Седамдесетдеветогодишњи британски историчар Јан Кершо широј јавности је најпознатији као биограф Адолфа Хитлера. Његова чувена двотомна биографија најозлоглашенијег политичког лидера модерних времена је и једино његово дело преведено на српски језик. Два тома, дакле, са карактеристичним временским граничницима и поднасловима – „Хибрис 1889-1936“ односно „Немезис 1936-1945“ – објавила је 2003. и 2004. издавачка кућа Утопија.

У Хрватској су, међутим, у последње три-четири године објављена два његова новија наслова. Иако примарно фокусиран на истраживање Хитлеровог живота и Другог светског рата, Кершоа је погрешно доживљавати искључиво као Хитлеровог биографа. Имајући у виду важност Хитлеровог деловања на историју двадесетог века, није чудно да се Кершо, како је време пролазило, све више бавио и другим лидерским и политичким фигурама које су обележиле то време.

Дванаест жигосаних

Крајем септембра ове године, у књижарама широм англосаксонског света на полицама се појавила нова Кершоова књига. На близу пет стотина страница великог формата, у издању Пингвина, под насловом „Personality and Power“ („Личност и моћ“) Кершо подастире пред читаоце дванаест биографских есеја о политичким лидерима који су по њему пресудно обележили европски двадесети век.

Поднаслов је такође веома карактеристичан: „Builders and Destroyers of Modern Europe“ („Градитељи и рушитељи модерне Европе“). Међу ових дванаест фигура је једанаест мушкараца и тек једна жена, односно тројица Руса и тројица Немаца, двоје Британаца те по један Француз, Шпанац, Италијан и – Југословен.

По редоследу самог Кершоа, ово је листа: Лењин, Мусолини, Хитлер, Стаљин, Черчил, Де Гол, Аденауер, Франко, Тито, Маргарет Тачер, Горбачов, Хелмут Кол.

Читалац суочен са списком, хвата самог себе како најпре мисли кога све – нема; нема Ататурка, нема ниједног Пољака, ни Војтиле ни Валенсе, нема Хавела, нема Палмеа, нема Хортија ни било којег Мађара, нема Грка ни Португалаца. Такође, у насловима поглавља је јасно кога од својих „јунака“ Кершо види као позитивца, кога као негативца, а у коме препознаје понешто и од једног и од другог: Аденауер је, примера ради, „градитељ Западне Немачке“, а поглавље о Тачеровој зове се „Национална регенерација“; с друге стране, Мусолини је „икона фашизма“, а Хитлер „организатор рата и геноцида“, напослетку пак Стаљин је „спроводилац терора над сопственим народом и херој Великог отаџбинског рата“.

У овој подели, барем према наслову поглавља њему посвећеном, Тито је несумњиво позитивац, пошто је описан само као „некрунисани краљ социјалистичке Југославије“.

Дипломатски акробата

Уз сам почетак поглавља о Титу, Кершо бележи, готово успут, да је Титова међународна репутација била несразмерна за лидера једне земље лишене „праве војне и економске моћи“. Као круну Титове спољне политике он истиче стварање Покрета несврстаних, као кровне организације азијских, афричких и јужноамеричких земаља у тадашњем биполарном свету, а све то „под југословенским кишобраном“.

И заиста, у оном фамозном тријумвирату с Насером и Нехруом, Тито је био „први међу једнакима“, мада је водио неупоредиво мању земљу од Египта и Индије. Стога и Кершо, пишући о Титу, неке своје дилеме формулише директно као питања:

„Како је могуће да је Тито остварио тако дубински утицај и на унутрашњу политику своје земље и у глобалној политици? Какве су то особине рођеног вође, и у рату и у миру, пресудно утицале да постане тако истакнута фигура? Који услови су му омогућили да се дочепа власти и консолидује је? И напослетку, како је могао остати неприкосновени владар толико дуго?“

Одговарајући на ова питања, Кершо креће од Титовог карактера. Као његове несумњиве особине наводи ове: интелигенција, самопоуздање, склоност акцији и динамичност.

