Опроштај сањара од Девете земље
– одломак –

(јул 1991)

Наведено је сијасет разлога за посебну, уставо­творну државу, звану „Република Словенија“. Али да би ми ти разлози били појединачно замисливи, или схватљиви, или приступачни, морао бих најпре да их видим; уз именицу „разлог“ може, бар за мене, да иде само глагол „видети“. А ја не видим разлог, ни један једини – чак ни у такозваном „великосрпском тенковском комунизму“ – за државу Словенију; она за мене није ништа до зготовљена чињеница. А исто тако не видим разлоге за „државу Хрватску“. Та друга чињеница ме се, додуше, мање тиче (премда нисам ни у то сасвим сигуран). На земљу Словенију и два милиона глава словеначког народа, опет, гледам као на једну од малобројних ствари које ми припадају, посредством присвојне заменице „мој“; не као ствар коју поседујем, него као ствар мога живота.

Тиме ни у ком случају не изигравам „Словенца“. Додуше, рођен сам у селу у Корушкој, где су, својевремено, у току Другог светског рата, још увек најбројнији – заправо сви! – били аустријски Словенци, и саобраћали су међусобно на одговарајућем наречју, а моја мајка је, превасходно под утицајем старијег брата који је тамо, с оне стране границе, у југословенско-словеначком Марибору студирао воћарство, видела себе у својим девојачким данима као једну из онога народа (касније, после рата, само још „између осталог“); али мој отац је био немачки војник, и немачки је постао мој језик, захваљујући првим данима детињства у Источном Берлину, и после, на други начин, захваљујући детињству у старом словеначком селу које је „с временом“ све више нестајало и губило се, и које су и сами његови становници на крају само још поспрдно звали „Стара Вас“; детету из немачког велеграда су ти словеначки пра-гласови звучали у ушима грозно, понекад је чак и своју рођену мајку због тога ућуткивало, управо њу. (...)

...Словенија је за мене увек била део велике Југославије која је почињала јужно од Караванки и завршавала се далеко доле, на пример на Охридском језеру, код византијских цркава и исламских џамија пред Албанијом, или у македонској равници пред Грчком. И управо та очита словеначка самосталност, као и она других јужнословенских земаља – самосталност којој, чинило се, никада није била потребна посебна државност – доприносила је, у мојим очима, том разумљивом-по-себи великом Јединству. Оно није постојало само географски, на пример у крашком кречњаку који се протезао од планине Трстељ, северно од Трста, наниже преко целокупног динарског масива, него такође, посебице и управо: и историјски. Два датума беху у овом веку, веровао сам, оно што је те тако различите јужнословенске народе ујединило и што их је морало Трајно одржати уједињеним: њихово непринудно, за многе чак ентузијастичко уједињење 1918, после краја Хабзбуршке монархије, у сопствено царство у коме појединачне земље први пут нису више морале да буду колоније у сенци а њихови појединачни језици робовска домунђавања; и онда, у Другом светском рату, заједничка борба народа Југославије, па и различитих странака и оних опречних поимања света – изузимајући готово једино хрватске фашисте, усташе – против Велике Немачке.

(Редовно сам у словеначким селима виђао мање групе старијих мушкараца као сведоке историје сасвим другачије од наше немачке и аустријске, историје управо те Велике Југославије отпора, и завидео сам Југославији – другачије не могу то да кажем – баш због те њене историје.)

Током последњих година, међутим, што сам чешће одлазио у Словенију ширила се тамо све више нека нова повест. Нова? Била је то она прича о „Средњој Европи“, стара, али с временом поново оживљена. За разлику од повести ћутљивих ветерана, њу су сада, уместо оних спорадичних приповедача, казивале групе говорника, мање-више врло бучне. Или: и сада, за причу „Средња Европа“, најпре су постојали приповедачи, али у међувремену су њихова места заузели готово искључиво говорници; или: ти негдашњи приповедачи, понекад моји пријатељи, сами су, променивши се до непрепознатљивости, преузели улогу говорника. А пре свега је то историзујуће говорништво, које се оглашавало из многих уста, у новинама, месечницима, на симпозијумима, било оно што је госту Словеније сваки пут све јаче одмицало земљу Ствари у поменуту не-стварност, не-појмљивост, не-присутност.

Не, није, на пример, Словенија за мене, политички гледано, пре тога била „Исток“. И никада ми она није, ако је према странама света то и тачно, била на југу; није, за разлику од Италије, била јужна земља (па ни у Хрватској, ни у Србији, ни у Црној Гори, нисам се ниједанпут осетио „на југу“). Исто тако није ни у Јесеницама, ни у Дравограду, ни у Мурској Соботи већ почињао „тај Балкан“, иако су наше аустријске граничарске новине својим читаоцима, у најмању руку пре политичког преокрета последњих година, покушавале да то измудрују такорећи заувек. Али који то озбиљан читалац данас за такву реч уопште још везује нешто Стварно?

