Колин Пауел и Србија: Неуспела мисија слања српске војске у Авганистан štampaj

Недавно преминули бивши амерички државни секретар Колин Пауел биће упамћен по три ствари: био је први Афроамериканац који се попео на највише степенике америчке политике са изгледима да постане и председник САД, затим по својој „Пауеловој доктрини" о употреби америчких оружаних снага и по катастрофалном наступу у УН када је на основу лажних и измишљених доказа оправдао америчку инвазију на Ирак 2003. Био је то на крају трагични суноврат једне бриљантне и по свему више него примерне војне и политичке каријере.

Код нас ће бити упамћен као човек који се противио уплитању и америчкој војној интервенцији у југословенски рат деведесетих. Да је остао начелник Генералштаба и после 1993. до те интервенције никада не би дошло.

Упознали смо 2005. на свечаности у Вашингтону када му је, након оставке, уручено признање Стејт департмента, а на коју ме је он позвао. Две године пре тога објавио сам на српском његову биографску књигу „Једна америчка прича". Пауел је неочекивано посетио Београд те године, одмах након убиства премијера Зорана Ђинђића. Тада му је књига и уручена, али нисмо се срели. Нешто касније, стигло је његово писмо у коме се захваљивао на објављној књизи и написао да књига стоји на полици у његовом кабинету. Од тада остали смо у куртоазном контакту уз размену божићних и новогодишњих честитки.

Иначе, та 2003. била је веома занимљива за српско-америчке односе и могла је можда да их одведе у сасвим другом правцу од оног којим су кренули после тога. У све то био је укључен и Колин Пауел.

Посета Београду, трговина оружјем и трупе за Ирак

Када је 2001. постао државни секретар, Колин Пауел је о балканским питањима заузео позицију која је била нетипична за америчку администрацију. Њу је добро представио новинар Тони Керон у тексту „Колин Пауел за Балкан: Читај ми са усана, нема нових граница", објављеном у фебруару 2001. у недељнику „Тајм". Керон је написао: „Најјача порука косовским лидерима можда је била индиректна: Пауел је у четвртак одбио да види црногорског председника Мила Ђукановића, а извори из администрације су за 'Њујорк тајмс' рекли да је разлог обесхрабривање размишљања о независности последње југословенске несрпске републике. Разлог је тај што Вашингтон жели да избегне слање поруке која би могла да подстакне кораке ка независности Косова. Званичници који су информисали 'Тајмс' поновили су европску забринутост да се избегне свако даље прекрајање граница у региону, из страха да то не изазове нову рунду племенских ратова. Такође се очекивало да ће Пауел подстаћи косовске лидере да учине више да обуздају националистичке елементе који се сукобљавају са трупама НАТО-а у подељеном граду Митровици и онима који су укључени у сецесионистичке герилске акције унутар Србије."

После Ђинђићевог убиства, премијер је постао Зоран Живковић, који је одлучио да предузме отвореније и храбрије кораке према Америци. Тако је, приликом посете у јулу 2003. када је америчка војска већ заузела Ирак и почела да се интересује у Београду за склоништа и друге објекте које су у Ираку градила југословенска предузећа, Живковић осетио коњуктуру за нову улогу Београда, па је понудио, ни мање ни више, него да тадашња СР Југославија пошаље војнике за снаге које су у Ираку требало да отпочну свој мандат касније те године. Истина, питање сарадње са Ираком отворено је још раније на другачији начин, преко успостављања америчке контроле над трговином наоружањем коју је спровео амбасадор Вилијам Монтгомери уз сарадњу српских власти.

Ту понуду открио је сам Пауел. „САД разматрају понуду Србије да пошаље трупе у Ирак, као део међународних стабилизационих снага, али још увек Америка није одлучила да ли да то прихвати", рекао је амерички државни секретар Колин Пауел. „Он (Живковић) јесте то понудио", саопштио је Пауел новинарима у Међународном прес центру Стејт департмента. „Мислим да то показује одговоран приступ српског руководства и да они желе да учествују у стабилизационим и мировним операцијама у свету", рекао је Пауел и додао да то показује нову зрелост власти у Србији. Пауел је истакао да је прерано да се каже да ли ће српска понуда бити прихваћена, зато што „још увек треба да видимо какве су наше потребе и какав је њихов капацитет да обезбеде те трупе. Ја сам рекао да ценим и поздрављам понуду и радићемо са нашим српским пријатељима у наредним месецима на томе".