За Титову дипломатску активност наводи да је имала епске пропорције и потенцира неке конкретне бројке: између 1944. и 1980. Јосип Броз је имао 162 службене државничке посете у 92 различите земље, а у истом интервалу је у Југославији био домаћин за неколико стотина страних делегација од којих су равно стотину предводили председници влада, а чак 175 председници држава.

Америчка пита

Као што је британска помоћ имала велику улогу у Народноослободилачкој борби, за мирнодопску економску стабилност Југославије након раскида са Стаљином важне су биле америчке донације. У само три године, између 1950. и 1953, Американци су у Југославију „упумпали“ више од 553 милиона долара, и то „оних пара“, како се то каже.

Врло упућено и компаративно вешто, Кершо примећује како се Тито усуђивао да „нервира“ Запад, примера ради стављајући се на страну Арапа у ратовима против Израела 1967. и 1973. године. Потенцира такође и привремено прекидање дипломатских односа са СР Немачком након југословенског признања ДДР-а 1957, као и Де Голов гнев на Југославију због подршке ослободилачком покрету у Алжиру.

Истовремено, Тито је „нервирао“ и СССР, чак и након Хрушчовљеве „Каносе“, када је, рецимо, осудио инвазију на Чехословачку 1968. Управо у том контексту ваља посматрати и Никсонову посету Југославији 1970, као и Титову узвратну посету Вашингтону наредне године.

Брежњев тада покушава да „контролише штету“, па гута кнедлу и долази у Београд крајем те исте 1971. Мада је атмосфера у разговорима с југословенским политичким врхом била лоша, СССР је Југославији те године дао кредит од 540 милиона долара.

Иако већ у поодмаклим годинама, Тита управо његов међународни углед чини недодирљивим и на домаћем терену. Већ се припрема усвајање Устава из 1974, моћ се из савезних институција сели ка републичким центрима, али према вани Тито је и даље незамењив.

Старост и смрт

И у последњих десетак година живота, Тито је био изузетно активан. Током седамдесетих, он и даље путује, од Индије преко Сирије до Јужне Америке, а учествовао је и у раду чувене хелсиншке конференције о сигурности и сарадњи 1975. године.

У последњим годинама Титовог живота, паралелно с потешкоћама које је изазвала уставна реформа, појављују се и економске тешкоће као последица глобалне нафтне кризе. Економски проблеми почињу да „хране“ национализам и сепаратизам. У Хрватској и Словенији почиње да се развија парадигма „овде се ради, Београд се гради“. Репресија расте и у области културе.

У другој половини седамдесетих, у Југославији је четвороцифрен број политичких затвореника. Ипак, све док је Тито био жив, и унутрашња стабилност земље и њена међународна репутација суштински су се „држале“.   

Скоро до пред сам крај Тито је старио достојанствено. Последњих месеци живота, међутим, због дијабетеса му је ампутирана нога и генерално је бивао све немоћнији. Кад је с пролећа 1980. умро, била је то вест која је потресла свет. На сахрану су му дошле делегације из 128 земаља света.

У контексту Горбачовљевих реформи, пише Кершо, Југославија без Тита није имала никаквих шанси. Кад геополитички више није била потребна, а оставши без кохезионог фактора унутар себе, Југославији су дани били одбројани.

Нимало небитну ролу у свему томе имао је још један јунак ове књиге: тадашњи немачки канцелар Хелмут Кол. Било како било, Југославија је надживела Тита једва једанаест-дванаест година. Имајући, међутим, у виду да је Тито имао двадесет и шест кад је прва Југославија успостављена, бива јасно да је он као личност био дуговечнији од Југославије као државе.

