2 минута среће, 3 минута смисла, Краљ Чачка и ја: Сновиђења изнад кафане „Липов лад“ štampaj

Кад сам први пут чуо песму Стива Ерла „Hometown Blues“ одмах сам знао да се ради о одличној песми. Та нумера отвара његов албум „Train A Comin’“ из 1995. године. То је, на неки начин, Ерлова повратничка плоча. Снимио је после изласка из затвора. Склоност пороцима и недолично понашање су га одвели иза решетака.

У песми постоји стих: „Nothin’ bring you down like your hometown“, илити, што би се рекло у слободном преводу: „Ништа не може да те сјебе као родни град.“ У коментару у буклету који иде уз диск Стив Ерл је написао: „Кад се вратим кући у Тексас нико ме се не сећа осим полицајаца.“

Акустичног угођаја, сјајног извођења, горке атмосфере, ова песма се доима као сцена из неког доброг америчког филма или страница из „тврдо куваних“ романа Џима Томпсона или Џемса Елроја.

Просветљење у биоскопу Rex

Двадесетак година касније док сам на Дорћолу – тамо где је „Деда Мраз хватао девојке за дупе“, у биоскопу „Rex“, слушао Краља Чачка на концерту у оквиру, у то време популарног, серијала „Без буке“, пало ми је на памет како би Краљ сјајно извео споменуту Ерлову песму.

Биле су већ почеле припреме за велики концерт којим се обележавала 30. годишњица радијске емисије „Тајанствени воз“. Учинило ми се како би Краљева „изведба“ песме „Hometown Blues“ била прави драгуљ на сет-листи будућег концерта. У том смислу сам написао на мом Фејсбук профилу: „Узгред, мислим да би Краљ Чачка сјајно отпевао песму Стива Ерла ’Hometown Blues’ на јубиларном концерту Тајанственог Воза ове јесени. Нумера којом је синоћ започео концерт у Рексу то потврђује“.  

Песма која ме је инспирисала за ову реченицу зове се „У свој родни крај“. Још увек не постоји њен официјелни снимак. Можда ће се појавити на трећем Краљевом албуму. У њој постоје стихови који су у дослуху са Ерловим:

Јер у крају мом
све што је другачије
се зове ненормално
па чак и мисао паметна
схвата се као глупост
као чиста будалаштина.

Не могу да се вратим
не ја нећу да се вратим
у свој родни крај.

Моја ФБ порука је некако доспела до Краља. Допала му се идеја. Умочио је перо у исту ону мастионицу коју је користио Драгослав Михаиловић док је писао роман „Кад су цветале тикве“ и препевао Ерлове стихове на српски језик.

Урадио је одличан посао. Ухватио је суштину песме. Нема повратка кући у родни град. Кад одеш, отишао си. Ако се вратиш, сви ће те сумњичаво гледати. „Шта радиш ту?“, питаће. Бежаће од тебе мислећи да си дошао да тражиш паре на зајам или да си болестан. Повратак у родно место сурови је егземплар егзистенцијалног блуза.

Краљ Чачка је овом песмом, коју је извео под именом „Туга родног краја“, отворио споменути концерт 15. октобра 2015. године. Био је то урнебесни рокерско-трубадурски спектакл који су медији прогласили за „концертни догађај сезоне“. Свака изведене песма била је лекција из рокерске митологије. Краљ је направио прави увод. Дефинисао збивања која су уследила те вечери.

Биоскоп „Rex“, други пут

Неколико месеци касније 11. фебруара 2016. година Краљ је дефинитивно инаугурисан за монарха. Збило се то такође у биоскопу „Rex“. Те вечери, у биоскопу одговарајућег имена, Краљ је свирао пред дистингвираним публикумом какав никад није виђен на оваквој врсти свирке. У публици у били глумци, режисери, оперске диве, сликари, драматурзи, indie рокери, писци, директори уважених културних институција.

Сви су дошли да чују момка који је опасном магистралом стигао у престоницу. У његовом пртљагу налазиле су се  песме које се, лишене сарказма и цинизма,  на рогобатном и чворноватом стаблу наше популарне музике указује као „чудесан плод упадљиве боје и необичног облика“ који се и по укусу разликује од осталих.

