунси су били идеални за такав један друштвени експеримент.

Не постоји сегмент њиховог дјеловања а да се о томе није исплео неки мит. Те мијења им се крв, те хапшени су због наркотика, те су враћени из мртвих, те имају посебне дилере, те утајили порез, те побјегли од пореза, те они не свирају већ умјесто њих свирају музичари сакривени иза позорнице, те турнеје почињу тек кад им се сви органи промијене. На крају, на основу чињенице да им је каријера нешто мало дужа од животне доби српског патријарха, можемо да закључимо да је излазак на сцену и три сата терапије коју дају колико публици толико и себи, једино од чега су Стоунси били и остали зависни.

Из властитог, немалог искуства, одговорно тврдим да неко ко у тим годинама излази на стејџ и на њему проводи сате забављајући окупљени народ, болује од неке посебне, до сада неоткривене психолошке болести. Тежина те болести може се одредити густином наступа. Што су они чешћи, болест је присутнија. 

Што се самог секса тиче, нас је слављеник био и остао његов симбол. Џегеров либидо, чак и данас, излази из сваког његовог покрета, успјева да опчини стотине хиљада људи испред себе, добацује до посљедњег реда на великим стадионима, а еротика коју у себи носи била је и остала једно од његових најважнијих средстава комуникације. Шармантан, а балав, ружан, таман толико да буде привлачан, Џегер је прошао свилени пут Ероса од бунтовног, блесавог дјечака до искусног шармера. А Ерос је коштана срж рок музике! Најважнији састојак тог фантастичног коктела! Танатос припада народњацима (чаше ломим, руке ми крваве).

Џегеру би, с обзиром на афере са женама које му се приписују, пристајала опскурна пјесма, новија верзија Гаре (новокомпоноване пјесничке форме у десетерцу, популарне међу сва три народа у Босни и Херцеговини) која каже „Све сам јебо, само мајку нисам”. Између осталог, захваљујући њему сексуална револуција је једина револуција у двадесетом вијеку која је у потпуности успјела. Данас, захваљујући пионирима тог покрета, међу којима је био и Џегер, више није проблем ако водите љубав прије брака, већ можете да је водите са једном или са двије особе, у групи или самостално, са истим или различитим полом, а у неким земљама имате могућност и да се удате за пингвина.

Сер Мик Џегер, да би вјежбао свој стари уморни мозак, не мора да рјешава укрштене ријечи као остали старији људи жељни дужег живота. Довољно је да покуша да наброји имена жена, дјеце, унука и, вјероватно, праунука, које мора да стави у тестамент, па да његове мождане вијуге поново почну да раде као да је тридесетогодишњак. 

Како Мик није постао Амадеус

Ипак, и поред тога што је његов имиџ срцеломца аксиом у историји рок музике, фотографија Маријане Фејтфул, Алена Делона (највећи глумац икада!) и млађаног Џегера на којем се види да Маријана у потпуности своју пажњу посвећује легендарном француском глумцу, док се Мик, болестан од љубоморе, у потпуности посветио својој цигарети, доказује да и изнад попа има поп! Тако је божанствена пјевачица, на овој фотографији, својим понашањем демантовала стару латинску изреку „Nomen est omen”, „име је знак”. Њено презиме Faithfull (Верна) исмејано је њеним понашањем поред свога вереника Мика Џегера.

Да ли је због те инкриминисане фотографије Џегер одлучио да се опроба и као глумац, не знамо. Знамо само да су сви његови глумачки покушаји остали ван категорија које називамо антологијским, што је и логично, пошто Џегер не може да буде нико други осим сâм Џегер. Не знам тачно у којим се филмовима Џегер појавио као глумац, али знам у којем филмском ремек-дјелу није, а имао је намјеру.

У Сарајево је, почетком осамдесетих, заједно са Мирославом Ћиром Мандићем, редитељем другог серијала Топ листе надреалиста (хркљуш, сарајевски зид, обрачун код ОК корала...), из Њујорка стигла легенда која каже да се Мик Џегер пријавио на аудицију за величанствено филмско ремек-дјело Амадеус, и то за улогу Моцарта! Ћиро, који је у то вријеме био студент Милоша Формана, аутора овог филма, испричао нам је да га је Форман одбио и да је улогу враголастог и, „највећег композитора икад”, одиграо Том Халс, чији curiculum vitae уз Џегеров не би могао да стоји ни као предговор.

