Економско успоравање Русије: Убрзавање мировног споразума у Украјини или наставак рата другим средствима

Телефонски разговор Трампа и Путина 19. маја завршен је без конкретних резултата у постизању мира, исто као и први директни преговори између Русије и Украјине у последње три године, одржани 16. маја у Истанбулу. Све указује да су позиције две стране у конфликту веома удаљене. Ако се покаже да економија Руске Федерације почиње да посрће, као што многи тврде, како би се то могло одразити на доносиоце политичких одлука? 

Прошлог месеца председник Русије Владимир Путин позвао је економске званичнике своје земље да строгом монетарном политиком не замрзавају руску економију као да се налази у „комори за криотерапију“. Аналитичари су ту изјаву протумачили као суптилан позив Централној банци (ЦБ) Русије за мање рестриктивном политиком, односно снижавање иначе веома високе базне камате од чак 21%.

Било је и раније имплицитних порука из Кремља да су превисока основна камата ЦБ, и последично високи трошкови задуживања руских компанија, погрешан приступ који успорава инвестиције и раст (истина, добар део корпорација због потреба одбране има право на веома повољне кредите). ЦБ је прилично самостална, али је показивала знаке флексибилности, као на пример крајем 2024. када је критика драстичног слабљења рубље од стране неких државних функционера довела до тога да се предузму одређене мере подршке валути. Истина, јака рубља је тада ишла на руку ЦБ у остваривању њеног базичног циља – ниској инфлацији.

Управо је снажна апресијација руске монете од краја прошле године део разлога зашто је дошло до благог успоравања инфлационих очекивања привреде и становништва у марту и стабилизације инфлације, истина на високом нивоу (10,2% у априлу 2025). Наиме, рубља је порасла за чак 21% у односу на долар од почетка године, пре свега услед рестриктивне монетарно-кредитне политике ЦБ, последично повећане потражње за активама деноминираним у рубљама, као и позитивне реакције руске берзе на отопљавање америчко-руских односа. Имајући у виду веома рестриктивну монетарну политику, и последични спорији раст (агрегатне) тражње, није изнанађење да се од почетка ове године детектују знаци успоравања активности у значајном броју индустријских сектора.

Индикативни су најновији подаци официјелне руске статистике (РОССТАТ), који указују на успоравање раста БДП-a на 1,4% у прва три месеца 2025, као и пад, за 0,4%, десезониране привредне активности у првом тромесечју ове године у односу на последњи квартал 2024 – што се десило по први пут од веома лошег другог квартала 2022. Додатно, и анкете потрошача за март и април указују да привредна активност у РФ успорава.

Детектован је пад продаје аутомобила, за чак четвртину, у првом кварталу 2025. (иначе, продаја аутомобила је расла рекордним стопама у последње две године како се тржиште опоравило од повлачења западних брендова 2022). Железнички терет, важан индикатор за руску привреду, опао је за 6,1% у првом кварталу ове године. Индекс менаџера набавке (S&P Global) показао је оштар пад у марту у производном сектору (падајући на минимум из 2022), што је повезано с падом обима производње и поруџбина због слабе домаће и екстерне тражње. Индикативна је недавна процена ЦБ да ће без поновног активирања монетарних и фискалних стимуланса руска економија ићи ка „меком приземљењу“.

Дакле, после две и по године раста БДП-а, којим су надмашена сва очекивања, чини се да сазрева уверење међу креаторима (економске) политике у Москви да је успоравање привреде „цена“ коју вреди платити ако то значи укроћену инфлацију и спречавање потенцијалне кризе чији се ризик ескалације повећава ако је економија предуго „прегрејана“. Наиме, високе камате, недостатак (квалификоване) радне снаге, мањак производних капацитета ван сектора одбране, стални притисак западних санкција, пораст непререформисаних (лоших) корпоративних дугова, те оно тренутно најважније – мањи приходи по основу извоза нафте, су фактори неравнотежа економије РФ, који би се могли отети контроли.   

Кључни разлози успоравања руске привреде

Најважнији фактор успоравања је „структурна трансформација“ руске економије. Наиме, након три деценије усмерености ка Западу (и приватном предузетништву), од 2022. РФ постаје добрим делом милитаризована економија окренута Истоку. Ова трансформација је захтевала огромна улагања, не само у фабрике оружја већ и у нове ланце снабдевања (и увозну субституцију), који омогућавају већу трговину са Кином и Индијом (као и већу производњу у земљи).