Нигде у Босни и Херцеговини, или на Косову, није ми, ни док сам тамо пешачио, ни у аутобусима нити у возовима, ни на памет падала, а камоли на усне навирала, та глупа, силеџијска реч; ако би се и радило о таквим паролама, онда бисмо, на пример, српске интелектуалце из Београда морали означити управо као близанце својих колега у Паризу или Њујорку, јер тако су телепатски с њима повезани у свакидашњим теоријама, свеједно да ли су то сада теорије „брзине“ или оне из области „истраживања хаоса“, и ако свом цењеном другару и преводиоцу Жарку Радаковићу – Нови Сад / Београд / Тибинген / Келн / Сијетл – узгред испричам да сам пешачио горњим током Соче (или Исонзоа), он ће ми за тили час изнети своју нову велико-и малено-српску теорију „О Ходању долинама река“, и још ће о томе припремити интернационалну антологију с прилозима Џорџа Штајнера, Жана Бодријара, Рајнхолда Меснера. Како ли је тужно, а и гнусно, када неко као Милан Кундера, данас, пре само неколико недеља, у апелу за „спасавање Словеније“ објављеном у Монду, ограђује Словенију, заједно са Хрватском, од српског „Балкана“ и слепо је прикачиње за ту аветињску „Средњу Европу“ чија су царска господа својевремено хтела да као варварско трабуњање укину и његов словенски чешки језик од кога је после Јан Скацел од Брна стварао најнежније песничке псалме Двадесетог века!

Не, Словенијо у Југославији, и са Југославијом, своме госту ти ниси била Исток, ни Југ, а камоли Балкан, значила си управо нешто Треће, или „Девето“, Неназовљиво, стога и Бајколико, својим (сваким кораком – Словенијо, моја домовино Ходања) опипљивим властитим бивствовањем, и тако чудесно стварним, баш као што сам га доживљавао очима, управо у склопу те – теби одговарајуће! – историјске творевине, велике Југославије, која те је окруживала и уједно у тебе продирала.

А онда је та прасловенска бајка о Деветој земљи, из године у годину, све више узмицала пред тим аветињским говоранцијама о Средњој Европи. Таква авет јављала се, додуше, и с друге стране најближих граница, вукла је тада, наравно – да и не говоримо о племићким задњим мислима Старо-Бечлија, -Штајераца и -Корушчана – на страну својих „кућних“ „увртања“; баш као што је она староаустријска изрека казивала за самоубице да су се конопцем за вешање „врнули“ „кући“, тако су, изгледа, и неки италијански Фурланци или Тршћани, славећи сваке године сто и неки рођендан цара Франца Јозефа, „кући“ „враћали“ своје истинске животне снове (или, није ли то можда била само иронична замена за нешто, у стварности одавно одсањано?). У земљи Словенији је у стварност, ипак, заграбила та авет. А ти који су с њом јездили пределом, нису били неке старкеље нити пијане егзистенције, него они које обично називамо „бистре главе“, „промишљени“, „тихи“: научници, поете, сликари.

Негде од половине прошле деценије такви су се, на пример, једанпут годишње састајали у словеначком крашком масиву, у Липици, најпре превасходно ради уметности и лепих говоранција (и седељки). Али из године у годину се то пређашње читање стихова једни другима и тако даље све више претварало у брзи, стоглави дефиле у коме је постало немогуће имати слуха и за једну једину песму, а средиште манифестације заузела је та свему овоме подесна сабласт, док су моји словеначки пријатељи из претходних година, опчи­њени њоме, под светлошћу рефлектора, пред микрофонима, симултано превођени за учеснике скупа из Мађарске, Пољске, земље Лужичких Срба (све ређе јужнословенских Срба), па онда већ и из Литваније, Доње Саксоније, Франкфурта, Париза, Милана, преузимали сонорност спикера радио-станица, помицање обрва телевизијских коментатора и дубокоумну мимику политичара после великих одлука (тек увече, уз вино, препознавао сам их опет као појединце – али и тада све ређе).

То је почело неколико година после Титове смрти, а сада ми се чини да је велики број њих, у сваком случају већина унутар северних народа Југославије, наговорен споља на распад своје државе.

И даље остаје дрска бесмислица када магазин Шпигл, размећући се информацијама, појма немајући, притом и велике њушке, у својој насловној сторији назива Југославију „тамницом народа“!, и када одред мрачњака немачког листа Франкфуртер алгемајне цајтунг допушта једном од својих неискусних разметљиваца да о корушкој граници пише како су немачки Аустријанци тамо увек живели у добрим односима са својом словеначком мањином – гору травестију пљачкашког похода на језик и идентитет, који се против становништва словеначког народа одвија у земљи на Драви већ седам деценија и напредује све даље, с Великом Немачком као врхунским бандитом, могао је у најбољу руку још да смисли одговарајући светски лист са планете Марс.

