Приче о музици из времена кад је свет још био млад: Инђија–Београд via Бирмингем, црна мачка и златни папагај štampaj

Волим рок музику, али не волим да читам књиге о њој. Више волим да оно што знам о тој области комбинујем сам у сопственој глави, да ствари повезујем онако како ми се ћефне и да закључујем по неким логичким принципима који постоје само у мојим вијугама. Идиосинкразија, брате, као посебна врста слободе.

Пре неколико година ишао сам на предавања о поп и рок култури које је уважени професор држао у Дому омладине. Ништа, нажалост, нисам научио. Професорова ерудиција и елоквенција није успела да пробије чврсте бедеме којима сам окружио своје поимање ствари.

Пре неколико дана, кад је температура била преко 40 целзијуса, сакрио сам се испод клима уређаја и прочитао две књиге о рок музици. Утисци – највише држим до њих, анализе и експертизе су ми досадне – повољни су. Добре књиге, занимљиве, духовите, вешто и мудро писане.

Као што рекох држим до својих утисака и волим да их поделим са другим, добронамерним, људима. У том смислу је написан и овај текст.

Рокенрол епизода инђијског сликара

Волим кад сретнем Југослава Влаховића. У његовој „магичној торби“ се често нађе нешто за мене. Тако је било и на отварању изложбе Александра Зографа „Хватач снова“ у биоскопу „Балкан“. Даривао ми је књигу „Кап по кап“ Светислава Николића. Објаснио ми је да је аутор професор на Факултету примењених уметности и да у тој књизи пише о свом рокенрол одрастању у Инђији шездесетих и седамдесетих година прошлог века.

Неки људи рођени у „годинама на 5“ имали су срећу. Њихова индивидуација се одвијала под снажним утицајем рок музике и одговарајуће осећајности. Пут ка персоналној јединствености и целовитости пређен је у ритму те музике. Лепа последица таквог следа ствари је посебна врста персоналног интегритета. Они који су се у младости „примили на рок музику“ лако се препознају. Нису вама потребне специјалне наочаре из Карпентеровог филма. Кул фазон, који са лакоћом фурају, разликује их од других.

Збивања о којима Николић пише у свој књизи дешавају се у Инђији, Срему, Војводини, Србији, Југославији. Локална инђијска прича је заправо универзална, планетарна. Како је било у Инђији, тако је било и у Бирмингему – Тони Ајоми и Ози Осборн су „исту стару причу“ казивали у бројним интервјуима. Слично је вероватно било и у Катовицама, Хелсинкију, Буенос Ајресу.

Оно што се дешава на страницама књиге „Кап по кап“ дешавало се и у граду у којем сам ја одрастао. Често сам морао да застанем да проверим имена и локације. Све је наиме исто само су имена различита.

Две Верице, односно њихове животне приче, које је аутор убацио у мање-више документарни текст своје књиге, направиле су занимљив обрт. Цело штиво је добило белетристичку димензију. Рокенрол дневник је постао првокласна проза.

Приче из фуснота

Посебан квалитет ове књиге су фусноте. Има их 108. У њима је записана тајна историја једног времена. Лаким и прецизним језиком су објашњене и дефинисане појаве, личности, објекти и места без којих се не може схватити време о којем Николићева књига говори. Ове фусноте су својеврстан апендикс оном чувеном Лексикону Yu митологије.

Прва фуснота се односи на радио апарат „Космај“. Без њега не би било рок музике код нас. Мислим, у то време о којем „Кап по кап“ говори. На њему су слушале прве рок емисије Николе Караклајића и Николе Нешковића.

Вртела се ноћу „Космајева“ скала да би се пронашао Радио Луксембург. Док су тинејџери приљубљеног ува слушали такозвани „Топ твенти“, трудећи се да кроз све шумове и радијска крчања разазнају нову песму, збуњени родитељи су се сашаптавали трудећи се да докуче шта се то дешава са њиховим мезимцем. Узгред, радио апарат „Космај“ се налази и на корицама књиге „Кап по Кап“. Лепа справа. Као реликвија још увек има своје место у становима рок пионира на овим просторима.