Краљ нас је те магичне вечери повео на један скоро психоделични трип. Одушевљен понуђеном музиком зграбио сам тастатуру и записао на ФБ профилу:

„Атмосферу Брехт-Вајл кабареа смењивао је штимунг карактеристичан за онај лучки бар, који смо имали прилике да видимо у Хоксовом филму 'Имати и немати', у којем Хоги Кармајкл као Крикет свира са својим комбом. Имагинарно путовање, са Краљевом музиком у ушима, завршавало се у некој дерутној приградској дворани где је, рецимо, Том Вејтс правио прве кораке.  

Краљ је своје мудре, лепе и горке песме, у којима се искреност и аутентичност оштро сукобљавају са изопаченостима овог времена, изводио сигурним гласом и са јасном дикцијом. Бенд је био одличан. Гитариста је свирао као Фред Такет на албуму 'Swordfishtrombones’ или као Марк Рибо на неким другим, ритам секција 'лења' и прецизна – као што треба“.

Данас бих овај опис Краљеве музике проширио са сонговима Вокија Костића које је на сцени Народног позоришта сјајно изводио трио Иду дани. Додао бих и шансоне Арсена Дедића – у оним аранжманима са Стјепаном Михаљинцем на клавиру у којима смо их слушали на култним концертима у Дому синдиката. Нашло би се места и за џезирани, хиперинтелигентни блуз Моуза Алисона. Уосталом, зар није Алисонова нумера „I Don’t Worry About A Thing“ на Краљевом репертоару?

А када Краљ и његов бенд крену да пиче уживо нумеру „Бум!“ цела ствар заличи на неки ишчашени блуз Капетана Бифхарта и његовог Magic Banda. А шта тек рећи за нумеру „У Истанбул“, сјајан егземплар источњачке психоделије, достајан легендарне нумере „Taxim“ од групе Kaleidoscope.

Овакав опис Краљеве музике добро дефинише, чини ми се, референтни оквиру у који се она може да смести. Превиђа, међутим, њену оригиналност. Без обзира на бројне асоцијације и везе које могу да се уоче та музика је оригинална творевина једног мултиталентованог човека. Обдарен сеизмографски прецизним осећајем за друштвену правду, са добро, тачно и прецизно набаждареним моралним компасом Краљ пева о свету који је најбоље описао у песми „Све је прљаво, Ана“ из његове друге песничке збирке „Земља није мој дом“ (Liberland, 2022):

све је прљаво, Ана
и било је пре него што смо се упознали
пуштено, запуштено до буђи
труло месо што смрди крај пута
бачена цркотина у потоку

Опасна магистрала

Краљ је стигао у Београд опасном Ибарском магистралом, на којој је више људи погинуло него у најстрашнијим ратним биткама. Дошао је да студира сликарство на ФЛУ. Завршио је те школе. Данас показује како се и јужно од великог, прљавог града ваља љута, тешка рок прича.

Чачак је град који је српској култури дао много врхунских уметника. Од Диса, Надежде и Растка Петровића, преко Пурише Ђорђевића, Мише Радивојевића, Боре Ђорђевића и Точка, до Бранка Кукића, Владана Матијевића, Сава Стјеповића и часописа „Градац“. Краљ Чачка достојно наставља тај низ.

Не знам у чему је тајна. Можда у ваздуху и води. Био сам у Чачку само једном. Ишао сам да гледам утакмицу Борац–Раднички (Крагујевац). Било је то 70-их година 20. века. Раднички је повео са 0:1. Сава Пауновић je дао гол Аврамовићу из слободног ударца са преко 30 метара. Борац је на крају победио са 2:1.