Не, распад такозваног „Титовог царства“ очигледно није ни за једног јединог Словенца био неко лично искуство – у сваком случају, колико истражих ствар, ниједанпут нисам таквога срео; то што сам чуо деловало ми је само као блебетање. Одавно је комунизам био готово само још легенда. Пракса у Словенији, у култури, а поготово у привреди, била је либерална. Само сам љутито и с гнушањем могао да доживим када су недавно медији на Западу као јунака приказали неког типа који је у Љубљани седео са транспарентом на коме је писало „Живот дајем, али слободу не дајем“. Словенци су били слободни, баш као и ми овде, по законима који одавно нису више били тумачени као закони ауторитарне државе (са изузецима, као и „код нас“); слобода привређивања, слобода становања, слобода писања, говора. А оно бесправље српског руководства, фактичко одузимање аутономије албанском Косову, још се ни издалека тамо није догодило.

Један словеначки познаник ми је управо рекао да је то што је српска скупштина пре годину и по дана учинила са приштинском облашћу било „почетак“, и отуда оснивање државе Словеније, да би се спречило следеће. Али није ли већ то довољно да се говори о повреди међународног права: „Био је то само почетак“ непридржавања једног уговора – тако ја видим то самовољно гласање и одлуку о иступању из федерације коју су југословенски народи заједнички створили? А та српска премоћ у државном апарату Југославије, сразмерна броју становништва, можда је, додуше, ту и тамо оштетила или искористила или ућуткала ту малу словеначку републику, али ипак ниједанпут у историји после Другог светског рата, у сваком случају није ми то познато, није против ње починила такву повреду међународног права какву је себи дозволила Словенија која је, како изгледа, сама за себе прогласила неважећим историјски државни уговор. Други један познаник из Словеније је чак на то додао да је у земљи постало неиздрживо зато што је у југословенској армији „заповедни језик“ могао да буде само српски а не и словеначки.

Не, то толико плутање Словенаца све даље од своје велике Југославије, „у Средњу Европу“, или „ка Европи“, или „ка Западу“, схватио сам одавно као ствар лошег расположења. Све чешће слушах тако, и сваки пут чудније ганут, од познаника, али и од сасвим непознатих, на улицама и на мостовима Љубљане или Марибора, да реке увек отичу у Дунав па у Београд, да Словенци и Хрвати треба да на јужним границама, пред Србима и „Босанцима“ и тако даље, подигну „Зид“, виши и од берлинског – тада је овај још постојао – „на два спрата!“. И када сам питао за разлоге томе, при одговорима „они доле не раде – ти на југу су лењи – нама на северу узимају станове – ми радимо, а они једу“, обузимало ме је познато глупо осећање. Понешто од тога је можда било и разумљиво, али зар у том облику; јер о тако повољнијим транспортним и трговинским усло­вима, или о плоднијем земљишту, није пала ниједна разумна реч. Наравно, између севера и југа је сигурно постојала све већа несразмера у сношењу државног терета, као уосталом и свуда. Само: како је то могло да буде повод ћудљивом, брзоплетом и инаџијско-надутом одрицању од тог још увек пространијег неба над једном, упркос свему, потврђеном Југославијом? Повод, или само изговор? (...)

Да, те нове границе у Југославији: видим их како у свакој од садашњих појединачних држава, уместо напоље, расту пре унутра, у сваку од тих унутрашњости; шире се као пруге или појасеви нестварности; расту унутра ка центру, све док ускоро више не буде било ниједне земље, ни словеначке, ни хрватске, као у случају Монтекарла или Андоре. Јесте, плашим се да једнога дана у „Републици Словенији“ нећу више осетити укус земље, као у Андори где су пословне улице, расуте уздуж и попреко преко стена Пиринеја, угушиле и тај последњи комад пространства – сасвим густо разграничен миљама улица продавница и банака, које су одмах из Менхетна, као продужетак Парк авеније или Пете авеније, бетонски ушприцане у планине – као што су већ одавно угушиле сваки укус земље, околине, простора, места и стварности; уместо дашка културе, само испарења и блебет одавно обездушеног фолклора.(...)

(Превео: Жарко Радаковић)

Зимско путовање до река Дунава, Саве, Мораве и Дрине
или Правда за Србију
– одломак –

(27. новембар – 19. децембар 1995)

Пре свега, ратови су били разлог због чега сам хтео у Србију, у земљу такозваних „агресора“. Осим тога, нешто ме је терало да видим ту земљу која ми је од свих југословенских република била најмање позната, a притом, можда управо због вести и мишљења о њој, и најпривлачнија, a с обзиром на чудне приче што су се о њој шириле и, како би се рекло, најинтересантнија. Готово све слике и извештаји током последње четири године стизали су, као што се зна, с једне стране фронтова или граница, a ако би ту и тамо допирали с друге стране, изгледали су ми, временом све више и више као пуки одрази уобичајених наслова – a ни у ком случају као какво сведочанство. Нешто ме је вукло да завирим иза огледала; терало ме да отпутујем у ту, сваким чланком, сваким коментаром, сваком анализом непознатију и истраживања или чак само гледања све достојнију земљу Србију. И ако неко сада каже: „Аха, просрпски!“ или „Аха, југофил!“ – тај боље да даље не чита. (...)