Фуснота број 75 нас обавештава да је легендарни Зоран Мишчевић, вокални солиста Силуета, снимио сингл са бендом Формула љубави 1973. године, на којем се налазе песме „Банане“ и „Река суза“... и тако даље. Те лапидарне забелешке могу се схватити као каменчићи који прецизно показују пут ка „бољој прошлости“.  

Мени се највише допао онај сегмент књиге који говори о албуму „Beck, Bogert & Appice“ из 1973. године. Делио сам и делим исто одушевљене том плочом као аутор књиге. Реченица: „Такву технику и контролу тона гитаре до тада нисам чуо“ – сумира отприлике и оно што ја мислим о Бековој свирци.

Мало касније нас аутор обавештава да је са својим тадашњим бендом Hobby свирке започињao песмом „Black Cat Moan“ са споменутог албума Бека и екипе. Та информација ме је највише приближила овој књизи. И ја сам, наиме, велики фан те нумере. Једном сам чак и писао о њој. То је објављено у дневном листу „Данас“ 27. марта 2003. године. Ево тога одломка:

„Мој друг Магила је тешки металски посао у крагујевачкој фабрици аутомобила обављао у ритму песме Дона Никса 'Black Cat Moan'. Најбољи учинак је постизао када крене онај неодљиви 'оох, оох, оох, оох' део. Било је то 1973. године. Та песма се налазила на позицији А1 прве лонгплејке трија Beck, Bogert & Appice. После тридесет година ево ње поново као 'Track 01' на новом албуму Дона Никса 'Going Down – The Songs Of Don Nix'. Не знам шта је са Магилом. Чујем да је фабрика у којој је радио отишла у к... 'Black Cat Moan', међутим, још увек 'сија као ископан стари мач' на чијем челику се одржавају слике херојских времена.“

Док слушам како легендарни Џон Мејл изводи песму „Black Cat Moan“ на албуму „A Sense Of Place“ закључујем да је „Кап по кап“ Светислава Николића добра, прецизна, информативна књига. Као мемоари неког ратног ветерана који се са поносом сећа херојских дана.

Разговори код „Златног папагаја“

Олга Кепчија, водитељ и музички уредник на Програму 202 Радио Београда недавно је објавила књигу која ће, сва је прилика, бити догађај сезоне.

Књига се зове „Разговори код 'Златног папагаја'“. Садржи педесет интервјуа које је Олга урадила са главним актерима такозваног „новог таласа“. Ту је крем новоталасних музичара, има и познатих новинара, фотографа, људи из диско индустрије, радијских посленика итд. 

Цитат из књиге Златомира Гајића „Рок песник Бранимир Џони Штулић“ (Службени гласник) добро сумира околности у којим је настао нови талас. То је истовремено и добар увод у причу о књизи Олге Кепчије: 

„Глобално доминантан музички правац у популарној култури тог времена био је познат као нови талас, који је, жанровски свеобухватан, некохерентан и отворен за разне упливе локалних културних миљеа у елементарну англосаксонску ритмичку и језичку основу, изузетно погодовао и југословенским рок ауторима да испоље свој таленат. Уследила је хиперпродукција рок група, са великим бројем нових, свежих и занимљивих уметничких креација, које је, углавном, пратило масовно следбеништво младих генерација, потпомогнуто снажним медијским активностима у правцу промоције и презентације, као и критичке валоризације оживеле уметничке рок сцене. Рад талентованих аутора предано је пратила и вредновала стручна критика у типској рок штампи, те специјалним ТВ и радио-емисијама, чији је медијски суд у то време био веома утицајан и битан за општу рецепцију стваралаштва сваког рок музичара.“

Београд је у својој културној историји имаo неколико сјајних тренутака. Дешавале су се ствари које су га стављале на мапу света барабар са Паризом, Лондоном, Берлином, Римом.

Рецимо, београдски надреалистички кружок двадесетих година прошлог века. Био је бројан и моћан као и онај париски. Ко не верује нека прочита фантастичан текст Монија Де Булија „Седмица са седам недеља“.