Иако Кершо у књизи нигде не прави ону паралелу иначе драгу британским историчарима и публицистима о Титу као „последњем Хабсбургу“, испоставља се да је његова смрти била злокобнија за Југославију, него што је смрт Фрање Јосифа била за Аустро-Угарску.

Демократи и диктатори

У поговору своје књиге, Кершо каже да су неки од њених јунака демократи, а неки диктатори. Није, међутим, нужно да су демократи позитивци, а диктатори негативци. Хитлер је барем једанпут освојио власт на суштински поштеним изборима, док се за Тита то баш и не може рећи.

У сваком случају, кључни историјски догађаји у Европи у двадесетом веку су два светска рата. Кад пореди Тита с другим политичарима, Кершо најчешће „потеже“ Лењина и Стаљина као комунисте, мада тврди и да постоји паралела са Франком кад је реч о „зависности стабилности државе од личне политичке моћи појединца“.  

„Тито је данас тек далеки остатак прошлости, без стварног значаја за свакодневни живот већине људи који политичку историју посматрају тек од оснивања својих садашњих националних држава које су некада биле део Југославије“, каже Кершо у закључку. „Остала је митска слика Тита као симбола изгубљеног јединства. Само мањина осећа носталгију. То је све што је остало од политичког титана који је стварао историју, али чије се наслеђе показало кратковеким.“

Цела Кершоова књига је понешто и есеј о улози појединца у историји, нешто чиме су се бавили силни историчари откад та дисциплина уопште постоји; мада не само историчари, него и писци, рецимо, па се тако неке од најбољих страница Толстојевог „Рата и мира“ баве управо том темом.

Мислиоци попут Карлајла и Буркхарта такође су имали сличне „опсесије“: Кершоова књига је књига о „историјском лидерству“ у специфичним историјским тренуцима. Она не доноси неке нове архивске податке, али је изванредан пример елегантне и економичне синтезе. Чак ће и они који су читали опширне Титове биографије, уживати у врло сажетом приказу неких контроверзних периода његовог живота, као, рецимо, година његовог боравка у Москви усред најгорих чистки.

Напослетку, читање поглавља о Титу, као и читање целе књиге, наводи на размишљање о контексту и узроцима распада Југославије. Чак и сама „селекција“ Тита у ову књигу, нарочито кад узмемо у обзир тајминг, сугерише некакав жал за Југославијом каквог на Западу углавном нема. Неком је очито било у интересу да Југославије више не буде јер су се, је ли, геополитичке околности промениле. Сада, када се може учинити да следи рестаурација неких старих геополитичких околности, понеко можда и помишља: ех, да нам је опет Југославија. Отуд можда и носталгија за „личношћу и моћи“ Јосипа Броза Тита, некрунисаног краља друге Југославије.  

Одломак из књиге „Личност и моћ – Градитељи и рушитељи модерне Европе“

Личност и моћ Јосипа Броза Тита

Пише: ЈАН КЕРШО 

Први пут је Тито постао међународно познат током Другог светског рата, као несаломиви вођа партизана, који су, што је јединствен случај међу покретима отпора, уз малу спољну војну помоћ ослободили своју земљу од непријатељске окупације. Потом је, захваљујући политичком умећу и немилосрдности, тридесет пет година држао чврсту контролу над уздама моћи у Југославији и умро је на власти 1980. Успешно је пркосио снажном Стаљиновом притиску 1948, држећи Југославију ван совјетског блока и омогућивши да буде једина европска комунистичка држава независна од Москве. Као резултат тога Совјетски Савез је био спречен да прошири доминацију на читав Балкан.

Суптилном дипломатијом Тито је обезбедио међународну важност Југославије као стожера између Истока и Запада у Хладном рату, кадар да искористи и изигра сукобљене интересе Совјетског Савеза и Сједињених Америчких Држава. Био је кључан у стварању Покрета несврстаних, фактички под југословенским вођством, као кровне организације за земље Азије, Африке и Јужне Америке које нису хтеле да се приклоне ниједној од суперсила.