Две ствари којих ми је теже да се ослободим него од тих замршених игара, и то већ четири и по године, од јуна 1991. и почетка такозваног десетодневног рата у Словенији, пуцња који је означио распад Југославије – две ствари: један број и једна слика, једна фотографија. Број: око седамдесет људи погинуло је у том почетном рату, такорећи мало у поређењу са много десетина хиљада у следећим ратовима. Како се, међутим, догодило да су готово свих седамдесет жртава били припадници Југословенске народне армије, која је већ тада важила за великог агресора и, у сваком погледу далеко надмоћнија, сасвим лако могла да савлада словеначке борце за независност? Бројчани однос је познат, али, што је чудно, није никад продро у свест светске јавности. Ко је ту на кога пуцао? И није ли можда постојало изричито наређење војске да се ни у ком случају не узврати, пошто су упркос свему сматрали да се налазе међу јужнословенском браћом и, бар на једној страни, хтели су да се држе те вере или заблуде? А фотографију о томе видео сам затим у Тајму: једна доста проређена група Словенаца у готово фантастичним војним униформама како представљају тек креирану Републику помоћу транспарената и застава. Колико се сећам, ту готово уопште није било младих људи, у сваком случају та трупа или чета није имала ничег младалачког – у сећању су ми остали опуштени трбуси тих старијих тридесетогодишњака који као да су управо завршавали свој групни старомомачки излет са заставама што су служиле као декор каквог отвореног позоришта, и до данас ми из главе не излази прва мисао у вези оне слике да такви скоро смешни, утовљени типови не могу бити никакви борци за слободу који су тек тако одстрелили чак седамдесет младих војника, упркос свом надмоћном оружју сасвим беспомоћних. Можда је ово бесмислица – али она показује како се такве репортаже и слике могу преобразити код оног који их прима.

Слично ми се догађало и са следећим ратним извештајима, често и све чешће. Где се скривао паразит који помера реалности или који их користи као пуке кулисе: у самим вестима или у свести адресата? Како се могло догодити да се крајем новембра 1991, након вести о паду града Вуковара, још исте вечери натпис париске метро-станице „Стаљинград“ уз помоћ неког бесног пролазника претвори у „Вуковар“, да то видим као један актуелан колико и библијски чин, или као уметнички и политички акт у идеалном споју – a да већ следећег јутра крену моје сумње кад сам видео на моменте истина напет, али након речи КРАЈ баш и не толико, a током каснијег размишљања све мање веродостојан филм (по правилу из Холивуда) – моје сумње: како се то „Стаљинград“ и „Вуковар“ уопште могу римовати. Како да заборавим ону реченицу из мржњом испуњеног уводника Франкфуртер алгемајне цајтунга о ономе што се сад догађа у источној Славонији, a по коме Срби у Хрватској (дакле и у Вуковару и околини), до сада југословенски грађани, равноправни са својим хрватским земљацима, сада, уставом нове државе Хрватске скројеним без њиховог учешћа, постају народност другог реда – те ce, дакле, непитани припајају хрватској држави, и то не само хрватској управи, и тих шесто хиљада Срба има да се од сада, према декрету немачког новинара „најпослушније, најпонизније, осећају као мањина“!? „Добро, поступамо по наређењу, од данас се слажемо да се у властитој земљи осећамо као мањина и стога смо и сагласни да нас ваш хрватски устав као такве и третира.“ To би, дакле, био излаз, и не би било ни рата у Крајини ни рата за Вуковар? Ко је био први агресор?

Шта је то значило основати државу, уз то такву која једном народу даје предност над другим, у области где је од памтивека живео непрегледан број људи, којима је таква држава могла да одговара у најбољу руку као песница на око, то јест као ужас, с обзиром на успомене на незаборављене прогоне хитлеровско-хрватског усташког режима? Ко је дакле био агресор? Да ли је онај који је провоцирао рат исти као и онај који га је започео? И шта значи „започети“? Да ли је и таква провокација могла да значи почетак? („Ти си започео! – He, ти си започео!“) И како бих се ja, као Србин у Хрватској, понео према таквој држави основаној против мене и мог народа? Да ли бих, иако сам можда дубоко везан за свој родни крај, претке који су ту живели вековима, иселио, ако треба и „кући“ преко Дунава у Србију? Можда. Да ли бих, поставши одједном грађанин другог реда, силом прилика хрватски грађанин, остао у земљи, истина невољно, тужан, са смислом за црни хумор, али све ради мира? Можда. Или бих ce, ако би то било у мојој моћи, бранио, наравно само са много других мени сличних, a ако треба и уз помоћ једне Југословенске армије у стању распадања и без циља пред собом? Вероватно, али ако бих као такав Србин био донекле млад и без властите породице, готово сигурно. И није ли тако, као што се зна, упадом прве хрватске државне милиције у српска села око Вуковара, започео рат о коме, међутим, неко као ja нема шта да каже; јер још увек важи оно ужасно „рат је рат“ и оно још ужасније: „братоубилачки рат је братоубилачки рат“. И ко сад ово, уместо као мучнину, схвата као равнодушност, тај опет не треба да даље чита. (Не даје ли у немачким новинама често испољавана „немилосрдност“, попут очигледне речи српско-јеврејског аутора Александра Тишме „рат је рат“ више, много више повода за размишљање него сви покрети узбуђених усана што позивају на линч?)

