Француско скретање удесно: Нови закон о имиграцији и Макронов страх од Марин Ле Пен štampaj

Нови закон о имиграцији, изгласан у децембру, представља значајан политички преврат у француској политици. Он сведочи о све јаснијем усмерењу француске владе ка десници, односно ка крајњој десници. Марин Ле Пен, главна фигура са краја десног политичкој спектра, не кријући задовољство говори о „идеолошкој победи“. Неке од мера  које су усвојене као да су преписане из њеног програма за председничке изборе 2022, када је са 41 одсто у другом кругу крајња десница коју предводи остварила најбољи резултат у историји.

На дан неочекиване победе на председничким изборима 2017, Емануел Макрон је обећао Французима да ће учинити све да више не морају да гласају за екстремне политичке опције. Стопа незапослености је опала, милијарде су уложене у школе, болнице и економски запостављена предграђа. Макрон својим сарадницима понавља да је два пута победио Марин Ле Пен, 2017. и 2022.

Сада је, међутим, уздрман. Истраживања јавног мњења показују да број њених присталица расте, о чему сведочи и све већа гледаност телевизија које промовишу идеје крајње деснице и личности које их заступају.

Макрон је зато спреман на уступке, што показује нови закон о имиграцији. „Сматрам да треба нешто да урадимо јер ако затворимо очи, ако кажемо да нема проблема са имиграцијом, ми улазимо у њихову игру“, изјавио је након што је закон изгласан у француском парламенту. Велики број Француза се пита да ли је уопште потребно да крајња десница дође на власт када су њене идеје већ прихваћене.

Нови закон и реакције

Нови закон предвиђа мере које ограничавају приступ француској националности, као што је укидање аутоматског стицања држављанства за децу странаца која су рођена у Француској, ограничавање приступа социјалној помоћи за држављане страног порекла који живе у Француској, једноставније процедуре за одузимање држављанства у одређеним случајевима који подлежу кривичном закону и за депортовање нелегалних миграната, као и ограничавање приступа здравственом осигурању за мигранте без боравишне дозволе.

Више од 5.000 здравствених радника који су потписали проглас против овог закона, међу којима је и биолог и Нобеловац Франсоаз Баре-Синуси, сматра да ове одредбе руше француски модел здравствене заштите који се заснива на хуманистичким принципима и која је доступна свима, као и да представља опасност за најугроженије – децу имиграната.

Закон о коме се у француском парламенту расправљало последњих годину дана, замишљен је првобитно као компромис између предлога левих и десних партија. Првобитни предлог је  комбиновао серију репресивних и рестриктивних одредби усмерених на олакшавање депортација, убрзање захтева за азил, захтев за познавањем француског језика као услов за добијања дозволе боравка, са мерама попут давања радне дозволе нелегалним радницима за занимања у којима постоји потреба за радном снагом, од које се на крају практично одустало.

Макрон је подржао закон који је успела да издејствује премијерка Елизабет Борн након договора са десничарским партијама. За четрдесет година политичке расправе на тему имиграције, француска влада није показала више спремности за компромис са странкама које странце виде као опасност по националне интересе. Њихов утицај у Француској никада није био тако снажан. Овакав исход парламентарне борбе изазвао је поделу унутар Макронове странке Препород. Скоро четвртина посланика већине није подржала закон, тако што је или гласала против њега или остала уздржана, док је неколико министара најавило оставке.

Рецепт за долазак на власт

Разлоге за ово десно скретање треба тражити колико унутар толико и ван земље.

На француско јавно мњење велики утисак су оставиле сцене паљења и рушења у мањим и већим градовима широм Француске, у чему су  крајем јуна и почетком јула учествовали француски младићи мигрантског порекла, као одговор на убиство црног тинејџера у париском предграђу од стране полиције.

Потом је у октобру млади Чечен убио учитеља на северу Француске, што је екстремна десница искористила да подстакне страхове Француза, као и после убиства шеснаестогодишњег дечака у месту Крепол на југу Француске, чији су починиоци младићи из оближњег насеља у коме махом живе сиромашне породице мигрантског порекла.

Исто се догодило и након напада у близини Ајфеловог торња у Паризу почетком децембра у коме је убијена једна и рањено више особа, што је двадесетшестогодишњи починилац представио као одмазду за „прогон муслимана у свету“. „Све је снажнија перцепција везе имиграције, криминала и исламизма“, каже Бернар Санан, председник института за истраживање јавног мњења.

Овај страх је био рецепт за долазак екстремне деснице на власт другде у Европи, где је популистички талас у замаху. То су потврдили холандски избори у новембру, на којима је победио Герт Вилдерс, након што је 2022. на власт у Италији дошла Ђорђа Мелони, лидер странке Fratelli d’Italia. Да овај тренд ипак није неизбежан, показали су избори у Пољској где је дошло до промене када је левица освојила власт на изборима у октобру, заменивши тврде десничаре из партије Закон и правда који су водили државу од 2015, као и договор левих партија у Шпанији за формирање владе након избора у јулу, када је свргнута конзервативна странка на власти.

Да ли ће Француска кренути путем Италије или путем Шпаније на изборима 2027? Француске власти страхују да би Марин Ле Пен могла да оствари свој сан и устоличи крајњу десницу на власти. А то значи анти-мигрантска и анти-ЕУ политика, „Француска Французима“.

Француски трипартизам

Ранији покушаји на француској политичкој сцени да се уласком на терен крајње деснице сузбије њен утицај показали су се неуспешним. Након парламентарних избора 2022, традиционална десница из партије Републиканци се идеолошки и стратешки још више приближила екстремној десници, толико да разлике није лако уочити. Недавна европска историја потврђује да када се традиционална десница позиционира на терену екстремне деснице или уђе у савез с њом, завршава са губитком идентитета и бирача.

Тако је и кокетирање традиционалне француске деснице са екстремном десницом у последње две деценије довело до слабљења десног центра и јачања крајњег пола. „Ризик нагињања наше земље ка популистичком национализму никада није био већи”, рекао је за француске медије Жил Савари, бивши посланик социјалиста. Француска „радничка класа се налази у дубокој кризи идентитета, која не може да се сведе само на питање миграција, а што доприноси да их привуче Национално окупљање, странка Марин Ле Пен”, примећује он.

Овим питањем гласачког тела екстремне деснице баве се и француски економисти Тома Пикети и Жилија Каже у књизи „Историја политичког сукоба“, која је недавно објављена у Француској. Ово истраживање резултата француских избора последњих двеста година од када се одржавају у овој земљи показало је да је трипартизам, који је одлика данашње политичке сцене, постојао у Француској и крајем 19. века. Главна карактеристика садашњег трипартизма је, кажу економисти, подела народних слојева на руралне и урбане – рурални слојеви лакше долазе до имовине а теже до образовања и обрнуто.

Ови истраживачи су уочили да ни данас, као ни у 19. веку левица не зна како да приступи руралним слојевима становништва, што је терен који осваја екстремна десница, не тако што их плаше имигрантима, већ нуђењем социо-економских мера које им иду у прилог, попут мањег опорезивања.

Да би освојила овај простор, левица мора да осмисли економску политику која се обраћа руралном становништву, закључују француски економисти. Какав год био исход наредних избора, Макронов експеримент са трипартизмом и јаким центром који треба да омогући компромис левог и десног политичког пола, ближи се крају.