За и против „нормализације“ тврде деснице после европских избора: Коцкање, ултиматуми и санитарни кордони štampaj

Када би неком двадесетчетворогодишњем гласачу аустријске крајње десничарске Слободарске партије (ФПО), рекли да је у време његовог рођења улазак те странке у владу Волфганга Шисела био такав скандал у Европи да су поједине европске владе против званичног Беча чак примењивале својеврсне санкције, вероватно би помислио да је то само измишљотина „лажљиве штампе“.

И заиста то делује као нека невероватна прича, не само у контексту тога да је ФПО у недељу на европским изборима избила на прво место у Аустрији освојивши скоро 26 одсто гласова, већ у европским оквирима где је нормализација крајње, тврде или популистичке деснице узнапредовала до размера које су биле немогуће пре две деценије.

Додуше, водећи европски ТВ канали и онлајн портали су у извештајима о резултатима избора за Европски парламент (ЕП) минулих дана толико истицали „налет крајње деснице у Европи“, „рекордан резултат Алтернативе за Немачку (АфД)“ и „велико окретање ка крајњој десници“ да се стекао утисак да се у целој Европској унији догодио политички земљотрес, а не само у Француској, Немачкој, Белгији и делом у Аустрији.

Нису само Француска и Немачка у ЕУ

Међутим, укупни резултати европских избора показују да су странке тврде деснице окупљене у групацијама Европски конзервативци и реформисти (ЕЦР) и Идентитет и демократија (ИД) укупно добиле тек десетак додатних посланика у односу на претходни сазив. Чак и када се у њих сврстају и резултати АфД-а, која је избачена из ИД, укупно повећање њихове заступљености не достиже 30 нових посланика, што се не може баш назвати „великим окретањем ка крајњој десници“. Штавише, овај раст је у складу са постепеним растом тврде деснице већ годинама. Тако ће ЕЦР и ИД заједно имати 131 посланика у парламенту, што је око 18 одсто.

Земљотрес није доживела ни досадашња коалиција три групације – Европске народне партије (ЕПП), Социјалисти и демократе (СД) и Обновимо Европу (Renew) – јер ће и даље имати већину у ЕП са 400 од укупно 720 посланика. Додуше, томе највише доприноси успех ЕПП-а да повећа број посланика за 10, док су СД изгубили четири, а либерали у Renew чак 23 посланика.

Заправо су либерали уз Зелене, који су изгубили 18 места у ЕП, највећи губитници ових избора и то пре свега због чињенице да су као мање посланичке групе практично изгубиле око четвртине досадашњих посланичких места. Али, сви ти губици највећим делом су последица лоших резултата две странке – Макронове странке „Препород“ (RЕ) која води главну реч у Renew и немачких Зелених који су били најдоминантнији у истоименој групацији у ЕП – а не тих странака широм ЕУ.

Али, нису само Француска и Немачка део ЕУ. Остало је непримећено да је леви центар остварио боље резултате него пре у Италији, Холандији, Словачкој, па чак и у самој Француској.

Тврда десница није доживела процват ни у скандинавским земљама, нити у Централној и Источној Европи. У Финској је десничарска партија „Прави Финци“ подбацила, а на прва два места избили су умерени конзервативци и левичарска алијанса. У Шведској су Зелени претекли десничарске Шведске демократе, док је у Данској најјача странка постала Зелена левица.

У балтичким, источним и централноевропским чланицама ЕУ су највише гласова добиле партије које су део ЕПП или Renew, изузев Мађарске и Словачке где су на првом месту владајући Фидес и СМЕР, који тренутно нису део ниједне од групације у ЕП. Па чак и када би Орбанов Фидес сврстали у крајњу десницу – што често чине поједини европски медији – ни ова странка није на овим изборима доживела скок. Напротив, освојила је мање од 50 одсто гласова и то јој је најгори резултат у последње две деценије.

Осим тога, тврдо десничарска владајућа коалиција италијанске премијерке Ђорђе Мелони је прошла слабије него што се очекивало, одржавши се мање-више на истом нивоу као и приликом доласка на власт пре годину и по дана. Шпански десничари у партији Вокс су освојили тек око 9 одсто гласова, иако су годину дана раније на парламентарним изборима уживали подршку више од 12 одсто шпанских гласача.

Због свега тога, ситуације у ЕП је много стабилнија него што се то видело протеклих дана у медијима и него што је политичка ситуација у Француској и Немачкој. Додуше, ни у Немачкој засад неће доћи до драматичних промена, јер трочлана владајућа коалиција канцелара Олафа Шолца нема намеру да устукне и оде на превремене изборе, иако су резултати европских избора показали оно што анкете одавно указују, а то је да уживају подршку тек 30 одсто бирача.