Касније, када су пролећа 1992. почеле да се приказују слике, односно ускоро серије слика или слике серија из босанског рата постојао је један део мене (који је понекад стајао и у име „целог мене“) a који је наоружане босанске Србе, армију или појединачне стрелце, нарочито на брдима и брежуљцима око Сарајева, осећао као „непријатеља људског рода“, да парафразирам реч Ханса Магнуса Енценсбергера о ирачком диктатору Садаму Хусеину; и радо бих, касније, читајући извештаје и гледајући слике о српско-босанским логорима потписао реченицу једног, притом још српског патриоте, писца и тадашњег опозиционара Вука Драшковића по коме је сада, након масакара у Босни и Херцеговини и народ Срба, који у досадашњој историји готово да никада није био кривац, или први кривац, сада постао тешком кривицом оптерећен народ, нека врста каиновског народа. И не само једном, не само на тренутак, угледавши призор мртвог детета у једној од сарајевских мртвачница, напуштеног и самог као у празном свемиру – фотографије за чије увеличавање и објављивање шпански листови попут Ел Паиса јесу прави прваци света, сматрајући да вероватно ступају трагом Франциска Гоје? – и питао сам се тада, како да то никако неко од нас овде, или, још боље, неко од оних тамо, не убије, неко из самог српског народа, оног који је за тако нешто одговоран, то јест српског поглавицу Радована Караџића, a који је пре рата наводно писао стихове за децу!, неки нови Штауфенберг или Георг Елзнер!?

Па ипак, готово истовремено с таквим немоћним импулсима насиља једног далеког ТВ-учесника, други део мене (који, истина, никада није стајао иза мене целог) није хтео да верује овом рату и овим ратним извештајима. Није хтео? He, није могао. Исувише брзо су, наиме, за такозвану светску јавност и у овом рату утврђене и записане улоге нападача и нападнутог, чистих жртава и прљавих негативаца. Како, то је била моја прва мисао, може изаћи на добро поновно оснивање властите државе од стране једног јединог народа – па да босански муслимани, који говоре српскохрватски и који су српског порекла, уопште постану народ – на територији где још два народа имају своје право, и то једнако право!, при чему су сва три народа измешана, не само у тој, како кажу, мултикултурној престоници, већ и од села до села, a у самим селима од куће до куће, где живе једни крај других и једни са другима? И како бих се опет понашао да сам Србин, тамо у Босни, приликом, благо речено, насилничког образложења једне за мене неодговарајуће државе на мом, нашем тлу? Ко је ту био нападач? (Види горe.)

И није ли, док су се догађаји развијали, многим далеким ТВ гледаоцима изгледало, и ако би се ту и тамо као изузетак испод слике жртава рата појавила легенда „Србин“, као да је то нека грешка, можда штампарска грешка, у сваком случају неки изузетак достојан да се занемари? Јер ако је заиста и било таквих недужних српских жртава, онда су оне, у складу с њиховим ретким појављивањем у светској јавности, могле постојати само у размери један према хиљаду – један мртав Србин према хиљаду мртвих Муслимана. Koja ратна страна je, када је реч о мртвим и мученим, за извештавање и фотографисање била повлашћена страна? И како то да су мало окренули лист тек у лето 1995. с протеривањем Срба из Крајине – иако се ни тада нису могла видети лица убијених, већ „само“ бескућника, уз сугестију да су „исти ти“ раније протерали један други народ? И не слаже ли се с тим управо објављени број осумњичених за ратне злочине у југословенском рату? У Хагу су можда на трагу 47 (четрдесетседморици) Срба, 8 (осморици) Хрвата и једном (1) Муслиману – као да је за муслиманску страну, форме ради, потребан један ратни злочинац као алиби, што иначе веома личи на каквог алиби-самарићанина.