У иностранству, Титов положај је далеко надмашио оно што се могло очекивати од лидера европске комунистичке земље којој је недостајала и економска и војна моћ. Код куће се само он показао способним да одржи национално јединство државе унутар које је снажне центрифугалне тенденције чак и он понекад једва држао под контролом.“ (...)

Предуслови моћи

„Рат је омогућио Титову власт. Без рата, инвазије, распарчавања земље, окрутне немачке и италијанске окупације, стравичног усташког терора и цепања покрета отпора на партизане предвођене комунистима и монархистички четнички покрет, Тито готово сигурно никада не би био у позицију да преузме власт у Југославији. Пре 1941. комунисти су били мали покрет и недостајала им је шира популарност. Етничке поделе и супарничке националности учиниле су готово немогућим изградњу доминантног југословенског класног идентитета. Потенцијал за револуционарни устанак, како је препознато и у Москви, није постојао. Без инвазије, јединствена комунистичка држава би једва била замислива. Вероватније је да би се Југославија – углавном скрпљена конструкција после Првог светског рата – у неком тренутку распала на неколико малих националних држава.

Од оних којима сам се бавио у овој књизи, Тито је био једини вођа који је дошао на власт као победник и у светском рату и у истовременом грађанском рату. Лењин, Мусолини, Хитлер (индиректно), Черчил и Де Гол, сви су дошли на власт захваљујући, барем делимично, светском рату (Де Гол је морао да се бори са ривалским Вишијевским режимом). Франко је своју моћ дуговао победи у грађанском рату, али није учествовао у светском рату. Али само је Тито дошао на власт након што је добио и грађански рат у оквиру светског рата – и то не из релативно безбедног штаба далеко од непосредне опасности, већ на самој линији фронта у жестоким борбама. Његови партизани морали су да рачунају не само на моћну и убојиту силу немачких (и италијанских) окупатора, већ и на варварска зверства усташа и немилосрдне нападе четника, ројалистичке и српске националистичке снаге предвођене пуковником поражене југословенске војске Драже Михаиловића. Бруталност је рађала бруталност. И партизани су чинили своја злодела. Тито је лично наредио ликвидацију свих шпијуна, петоколонаша и „активних противника народноослободилачке борбе“.

Број партизана на почетку грађанског рата у Србији био је само око 40.000. Окрутност, прогон, одмазде и зверства са којима су се свакодневно суочавали, иако су били застрашујући, служили су као подстицај за регрутовање фанатичне мањине спремне да жртвује све за партизанску ствар: ослобођење отаџбине од фашиста и империјалиста. Већ до 1943. Тито је командовао са око 150.000 партизана. Број се до краја године удвостручио пошто су људи видели да се рат неумољиво окреће против освајача. Приликом ослобођења Београда у октобру 1944. број партизана се попео на чак 800.000. Иза ових бројки све више је било оних, укључујући и чланове породице, који су, иако нису били међу самим борцима, саосећали и пружали помоћ и подршку партизанима.

Тито је био огорчен на минималну подршку Совјетског Савеза, коме су и самом требали сви ресурси које је могао прикупити за титански обрачун са Хитлеровим снагама. Партизани до 1943. године нису имали никакву опипљиву подршку ни Британије или САД. Черчилове симпатије су у почетку биле са четницима, али је за њега најважнији био пораз Немачке, и постепено је схватио да се кладио на погрешног коња. Између четника са Немцима и Италијанима и они су губили подршку народа. Иако су Американци и даље полагали своје наде у њих због њиховог жестоког антикомунизма, Черчил је све веће британске ресурсе посветио да помогне партизанима. До Техеранске конференције у новембру 1943. године, савезници су били спремни да признају партизане као југословенску национално-ослободилачку снагу. Черчил, британски вођа аристократског порекла, дао је директан допринос стварању комунистичког вође Тита. Уз помоћ залиха британског наоружања, партизани су до 1944. године везали петнаест немачких дивизија на Балкану.