Макроново коцкање

С друге стране, француски председник се, како је на насловници истакао „Либерасион“, одлучио на „екстремну коцку“ тиме што је због резултата европских избора распустио национални парламент, заказавши изборе за само три недеље, тако да се први круг одржи 30. јуна, а други 7. јула. Национално окупљање (RN) Марин Ле Пен освојило је око 32 одсто гласова, дупло више од Макроновог „Препорода“ (RE), који је освојио тек процентни поен више од социјалиста.

Очигледно је да Макрон настоји да покаже иницијативу и да покушава да игра на карту француског већинског система који је често био успешна брана за значајнији продор крајње деснице у француски парламент, за разлику од пропорционалног система по којем се бирају европосланици.

Овим Макрон настоји да понови хазардерски потез својих претходника у Јелисејског палати, Митерана и Жака Ширака. Први је 1988. године расписао ванредне парламентарне изборе и успео да својим социјалистима осигура победу, док је други расписавши превремене изборе 1997. доживео дебакл својих републиканаца и себе довео у ситуацију да наредних пет година проведе у кохабитацији са владом премијера Лионела Жоспена.

Међутим, то више није иста Француска у којој је кохабитација могућа. Ако партија Марин Ле Пен успе да окупи парламентарну већину након ових избора, мало ко може да замисли Макрона да ће као председник са великим овлашћењима пристати да буде у поприлично немоћном положају три године пре краја мандата. Напросто, тешко да би се Макрон задовољио да управља спољном политиком и одбраном, а да премијер из редова сарадника Ле Пенове, највероватније Жордан Барделa, несметано одлучује о свим унутрашњим питањима, као што су економија и безбедност.

И док његови сарадници већ истичу да ће ово бити „најважнији парламентарни избори за Француску и Французе у историји Пете републике“, покушавајући тиме да на биралишта изведу и оне који нису гласали у недељу, изјаве појединих сенатора блиских Макрону откривају заправо његов став.

„Председник враћа одговорност француском народу. Гласали су на глуп начин на европским изборима, сада је на њима да се одлуче“, рекао је „Фајненшел тајмсу“ Франсоа Патријат, један од тих сенатора, истакавши да сматра да то није ризичан потез „већ храбра одлука која поштује француске институције“ и у бити је у стилу генерала Шарла Де Гола који је 1969. године поднео оставку када је осетио да не може да влада.

Ова изјава заправо само потврђује да је Макронов потез покушај председника да Французе сугестивно пита: „Да ли заиста желите Марин Ле Пен?“, и да им на посредан начин каже за кога (не)би требало да гласају.

Он, пак, занемарује чињеницу да Французи средње генерације често говоре о томе да је „сулудо то да смо гласали на пет председничких избора, а да се на четири од њих све вртело око заустављања крајње деснице“. Присталице левог центра су нарочито често биле под притиском да „запуше нос“ и „гласају против“ како би зауставили Ле Пенове, било да је био у питању отац или ћерка.

Постоје пак и тумачења да Макрон ово све ради да би „спасао“ председничке изборе 2027. године те да му је, наводно, циљ да Национално окупљање уведе у владу, дозволи им да забрљају пред бирачима те да уједно тиме спречи Марин Ле Пен да три године води антисистемску председничку кампању. Уколико је то заиста сценарио којим се води, онда то указује не само да Макрон не схвата колико је широм Европе већ примењена „нормализације“ тврде деснице, те да улазак у власт чак и уз чињење великих грешака не води нужно смањењу популарности десничара. Уосталом, то се сасвим лепо видело протеклих година у Аустрији и Италији.

И док Макрон истиче да неће поднети оставку и у случају пораза његове странке, посматрачи не могу да се отргну утиску да се он већ понаша као „шепава патка“ (одлазећи званичник за чију позицију је већ скоро изабран наследник), а да се добро зна шта Французи раде са паткама.

Падање санитарног кордона

Наредних недеља ће Макрон покушати да обнови стару атмосферу држања санитарног кордона мејнстрим странака према крајњој десници. Али већ сада се може рећи да су и у Француској та времена прошла. И то не само зато што је странка Марин Ле Пен већ почела преговоре са странком љутог противника и још тврђег десничара Ерика Замура, већ због тога што је могућу сарадњу најавио и Eрик Сиоти, лидер француских републиканаца, странке десног центра коју су некад водили Жак Ширак и Никола Саркози.

Политика санитарног кордона је дуго била одбрана од оца и ћерке Ле Пен, али се и она делом истањила па је прошле године чак и два пута симболички пукла. Први пут на парламентарним изборима, када је Макронова коалиција одбила да отворено подржи левичарске кандидате који су се у другом кругу борили против кандидата Националног окупљања, чиме је посредно помогла да десничари освоје највише посланичких мандата. Други пут је када су посланици ове партије изабрани за два потпредседничка места у парламенту, што је некад било незамисливо.