Нама, наравно, није била важна истинитост ове приче. Није нам било важно ни то да ли се Џегер заиста пријавио за ову улогу, па ни то да ли је Форманов ауторитет био толико велики да га чак ни холивудски продуценти нису могли увјерити да је за успјех филма необично важно то да Моцарта игра нови Моцарт, то јест Џегер. Ништа од тога нам није било важно. Ми смо се само забављали замишљајући како је Ћиро Мандић Мику Џегеру требало да објасни да није добио улогу за коју је био сигуран да ће да је игра.

„Господине Џегер”, тад овај још увијек није био sir, „немојте да се обесхрабрите. Није ово једини филм за који треба да аплицирате. Питање ваше каријере на филмском платну само је питање времена. Нажалост, Амадеус није мјесто на коме ћете ту каријеру и почети. За сва додатна питања обратите се мојој секретарици.”

Свако ко познаје Ћиру зна да је овакав сценарио могућ.

Рокенрол и НАТО

Не знамо шта се догодило након што му је пропала филмска каријера, али знамо шта се догодило у наставку рада са Стоунсима.

Цунами који је култура запада подигла осамдесетих година, потопила је цијели свијет, а крајем осамдесет девете и Берлински зид, па се совјетски лагер распао не због нуклеарних бомби и лукавих потеза тајних агената, већ због праштећих гитара, лудог афричког ритма и утопистичке слике свијета коју је са собом носила рок музика. (Говорило се да је то „начин живота”)

Михаил Горбачов, посљедњи комунистички цар, на вријеме је уочио да је борба против Ролинстонса и сличних појава узалудна, да против њих не постоји ваљана противваздушна одбрана и да је паметније да се свијет којим управља полако адаптира на нове услове живота.

Стоунси су били ударна игла тог цунамија. Као симболи слободе и пркоса најљепше су презентирали ту слаткасту утопију. Сви су били убијеђени да кад оде комунизам, цијели свијет ће да живи као да је на сталном непрекидном концерту Стоунса. Тако су мислили и у Русији!

Онда се десило нешто непредвиђено. Умјесто да, као што је било обећано, са собом донесу слободу, Стоунси су, хтјели то или не, били претходница НАТО пакта. Њихови концерт су постали механизам на коме су се испробавали системи организације, ефикасности осигуравајућих друштава, инфраструктуре, безбједоносних мјера и снаге државне управе. Свака земља источног лагера у којој су Стоунси имали свој велики концерт постајала је, коју годину касније, члан Сјеверноатланске алијансе, укључујући и Црну Гору. Само Србија није доживјела исти сценарио. Имали смо Стоунсе, али смо остали без НАТО пакта. То је само знак да у историји постоји нешто дубље од Ролингстонса.

Ни данас се улога Џегера и његових другара, политички, није много промијенила. Избијање рата у Украјни, почетком 2022 године, поклопило се са њиховом великом турнејом, првом без покојног Чарлија Вотса (највећи бубњар икада!), па су и они, као и сви други велики британско-амерички бендови, на својим концертима дали пуну подршку Украјини.

Сер Пол Макартни је махао великом украјинском заставом, политички коректна половина групе Пинк Флојд (Мејсон, Гилмур) направила је сонг са украјинским умјетницима, а Стоунси су на своме великом концерту у Бечу, угостили дјечји хор из Украјине. Питање је само који је шаљивџија задужен за репертоар Стоунса одлучио да тај хор пјева увод у композицију You can’t always get what you want (Не можеш увијек добити оно што желиш). Питање је и коме је та пјесма била упућена. Путину или Зеленском?

Кроз шта год да је прошла каријера Стоунса и како год да се заврши страшни рат у Украјини (само да се заврши!), свим срцем желимо сер Мику Џегеру да настави да пјева и да пише пјесме. То, да ли ће достићи Моцарта видјећемо за двјеста година, али то да је ушао у историју популарне културе, то не да није више спорно – он је ту историју исписао.

Дакле:

Драги Миче, желим ти сретан рођендан! Живио ти мени сто година, а ја сто и једну, да те има ко покопат!