Тито је био далеко од беспрекорног у свом војном командовању (као што је касније истакао Ђилас). Али имао је добре подређене команданте. И био је инспиративан вођа – одлучан, смирен у опасности, спреман да подели недаће са својим људима, одржавајући дисциплину и одишући снагом воље и уверењем у победу. Окупио је тридесетак људи који су га пратили у  штабу и с којима је прешао стотине миља преко југословенске територије. Али он сам је доносио кључне одлуке. Кроз његове руке пролазиле су све линије контроле. Његов ауторитет је био неупитан.

Више од три године као командант партизана имао је тако изванредну судбину да то данас изгледа као измишљена авантуристичка прича из рото романа. Али ово је било стварно. У марту 1943. године, на пример, врло ризичним маневром, пребацио је своју партизанску војску, укључујући болесне и рањене, преко реке Неретве на сигурно, избегавајући њено сигурно уништење од стране великих снага наоружаних четника. И више од тога: партизани су тада успели да преокрену ситуацију, иако су четници били бројчано надмоћнији. Четници се никада нису опоравили, био је то одлучујући пораз њиховог вође Михаиловића. У јуну, усред интензивних борби, Тито је за длаку избегао смрт, рањен у леву руку од гранате која је експлодирала у близини, и ипак је успео да избегне опкољавање у близини реке Сутјеске. Убијено је преко 7.000 партизана, али је Тито успео да побегне у шуме источне Босне. У мају 1944. он и његови блиски другови, заробљени у пећини током велике немачке офанзиве, пратили су исушено корито реке и на крају успели да побегну у планине. Такви подвизи су касније искоришћени да би се изградила моћна слика легендарног партизанског команданта, која је била у сржи Титовог култа.

Након што је Тито у септембру 1944. одлетео у Москву, Стаљин је пристао да пошаље трупе да помогну у ослобађању Југославије. Око 400.000 војника Црвене армије борило се уз партизане у последњем нападу на Београд, иако је њихово грабежљиво понашање – наводно 1.219 силовања, 111 убистава и 1.204 случаја пљачке – било дубоко одбојно. Совјетска војна помоћ у овој фази била је далеко од занемарљиве, а партизани су такође, као што је поменуто, до тада имали користи и од британског оружја.

Ипак, током највећег дела рата, пуне три године партизани су се ефикасно борили сами, у почетку без икаквих изгледа, пркосећи Немцима, Италијанима, усташама и четницима. Њихова тврдња да су ослободили сопствену земљу била је у великој мери оправдана. За разлику од било где другде у Источној Европи, Црвена армија је овде играла само закаснелу и помоћну улогу.

Пет дана након што су партизани ушли у Београд, након интензивних борби, 20. октобра 1944, Тито се вратио у престоницу – сада као тријумфални ратни вођа и ослободилац Југославије, херој са неоспорним правом на послератно руковођење земљом. (...)

Наслеђе

„Редак је случај државника који је тако дуго држао власт и чија је смрт тако ожаљена широм света, да би се његово животно дело потом срушило у року од само једне деценије. Стога је тешко на било који смислен начин говорити о Титовом трајном наслеђу. Заправо, распад Југославије у страшном етничком сукобу 1990-их година јасније показује колико је монументално Титово достигнуће у изградњи политичког система који је одржавао упркос његовим центрифугалним силама. Тридесет пет година био је централна тачка интеграције народа различитог етничког, језичког и верског порекла и различитих нивоа економског развоја. У исто време, брзина колапса илуструје инхерентне структуралне недостатке у  конструкцији система, што је неизбежно производило тензије и поделе, очигледне већ од 1970-их, које ће на крају и поделити земљу.

