Шангај за почетника: Зашто се Комунистичка партија Кине родила у Француској концесији štampaj

Некако баш у тренутку док је авион почео да се спушта ка шангајском аеродрому, кулминирала је и радња спектакуларно снимљеног, али помало досадног филма „1921“ у којем је млади Мао Цетунг, тада радник у вешерници, трчао стазом стешњеном између платана и гвоздених ограда у делу Шангаја званом Француска концесија.

У том кварту који је, некако, претекао драматичне промене којима су највећи кинески град, а и читава земља током последњих стотину година били изложени, време, чини се, тече спорије него у остатку мегалополиса у којем, на много стотина квадратних километара, живи око 24 милиона људи.

Кривудаве улице опкољене кућама и зградама различитих архитектонских стилова представљају снажан контраст геометријски правилним обрисима небодера, чије силуете отимају погледе људи на главном градском шеталишту.

Ту су обновљене виле некадашњих трговаца, јединствене радње у којима су изложене ствари које се више нигде не могу наћи и маса продавница најразличитије хране; на плочницима, испред радњи, патке у кутијама чекају тренутак да буду промовисане у пекиншке.

И ресторани су пуни током целог дана. Старији људи, тврди локално становништво, једу много више него млади. Објашњење је једноставно, старији Кинези веома се добро сећају Велике глади у којој је крајем педесетих и почетком шездесетих година прошлог века умро невероватан број људи, између 30 и 38 милиона, према неким изворима и читавих 50 милиона.

Оснивање Комунистичке партије Кине

Француска концесија, уколико се изузму безбројни скутери и аутомобили, делује слично као у време када су млади Мао и 12 делегата, у улазу улице Ванс под бројем 106, у лето 1921. године одржали први конгрес Комунистичке партије Кине. Капија у том улазу је, век касније, постала један од симбола Кине, па се у околини музеја посвећеног овом догађају могу купити чак и сладоледи на којима су утиснута слика врата и број 106.

Комунистичка партија је, међутим, само делимично основана у овој згради јер је полицијска патрола, коју су према новинским извештајима из тог времена чинила четворица Француза и три Кинеза, прекинула тајни сусрет истражујући, наводно, случај убиства који се десио у оближњем хотелу.

Како је 1. августа 1921. објавио локални дневник „Жибао“, мушкарац је у соби 32 убио своју партнерку, са којом се претходно договорио да ће обоје починити самоубиство јер им породице нису дозволиле да се венчају. Младић се, у последњи час, предомислио и побегао из хотела.

Кинеска Јулија и преплашени Ромео су директно утицали на ток историје комунизма у Кини, па је први конгрес завршен на чувеном Црвеном бродићу, који и данас плови језером Нанху. Реплика овог брода је једна од централних поставки музеја изграђеног у част оснивања Кинеске комунистичке партије, устанака и ратова који су му претходили, али и силних драматичних догађаја који су следили у деценијама које су долазиле.

Када је какав значајнији датум, чланови партије баш у здању Музеја понављају завете верности партији, мирно стоје испред слика Мао Цетунга и Си Ђипинга, те с пуним поштовањем пролазе поред 13 бронзаних фигура оснивача партије које је уметник „ухватио“ баш у тренутку њеног настанка.

Међу оснивачима су била и два странца – представник Коминтерне Холанђанин Хенк Сневлит и Владимир Абрамович Нејман, односно друг Никољски. У припремама је учествовао и мистериозни К.А. Стојановић, који је у прво време био дописник агенција РОСТА и ДАЛТА, а касније и секретар совјетског конзулата у Шангају. Осим што је, бар именом, очигледно био са Балкана, Стојановићево име се, касније, ретко или никако појављује у историјским записима.  

Француз у Шангају

„Не измишљам ништа, већ само поново откривам“, речи су којима је француски вајар Огист Роден објашњавао способност да са каменог блока одстрани све непотребно пре него што пред посматрачима створи ремек дело. Век и кусур касније, педесетак његових дела педантно је поређано по холовима једног здања тик уз реку Хуангпу, у част шест деценија сложених и не увек идеалних дипломатских односа Кине и Француске.

Роденов културни центар у Шангају је отворен нетом пошто сам стигао у тај град и то у здању које помало подсећа на париски Бобур, само мало лепши и уоквирен металном чипком. На свечаном отварању су се званичници две државе, француски амбасадор и низ шангајских функционера, испод копије у оближњи парк загледаног „Мислиоца“, заклињали на узајамно поверење и наклоност уметности.

Свега десетак дана касније, заједнички поглед на уметност уступио је место новој рунди трвења, када је глас француског председника Емануела Макрона надјачао умеренијег Олафа Шолца, премијера Немачке, који је Европљане позивао на опрез при одлучивању да се за кинеске електричне аутомобиле уведе додатни порез од тридесетак одсто.

Чији су француски платани?

Дуж некадашње авеније Жофре у Шангају и даље расту платани које су Кинези по први пут имали прилику да виде управо на овом месту, када су их Французи посадили дуж улице која је требало да их подсећа на домовину. Од тада су се проширили по скоро свим кинеским градовима, а у част ових првих добили су име „француски платани“, иако по роду представљају подврсту названу „лондонски сој“. Осим платана, у овом делу града остало је мало шта француско, иако су Французи из муља и блата подигли насеље које се у жаргону и данас назива Француска концесија.

Невелики пролази воде ка још ужим, стрмим степеницама на којима сваког часа очекујете да вас нападне какав маскирани осветник, попут оних који су, ономад, заскочили Џејмса Бонда и пуковницу Ваи Лин у филму „Сутра не умире никад“.