Уколико републиканци сада уђу у предизборну коалицију у појединим окрузима, онда је санитарни кордон у Француској и дефинитивно мртав.

Још од касних осамдесетих година прошлог века када је медицински термин „санитарни кордон“ терминолошки ушао у политику и то на белгијској политичкој сцени, ова врста заштите од ширења „десничарске заразе“ постојала је дуго и истрајно безмало као некадашњи санитарни кордон између Хабсбуршке монархије и Османског царства. А то је у историји забележено као један од најопсежнијих система за сузбијање заразе, и то на граници дугој 1900 километара са више до 10.000 стражара.

Подизање ових санитарних кордона око идеолошки неприхватљивих странака требало је не само да их држи у политичкој, већ и у моралној дивљини ван „политичке цивилизације“, с циљем да временом грађани престану да им дају подршку, оцењујући их као „дивљаке“.

Међутим, протеклих деценија санитарни кордони су падали широм Европе, а део крајње деснице прилагођавао је своју реторику тако да не буде екстремистичка. Њиховом успону је допринео и долазак великог броја миграната и избеглица у Европу у протеклих 10 година, што је за последицу имало драстичан мањак стамбеног простора, недостатак места у вртићима и школама, мање доступну здравствену заштиту, али и локално формирање имигрантских гета уз културно отуђење које је негде довело и до тензија. Све то долази у време високе инфлације и рекордних цена енергената, тако да незадовољство грађана расте, што се огледа у бројним протестима и гласању за странке десничарске маргине.

И док су десничари ширили страх од дошљака, владајуће странке умерене деснице и левице су упорно занемаривале проблеме бирача, не усмеравајући довољно енергије и новца у горуће проблеме попут повољног становања, интеграционих програма, као и здравствене и дечије неге.

Прегруписавање десничара

Због свега тога, у појединим земљама све више бирача гласом десници жели да казни политички мејнстрим, па су санитарни кордони падали од Италије преко Шведске и Финске до Словачке и Холандије. Али, део тврде деснице је искористио ову врсту „нормализације“ да се додатно „умије“, ублаживши своју реторику и представљајући бирачима и потенцијалним партнерима да нису екстремни, радикални, нити крајњи десничари. Укратко, да су неупитни кандидати за власт, како на европском, тако и на националним нивоима.

Није нека тајна да се европске странке тврде деснице међусобно поприлично разликују. И то не само у степену евроскептицизма, национализма и оштре политике према мањинама и странцима, већ и по питању геополитике и односа према Русији, Кини и САД. Па су тако јавности поприлично познате везе АфД-а или Марин Ле Пен са Москвом, док насупрот њима Ђорђа Мелони заговара јаку прекоатлантску сарадњу са Вашингтоном.

У том контексту дошло је и до својеврсног прегруписавања унутар овог блока странака, па је тако Ле Пенова пред саме европске изборе инсистирала да се из групације ИД, којој припада њена партија, избаци АфД због спорних изјава њених представника које кокетирају са неонацизмом. Осим тога, нико од странака у групацији ЕЦР, у којој су доминантна „Браћа италије“ Мелонијеве, више не помиње излазак своје земље из ЕУ, а то су из својих реторика избацили и многи лидери странака у ИД, пре свега Марин Ле Пен и лидер холандских слободара Герт Вилдерс.

А жеља да превазиђу разлике и удруже се како би се гласније чуо њихов глас у ЕП видела се у мају, на дводневном конгресу шпанске националистичке странке Вокс одржаном у Мадриду. Пред око 10.000 делегата уживо или у видео порукама обратили су се лидери из обе групације, међу којима и Ле Пенова, Мелонијева, некадашњи пољски премијер и функционер партије Права и правде (ПиС) Матеуж Моравијецки, као и мађарски премијер Виктор Орбан, чије је странка још „несврстана“ након избацивања из ЕПП-а.

Из њихових говора се могло наслутити да је својеврсна осовина Мелони-Ле Пен начелно већ формирана, или да се увелико ради на њој. Штавише, да би они могли да постану партнер ЕПП-а уколико после европских избора дође, како је рекла Мелонијева, до „укидања неприродне већине“ између ЕПП и СД.

И док лидер Вокса заговара „глобални савез патриота“, чини се очигледним да Ле Пенова и Мелонијева бирају партнере прилично избирљиво, те да у овом прегруписавању тврде деснице настоје из својих личних интереса на европском и националном нивоу да у страну гурну оне који су очигледно екстремни и не могу да прођу својеврсну „нормализацију“, као њихове странке. Додуше, као актуелна италијанска премијерка, која има одличне односе са америчким председником, Ђорђа Мелони ту има посебну тежину и предност у односу на Ле Пенову. Штавише, она још није легитимизовала Ле Пенову тиме што би пристала на њен предлог да са ЕЦР и ИД направе велику заједничку групацију, која би имала посланика безмало као и другопозиционирани СД.