Све то је захтевало велике инвестиције, које су средином 2024, у односу на крај 2021, биле реално увећане за чак 23%. Проблем је да је то прилагођавање мање-више завршено, те да је простор за економски динамизам на тој страни драстижно сужен. Генерално, само сектори повезани са војном производњом или укључени у супституцију санкционисаног увоза и даље расту. Војни расходи, који су били снажан покретач значајног дела привредних сектора, прате сличан образац. Наиме, одређене процене указују на драматично успоравање реалне војне потрошње, која би у 2025. могла расти скромних 3,4%.

Важан разлог слабије привредне динамике је веома рестриктивна монетарна политика, која није изненађујућа будући да је инфлација месецима око границе двоцифреног нивоа. Проблем је да дестимулација потрошње, постигнута високим каматама, утиче на успоравање привредне динамике, поред осталог и преко мање мотивисаности за инвестиције. У истом правцу делује и недостатак радне снаге узрокован регрутацијом и емиграцијом квалификованих радника.

Пад цена нафте

Оно што је потпуно изван контроле Кремља су цене енергената – и оне су драматично мање у односу на претходну годину. Цена нафте је пала на скоро четворогодишњи минимум због очекивања да ће царински рат Трампове администрације наштетити тражњи, али и одлуке ОПЕК+, предвођеног Саудијском Арабијом, да повећа производњу.

Русија је земља која у великој мери зависи од прихода од продаје нафте и гаса за пуњење буџета, будући да се чак 30% прихода државе акумулира на тај начин. Ствар додатно отежава то што су попусти на продају руске нафте порасли. Наиме, дисконти су, у односу на водеће међународне цене, порасли за скоро седмину током претходног месеца. Просечна цена нафте типа Урал у априлу била чак 19% нижа од оне у јануару 2025, те је јасно да је цена нафте на основу које је пројектован федерални буџет за 2025. (69,7 долара) превисоко постављена, што имплицира већи фискални дефицит него што је очекивано.

С тим повезано, Министарство финансија РФ је повећало процену буџетског дефицита за ову годину на 1,7% БДП-а (са 0,5%) након што је смањило своју прогнозу прихода од енергената за 24%. Међутим, има индиција да би фискални дефицит могао бити и виши (до 2% БДП-а), ако не дође до депресијације курса рубље или стабилизације цена нафте. Дебата о снижавању „прага цене нафте“, са 60 на 50 долара по барелу (према тзв. буџетском правилу РФ), указује на то да је руска влада све сигурнија да ће се смањење глобалних цена нафте наставити и да не може очекивати значајан опоравак у скорије време.

Пад цена нафте утицао је корекцију надоле процењених извозних прихода РФ. Министарство економије РФ је већ пројектовало нижи спољнотрговински вишак, и то услед очекиваног пада робног извоза са 434 на 410 милијарди долара, те раста робног увоза (са 300 на 324 милијарди долара). Зато је ЦБ редуковала очекивани платнобилансни суфицит, који ће са 62 милијарде долара у 2024. опасти на 38 милијарди долара у овој години, а пад ће се наставити и у 2026. и 2027. на 36, односно 32 милијарде долара.

Различите процене о успоравању економије Русије

Оно што није спорно је да довољан број релевантних индикатора указује да се од краја 2024. значајно успорио раст руске привреде. Оно што је спорно, међутим, је колико ће успоравање заиста бити и да ли ће слабије него очекиване перформансе економије РФ бити консеквентне за ратне или мировне напоре у погледу конфлита у Украјини.

Западне банке су, попут Голдман Сакса, по правилу песимистичне – месечна динамика економске активности РФ је по њиховим изворима у зони стагнације. Нешто су оптимистичнији показатељи ВЕБ (Руске развојне банке) или Сбербанке, док официјелни подаци нуде више оптимизма иако је Централна банка значајно опрезнија него, на пример, Министарство финансија РФ (према Влади РФ, БДП ће порасти у овој години за 2,5%, док Централна банка пројектује привредни раст у распону између 1% и 2%).

Ипак, имајући у виду да ММФ сарађује са статистичким институтуцијама РФ, те да су до сада подаци ове организације генерално узимани као најбољи, треба анализирати ММФ-ове процене БДП-а РФ. Пројекције ММФ-а из априла ове године упућују на релативно низак раст (1,5%) БДП-а Русије у 2025. Према званичницима ММФ-а, то је природно успоравање након снажног раста, а резултат је пооштравања монетарне и у мањој мери фискалне политике.