Но није ли још пре тих слика колона избеглица из Крајине овом или оном ТВ-гледаоцу пало у очи како до тада готово увек непостојећи српски паћеници сада, у слици, тону и писму, изгледају сасвим другачије од хекатомби оних других? Да, на фотосима итд. што приказују, изузетно, неколико примера вредних да их те вести забележе, међу овим првим, они су ми уистину изгледали као да „нестају“, толико су се налазили у најочигледнијем контрасту према њиховим бригом и тугом опхрваним сапатницима из друга два народа у рату: ови, то се неретко могло видети, нису, истина, „позирали“, али су, захваљујући углу посматрања или извештавања заузимали јасну позу: заиста су патили, али су и приказивани у паћеничкој пози. И током година ратног извештавања, без обзира што су и даље стварно патили, намештали су, све више и више, за сочива и микрофоне међународних екипа и извештача, који су их позивали прстом („Хеј, партнеру!“), колико пренаглашено толико послушно, израз лица или држање какво су странци желели. Ко ће ми рећи да грешим или да сам чак злонамеран, ако на фотографији лица једне жене која рони сузе, Close Up иза жица логора препознајем послушно праћење упутстава фотографа Интернационалне новинске агенције изван логорске жице, и ако чак у начину како се та жена очајнички држи за жицу видим нешто што joj је трговац слика претходно показао? Може бити, да је, нека се варам, тај паразит у мом оку (дете, на фотографији, увеличано, виче из свег гласа, у рукама жене, његове мајке?, a већ на следећој фотографији, далеко у некој групи, исто дете сасвим безбрижно, у наручју друге жене, његове праве мајке?): али зашто такве брижљиво кадриране, прорачунате и као режиране снимке нисам никада – бар не овде, на „западу“ – видео о некој српској жртви рата? Зашто такви Срби нису никада приказани у гро-плану и готово никада појединачно, него скоро увек само као групица, и то скоро увек у средини или пак далеко, у позадини снимка, баш као да нестају, и готово никад, за разлику од својих хрватских или муслиманских сапатника, погледа упућеног отворено и с пуно бола у око камере, већ напротив, упућеног у страну или према земљи, као они који имају свест о својој кривици? Kao неко страно племе? – Или пак као неко исувише поносан да би позирао? – Или неко исувише тужан да би то радио? (...)

И напокон сам дошао дотле да сам себе, не само себе, упитао: у каквом то односу заиста стоји са оним бауком „Велике Србије“? Нису ли властодршци у Србији, уколико су заиста сањали тај сан, могли веома лако да започну његово остваривање? Или је можда могуће да су то зрнца из легенде. Тек неколико у мору тих зрнаца, каква лете у распадајућим царствима, не само балканским – у нашим страним, мрачним коморама увеличана док нису прерасла у камене спотицања (још недавно је у Франкфуртер алгемајне цајтунгу наводна хроника о четири југословенске ратне године већ у поднаслову кривицу за распад земље приписала анонимним ауторима Меморандума Српске академије наука 1986: „Рат је у бившој Југославији почео у научничком кабинету / Научници нуде идеолошко образложење за велики конфликт“). Није ли се, на крају, управо „Велика Хрватска“ показала као нешто неупоредиво стварније или делотворније, или масивније, одлучније него легендама храњена зрнца српског сна што се никада и нигде нису саставила у једну јединствену идеју моћи и политике? И неће ли се историја ових ратова сада можда сасвим другачије писати него што то читамо у данашњим, унапред приписаним кривицама? Али није ли она управо захваљујући њима већ увелико утврђена за свеколику будућност? Утврђена? Можда је боље рећи ригидна, баш као и после 1914, као и после 1941. – ригидна и чврсто утемељена у свести југословенских суседа, пре свега Аустрије и Немачке, и тако спремна да се опет крене у нову 1991? Ко ћe једног дана ову историју писати другачије, макар била реч о нијансама – које би, истина, могле много допринети да се народи ослободе међусобних стереотипа? (...)

И напокон, када прођох једну удолину у којој као да беху окупљене све птичице што су ми толико недостајале раније на путу кроз Србију, врапци, сенице, црвендаћи, царићи, пупавци, колибри (не, њих није било), напокон, попевши се на огољен насип угледах опет Дрину како брзо струји, широка, беласајући се тамнозелена, и готово да сам се, док сам се клизао низ падину, поред необраних поља кукуруза што су шуштали на ветру, између густог жбуња, осећао сигурније него горе на насипу.

„Даље нећеш ићи!“ – и већ сам опет ишао, ноге су ишле саме према шипражју право према обали, поред свеже ископане гомиле земље у којој је лежало мноштво чаура од метака (не, ипак нису то били меци). И чучнух ту, док се река ширила, и од врхова српских зимских ципела па све до босанске обале ништа до хладне измаглице дринске воде, у коју су се утапале велике влажне пахуље, и ухватих себе како мислим да ли бих и у једном немачко-немачком рату могао да тако чучим крај пограничне реке. Низводно, можда ни тридесет километара одавде почињала је област енклаве Сребреница. Једна дечја сандала доплови до мојих ногу. „Нећеш ваљда доводити у питање и масакр у Сребреници?“, рекла је С. кад сам се вратио кући. „Нећу“, рекох. „Али бих питао како се може објаснити такав масакр, обављен, како кажу, пред очима светске јавности, и то још после три године рата, када су се, како кажу, у међувремену све стране, па чак и пси рата преморили, и то још, како кажу, у виду организованих, систематских, дуго планираних егзекуција.“ Зашто такав хиљадоструки покољ? Шта је био мотив? Чему? И зашто уместо истраживања узрока („психопате“ нису никакво објашњење) опет ништа до пука, похотна, тржиштем одређена продаја чињеница и при­видних чињеница?