Без Тита, покушај сложеног балансирања који је подразумевао Устав из 1974. није успео. Војска је све више остајала једина преостала институција која је желела да одржи федералну, унитарну државу. А онда, касних 1980-их, утицај Горбачова драматично је изменио међународну равнотежу снага, што је као индиректну последицу имало одбацивање забринутости због растуће претње од распада Југославије. Тито је био творац историје. Али био је немоћан да спречи да безличне силе – растући и на крају необуздани притисци национализма и сепаратизма – поткопају, а затим и коначно одбаце Југославију коју је он изградио. Његов лични утицај на историјску промену био је, дакле, значајан – али пролазан.

Титово деловање није утицало само на Југославију. Његов пркос Стаљину имао је важне европске, па чак и глобалне последице. Његов ангажман са земљама у развоју био је такође од светског значаја. Готово четири деценије Тито је несумњиво сам доносио кључне одлуке које су кројиле судбину његове земље. Играо је јединствену личну улогу. Нико други то није могао да опонаша. Био је неопходан за изградњу и одржавање социјалистичке државе у послератној Југославији, као што је био и раније за тријумф партизана. Његова личност и достигнућа донели су му лојалност и јединствену подршку потенцијално раздвојеног вођства. Tито је, у смислу Макса Вебера, био „харизматични вођа“, иза којег је стајала „харизматична заједница“. То је била срж онога што су бескрајни производи државне пропагандне машинерије претворили у пуни „Титов култ“ – основу његовог народног легитимитета и чинећи његову позицију моћи неупитном.

Ореол Титове харизме трајао је до његове смрти. Убрзо након ње, међутим, почео је да бледи. Његове године на власти почеле су да се преиспитују и сагледавају у другачијем светлу. Његов приватни живот, жудња за луксузом, сујета и жудња за моћи били су у оштрој супротности са социјалистичким идеалима које је проповедао. Последично, и социјализам као политички систем и национално јединство југословенске мултиетничке државе били су све више дискредитовани. Чак је и његов ратни досије доведен у питање јер је створена сложенија слика борбе против фашизма – она која је делимично рехабилитовала четнике и открила размере партизанских злочина.

Претварање Тита од националног идола у личност жестоких политичких и историјских оспоравања био је део почетка трагичног распада Југославије. Нешто више од деценије након његове смрти, улице и тргови у Хрватској названи у његову част добијају нова имена, срушени си партизански споменици. У посткомунистичкој, етнички подељеној бившој Југославији, расцепкани културни идентитет није остављао простора за поштовање комунистичког диктатора који је силом личне власти и немилосрдном репресијом инсистирао на јединству социјалистичке државе и гнушао се националистичких непријатељстава која су претила да је униште.

Тито је избегавао да припреми наследника. И заиста, ниједан лидер способан да одржи интегритет вишенационалне Југославије није га следио. Уместо тога, „снажни људи“ који су у року од неколико година градили своје базе моћи били су лидери који су доливали уље на ватру етничких подела: Слободан Милошевић у Србији, Фрањо Туђман у Хрватској, Алија Изетбеговић у Босни и Херцеговини и Радован Караџић међу босанским Србима.

Владе које су преузеле власт у засебним државама некадашње Југославије учиниле су све што су могле да дискредитују Тита и окрену леђа ери која се везивала за његово име. Тито је симболизовао прошлост коју су желели да избришу. Четири деценије од његове смрти, Тито је постао централна личност у веома спорној историји. Само старији грађани у државама наследницама Југославије га се још увек сећају као лидера земље. Можда се још увек сећају нераскидиво испреплетених позитивних и негативних карактеристика његових дугих година на власти.

Тито је данас тек далеки остатак прошлости, без стварног значаја за свакодневни живот већине људи, који политичку историју виде тек од оснивања садашњих националних држава које су некада биле део Југославије. Остаје митска слика Тита као симбола изгубљеног јединства. Само мањину обузима носталгија за тим. То је све што је остало од политичког титана који је стварао историју, али чије се наслеђе показало кратковеким.“