У хотелу „Москва“ су за истим столом седели Марко Ристић, Душан Матић, Коча Поповић, Оскар Давичо и остала сиреална братија. Распредали су своје наднаравне приче. Са стране су им добацивали поднапити Рака Драинац и Тин Ујевић. Београдски угледни трговци, који су ординирали на спрату изнад, редовно би, кад пођу кући, намирили рачуне „господе песника“ и уредно их поздравили подизањем шешира.

Или филмски црни талас који се појавио средином шездесетих година прошлог века. Саша Петровић, Жика Павловић, Душан Макавејев, Мића Поповић су главни протагонисти тог филмског правца. Стекли су светску славу, побеђивали на престижним фестивалима. Бавили су се, како пише у Филмској енциклопедији Југославенског лексикографског завода: „запуштеним друштвеним срединама, предграђима и селом; прате ликове чијим животом управљају случај, отуђујуће друштвене силе и психичке опсесије; при томе су секс, насиље и смрт приказивали као свакидашње животне чињенице, док су ликови у тим филмовима говорили дијалектима, што су били проткани идиомима и псовкама“.

Београдски огранак музичког новог таласа, који је био подједнако моћан као и онај загребачки, крајем седамдесетих и почетком осамдесетих година прошлог века поново је поставио град на ушћу Саве у Дунав на културну мапу света. Београд је био, што се рок музике тиче, жив, вибрантан и модеран као највеће светске метрополе. О томе сведочи књига Олге Кепчије.

Почитао сам више од пола приложених интервјуа. Мислим да сам стекао прави увид. Неколико ствари су важне за разумевање феномена новог таласа. Чини ми се да су на њима инсистирали Олгини саговорници: прво, албум „Пакет аранжман“ – Гиле је рекао да је то била „нулта тачка“ после које више ништа није било исто, затим улога Енца Лесића и његовог студија „Друга маца“, потом узајамно гостовање рокерских репрезентација Загреба и Београда као значајан чин упознавања и дружења.

Следе Синиша Шкарица и Мома Рајин као персоне са визијом и потребном енергијом да је реализују, и на крају оно што је Тоза Рабаса рекао: „Знаш шта је најважније код новог таласа? Публика је тад живела и дисала са тим бендовима.“

Мислим да је Тоза – мени је његов интервју веома занимљив: прича о новом таласу мутира у баладу о неприлагођености – погодио суштину. То заједништво између бенда и фанова је јединствен феномен. Није то било налик на битлманију и сличне помаме које доводе до опште хистерије. Било је то неко генерацијско препознавање и узајамно прожимање, једна врло поштена трансакција: ви нама музику и песме, ми вама подршку и верност.

Мени је једном пре петнаестак година једна моја познаница, веома успешна жена („самоактуализована“, што би рекао Абрахам Маслов) на све могуће начине са одушевљењем рекла: „Ја сам била групи једног новоталасног бенда“ (знам којег, али то није важно). Та изненадна изјава ме је више од било чега уверила колико је музички нови талас био важан покрет.

Елем, било како било, Олга Кепчија је урадила сјајан посао. Направила је одличну књигу. Педесет приложених интервјуа нуди фантастичну количину информација, анегдота, непознатих детаља, паметних опсервација и велеумних сагледавања. Једно сјајно време је оживело на страницама Олгине књиге.

Књигу прати и диск са 20 карактеристичних новоталасних песама. Ту су Електрични оргазам („Златни папагај“), У шкрипцу („Сиђи до реке“), Прљаво казалиште („Телевизори“), Cacadou look („Не дозволи“) итд.

Сваки од интервјуисаних је бирао пет омиљених новоталасних песaма. Ред је да и овај потписник приложи свој списак:

• Хаустор: Моја прва љубав
• Шарло Акробата: Нико као ја
• Електрични Oргазам: Капетан Есид
• Азра: Тешко вријеме
• Др. Спира и Људска бића: Има дана (када мене моја душа боли)

Из ове перспективе гледано, свесни чињенице да је само неколико година касније почео рат, да су крв и сузе дошли тамо где су били песма и музика, шта би се могло рећи о новом таласу, тј. новом валу?

„Желим да свирам док Вавилон гори“, говорио je Лу Рид. Тако је и са музиком о којој причају саговорници Олге Кепчије. Била је то лабудова песма која је означила крај једне епохе.