Упадљиво чистим улицама, или оном што се од њих види од силних скутера, бицикала и аутомобила, слива се саобраћајни цунами. Ово је једино место на којем можете да видите како возачи играју игрице или видео-позивима комуницирају са фамилијом док, истовремено, терају скутере кроз неописиву гужву.

На пешаке, осим ако их не осете на блатобранима, неће ни обратити пажњу. И уколико не знате кинески, без проблема можете да се свађате на било којем другом језику. Резултат ће бити исти, очију скривених испод шлема и наочара бесно ће вас погледати пре него што нестану.

Вишак историје

Овај део града, чија је историја директна последица Опијумских ратова u 19. веку, био је, својевремено, и поприште жестоких протеста против јапанске доминације, током којих су Кинези, таман негде у време када је оснивана комунистичка партија, спаљивали јапанске производе. Према легенди, један од протеста прекинут је пошто су демонстранти открили да су и шибице, којима су палили производе, направљене у Јапану.

Плочници Француске концесије били су и поприште Шангајског масакра, догађаја који је представљао последњи чин разлаза комуниста и националиста Чанг Кај Шека. Америчка агенција АП објавила је 12. априла 1927. године да су „умерене снаге, артиљеријом, напале окупљене припаднике „радикалних елемената“ и том приликом убиле 12 људи.

До краја акције, у којој су на страни „умерених“ главну улогу играли криминалци из Зелене банде, на шангајским улицама побијено је неколико хиљада људи. Француски историчари тврде и читавих 12.000 комуниста и њихових симпатизера, које су гангстери терали да везани пузе по улицама пре но што су им испаљивали хице у потиљак. Женама су одсецане дојке и бријане су им главе. Мао и челници комуниста су побегли из Шангаја, а земља је упала у замку грађанског рата чије се последице осећају до данас.

Баш у овај део Шангаја Јапанци су 1941. године протерали десетине хиљада Кинеза, које је у Концесији неко време штитио француски батаљон сачињен махом од Вијетнамаца пре него што је, на неко време, пропао француски утицај на Далеком истоку.

Пар улица даље, испред локалне самопослуге, млади одевени по последњој моди седе на тротоарима и пију пиво. То су деца богатих Шангајаца, којима је испијање пива и лепљење постера кинеске верзије манги испред продавница део имиџа. Када их због каквог нереда отерају са тротоара, преселе своје манге до друге продавнице.

„Опијумски хотел“ као један од симбола града

Индиректна последица Опијумских ратова је и спектакуларно здање хотела Мир (Peace), или Катај, како га је крстио контроверзни Виктор Сешн, који је у Шангај стигао почетком тридесетих година прошлог века и одлучио да у потпуности промени изглед града.

Британски Јеврејин ирачког порекла, игром случаја рођен у Напуљу, купио је земљу тик уз реку Хуангпу и изградио низ величанствених зграда, које и данас представљају симболе града. Све док поглед не подигнете на шангајски Менхетн, који је у последњих тридесетак година изграђен на другој обали реке.

За тадашњих милион фунти изградио је хотел Катај, здање сложене историје, који се данас зове Мир хотел. Током деценија постојања, здањем које је називано и најлуксузнијим хотелом источно од Суецког канала дефиловали су јапански официри, званичници кинеске комунистичке партије, Чарли Чаплин, четири америчка председника, Бернард Шо, Мухамед Али...

У овом хотелу је 1909. године одржана прва опијумска конвенција, коју Уједињене нације сматрају почетком борбе против илегалне трговине наркотицима. Парадоксално, скуп је одржан у здању које је подигао Виктор Сешн, који је богатство скупио продајући опијум и оружје.

У једном од салона овог хотела су педесетих година 20. века Чуeн Лај, тадашњи министар иностраних послова Кине, и Едгар Фуре, француски премијер, поставили основе дипломатских односа Француске и Кине, у њему су спавали „отац домовине“ Сун Јат Сен и Чанг Кај Шек, пре него што је утекао на Тајван током грађанског рата у којем је покушао да уништи комунистичку партију.

Током културне револуције, овај хотел користили су припадници „Четворочлане банде“, пре свих Женг Чинтао, који је после смрти Мао Цетунга ухапшен и осуђен на смрт. Касније, казна му је преиначена у доживотну робију, још доцније смањена на 18 година затвора.

 Дан независности

Игром случаја, у Шангај сам стигао уочи 75. годишњице оснивања нове Кине – Дана независности. Заставе су биле на сваком ћошку, а директор хотела је у холу окупио целокупно особље како би свечано и педантно излепили пригодне налепнице на улаз у зграду.

Готово истовремено, из оближњег парка зачуло се ударање бубњева и неколико група старијих или средовечних људи, пратећи звук, стуштило се у том правцу. Прошли су кроз шпалир црвених застава пре него што су почели да се крећу у ритму музике. На великом паноу иза бине биле су исписане речи Мао Цетунга:

„Реформа кинеског народа ће бити дубља од било ког другог народа, а друштво кинеског народа ће бити сјајније од било ког другог народа. Велико јединство кинеског народа ће се остварити много раније него на другим местима или код других народа.“

Мао је визију будеће Кине написао пре тачно једног века, много пре него што су Шангајем, између гигантских облакодера, сјајних продавница и широких булевара, почели да језде разним технологијама претрпани електрични аутомобили направљени у фабрикама пар стотина километара далеко од некадашњих страних концесија.

Кинеске реформе почеле су променама ствари које је било могуће мењати без претераног отпора. Корак по корак и уз подршку широких народних маса, Кина је за мање од пола века направила чудесан преображај. Шансе за тако нешто, још давно су тврдили кинески филозофи, ретке су и пролазне. Шангај своју, чини се, покушава у потпуности да искористи.