Додуше, према појединим пројекцијама је ЕЦР по броју посланика већ претекла либерале, што само увећава политички утицај Мелонијеве у коју су све очи упрте, јер је главна кандидаткиња ЕПП-а Урсула фон дер Лајен пре који месец отворено оставила могућност сарадње са ЕЦР-ом.

Планови народњака

Заправо, у јавности су већ познати услови за сврставање у „умивену тврду десницу“ која је могући партнер ЕПП-а. То је пре девет месеци изрекао први човек ЕПП-а и немачки конзервативац Манфред Вебер, када је у интервјуу за немачки јавни сервис ЗДФ говорио да за сарадњу са њима постоје три услова: проевропска оријентација, подршка Украјини и поштовање правне државе.

Када се има на уму да је председница ЕК уочи предизборне кампање зауставила доношење свих спорних еколошких и пољопривредних прописа против којих су се борили тврди десничари, очигледно је да су она и ЕПП заправо пружили руку могуће сарадње.

Додуше, Урсула фон дер Лајен је у једној изјави истакла да не би сарађивала са групом ИД, чиме је очигледно настојала да задржи Макронову подршку за реизбор, али и да одржи оно што се дешава, да се прегруписавање тврде деснице настави тако да је очигледно ко је „прихватљив“, а ко „екстреман“. Другим речима, санитарни зид није уништен већ само померен удесно.

Али, ови планови народњака су пре избора наишли на одлучно противљење социјалдемократа, који се противе било каквој сарадњи са Мелонијевом, па чак и када је у питању усвајање појединачних закона. Штавише, групација либерала која је доживела жестоке губитке, ових дана је упутила и директан ултиматум ЕПП-у.

„Нема договора са ЕЦР“, рекла је Валери Еје, шефица групације Renew и посланица Макронове странке.

У налету очигледне ароганције упркос поразу и губитку чак 23 посланика групације, Ејеова је најавила да ће наредних недеља одлучивати и о избацивању партије ВВД одлазећег холандског премијера Марка Рутеa, јер намеравају да формирају националну холандску владу, између осталог, и са Вилдерсовим слободарима.

Иако наводно Макрон нема ништа против реизбора Урсуле фон дер Лајен, очигледно је да је зарад личних политичких интереса спреман да додатно угрози стабилност актуелне коалиције. Због тога не чуди да су се већ сусрели генерални секретари не само ЕПП, СД и Renew, већ и Зелених, те да су у принципу подржали реизбор немачке демохришћанке.

Додуше, већ су кренули и захтеви и бројна лобирања. Од тога да актуелни председник Европског савета Шарл Мишел настоји да из преговора искључи Фон дер Лајенову, преко тога да СД тражи да бивши португалски премијер Антонио Коста буде председник Европског савета, до групације Renew која жели да из њених редова буде наредни високи представник за спољну политику и безбедност ЕУ.

Огласио се чак и бивши председник ЕК Жан-Клод Јункер, рекавши да ће „бити довољно“ 40 посланика изнад половине броја чланова ЕП за реизбор актуелне шефице ЕК. Он јој је разговору за италијанску „Ла Стампу“ поручио да „не мора да иде и тражи подршку европосланика ’Браће Италије’ нити чак Ђорђе Мелони у Европском савету“.

„Већина не би требало да буде проширена на екстремну десницу“, рекао је Јункер.

Али, у Бриселу није тајна да партијски званичници већ рачунају да од 400 посланике већине сасвим сигурно најмање 10 одсто неће гласати за Фон дер Лајенову, будући да су добар део кампање заснивали на реторици против ње. То значи да ће морати да јури подршку Зелених, који јој већ замерају што је гурнула у страну усвојени Зелени договор ЕУ, а њена ЕПП се већ спрема да захтева да се укине већ донета одлука да се од 2035. забрани производња аутомобила са традиционалним моторима на унутрашње сагоревање.

У мору сви тих ултиматума, Мелонијева ипак остаје важна опција за ЕПП, нарочито зато што се у дипломатским круговима, али и у јавности помињало да би званични Париз радо као новог шефа ЕК видео и бившег премијера Италије Марија Драгија.

И због тога најважнија прича из минулих европских избора није „драматични скок крајње деснице“, већ нормализација, или боље речено „мелонизација“ крајње деснице на нивоу ЕУ, након што се то већ догодило у Аустрији, Италији, Финској, Хрватској, Шведској, Холандији, као и на регионалном нивоу у Шпанији. Ова политичка „мелонизација“ је тренд који можда неће сада довести до коалиције ЕПП и ЕЦР, али ако се тренд настави онда ће то сасвим сигурно бити резултат следећих европских избора за пет година.