Пројекције ММФ-а о средњорочној динамици руског БДП-а указују да ће она бити „релативно слаба“. Наиме, док је привредни раст у 2024. износио чак 4,1%, већ за 2026. ММФ очекује да руска економија забележи раст од скромних 0,9%. Песимистичне су и пројекције за остатак ове деценије – у периоду 2027-2030. економски раст ће просечно износити непуних 1,2%, што је за земљу на нивоу развоја на коме се налази Русија скроман учинак.

Ипак, имајући у виду да је у последње три године руска привреда – истина потпомогнута фискалном експанзијом, високим ценама нафте и милитаризацијом привреде – надмашила скоро све прогнозе, и ове пројекције треба узети са великом дозом опреза. Наиме, док су с почетком рата у Украјини и официјелни руски извори предвиђали смањење годишњег БДП-а до 15%, пад је те године износио тек 1,4%, пре него што је БДП повећан за 4,1% у 2023. и 4,3% у 2024.

На крају, сличне ММФ-овим су и процене Централне банке Русије, барем за ову годину, док је ситуација нешто повољнија када су у питању наредна и 2027. ЦБ пројектује да ће се тренд успоравања привредне активности наставити и у другом тромесечју 2025, те да ће се стопа раста БДП-а успорити са 1,5% (+/- 0,5%) у 2025. на 1% (+/- 0,5%) у 2026. С обзиром да ће удео инвестиција у БДП-у остати на високом нивоу постигнутом 2023-2024, очекује се да ће руска економија после тога благо убрзати раст, достижући 2% (+/- 0,5%) у 2027.

Да ли санкције заиста могу „потопити“ руску економију

Економска штета коју трпи руска привреда манифестује се кроз вишеструко мање приходе по основу извоза гаса у Европу, ниже извозне зараде од ино-продаја сирове нафте услед значајних дисконта које руске фирме морају да понуде купцима, отежан приступ савременим технологијама, што проузрокује инфериорније производне процесе за руске компаније и њихову последичну мању конкурентност, пад квалитета производне понуде и с тим повезан раст цена роба на руском тржишту, отежано функционисање финансијског система, не само у пословима са иностранством (услед практичног избацивања из SWIFT-а), већ и у земљи (изгубљена је експертиза страних банака које су функционисале на руском тржишту), што се огледа у смањеној ефикасности алокације капитала, односно вишкова штедње.

Наравно, руски естаблишмент није седео скрштених руку, и предузете су бројне мере да се ефекти поменутих слабости изазваних западним ембаргом ублаже. Поред осталог, интензивирана је сарадња са Кином, чији је најважнији део (поред осигуравања тржишта за главни руски извозни производ – нафту) у приступу савременим технологијама неопходним за функционисање државе, али и за увозну субституцију.

И поред веома експанзивне монетарне и фискалне политике, што је практично једини начин да се економија у делимичној изолацији динамизира, ниво прегревања привреде није достигао алалрмантне размере – што се може видети по одстуству хиперинфлације, краха платног биланса и домаће валуте или несташица виталних производа.

Супротно очекивањима, већ од друге половине 2022, а закључно са крајем 2024. остварене су импресивне стопе раста (од преко 4%). Међутим, потреба да се спречи „прегревање“ привреде, односно да се неутрализује ефекат превелике тражње креиране монетарно-фискалним стимулансима, практично тера креаторе (посебно монетарне) политике да успоравају динамику кредитирања, док се и на страни фискуса предузимају напори ка смањењу потрошње или повећању пореских прихода.

Индикативне су најаве да Влада припрема значајно смањење могућности за „паралелни увоз“, (процес којим су руски трговци на мало успели да набављају западну робу). Главни разлог је заштита и стимулација домаће производње која се суочава са конкуренцијом из увоза, док је додатни мотив редукција одлива капитала по том основу.

Све ове акције ЦБ и Владе, поред позитивног ефекта у смислу смањивања шансе да дође до повећаног броја банкротстава компанија, или у најгорем случају до системске кризе, производе и нежељени ефекат – успоравање привредне динамике.