Српска војска у Авганистану

Колин Пауел је одмах схватио колико је овај предлог конструктиван и колико доприноси стабилности на Балкану. Почела је формална реализација ове идеје у сарадњи с Министарством одбране на чијем челу је тада био Борис Тадић и који је рекао да је Живковићевом понудом био изненађен исто као и Американци.

У игри су биле и још две земље где су Американци имали мисије - Авганистан и Либерија.  Американцима је ово изгледало као врло добра понуда и само су се питали која је од ове три земље најбоља. Кондолиза Рајс је предложила Либерију, али Вашингтон се предомислио и одлучио да српски контигент од 1. 000 војника иде у Авганистан. Одређен је и оквирни датум, почетак 2004. године, а знала се чак и америчка јединица коју би српски војници заменили. Одмах је већа група српских официра кренула на обуку у америчку базу на Флориди, где је била смештена Централна команда да би се успоставила потребна сарадња.

Стејт департмент је почетком октобра открио медијима да ће Србија и Црна Гора послати до марта 2004. око 1.000 војника и припадника полиције у Авганистан где ће се борити под америчком оперативном командом у околини Кандахара. Бројка не изгледа импозантно, али је она за тадашњу Државну заједницу Србију и Црну Гору била веома захтевна јер је војсци мањкало свих врста ресурса, а знање енглеског није никада било приоритет. Тадић и Живковић разрађивали су даље ову идеју и разматрали даље опције ко би све био у саставу јединице, а Американцима су ставили до знања да ће им бити потребна помоћ када је реч о транспорту, опреми и финансијама уопште.

Када је све било у процесу финализације планова и одређивања америчке подршке, читава идеја се преко ноћи изјаловила. Преурањено откривање ове идеје јавности и новински извештаји о одласку српских трупа у Авганистан створили су веома брзо противнике који су наглашавали потенцијално дубиозно склапање војног савезништва са земљом чији су војни и полицијски руководиоци тек почели да попуњавају затворске ћелије у Суду за ратне злочине у Хагу, што је отворило контроверзну моралну дебату.

Било је и у Београду оних који су били неради да подрже овај изненађујући гест српског премијера. Сматрало се да је неумесно да земља над којом је извршена америчка војна интервенција буде на америчкој страни у интервенцијама у другим земљама. Та мишљења, међутим, нису била пресудна.

Новинар „Вашингтон поста" Џексон Дил објавио је 4. августа 2003. коментар у којем наводи: „...Његова (Живковићева) земља још је на удару економске нестабилности и криминалних група, укључујући и неке повезане са екстремним националистима и криминалцима из ратова током последњих 10 година. Тужилаштво Хашког трибунала за ратне злочине на простору Балкана верује да је Ратко Младић, један од најгорих међу њима, још увек на слободи".

Људима у америчкој администрацији засметало је и то што је српска страна за команданта трупа предложила Горана Радосављевића Гурија.  

На крају, притисак на аминистрацију и на самог Пауела је растао, па је на крају био присиљен да се одрекне укључивања српских војника у мисије које су водили Американци.  Пошто се иницијатива није остварила, нисмо могли да видимо куда би ишли америчко-српски односи и да ли би после ње уопште дошло до америчког признања Косова?

Питање хомосексулаца у војсци САД

Било је то други пут да Пауелове идеје о Балкану нису прихваћене. Први пут се то десило када је 1993. наставио да неколико месеци буде начелник Генералштаба након Бушове и у Клинтоновој администрацији. Када је Бил Клинтон „млади председник, формиран шездесетих, преузео бакљу од човека који је био најмлађи борбени пилот у ратним годинама четрдесетих", Пауел је наставио да ради као нечелник Генералштаба и о себи говорио да се осећа „као мост који премошћује администрације и генерације".

Први састанак с новим председником завршио се неслагањем и није обећавао ништа добро у међусобној сарадњи. Клинтон је Пауела на први састанак позвао у вези с његовим предизборним обећањем да ће укинути забрану за пријем хомосексуалаца у војску. Пауел је сматрао да то отвара питање приватности, али да то не мора да буде прво питање које ће нова администрација да реши у војсци. Разговор је био учтив, али напет.

Када је реч о предизборним обећањима, онда се она гледају кроз диоптрију кредибилитета председника. Зато је сутрадан „Њујорк тајмс" из свих оружја опалио по Генералштабу који је приказан као „пркосан, на граници непослушности". „Вашингтон пост" је закључио да је „Пауел на погрешној страни  проблема". Други су тврдили да „нико други, него Колин Пауел, форсира нетрпељивост", док га је „Тајм" назвао „побуњеним генералом". Постао је тема карикатуриста који су га нацртали као неандерталца у униформи.