И даље сам тако чучао крај Дрине и мислио, или је то нешто мислило у мени, на Вишеград Иве Андрића, педесетак километара узводно – и нарочито на онај описан у књизи На Дрини ћуприја, написаној током Другог светског рата у Београду под немачком окупацијом, на попут сечива оштро приказану фигуру градског хроничара, на човека који током свих година писања не бележи готово ништа од локалних догађаја, не из лењости или немара, већ из сујете и пре свега охолости – догађаји, без обзира какви су, једноставно му не изгледају достојни чувања.

И даље сам мислио (или је нешто у мени мислило) тамо, a овде о томе мислим јасније, формалније, дословније, како ми исувише велики број извештача о Босни и тамошњем рату изгледа као слична врста људи, једино што то нису само охоли хроничари већ и лажни.

Немам ништа против новинара који се баве откривањем – више него разоткривањем, на лицу места (или још боље у месту и упетљани са људима из тог места), нека је слава тим истраживачима на терену!

Али имам штошта против читавих хорди хушкача који подбадају из даљине, који су своје занимање писца заменили позивом судије или чак улогом демагога, и који су годинама својим речима и сликама ударали у исти добош и са своје чеке у иностранству представљали исто тако гадне псе рата као и они у подручју захваћеном ратом. (...)

Свакако: овде уопште није реч о неком мом „Оптужујем“. Стало ми је једино до правде. Или бар до тога да се над тим замислимо, да се уопште дозволи размишљање о томе.

Могу, тако, да сасвим добро разумем када стални специјални извештач Либерасиона из Босне, који је пре рата био све само не познавалац југословенских прилика, напротив, као спортског новинара красила га је ажурност, a могао се чак повремено и са задовољством читати (просто је бриљирао кад је извештавао ca трке Тур де Франс), у својим извештајима из Босне истиче такве и такве хероје, a одмах поред њих безличне, незанимљиве губитнике – али зашто мора да се јавно руга „апсурдности“ и „параноји“ тамо, у српским деловима Сарајева, када на транспарентима прочита питање: „Да ли нам је потребан нови Гаврило Принцип?“ И мени је јасно – мада не сасвим – да су многи међународни часописи, од Тајма до Нувел опсерватера, како би рат приближили читаоцима, „Србе“ прогласили све одреда и без трунке нечисте савести за злочинце, a „Муслимане“ за углавном добре.

A занима ме како је централни европски србождерачки лист Франкфуртер алгемајне цајтунг, чији је главни распиривач мржње Reißwolf & Geifermüller (Reisswolf на немачком значи „машина за млевење меса“, а geifer – „слуз“; овде се алудира на Јохана Георга Рајсмилера, бившег издавача листа Франкфуртер алгемајне цајтунг. Прим. ур.), који из дана у дан пише уводнике против свега југословенског и српског, стилом (?) каквог џелата („треба уклонити“, „треба одвојити“, „треба ликвидирати“) – занима ме како такав новинар може толико дуго да испаљује рафале мржње ca својих немачких висина. Никад нећу бити у стању да разумем човека који толико пени, али ме нешто тера у том правцу: да ли је можда у питању то што његова породица потиче из Југославије? Да ли је он, или његова породица, можда, након Другог светског рата протерана из тоталитарно комунистичке Титове државе, невина, уз патње као жртва, одузете имовине и то само зато што су он или породица били Немци. Хоће ли тај чланкописац, можда, ипак, једном престати да оштри своју касапску секиру и испричати нам откуд његов неуморни, неуништиви бес према Југославији и Србији?

Али, наравно, он не делује (да, делује) самостално; читав лист зна шта ради – насупрот, како ми изгледа, неким немачким политичарима приликом својевременог транжирања Југославије на најситније делове: на површини тај лист ту и тамо уме да краси бистра, пријатна разборитост, али је у свом језгру он орган једне најмрачније секте, секте моћи, уз то још немачке. Она бљује отров који никад и нигде није био лековит: отров речи.