Јасно је да треба наћи меру у рестриктивности монетарне и фискалне политике, јер ће кључни генератори већ успореног раста БДП-а и инвестиција остати државне одбрамбене наруџбине и напори ка субституцији увоза. Будући да поплава кинеске робе дестимулише руске привреднике да инвестирају у развој сопствене производње, рационално је очекивати појачане дебате о значајнијем обарању рубље према јуану (а самим тим и према долару и евру), ако се жели подстаћи процес увозне субституције. Поред тога, депресирана домаћа монета значила би и више буџетске приходе у рубљама по основу извоза енергената, и самим тим мање проблема са финансирањем јавне потрошње и дефицита фискуса.

Стога није изненађење да већина руских аналитичара види, уместо тренутног курса од 81 рубље за долар, курс од близу 100 рубаља за долар крајем ове године. Наиме, полази се од тога да би ниске цене нафте и других берзанских роба, сезонски пораст тражње за валутом од другог квартала, као и ублажавање монетарне политике, односно снижавање базне камате ЦБ, могли да стимулишу одлив средстава из актива деноминираних у рубљама.

Курс рубље је уско повезан са ценама нафте, чији би евентуални наставак пада био најопаснији тренд за Кремљ. Ако би се цене нафте стабилизовале у (тренутном) распону од 60 до 65 долара по барелу, Русија би могла да избегне најгори сценарио, али би и у том случају велике инвестиције и снажан раст из последње три године били практично немогући. Евентуални наставак притисака на смањење глобалних цена нафте, уз нове западне санкције, вероватно би имао озбиљне средњорочне и дугорочне последице по привреду РФ.

Имајући у виду да, са политичког аспекта, „благо приземљење“ није већи проблем, остаје само питање колико ће заиста успорити економија РФ. Питање је и да ли се ради о средњорочном (или дугорочном) успоравању, односно да ли ће то бити пролазна фаза економског циклуса ради одржавања стабилности или пак почетак тренда анемичног раста, односно секуларне стагнације руске привреде. Наравно, одговор на ово питање, барем за сада, није реално дати, али се у том домену пројекције руских (умерено оптимистичне) и међународних институција (песимистичне) значајно разликују.

Важан фактор свих пројекција руског БДП-а је ефикасност западног ембарга, и није изненађујуће што ЦБ Русије у својим извештајима као ризик за будући раст домаће екомије види пооштравање западних санкција. ЕУ је спремна да се додатно посвети „гушењу“ руске економије. Начелним договором министара ЕУ о увођењу 17. пакета санкција се углавном таргетира руска танкерска флота, као и субјекти који помажу Москви да избегне енергетска ограничења.

Новим пакетом вероватно ће се додатно санкционисати гасовод Северни ток и снизити горња граница цене нафте. Наиме, у Бриселу се досадашњи ефекат санкција посматра као недовољан, а ту је и сарадња са САД, где се у Конгресу припремају казнене анти-руске мере уколико председник Трамп одлучи да изврши притисак на Москву.

Економски аргументи и „политички разлози“

Без обзира на економске притиске и снажну војну подршку Кијеву, будућност рата у Украјини зависи више од перцепције о испуњењу Путинових амбиција него од Трампове театралне дипломатије или пакета санкција ЕУ. Оно што је почело као специјална војна операција, претворило се у егзистенцијалну борбу Русије против „колективног Запада“.

Наиме, док је пре рата три петине Руса видело подизање животног стандарда као главни приоритет владе, данас је тај удео опао на 41%. Истовремено, 55% испитаника сада каже да жели да се Русија поштује као светска сила, захтев чије би испуњење вероватно било у супротности са амбицијама Кијева, Брисела, Лондона и Вашингтона. Када је у питању Бела кућа, наде европских центара моћи су да би у једном моменту Трамп могао почети да посматра финансирање Украјине као интерес Америке, макар само зато што Кина посматра на исти начин напредак Русије у рату.

Уз то, европске земље рачунају да ће перцепција дугорочно слабих економских перформанси повезаних са западном изолацијом земље створити притисак у одређеним ешалонима руског друштва за престанак рата и прихватање статуса кво, без већих економских уступака Москви. С друге стране, наде Кремља су да ће перцепција извесног губитка рата на дуги рок привести Кијев за преговарачки сто.

Имајући у виду различитост позиција, и поред покушаја Трампових изасланика да колико-толико нађу модалитете за маргиналне уступке Москви, треба бити велики оптимиста па очекивати да ће у скорије време доћи до примирја или мира.