Сви који су га критиковали сматрали су да је требало да промени своје раније ставове, једноставно зато што се променио председник. Пауел је сматрао да је Клинтон, ако је хтео да укине забрану пријема хомосексуалаца у војску САД, могао то једноставно да учини извршном наредбом. Војска би рекла „Разумем", али тада би Конгрес истог тренутка забрану претворио у закон и Клинтон би био надгласан. Председник и његови саветници изабрали су погрешну тему, погрешно тумачећи расположење јавности. Док су га медији растрзали, Пауел је дневно добијао преко 3.000 писама и телефонских позива у којима је однос био 6:1 да се забрана остави.

Интервенција у Босни

Ни друго питање није било ништа срећније по Пауела. Први састанак Клинтоновог тима за националну безбедност у Кризној соби био је посвећен Босни. „Иако сам био део овог тима, осећао сам се као твор на излету", рекао је Пауел, јер је „до ушију" био у политици националне безбедности Регановог и Бушовог стила који је у новој администрацији био на злом гласу. Државни секретар Ворен Кристофер седео је потпуно пасивно са стране као сушта супротност Џорџу Шулцу или Џемсу Бејкеру који би умарширали на састанак и моментално се нашли у улози поглавица америчке спољне политике. Потпредседник Ал Гор стигао је на састанак после сат закашњења, а Клинтон још касније. Пауел није подносио кашњења. Код њега се знало да састанци почињу тачно када су заказани.

Док су код Регана на састанцима постављани циљеви и дускутовало се о опцијама да би се на крају одлучивало, а код Буша се разматрала методологија окончања Хладног рата, код Клинтона ти састанци су изгледали као неформални скупови постдипломаца на истраживачким семинарима. Пауел је био у шоку када је видео како се један од подређених саветнику за националну безбедност Тонију Лејку, који је дошао на састанак да би водио белешке, препире с њим испред свих.  

Босна је била тема спољне политике за коју је Клинтон најчешће критиковао Буша. Клинтон је обећавао америчку војну интервенцију на Балкану. Када је добио прилику да то уради, састанци су били пуни ратоборне реторике и прављења планова како би било најбоље поразити српску страну која је била недвосмилсено проглашена агресором и злом страном у „сукобу добра и зла".

Ако имаш пушку, пуцај!

Пауелов став о Босни није се променио. Као одговор на захтеве да се „нешто предузме" како би се казнили босански Срби за гранатирање Сарајева, он је изложио исти план који је предложио председнику Бушу. То су биле опције ограниченог бомбардовања српских положаја око Сарајева до тежег бомбардовања Срба у целом региону. Али, нагласио је Пауел, ни једна од ових акција не даје гаранције да ће Срби променити своје понашање, него само задовољава амерички привид „да се нешто уради". Шта год да се уради, одговор Срба може да буде узимање особља УН за таоце, као што се то касније доиста и догодило. Он је своју поруку сажео на следећи начин: војска се не сме употребити, ако нема јасног политичког циља. Та порука није била једноставна и није била добродошла.

Једном приликом планула је дебата, када га је тадашња амбасадорка у УН, Мадлен Олбрајт разочарано упитала: „У чему је суштина имати супериорну војску о којој увек говорите, ако је не користимо?" Био је то типичан аргумент неоконзервативаца: ако имаш пушку, онда пуцај.

Пауел каже да је помислио да ће да га удари „кап". Покушао је да објасни Олбрајтовој да је америчка војска претходне три године коришћена више од 20 пута у оружаним интервенцијама, ратовима, мировним мисијама и у хуманитарним и спасилачким интервенцијама, и да амерички војници нису дрвени пиони који се премештају по некој врсти глобалне табле за друштвене игре.  Закључио је да ће америчка војска извршити сваки задатак који јој се постави, али је препоручио да се прво утврде чврсти политички циљеви.

Пауелова доктрина

Када смо се срели 2005. године, Пауел је рекао да је српско издање своје књиге пренео из канцеларије у своју кућу и да се нада да ће поново да посети Београд. До тога није дошло. Пауел је плаћао цену свог говора у УН, а америчка јавност била је све више против Бушовог и неоконзервативног „рата против терора".

До Пауеловог пада дошло је иако се у почетку се очекивало да ће управо државни секретар Колин Пауел бити звезда администрације Џорџа В. Буша. Судећи по анкетама, бивши председник Здруженог генералштаба и победнички стратег Заливског рата био је популарнији од Буша, а можда је и сам могао да буде председник. Пауел је могао да утиша собу само тиме што би прочистио грло - и он би представљао глас разума на сваком састанку кабинета.