И даље сам мислио тако, тамо крај новембарске Дрине, a мислим и сада овде поред једног исто тако зимског, али тихог шумског рибњака изнад кога управо тутње десетине хеликоптера ca државницима из разних земаља, на путу од војног аеродрома Вилакублеј ради потписивања мировног уговора у Паризу 14. децембра 1995: да ли је тако механичко просипање речи међу народе наследно, па макар то касније генерације прећуткивале, као што сам то и ja, у односу на Србе, доживео код мојих Аустријанаца, с једне стране као оно старо, против убице империје уперено „Србија мора умрети!“ (Serbien muß sterbien), с друге стране као ново, љубазно-потцењивачко, упућено алпским Словенцима: „Само ви нама дођите!“? Да ли су људи који реагују тако бесно и слепо икада били у стању да створе и одрже мир? He, мир је настајао само овако: пустите да мртви покопају своје мртве. Пустите да југословенски мртви покопају своје мртве, a да живи опет нађу пут до живих. (...)

Али како је моја генерација могла да се понаша према Југославији кад je, и ту је нови филозоф Гликсман у праву, за нас био важан свет, али сасвим на другачијој основи него онда у Шпанском грађанском рату: кад нам је била важна реална Европа према којој је преостала Европа тек имала да се конструише? Од мојих вршњака познато ми је готово само окрутно, хладно исмевање од стране Јосифа Бродског, слепо и без нијанси, черечење које као да је изведено зарђалим ножем, против Срба у Њујорк тајмсу, и један исто тако механички напис пун непријатељских и ратничких фикс-идеја, аутора Петера Шнајдера, у коме се овај пливајући не уз, већ низ струју, залаже да НАТО нападне зликовачке Босно-Србе, чланак који се пре објављивања у немачкој штампи већ могао прочитати у Либерасиону, a у Италији и Шпанији, где? – одрасти, бити праведан, не представљати више отеловљење пуког рефлекса на ноћ овог столећа и не помажући да она постане још мрачнија; кренути из ове ноћи. Пропуштено? A они после нас?

Али није ли, напокон, неодговорно, мислио сам тамо на Дрини и настављам да тако мислим овде, причати овде о малим патњама у Србији, о неком смрзавању тамо, некој усамљености, о споредним стварима као што су снежне пахуљице, капе, кајмак, док с оне стране границе влада велика патња, патња Сарајева, Тузле, Сребренице, Бихаћа, у поређењу ca којом српске сићушне недаће не представљају ништа? Да, тако сам самог себе често питао реченицу за реченицом, није ли једно такво писање безобразно, чак подложно санкционисању и забране вредно, чиме би овај путопис постао на други начин авантуристички, опасан, веома често (верујте ми) депресиван, и сазнао сам шта то значи бити „између Сциле и Харибде“. Није ли приповедање о малом (зуби који недостају) помогло да се велико разводни, забашури, замагли?

Истина, на крају сам сваки пут помислио: али није реч о томе. Moj посао је нешто друго. Забележити ружне чињенице, то је у реду. Али за мир je, међутим, потребно још нешто, што није мање вредно од чињеница.

Хоћеш ли то сад да говориш о поетском? Да, ако се оно разуме као чиста супротност небулозном. Можда је боље ако уместо „поетско“ кажеш: оно што повезује, оно што обухвата – подстицај за заједничко сећање, као једине могућности измирења, за друго, заједничко детињство.

Како то? Оно што сам овде записао било је намењено не само немачком читаоцу, већ и оном у Словенији, Хрватској, Србији, и то из искуства да се оно заједничко сећање, оно друго, заједничко детињство може пробудити једино заобилазним путем и то бележењем одређених споредних ствари, у сваком случају трајније него укуцавањем главних чињеница. „На једном месту моста једна даска је годинама била расклимана.“ – „Види, види, зар си и ти то приметио?“ „На једном месту у цркви кораци почеше да одјекују“ – „Види, види, зар си и ти то приметио?“ Или да се једноставно одврати пажња свих нас од заточеништва у непрестаном говорењу о историји и актуелностима, и то у правцу неупоредиво плодоносније садашњице: „Гле, пада снег. Гле, тамо се играју деца“ (уметност одвраћања пажње; уметност суштинског одвраћања). И тако сам тамо, на Дрини, осетио потребу да каменом направим жабицу преко воде, у правцу босанске обале (али нисам нашао ниједан).

Једино што сам забележио на свом српском путовању било је – поред „Јебига!“, уобичајене псовке – једно место из опроштајног писма оног човека, који je, бивши партизан као и његова жена, након избијања босанског рата себи одузео живот. И овде га бележим још једанпут, у заједничком преводу Жарка Радаковића и Златка Боцокића, алиас Адријана Брауера:

„Издаја, распад и хаос у коме је наша земља, тешка ситуација у коју је доведен наш народ, рат у Босни и Херцеговини, истребљивање српског народа и болест учинили су бесмисленим мој даљи живот и зато сам одлучио да се ослободим болести и нарочито патњи због пропасти земље, како бих омогућио мом исцрпљеном организму, који све то више не може да издржи, да се опорави“. 

(Слободан Николић из села Перућац код Бајине Баште на Дрини, 8. октобра 1992.)

 (превео Златко Красни)