Брехтиана из Липовог Лада

Краљ је дођош из Чачка, као што псеудоним каже. Ја, међутим, у својој фановској занесности и са наглашеном склоношћу ка произвољним тумачењима ствари, мислим да је Краљ на рок сцену дошао из песме Бертолта Брехта „Један филм комичара Чаплина“. Ево те песме:

Један филм комичара Чаплина

У неки бистро на Булевару Сен Мишел
кишне јесење вечери уђе млад сликар,
попи четири-пет оних зелених ракијица и исприча
зловољним билијаристима о потресном сусрету
с некадашњом својом драганом, нежним једним створењем,
сада женом имућног касапина.
„Брзо господо“, преклињући рече, „молим креду
коју употребљавате за своје такове!“ и клечећи на поду
покушавао је, дрхтавом руком, да нацрта њену слику,
њу, драгану прохујалих дана, очајнички
бришући оно што је нацртао, изнова започињући,
поново застајући, друге неке црте
мешајући и мрмљајући: „Још јуче сам је знао.“
О њега су се, псујући, саплитали гости, крчмар разљућен,
дограби га за оковратник и избаци, али он је на плочнику,
све одмахујући главом, неуморно вијао с кредом
црте што се расплињују. 

(из књиге „Изабране песме“ Бертолта Брехта, Нолит, 1979, превод Слободана Глумца)     

Мени се чини, наиме, да Краљ својом музиком и песмама „вија црте“ једног света који се расплињује, растаче као што се и црте бивших љубавница губе у маглама заборава. У свеопштој дезоријентисности, губитку моралних и људских оријентира урушава се свет који смо знали. „Не плачем ја да бих сузу пустио/већ плачем ја да бих зло потопио“, стихови из песме „Помоћ пријатеља“ са албума „Земља снова“ можда најбоље дефинишу Краљев етички ангажман.

Бенд

Опасност да се ухвати у замку јефтиног морализирања Краљ избегава уз помоћ свог бенда. Момци који чине краљеву свиту свирају као цареви. Краљев брат Марко Марић, клавијатуре и гитаре, и басиста Миладин Стојковић врхунски су, академски образовани музичари.

Они звуче као они бендови које Ти Боун Барнет саставља за своје пројекте. Рецимо као она екипа који прати Роберта Планта и Алисон Краус на њиховим заједничким плочама. Марко и Миладин свирају као Денис Крауч и Марк Рибо, бубњар који им се придружи увек је на нивоу Џеја Белроуза.

Кад сам их слушао 17. фебруара 2018. године у SubBeernom Centru помислио сам: „Да је Ти Боун у публици вероватно би после концерта отишао иза сцене и понудио се да им продуцира следећи албум“.

То се наравно никад неће догодити. Далеко је Америка. Штета. Ти Боун би лако могао да понови онај успех који је доживео са дебитантским албумом бенда Counting Crows, а Краљ Чачка би обогатио своју соничну палету.

Кап која поскакује

Почетком октобра ове године била је премијера документарног филма о Краљу Чачка. Филм се зове „Земља није мој дом“. Снимљен је у продукцији РТС-а.

У филму постоји сцена у којој Краљ Чачака као уклети бурлак вуче чамац преко Делиблатске пешчаре. То је наравно реплика оне чувене сцене из филма Серђа Корбучија у којој Франко Неро као Ђанго вуче мртвачки сандук преко брда и долина. Гледајући ту сцену помислио сам како је Краљ несрећно насукани брод наше популарне музике извукао из мрака у који је залутао.

Краљ је нашу популарну музику повезао са сонговима из средњоевропских кабареа, уличним моритатима, париским шансонама. Истовремено је успоставио везу са великом рокерском сингер-сонграјтерском традицијом коју представљају Таунс Ван Зант, Боб Дилан, Том Вејтс па ако хоћете и Ворен Зивон. При томе није ништа изгубио од интегритета и шарма чачанског гимазијалца који широко отворених очију гледа свет око себе. Његове песме су „3 минута смисла“ у мору бесмисла по којем плутамо.

***

Ово је један дубоко личан текст. Можда ништа није истина у њему. Уосталом шта је истина? Зар нам стихови из Краљеве песме „Спојио сам нулу и фазу“: „Не, не пада киша / то једна кап поскакује“ не казује да је све привид. Варка. Вар.