Пауел је био наследник драгоцене традиције разумног интернационализма који сеже до његовог хероја, Џорџа К. Маршала, још једног бившег генерала који је постао највиши амерички дипломата;  затим Хенрија Стимсона, државног секретара код  Херберта Хувера и војног секретара код Франклина Д. Рузвелта, и Дина Ачесона, државног секретара код Харија Трумана. Пауел је овој традицији додао свој стратешки допринос.

Камен темељац онога што је постало познато као „Пауелова доктрина" био је да употреба америчке војне силе треба да буде екстремно ретка. Треба је мобилисати само са огромним бројевима у ситуацијама у којима је победа готово сигурна, и где је излазна стратегија јасна. Пауел је такође веровао да је подршка савезника и америчке јавности веома битна за ангажовање војске.

Ово није постало гледиште - нити политика - Бушове администрације. Буш је отишао у супротном смеру, једнострано извршивши инвазију на Ирак после 11. септембра на основу измишљених доказа, где је управо Пауел био осрамоћен представљајући лажне доказе Уједињеним нацијама 2003, а интервенција извршена са недовољним планирањем и без излазне стратегије на видику. Пауелова доктрина је такође изостала из двадесетогодишњег петљања у Авганистану, где није било никакве идеје како ће победа изгледати. Али ова доктрина као да је доживела ренесансу америчким повлачењем из Авганистана.

„Могли смо да избегнемо да потрошимо од преко 2 трилиона долара, губитак више од 2.300 живота америчких војника, као и трагичну и понижавајућу катастрофу која се дешава у Авганистану, само да смо применили Пауелову доктрину пре двадесет година", тврдио је недавно професор Универзитета „Џорџ Вашингтон", Ричард Ј. Пирс Млађи.

Пауелова доктрина је делом рођена из његовог искуства у Вијетнаму. Било је скоро запањујуће током припреме за инвазију на Ирак 2003. да се дебата о томе да ли да се почне „превентивни" рат сломила на линији оних који су се борили у Вијетнаму и оних који нису. Међу највећим скептицима били су Пауел и Ентони Зини, пензионисани генерал маринаца и бивши шеф америчке Централне команде, а затим још један вијетнамски ветеран, сенатор Чак Хејгел. Истина је да скоро ниједан од јастребова Бушове администрације који су се највише залагали за рат у Ираку није служио у Вијетнаму. Највећи јастреб, потпредседник Дик Чејни, добио је чак пет одлагања за одлазак у Вијетнам.

Лажни докази у Уједињеним нацијама

„Дан говора мог говора у Уједињеним нацијама, 5. фебруар 2003, урезан је у моје сећање као и мој рођендан. Догађај ће заслужити истакнути параграф у мојој читуљи", написао је Колин Пауел. И није погрешио.

Када је преминуо 18. октобра, није било некролога који није детаљно описивао овај догађај. Тада је Пауел махао епруветом и уверавао свет да Садам Хусеин има биолошко оружје за масовно уништавање и да је то довољно оправдање за напад на Ирак.

Бушова администрација није могла да нађе подеснију особу од Пауела која ће дати кредибилитет неутемељеним наводима иза којих су стајали Скутер Либи и Дик Чејни. Истовремено, Пауел ће стати иза доктрине „превентивног напада" коју он никада лично није ни симпатисао, нити подржавао. 

„Колеге, свака изјава коју данас дајем, поткрепљена је доказима, чврстим доказима", рекао је тог 5. фебруара 2003. „Ово нису тврдње. То су чињенице и закључци засновани на чврстим обавештајним изворима."

Рат је почео шест недеља касније, а Багдад је пао пред америчким снагама 9. априла. Већ првих недеља било је јасно да Ирак нема хемијско оружје за масовно уништење.

"Да ли је то мрља у вашем досијеу?", питала га је Барбара Волтерс у првом великом интервјуу након одласка из Стејт департмента.

„Да", одговорио је, „и ту не могу ништа да урадим".

Пауел признаје да је „био" и да је „још увек изнервиран". „Волео бих да нема толико питања без одговора и љутим се када ме блогери оптужују да лажем - и да сам знао да су информације које сам износио биле лажне. Нисам. Мрља, неуспех, увек ће бити везана за мене и моју презентацију у УН. Али највише сам љут на себе што нисам осетио проблем. Изневерили су ме моји инстинкти", рекао је Пауел.